foto: vladimir milovanović

Intervju – Zoran Stojiljković >

Razorna kombinacija neoliberalizma i klijentelizma

"Ako isključite poslodavce, samozaposlene, u Srbiji danas nema više od 1.400.000 zaposlenih. Od 600.000 članova SNS-a, njih koliko radi? Pa, radi verovatno 500.000, a to je onda svaki treći koji radi, a u javnom sektoru čak i mnogo više. Kojim načinom oni napreduju kad partije na vlasti imaju apsolutnu kontrolu nad kadrovskom politikom"

Dve političke stranke, okosnice partijskog pluralizma u Srbiji još od njegovog nastanka, DS i SPS, svaka na svoj način platile su danak beogradskih izbora. Dok su demokrate na svom najjačem terenu ostale daleko ispod cenzusa, socijalisti su ga tek preskočili, ali sa prepolovljenim brojem svojih birača. Fenomen rasta ostao je privilegija relativno mlade partije, ali partije države, SNS-a, dok su pobednici iz redova opozicije praktično dva pojedinca: Dragan Đilas i Aleksandar Šapić. U razgovoru o fenomenima političkog i partijskog života kod nas, ali i trendovima u svetu, Zoran Stojiljković, profesor na Fakultetu političkih nauka BU i predsednik Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, kaže: "Demokratija je danas izbodena sa dve strane. S jedne, postdemokratskim pomeranjem koje je građane izbacilo iz politike, usled vladavine finansijske oligarhije, dok se ključne odluke donose na mestima koja nisu pod predstavničkom kontrolom. S druge strane je prostor populizma kojim je demokratija izgrižena do koske, bez imalo mesa. Ništa nije ostalo, pa čak ni poštena izborna demokratija."

"VREME": Kada biste morali da govorite u kategorijama iznenađenja i očekivanja, šta bi bilo to što vas je najviše iznenadilo u rezultatima beogradskih izbora?

ZORAN STOJILJKOVIĆ: Neko ko analizira procese političke pluralizacije već gotovo tri decenije ne bi smeo da bude iznenađen. Jedna stvar su, međutim, profesionalne analize, a sasvim druga stvar ono što kao građanin sa demokratskim kapacitetom očekujete da vidite. Znači, ništa me nije iznenadilo, samo su me po ko zna koji put mnoge stvari razočarale.

Potrebna je ozbiljna analiza onoga što se na našoj partijsko-političkoj sceni dešava od 2014-2015. godine, i što korespondira s onim što se dešava u svetu. Kod nas, odraz tih dešavanja jesu rast i dominacija sistema partije-države u kome je nadrastao SNS i Vučić. Taj fenomen mene razočarava s aspekta mnogih svojih demokratskih deficita, okupiranja države od strane partijskih struktura i razvojne stagnacije. A s druge strane, ono čime sam takođe razočaran jeste fenomen beskrajnog fragmentiranja opozicije i nesposobnosti te demokratske, reformske, modernističke orijentacije da se navikne da je izgubila na izborima i da se reformuliše, reintegriše i da konačno izbaci novu strategiju. Jer, nakon 2008. kad je SNS nastao iz radikala i ušao u proevropski politički smer, pravac političke kompeticije više nije isti. Ne možete sa starim frazama i starim podelama da budete ponovo na vlasti, morate da ponudite neki koncept izlaska iz krize koji se razlikuje od onoga što je sada dominantna priča. Kritika Vučića nije univerzalni recept i objašnjenje.

Zašto kao prelomnu uzimate 2014. godinu?

Zato što 2012. izborni rezultat demokrata uopšte nije bio loš. Za stranku koja je do tada bila na vlasti i odgovorna je za ekonomski pad posle nesnalaženja u krizi koja je tri-četiri godine razarala društvo. Efekti toga su da je Vučić sve to isto radio do 2014-15, kada je, pošto je stabilizovao vlast, prešao na neoliberalnu politiku. Ono što je meni fenomen jeste i pitanje šta je uopšte politika SNS-a i je li to populistička stranka. Populistička jeste sa stanovišta korišćenja političkih sredstava, načina političke komunikacije, stila, retorike, sa stanovišta toga da u krizi partija nemate razvijenu pluralnu partijsku strukturu nego samo vođu i sledbenike. Ali pitanje je šta je programsko-ideološki projekat SNS-a? Pa i kad govorimo o populizmu, mora da postoji kakva-takva slabašna ideologija. Šta je ideologija SNS-a? Čime se lider te stranke razlikuje od drugih? On sledi i Angelu Merkel, ali je istovremeno i na domaćem terenu naš Orban, kako je to moguće? Kako je moguć neoliberalni populizam na vlasti, da se pozivaš na narod, a vodiš neoliberalnu politiku protivnu interesima ogromne većine? Koji su rezultati te njegove neoliberalne politike?

Pogledajte zemlju u kojoj su najveće nejednakosti u Evropi, pogledajte zarade, privrednu politiku, klijentelizam i partijsko zapošljavanje u javnom sektoru, medijski monopol, eksperimente sa pravosuđem i nezavisnim državnim organima. Ili servilan odnos prema korporativnom kapitalu. Jeste li videli negde ovo što su oni radili sa štrajkom u Fijat Krajsleru i štrajkom u Goši? Da li nam nezadovoljstvo naših malih i srednjih preduzetnika nešto govori? Govori li nešto linearno oporezivanje? Poreske stope kod nas idu tek do 15 odsto, u Sloveniji i Hrvatskoj do 50 odsto i kad vam dođu demohrišćani iz Nemačke, iznenađeni su tako regresivnim porezima. A regresivan porez, kao što je kod nas, relativno najviše opterećuje najniže zarade. Umesto da je poput Robina Huda, vlast kao Super Hik uzme siromašnima još da bi dodala bogatima. Zašto još nema zakona o poreklu imovine?

Sve zajedno, to je razorna kombinacija neoliberalizma i partijskog kapitalizma, to je, dakle, još gore. Jer, neoliberalni kapitalizam je uređen procedurama i kakvim-takvim antimonopolskim zakonodavstvom. Ovde je neoliberalna priča bez institucija, bez procedura, periferijska, garnirana sa onim "nemojte mi galamom oko Jure rasterivati strane investitore" sa porukom koje bi se drugi stideli, a ovde se ponose – da imamo jeftinu radnu snagu.

Koliko je, pritom, za izbore važan način na koji Vučić sprovodi tu politiku, kroz javni nastup, gradeći svoju harizmu?

On je sprovodi tako što očekivano gomila sve prednosti i resurse u svojim rukama. Ali i pozivom na radoholičarstvo, Veberov protestantizam, upućujući poruku da mi treba da promenimo krvnu sliku i da budemo vredni, štedljivi, radeni i da je samo to put do izlaza. Da moramo da se žrtvujemo, zahvaljujući onima kojima je pre toga smanjio plate i penzije. Dokle god građani Srbije u sve to zajedno veruju i imaju lidera koji realno nema alternativu, biće moguće da on sprovodi neoliberalnu politiku, autoritarnu, a da se poziva na narod kome se direktno, bez posredovanja političara lišenih poverenja, svakodnevno obraća dugim monolozima.

S druge strane, ljudi sa nižim obrazovanjem ili siromašni koji čuvaju posao veliki su rezervoar za vladanje.

Uporedite, recimo, broj članova SNS-a sa brojem kako-tako regularno zaposlenih u Srbiji. U SNS su prvo govorili o 700.000 svojih članova, pa su u poslednje vreme spustili na između 450.000 i 500.000 članova, u proseku neka bude 600.000. Ako isključite poslodavce, samozaposlene, u Srbiji danas nema više od milion i četiri stotine hiljada zaposlenih. Od 600.000 njihovih članova, koliko radi? Pa, radi verovatno 500.000, a to je onda svaki treći koji radi, u javnom sektoru čak i mnogo više. Kojim načinom oni napreduju kad partije na vlasti imaju apsolutnu kontrolu nad kadrovskom politikom?

Kao sindikalni aktivista i istraživač društva imam potrebu da vidim i strukture odozdo, iz rakursa biračkog tela. Koji je njihov način razmišljanja? "Ovi iz opozicije su neozbiljni, nisu nikakva alternativa, druženje i glasanje za njih postaje mi nepotrebno i pomalo opasno, a ovaj na vlasti je jak ko brod, može da zaposli, a uživa i podršku Zapada." Stalno ponavljam, SNS nije običan izborni konkurent, to je sistem koji kaptira milion i osamsto hiljada glasova, ide i do dva miliona. Jedina je šansa opozicije da se ukrupni, da stvori neki sinergijski efekat i mobilizaciju, pa da ljudi poveruju da je izborni ishod neizvestan.

Duboko sam uveren da se ovolika politička neravnoteža razvojno nikad nije isplatila nekom društvu. Ovo je zato sistem negativne kadrovske selekcije i sistem kvarenja i bazičnog nivoa izborne demokratije.

Pad DS-a ispod cenzusa na beogradskim izborima, i to u koaliciji sa još dve stranke koje predvode bivši čelnici i funkcioneri DS-a, takođe je fenomen po sebi.

To je kazna njihovih bivših glasača, ali i činjenice da su neatraktivni mladima.

Gde su otišli njihovi glasovi, novim pokretima, novim-starim pojedincima?

I onima koji su završili ispod cenzusa i u apstinenciju.

Upravo zbog toga, jedna od postizbornih tema je kriza tradicionalnih partija i to kao globalni proces. Postoji li ona zaista?

Stav da je u postdemokratskom okruženju "era partijske demokratije prošla", preuzimam od Pitera Meira. Jedan od najjasnijih pokazatelja takvog stanja je "povlačenje" građana iz oblasti političkog delovanja, kao i velika doza političke ravnodušnosti, čak cinizma. Opadanje izlaznosti na izbore, kao i izborna nestalnost i neodlučnost, takođe su dobri pokazatelji. Dok se građani povlače u sferu privatnog, dotle se stranačka rukovodstva "povlače u institucije". Posledica toga je da je tradicionalni svet stranačke demokratije – mesto susreta građana i njihovih političkih lidera – izgleda sasvim napušten. S jedne strane, stranačka rukovodstva lek za finansijsko slabljenje političkih stranaka, uzrokovano najvećim delom značajnim opadanjem broja članova stranaka, traže u državnim subvencijama i kartelizaciji stranaka i ukupnog stranačkog sistema.

S druge strane, građani shvataju da jaz između "njihovog sveta" i "sveta partija" postaje sve širi. Stvorena je situacija u kojoj postoje dve odvojene, a sve češće i suprotstavljene strane: građani, koji su "od učesnika postali epizodisti ako ne čak i samo nemi posmatrači", i elita, koja je gonjena težnjom za ostvarenje ličnih interesa.

Ako je trend takav, može li se uopšte govoriti o demokratiji društava i koji bi to bio njen oblik?

Stvara se novi oblik demokratije aplauza, u kome "građani ostaju kod kuće, a partije vladaju". Izborna bitka za naklonost birača vodi se u medijima. Ključni razlog "zamora (post)demokratije", kako kaže Kolin Krauč, leži u "izbornom fundamentalizmu", stanju u kome se izbori cene, a izabrani preziru.

Radi se o tzv. partijskom paradoksu koji se ogleda u dijametralno suprotnim pogledima na političke stranke. Naime, političke stranke se doživljavaju kao umiruće, potpuno nebitne institucije, koje više ne predstavljaju bilo koga, ali istovremeno i kao institucije koje imaju potpunu kontrolu nad političkim životom nacionalnih država.

Koliko prepoznajete postdemokratske trendove i u našem društvu?

Reč je kao prvo o teatralizaciji politike, zato što se politika realno ne vodi više gde treba da se vodi, u parlamentu i nacionalnim vladama, već u biračima nedohvatljivim centrima moći. Vi napravite zakonski predlog, na primer, u socijalnom i antikoruptivnom zakonodavstvu, a onda vam ga potvrde evropske institucije. I onda se postavlja pitanje da li se mi ovde bavimo razvojnom strategijom ili samo socijalnim konsekvencama? Koliko god nekima Vučić bio moćan, on je ipak samo izvođač radova u regionu. Shodno tome, manevarski prostor politike je toliki koliki je. Onda se politika umesto realnih procesa odlučivanja, javnih rasprava, pluralnog procesa kreiranja javnih politika pretvorila u menadžment koji građanima nije interesantan. Kako sam već pomenuo, partije nikad nisu bile moćnije i nikad ih više nismo prezirali. To je paradoks koji dolazi iz ovih procesa, a to je na neki način na delu i kod nas.

Srećko Mihajlović i ja smo kritikovali DS još 2008. kroz priču o tome da se stranka kad napusti teren građana, partnerskih organizacija, civilnog društva, svoga sopstvenog članstva – seli u vlast. I onda na terenu atrofira kao stranka, u njoj više nema rasprave. To nije bilo dobro, to nije bilo u tradiciji DS. Ona jeste imala neke lomove po procedurama, promene koje su bile relativno pristojne i transparentne, ali onda ju je uhvatio proces gubljenja lidera sa kredibilitetom, duge senke odgovornosti za sprovođenje neoliberalne politike, neadekvatno reagovanje na krizu, pri čemu su sami sebe nazivali socijalno odgovornom vlašću. I tu više nije bilo ideologije, postali su manufaktura za eksploatisanje vlasti. To je bio proces pražnjenja politike od sadržaja. Ništa novo Vučić nije smislio, on je samo napravio korak dalje na ivici provalije. Zapravo, on sve to isto radi, samo još radikalnije.

Svejedno, i dalje ne vidimo znake njegove atrofiranosti.

Vučić ne atrofira dok dobija. Šta mislite, koji će stampedo nastati kad padne na ispod 35-40 odsto? Do sada je uspešno "navlačio" ostale, Ljajića i Krkobabića, uz pomoć mnogih dostigao 40 do 50 odsto, a sada polako guši SRS, isto to polako radi i SPS-u. Socijalisti su u odnosu na 2012. kada su bili onaj treći, nestašni igrač koga niste mogli odbiti, sada prepolovljeni. Još se drže zato što imaju odličnu infrastrukturu i fantastičnu poziciju u vlasti.

Jesu li to i glavni izvori fenomena SPS-a, jedine klasične stranke koja je opstala decenijama i to većinom na vlasti?

To je ozbiljna, respektabilna stranka uz sve gubitke i padanja, stranka koja se naslanja još na Titovo vreme. Imaju odličnu infrastrukturu na osnovu koje znaju u onoj zadnjoj kući u zaseoku kako će ko da glasa. Nju čine kadrovi koji su na jakim pozicijama koje mogu da reprodukuju neke pozicije vlasti. Istina, sve slabije.

S obzirom na dozu distanciranosti SPS-a od vlastite prošlosti, postavlja se pitanje: šta se ovde suštinski promenilo od devedesetih?

A ko je sada na vlasti? Stranke vlasti iz devedesetih, samo po promenjenom rasporedu snaga i sa promenjenim liderom. U međuvremenu, jedni su se presvukli 2008, a drugi 2002. Uz priču o nacionalnom protekcionističkom interesu, što je sad trend u istočnoj Evropi, ali i na Zapadu, krenuli su i sa umerenim reformama. Politička darovitost ne može se sporiti ni Dačiću ni Vučiću. Zvuči grubo, ali ko je u sadašnjoj opoziciji, posle Đinđića, imao taj potencijal za promene?

Samo u retorici ili i u praksi?

U retorici, ali i u praksi. Vučić je rekao: niko više, pa ni mi, nećemo vladati na stari način. Naučio je da mora da ima odgovore na velika pitanja, potpuno drugačiju strategiju i da sve to prati vidljiva kadrovska promena. Isto tako i DS mora da nađe nultu tačku iz koje će poći u promene.

Koliko je, uslovno rečeno, izborni uspeh Đilasa i Šapića rezultat takvog puta?

Partijske etikete su prestale da znače pogotovo u opozicionom prostoru i birači su počeli da se opredeljuju za pojedince. Uostalom, to su ipak gradski izbori, koji u prvom planu drže pojedince za koje se pretpostavlja da su sposobni menadžeri. Kod Đilasa su bile važne dve stvari. Prvo, što je neke rezultate već imao, ali i to što je postao meta koju nije naročito produktivno gađati. Jer sve što su rekli za njega, on može da pobije samo jednom rečenicom: ako to znate toliko dugo, zašto me niste uhapsili? To je jedno, a drugo podrazumeva to što je zauzeo zanimljivu poziciju. U jednom razgovoru sa našim aktivistima iz sindikata Nezavisnost rekao je nešto što je potpuno drugačije: nisam za liberalni kapitalizam, nisam za sveopštu privatizaciju, mislim da velika preduzeća mogu da opstanu u javnom vlasništvu vođena dobrim, profesionalnim menadžmentom. Rekao je: kome su to samo strane investicije pomogle da se razvije ako nije imao sopstvenu razvojnu strategiju, sumnjiva su mi javno-privatna partnerstva ako nisu kontrolisana, kao način izvlačenja javnog kapitala. Neko ko hoće da pravi, uslovno rečeno, široku koaliciju demokrata Srbije mora upravo tako da razmišlja – čime će se razlikovati od vladajuće, oficijelno proevropske ponude.

Mogu li se, u istom tom ključu, posmatrati pokreti i njihove nove prakse, van partijskog establišmenta? Imaju li oni prirodnu prednost u doba "krize partija"?

Tu možemo govoriti o Ne da(vi)mo Beograd kao o malim pokušajima da se iz lokalnih inicijativa, iz praktičnog angažovanja, deložacijama, zauzimanjem prostora, očuvanjem javnog interesa nešto napravi. Novi izazivači iz opozicionih klupa nisu zapravo populisti, sa izuzetkom Boška Obradovića i Dveri.

DJB su, recimo, neskriveni pretendenti na poziciju nove elite bez naročite potrebe da se udvaraju narodu i bez popularnog tribuna. Što se tiče Belog, mislim da ga precenjujemo – ima li tu išta izvan političke parodije – posebno sada nakon njihovog rascepa?

A šta ćemo tek sa antipartizmom i antiliderstvom kod nas "omiljenog i masovnog" građanskog samoangažovanja? Radi se zapravo o opštem trendu traganja za izlazom iz krize partijske odnosno nacionalne demokratije.

Još od vremena kad sam ja studirao, postojale su teorije kako partije treba zameniti nekim drugim strukturama. Bilo je pokušaja recimo sa "zelenima" u Nemačkoj koji su imali promenljive poslanike sa kratkim mandatima, decentralizovanu strukturu. Iz toga se videlo da u klasičnim partijskim utakmicama ipak mora da postoji fleksibilna, ali čvrsta i jasna struktura.

Prednost dajete klasičnoj partijskoj organizaciji?

Pokreti koji se distanciraju od tradicionalne partijske strukture ipak moraju da se pretvore u nekakvu partijsku strukturu ako ulaze u zvanični predstavnički sistem i moraju da nastupe sa političkim programom, makar od nekoliko tačaka. A snaga koja treba da nosi izbore treba da okupi sve izborne resurse, treba da se umreži, ukrupni i dobije neke partijske forme. Posle 40 i više godina eksperimentisanja ne vidim ništa drugo nego neki inovirani kriptopartijski oblik koji bi se istina kao politika konkretnih zahteva i ljudi vratio u život, u javni prostor.

Postoji li mogućnost za DS, da se uprkos neprelaženju cenzusa, a zahvaljujući tradiciji i infrastrukturi, regeneriše i ponovo postane stožer promena?

Svi moraju da vide zadatak u tome kako doći do šire stranačke unije. Na političkoj mapi prostor za takvu poziciju postoji, ali ne piše da će to biti DS. Mogućnosti su razne, mogu se oni zvati, na primer, i Demokrate Srbije, kao neka federacija stranaka, koja formalno čuva to DS, ali to nije samo Demokratska stranka.

Neophodne su i nova strategija i novi pristup građanima i novi i drugačiji imidž.

U Đinđićevom poslednjem javnom govoru studentima, početkom marta u Banjaluci, on kaže da Srbija mora da shvati globalizacijske procese, da shvati da je industrijsko društvo postalo informatičko društvo usluga i znanja, da nauči veštinu surfovanja između interesa velikih, negujući demokratske, evropske vrednosti.

U drugom delu, koji po mom mišljenju može da posluži kao ideja šta treba da radi opozicija, govori kako politika nikad neće postati tehnologija mada su njemu lepili ono "stranka kao preduzeće", da mora da komunicira sa idejom socijalne pravde u smislu jednakih šansi i mogućnosti za sve talentovane jer je to razvojno dobro i da se mora voditi u korist najsiromašnijih. I, naravno, govori o odgovornosti za rezultate.

Morate onda da se zapitate: ko je iz svega toga izvukao neku pouku?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net