foto: Marija Janković

Socijalne razlike u Srbiji >

Siromaštvo – put ka društvenoj izolaciji

U Srbiji su se definisala dva veoma udaljena socijalna pola. Jedan čini petina stanovništva sa najvećim prihodima koji su čak 9,7 puta veći od prihoda koje prima najsiromašnija petina stanovnika. Nejednakost prihoda u Srbiji veća je nego u bilo kojoj zemlji EU pojedinačno i skoro dvostruko veća od prosečne nejednakosti Evropske unije

Istraživanje Zavoda za statistiku EU – Eurostata i istraživanje Republičkog zavoda za statistiku u poslednjih godinu dana pokazala su jedno te isto – da je Srbija zemlja sa najvećim socijalnim razlikama u Evropi. Ispod te opšte ocene može se učitati i sledeće – da je kontrast između bogatih i siromašnih u Srbiji sve veći i zaoštreniji; da zlatnu "klasnu" sredinu čini sve uži i uži sloj društva; da stanovništvo u svom najširem korpusu stoji u redu najsiromašnijih u Evropi; da je isto to stanovništvo na ivici socijalne isključenosti; da zahvaljujući tome može postati lak plen za upravljanje i političku dominaciju, te da će u nametnutim uslovima "grabljenja mrvica s poda" solidarnost, kao jedini preostali vezivni faktor kolektiva, sve više trajno iščezavati.

ISTRAŽIVANJA: Jedna od osnova teze da je Srbija društvo sa najvećim nejednakostima u Evropi, matematički, nalazi se u razmeri između najviših i najnižih dohodaka. Prema ovogodišnjim podacima o nejednakosti, iz "Ankete o prihodima i uslovima života" koju Republički zavod za statistiku vodi od 2013. godine, a koju je analizirao Fond za razvoj ekonomske nauke, u Srbiji su se definisala dva veoma udaljena socijalna pola. Jedan čini petina stanovništva sa najvećim prihodima koji su čak 9,7 puta veći od prihoda koje prima najsiromašnija petina stanovnika. Nejednakost prihoda u Srbiji veća je nego u bilo kojoj zemlji EU pojedinačno i skoro dvostruko veća od prosečne nejednakosti Evropske unije. Prema izveštaju Eurostata od prošle godine, polarizacija društava EU ima nešto blaži oblik – petina domaćinstava sa najvišim primanjima u EU ima 5,2 puta viši raspoloživi prihod, odnosno prihod nakon oporezivanja i sličnih troškova, nego petina sa najmanjim primanjima.

Najmanje razlike u EU beleže se u Slovačkoj i Češkoj – 3,5, dok je razlika ispod 4 u Finskoj, Sloveniji, Švedskoj, Holandiji i Belgiji. U privrede sa razlikom u primanjima između 4 i 5 spadaju Austrija, Nemačka, Mađarska i Poljska, dok su Italija i Portugal u grupi zemalja sa razlikom do 6, a ta razlika je nešto veća u baltičkim zemljama, kao i u Španiji, Grčkoj i Bugarskoj. Najnepovoljnija situacija je u Rumuniji, gde je ovaj odnos 8,3 puta. Od zemalja obuhvaćenih izveštajem, posle Srbije kao zemlje sa najvećom nejednakošću sledi Turska sa razlikom od 8,7 puta.

Kada se uz pomenuti najviši stepen nejednakosti doda i udeo ljudi koji imaju primanja ispod 60 odsto prosečnih primanja u zemlji, Srbija je među evropskim zemljama ocenjena i kao zemlja sa najvišom stopom rizika od siromaštva u Evropi. Svaki peti stanovnik Srbije je, naime, u riziku od siromaštva. Prema podacima Eurostata objavljenim u martu prošle godine, a koji se odnose na 2015. godinu, evropski prosek iznosi 25 odsto ljudi sa takvim ispotprosečnim primanjima. Najviši je u Rumuniji 38,2 odsto, a odmah zatim u Srbiji 37,6 odsto. Kada je reč o srednjem prihodu, odnosno iznosu od kojeg polovina stanovništva ima više a polovina manje, Srbija je bila pri samom evropskom dnu, sa godišnjim neto iznosom od 2.591 evro za stanovništvo iznad 18 godina, a prosek za EU iznosio je 16.580 evra.

BRZA PAUPERIZACIJA: Srbija je, izvesno, duboko podeljeno društvo. Samo finansijski gledano, u najširem sloju društva dominantno su primetni siromaštvo, odricanje, snalaženje u sivoj ekonomiji, život "na rate", a udeo onih koji ne dosežu prosečna primanja čini se utoliko većim koliko se zvanična prosečna plata u januaru ove godine mnogima čini statistički lažnom i nikad dostižnom – 50.048 dinara.

"Ako ti kažem da radim za 26.000, šta misliš, kako se osećam?", rekao je svoje viđenje za medije jedan od zaposlenih. "To mi onda ne može zvučati drugačije nego kao da sam daleko, daleko ispod proseka, a to je za mene kao čoveka jedna velika uvreda. ‘Na sreću’, postoje stranački poltroni, secikese, rođaci i kumovi koji uspevaju ‘pošteno’ da zarade po 300.000, pa da nam tako svima izvade prosek. A onda neko proceni da moj rad vredi deset puta manje od njegovog, čak i da ja, u krajnjoj liniji, ne vredim ni pola koliko jedan ‘prosečan’ čovek. Uvredljivo i ponižavajuće, ne samo za mene, već za sve nas koji smo u ovakvoj situaciji, a ima nas daleko više nego onih koji nam prosek vade."

O tome koliko zapravo ima onih koji su "ispod proseka", jednu od računica u medijima izneo je ekonomista Dragovan Milićević, rekavši da je "ispotprosečnih" u Srbiji čak 70 odsto. Prema primanjima, kaže on, Srbija se deli na 80 odsto onih koji manje-više ne mogu da obezbede sebi dostojan život i 20 odsto onih kojima to nije problem. Krajem februara ove godine, Republički zavod za statistiku je prvi put izneo izračunate zarade (za novembar 2017) na osnovu podataka iz Poreske uprave. Po tome, takozvana medijalna zarada, plata od koje tačno polovina svih zaposlenih prima više a druga polovina manje, iznosila je 36.788 dinara, dok je prosečna plata iznosila 47.247 dinara. Podaci RZS kažu da manje od prosečne plate prima 66,7 odsto zaposlenih, a da najčešće isplaćena plata iznosi 25.000 dinara.

Preciznija računica verovatno bi otkrila da se u najčešće isplaćenoj plati od 25.000 dinara, odnosno propisanom minimalcu, krije i to što firme Poreskoj upravi u stvari najčešće prijavljuju minimalnu zaradu svojih zaposlenih kako bi shodno tome platili i odgovarajuće doprinose. Realna slika najčešće plate možda bi u suprotnom izgledala nešto drugačija, možda bolja a možda i još gora. Ali, prema zvaničnim podacima, minimalac u Srbiji danas prima više od 350.000 zaposlenih. U poređenju s podacima iz 2012, reč je o pravom "bumu" minimalaca jer ga je tada, po evidenciji, primalo 190.000 zaposlenih, skoro upola manje.

Što se najsiromašnijih slojeva tiče, signifikantan podatak je i taj što, prema objavljenim podacima i izjavama stručnjaka u medijima, broj primalaca socijalne pomoći raste ogromnom brzinom. Gledano od sredine 2000-ih, već 2012. bio je skoro udvostručen. Prvo je iznosio oko 116.000 korisnika, dok se 2012. popeo na 225.000 ljudi. Danas neki vid državne odnosno socijalne pomoći u Srbiji prima blizu 600.000 osoba.

I PENZIJE NA MINIMALCU: U Srbiji živi oko 1.720.000 penzionera, a prosečna penzija, prema poslednjem izveštaju Republičkog fonda za penziono i invalidsko osiguranje, za januar 2018. iznosila je 24.980 dinara. Međutim, pogledavši u strukturu primanja po visini penzije, prvi uočljiv podatak obaveštava da više od polovine penzionera, tačnije 55,5 odsto, prima prosečnu i ispotprosečnu penziju. U razvrstanim penzionim razredima s obzirom na njihovu visinu najmnogobrojniji je razred s penzijom od 10.000 do 15.000, koji prima 21,8 odsto penzionera. Drugi po masovnosti obuhvata 15,2 odsto ljudi sa penzijom od 20.000 do 25.000, a sledeći po redu obuhvata 12,5 odsto penzionera sa primanjima od 15.000 do 20.000 dinara. Manje od 10.000 dinara prima šest odsto penzionera. Izraženo u apsolutnim brojevima, blizu milion penzionera ili tačnije 954.000 prima penziju do prosečnih 25.000 dinara.

U višim penzionim razredima, iznad proseka, 25 odsto penzionera ima primanja između 25.000 i 35.000 dinara, a iznad 35.000 prima 19,4 odsto penzionera. S obzirom na zvaničnu prosečnu platu u Srbiji u januaru ove godine, od 50.048 dinara, svega 4,8 penzionera primilo je penziju od 50.000 dinara pa naviše.

Kada na jednom polu socijalne karte Srbije stoji skoro 70 odsto zaposlenih sa mizernim, ispotprosečnim primanjima, uz njih više od polovine penzionera sa istim takvim penzijama, zajedno sa 600.000 korisnika socijalne pomoći i više od 400.000 nezaposlenih, i kada na drugoj strani, po pojedinim analizama, stoji svega 10 odsto stanovnika koji imaju mogućnosti za luksuzan život, onda rasponi društvene nejednakosti više liče na zategnute strune koje lako mogu i da popucaju.

Socijalna davanja, u sistemu takoreći istopljene srednje klase, postaju presudna ako se govori o kakvom-takvom ujednačavanju dohodaka. Međutim, u Srbiji dva najveća socijalna davanja, dečji dodatak i socijalna pomoć, iznose 0,6 odsto BDP-a. Poređenja radi, evropski prosek je dvostruko veći i iznosi 1,1 odsto BDP-a.

Na putu smanjenja socijalnih kontrasta i nepravedne podele, stručnjaci državi, pored nedovoljnih izdvajanja za socijalna davanja, zameraju apsurdno održanje prakse da porezi na rad procentualno više opterećuju zarade niže plaćenih radnika nego onih sa visokim platama. Dok su druge zemlje mahom uvele progresivni porez na dohodak koji, recimo, u Hrvatskoj i Sloveniji ide i do 50 odsto za najviše zarade, u Srbiji je najviša stopa 15 odsto.

SIROMAŠNI I ISKLJUČENI: Kada se za jedno društvo kaže da ima najveći rizik od siromaštva, i da svaki peti stanovnik može završiti u potpunom siromaštvu, to nije samo odraz njegovog finansijskog stanja nego i mnogih drugih dimenzija života – njegovog kvaliteta, dostupnosti važnih sadržaja, socijalne ostvarenosti ili isključenosti, ličnog zadovoljstva.

No, siromaštvo i socijalna izolovanost idu ruku podruku. Nije reč samo o sve manjoj mogućnosti zaposlenja, o sve nižim prihodima i smanjenim ličnim potrebama do minimuma, nego i o dostupnosti kvalitetnom zdravstvu i školovanju. Socijalni kontrasti se dalje granaju po mnogim kriterijumima, između sela i grada, prepoznaju se u regionalnim razlikama, u porodicama sa više dece, neostvarenim prihodima i penzijama žena, i to pogotovo na selu. Određena istraživanja pokazuju da samo jedna godina nezaposlenosti utiče na veliki pad materijalnih mogućnosti i porast socijalne izolovanosti. Ali, s druge strane, tu su i učestali pogubni efekti samog procesa zapošljavanja koji u startu deklasira, recimo, starije od 45 godina, slabije obrazovane, siromašne, dugotrajno nezaposlene i one sa narušenim psihičkim ili fizičkim zdravljem. Prema pojedinim istraživanjima, doduše u regionu, bogatiji imaju dvostruko veće šanse od siromašnih da dobiju posao, osobe dobrog zdravlja dvostruko veće šanse od onih sa lošijim zdravljem, a mlađe osobe tri puta veće šanse da dobiju posao od starijih. Koliko šansi kod nas da dobiju posao imaju, recimo, Romi? Ili osobe s invaliditetom? Ili oni s osnovnom, pa i sa srednjom školom?

Studija Fonda za razvoj ekonomske nauke ukazuje na to da u tako velikoj socijalnoj polarizaciji društva ostaje skrivena još jedna nejednakost. Dakle, ne samo nejednakost ishoda, već i nejednakost šansi. Pogotovo kada je reč o jednakim šansama za decu i mlade. Rezultati PISA istraživanja pokazuju da je dvostruko više funkcionalno nepismene dece u porodicama koje se nalaze među 20 odsto populacije najnižeg socioekonomskog statusa nego u 20 odsto najbolje stojećih porodica. Deca iz prve grupe zaostaju za svojim vršnjacima čiji roditelji pripadaju višim društvenim slojevima – i to za dve školske godine. Što, dalje, samo znači da obrazovni sistem ne uspeva da poništi efekte socioekonomskih nejednakosti. Naprotiv, u nekim segmentima, a pogotovo je to vidljivo u kasnijoj mogućnosti pristupa visokom obrazovanju, sasvim očigledno ih još više produbljuje.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net