fotografije: ap photo
MESTO ZLOČINA: ...

Špijunaža >

Uzbuna u Velikoj Britaniji

Misteriozno trovanje dvostrukog špijuna Sergeja Skripalja i njegove ćerke Julije uzburkalo je strasti i dovelo do prepucavanja između Londona i Moskve. Kao da smo se vratili u hladni rat

Novi hladni rat uveliko traje, što mi koji smo stari preživeli vidimo odmah. Uostalom, slušajte Radio Sputnjik: svakoga dana doznaćete za nove rakete "strašnog suda" i ostale fenomene "zajamčenog uzajamnog uništenja", kao da već nemaju dovoljno da nas sve potamane nekoliko puta zaredom i da na planeti prežive samo trava i bubašvabe koje su, kao što je poznato, neuništive. Tu je, kao i u starom hladnom ratu, obaveštajni rad odjednom dobio na nezasluženom značaju

...Otrovani Sergej Skripalj...

U engleskom gradu Solzberiju, pre nekog vremena u bolnicu su primljeni Sergej Skripalj i njegova kćer Julija sa simptomima teškim, ali nejasnim. G. Skripalj bio je nekada obaveštajac u GRU (Glavna obaveštajna uprava Generalštaba Crvene armije), pa su ga uhvatili kako špijunira za engleski Intelidžens servis (a za koga bi drugog? Rusi obožavaju engleske špijune oduvek) i osudili na neku robiju. Posle nekog vremena došlo je, kao i u Hladnom ratu, do razmene uhvaćenih agenata: deset iz SAD za četiri iz Rusije, pa je g. Skripalj završio u Britaniji. Kasnije, dok je sa ćerkom ležao u komi, ruska državna televizija imala je komentar u kome se Britanija ne savetuje kao utočište "izdajnicima", jer da Englezi ne umeju da ih sačuvaju.

NELOGIČNOSTI: Naravno da je u Britaniji nastala uzbuna: ABH jedinice vojske i policijski forenzičari danima su njuškali i uzimali razne uzorke oko dva restorana u kojima su se Skripalji našli pre nego što im je pozlilo. Šturo je saopšteno da je reč o "nervnom agensu" (neke novine pominju nekakav "novitoks", ali to još ne znači ništa) i da je još 21 lice bilo manje ili više kontaminirano. Istraga još traje. Moskva je uvređena invektivama da stoji iza toga, London joj ne veruje i već možete misliti.

...i njegova ćerka Julija

Tu sad taktički ima jedan problem: napad je izvršen na otvorenom prostoru; trebalo je imati neki kontejner u kome bi nervni agens bio donet i pušten u atmosferu, sprej ili tako nešto. Osim toga, nedostatak tačne dijagnoze ukazuje i na mogućnost da je reč o agensu koji se brzo razlaže u atmosferi i čije tragove je jako teško izolovati i analizirati. Naime, "prostorija" (kako se to stručno zove u ABH žargonu) koja je bila kontaminirana nije velika, pa ipak tragova jedva da ima, kako čujemo.

Naravno da su svi na svetu potpisali konvencije UN protiv hemijskog oružja, ali to se ne odnosi na likvidacije dvostrukih agenata; jedva da se odnosi i na ratne sukobe, uostalom: eno Sadama u Iraku i sadašnjih sirijskih skandala na tu temu. Bilo kako bilo, sve veće sile rade na razvoju bojnih otrova, pretežno nervnih, bez prestanka, ali to drže u tajnosti, nemojmo se zavaravati.

HLADNORATOVSKO TROVANJE: Nego, vratimo se malo u istoriju. Otrov je uvek bio jako popularno sredstvo za politička i druga ubistva; zadržimo se na političkim. Kažu da je Sveti otac Aleksandar VI (Bordžija, da prostite) sa gostima delio pomorandžu koju je pred njima ljuštio i davao im kriške; jedan bi umro, a ostali bi bili živi i zdravi. Ima takvih slučajeva još, ali ovde nisu od značaja.

Otrov kao sredstvo za politička i špijunska ubistva vraća se na velika vrata tek u Hladnom ratu. Dotle su posao obavljali Pavle Bastajić i Mustafa Golubić. U nedostatku naša dva cenjena zemljaka, NKVD/KGB se okrenuo trovačima-amaterima. Prvi upozoravajući slučaj desio se u Francuskoj avgusta 1978: izlazeći iz metroa, bugarski emigrant i disident Vladimir Kostov osetio je ubod u predelu krsta; "kao pogodak iz vazdušne puške", rekao je posle. Sumnjičavi Kostov otišao je na pregled u jednu kliniku u Nanteru, gde su mu izvadili "česticu metala" iz površine kože. Kostov je imao sreće: debela tkanina usporila je projektil i nije stigao do krvotoka. Incidentu nije bio pridat značaj i projektil je bačen, zbog čega će se i Kostov i Francuzi kasnije pokajati.

Naime, drugi bugarski emigrant i disident Georgij Markov nije imao sreće. Dve nedelje kasnije njemu je na autobuskoj stanici u Londonu prišao jedan fini gospodin i gurnuo ga vrhom kišobrana u leđa. Zatim se izgubio u gomili. Nekoliko dana kasnije Markov je primljen u bolnicu sa trovanjem krvi. Organizam nije odgovorio na terapiju raznim antibioticima i Markov je ubrzo umro. Naređena je autopsija i sudski medicinari su – posle temeljitih rendgenskih i drugih pregleda – ustanovili da je Markov ubijen najmanjim do tada poznatim otrovnim projektilom: kuglicom prečnika 1,73 mm sa izbušenim rupicama prečnika 0,4 mm i ispunjenim sa dva miligrama otrova ricina. Metropolitenska policija kasnije je rekonstruisala "bugarski kišobran" kao relativno jednostavan uređaj koji ispaljuje tu malu kuglicu uz pomoć standardne kapsule ugljen-dioksida pod pritiskom.

Ricin je zanimljiva supstanca koja se dobija iz ricinusovog korena. Otrov je prvi put izdvojen na Zapadu, ali u literaturi postoje indicije da su i Česi uspeli isto. Toksičnost je veoma visoka: letalna doza cijankalija je oko 60 miligrama; kobrin otrov ubija dozom većom od 0,1 grama. Ricin je jači. Zanimljivo je da je čuveni pisac Grejem Grin, temeljit kakav je, u svom romanu Ljudski faktor pomenuo sličan otrov kojim se Forin ofis poslužio da ukloni neprijatnog svedoka u Južnoj Africi.

Istovremeno je u Sjedinjenim Državama pukao skandal veka: 1975. Čerčova senatska komisija objavila je izveštaj o ilegalnim aktivnostima CIA, uključujući tu i planove i pokušaje ubistava stranih državnika. Frenk Čerč je novinarima pokazivao bacače projektila (otrovnih strelica), kolekcije raznih otrova i ostale gadosti koje ovde ne spadaju. Jedan pištolj sa snajperskim nišanom, rekao je Čerč pokazujući ga, izbaciće bešumno strelicu od sedam milimetara, debelu kao "dlaka" sa smrtonosnim otrovom na daljinu do čak 70 metara. Tadašnji direktori CIA Ričard Helms i Vilijem Kolbi preko volje su priznali da je Agencija još od 1952. radila na razvoju otrova i sistema za njegovu isporuku. Helms je rekao da je, uostalom, KGB otrovnim strelicama u Nemačkoj ubio dva ukrajinska emigranta pedesetih godina, pa su morali da se pripreme.

POVRATAK U BUDUĆNOST: Posle slučaja Markova i Kostova nema podataka o upotrebi otrova u Hladnom ratu – što ne znači da je nije bilo. Prvi naredni skandal desio se relativno skoro: u Londonu je umro Aleksandar Litvinjenko, bivši kagebeist, otrovan radioaktivnim izotopom polonijum 210. Skandal je bio veliki: Britanija je proterala nekoliko ruskih diplomata i označila konkretnog izvršioca, koji je sada – deputat u ruskoj Dumi. Taj polonijum 210 gadna je stvar: nema leka kad vas jednom ozrači. Navodno je pločica sa polonijumom bila podmetnuta pod tanjirić sa šoljom čaja i kasnije sklonjena. Ko je još usput bio ozračen – ne zna se, mada je morao da bude.

Slično je i sa ocem i ćerkom Skripalj: puštanje u atmosferu nervnog agensa u otvorenoj prostoriji rizik je i za nevine civile, ali o tome još nemamo podatke. Međutim: ako je državni razlog dovoljno jak, nešto civilnih kolateralnih žrtava je podnošljivo (osim za žrtve). Rusi su, setimo se, prilikom napada na ono pozorište u kojem su teroristi uzeli taoce, ubacili popriličnu količinu nervnog agensa od koga je bilo isto toliko mrtvih kao i od razmene vatre.

Jedan od novijih slučajeva jeste trovanje tog nekog ujaka Kim Džong Una u SAD: nepoznati napadač kontaminirao ga je nepoznatim otrovom od čega je ujak uskoro umro.

E, sad: koji su politički motivi za takve kompromitantne i trapave akcije kao što je trovanje oca i kćeri Skripalj? Naravno da niko Moskvi ne veruje da s tim nema ništa, uprkos ruskim medijima koji aludiraju da su to uradili Englezi – samo da Ruse obrukaju. Kao prvo, nijedna ozbiljna država nikako ne voli da njene bivše špijune neko ubija na njenoj teritoriji. Eto vam slučaja Perkovića i Mustača: Nemci su ih konačno zgrabili i neće ih pustiti zbog ubistva njihovog špijuna Stjepana Đurekovića 1984. u Minhenu.

Hladni rat – to je već jasno – opet je na delu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net