TONSKA ŽRTVA: Goran Vesić

Mediji na naprednjački način >

Urlaj, Vesiću, urlaj

Da u zemlji Srbiji postoji neko ko institucionalno prati i stručno nadzire da li mediji poštuju zakone, posle ovih izbora sigurno bismo imali raspravu o medijskim hajkama, funkcionerskoj kampanji i neravnopravnom i ostrašćenom izveštavanju u predizbornom periodu. No, pošto se ovde nadzorom i praćenjem medija bave samo nevladine organizacije, a sve druge uloge su pomešane – teme su sasvim drugačije

Kadgod ne zna šta će sa medijima i kako da odgovori na činjenicama potkrepljene tvrdnje da je u Srbiji sloboda govora i informisanja u predsmrtnom stanju, mašinerija Aleksandra Vučića upregne sve svoje snage i – smisli nešto toliko bizarno, glupavo, providno i besmisleno, da čovek ne zna da li da plače ili da se smeje. Nekad to bude teza o nepostojanju medijskog pluralizma ili istraživačkog novinarstva, nekad prezentacija fingiranih medijskih analiza u Briselu, a u izbornoj kampanji za beogradske izbore sve se svelo na jedan regler i dva decibela.

AFERA "REGLER": Aferom "regler", koja se svodi na tvrdnju kako je gradskom naprednjačkom menadžeru Goranu Vesiću tokom emisije na RTS-u ton utišavan za "čak dva decibela", vlast je pokušala da dokaže kako su svi, pa i mediji, bili protiv njih. Istina je, naravno, sasvim drugačija, a ono što se na medijskom nebu događalo od 15. januara kada je kampanja počela, do izborne noći 4. marta – bilo je samo dalji razvoj onoga što se u medijima viđalo tokom prethodnih meseci, pa i prethodnih kampanja: suverena dominacija naprednjaka u svim medijima, celodnevno prisustvo Aleksandra Vučića u svim medijskim formatima i sistematsko čerečenje političkih protivnika i neistomišljenika vladajuće elite.

No, kako realnost i istina nisu faktori koji preterano potresaju politički vrh Srbije, "afera regler" nastavlja da se razvija i trenutno ima prilično predvidljiv kraj. Sve je počelo 2. marta uveče, nekoliko sati pre izborne tišine, u emisiji "Upitnik" na RTS-u, u kojoj su gostovali Dragan Đilas, Dragan Šutanovac, Čedomir Jovanović i Goran Vesić. Kao voditeljka ove TV debate, Olivera Jovićević pokazala je sad već poslovično nesnalaženje i pristrasnost, pa je vođenje emisije zapravo preuzeo Vesić: čovek praktično nije zatvorio usta od početka do kraja, onemogućavajući bilo kakav normalan dijalog. Vikao je, komentarisao dok su drugi govorili, upadao u reč tako i toliko, da je bila opravdana sumnja kako radi u korist štete naprednjaka.

Nepunih 48 sati kasnije, tek što su se stvari malo slegle, članica Saveta REM-a Olivera Zekić uputila je pismo direktoru RTS-a Draganu Bujoševiću optužujući javni servis da je u toj emisiji snizio ton "za čak dva decibela" Goranu Vesiću. Po njenom mišljenju, RTS je "pravljenjem ove namerne tehničke, tonske, a u stvari duboko političke greške, izrazito favorizovao predstavnika bivše vlasti Dragana Đilasa, kome je dopušteno da govori i debatuje, dok je predstavnik vladajuće koalicije, ovakvim igranjem sa zvukom, pokušan (?! – prim. T.S.) da bude predstavljen kao neko ko je nepristojan, ko dobacuje i kibicuje sa strane". Navela je Zekićeva, između ostalog, i da je razlog za to pismo njena ne "zgranutost", već "zgroženost"; da Bujošević gaji "očigledne simpatije prema jednoj strani"; da je on kao "arbitar koji lomi nogu jednom fudbaleru, da bi drugi mogao da postigne gol". Iako je reč o ličnom stavu, taj niz antologijskih konstatacija, metafora i teško prepričljivih pasaža poslat je sa službenog mejla REM-a, na zvaničnom memorandumu te institucije, a potpisan najpre nazivom institucije, a tek potom imenom i prezimenom potpisnice.

Od trenutka kada se pismo pojavilo, u nezavisnim medijima o njemu je objavljeno sigurno desetak tekstova, a svaki je bio unikat – ne zato što su autorike bili naročito inventivni, već zbog toga što je Olivera Zekić svojim dopisom dala dovoljno materijala da se stvar posmatra iz mnoštva perspektiva: prekršila je niz pisanih i nepisanih pravila, zloupotrebila javnu funkciju, uradila nešto što nikada nije ni jedan član Saveta REM-a, isprovocirala kršenje izborne tišine i, konačno i najvažnije, na nedostojan i do sada nezabeležen način degradirala i diskvalifikovala RTS.

Sasvim očekivano, RTS je spremno savio kičmu, pismo objavio u celosti, bez ikakve reakcije i komentara, uz naknadnu najavu Dragana Bujoševića da će odgovoriti nakon analize "naših i najpriznatijih stručnjaka u Srbiji". Kao da je ovde zaista bila reč o dva decibela (koje prosečno ljudsko uho ne može ni da zabeleži), a ne o ponižavanju javnog servisa, grubim kvalifikacijama i uvredama, pa praktično i o najavi smene rukovodstva u toj kući!

PREDSEDNIKOV LIČNI TONAC: Ova i inače otužna drama, postala je još tužnija nakon nastupa Aleksandra Vučića u jutarnjem programu TV Pink 5. marta. Iako je taj performans zapamćen po poetičnoj priči o punjenim lignjama koje mu je tog jutra doneo otac, a povodom rođendana pripremila majka, pažnju je privukla i nova epizoda afere "regler". Osvrćući se na tvrdnje da je Vesiću stišavan ton, Vučić je ocenio da je to "najdirektniji mogući" politički napad i "uplitanje u izborni proces, ali i najavio posledice: "Ja više nikada neću pristati da odem na javni servis dok ne potpišem ugovor da moj čovek može da bude u režiji i vidi da se ne diraju regleri za ton."

Ova najava ili pretnja sama po sebi nije dostojna funkcije predsednika Srbije – jer, teško da osoba koja obavlja predsedničku dužnost sebi dozvoljava da se na bilo koji način bavi reglerima na jednoj televiziji, ili da svoje gostovanje uslovljava potpisivanjem nekakvih ugovora. Najstrašnije je, međutim, što je u situaciji u kojoj se trenutno nalaze mediji, pa i na razne načine ucenjeni RTS, ona sasvim realno zamisliva. Nakon svega što mediji doživljavaju već godinama (i to ne samo za Vučićevog vakta), uopšte nije nemoguće da će u dogledno vreme biti organizovano potpisivanje ugovora s javnim servisom, a potom i ispraćaj predsednikovog tonca među tehničare RTS-a.

Osim tehničkim problemima, predsednik se bavio i kadrovskim rešenjima, opet koristeći obrnute teze, nepotpune informacije i svojevrsne pretnje. Ističući da RTS-u "želi mnogo sreće i dobrog rada", za sebe je konstatovao da je "najgluplji predstavnik vlasti" jer za pet godina vlasti nije promenio ni jednog urednika pošto "smatra da program treba da uređuju ljudi od profesije". Iako formalno nije kadrirao po javnom servisu poput svojih prethodnika, Vučić je u Takovsku 10 uveo strah – od telefonskog poziva (koji redovno stižu odakle treba), od opomene izrečene kao usput, cvrkutavim glasom (takođe redovno); strah od pozivanja gostiju koji će možda reći nešto što se "šefu" neće dopasti, od neizrečene zabrane da izveštavaš iz inostranstva, uređuješ vesti, pojavljuješ se pred kamerom i sl. Zahvaljujući svemu tome, on zaista nije ni morao da menja urednike i novinare. Umesto toga, onima koje je zatekao jednostavno je promenio ili svest ili status.

Rezultat je televizija koja se tokom kampanje nije primakla ostrašćenosti, primitivizmu i navijačkom duhu TV Pink ili Hepi, koja nije sprovodila hajke, ali na kojoj se – izuzev u duelima – nije mogla čuti reč kritike upućene režimu, na kojoj su se pojavljivali samo i isključivo sagovornici naklonjeni vlasti, na kojoj su se čitala samo saopštenja vladajućih stranaka (pa čak i tokom izborne tišine), na kojoj nije bilo nikakvih "iznenađenja". Ukratko, jedan kastrirani, sterilni medij nesposoban da digne glavu, postavi pitanja, razgovara s kime želi i tako omogući pravovremeno, potpuno i istinito informisanje građana.

Ali, ni tu nije bio kraj Vučićevoj jutarnjoj misiji, jer je sledila nova zamena teza i promena teme. Predsednik je u istom gostovanju rekao da je upoznat s "komentarima nevladinih organizacija" povodom pisma Olivere Zekić, ali odmah potom i da se iste te organizacije "nisu oglasile kada pojedine liste nisu dozvolile TV Pink i nekim listovima da izveštavaju iz izbornih štabova opozicije". U pitanju je, dakle, klasično vučićevsko spinovanje u kojem jedna tema "zaokreće" ka drugoj, čime se izbegava konkretan odgovor, a razgovor usmerava na željenu stranu. Ovde, umesto nečega što jeste nadležnost države, što jeste pitanje od prvorazrednog javnog interesa (zloupotrebe institucije nadležne za elektronske medije, otvoreno politički nastup službenice tog tela), tema je postalo nešto što je – koliko god bilo pogrešno ili bar diskutabilno – lična odluka ovog ili onog političara.

ZABRANJEN ULAZ: I uspelo je: u trenutku pisanja ovog teksta (u utorak, 6. marta), dva dana posle izbora – tema više nije Olivera Zekić. Teme su decibeli i zabrana ulaska određenim medijima u štab Dragana Đilasa: jedna krajnje bizarna, namenski plasirana, verovatno s idejom smene rukovodstva RTS-a, a druga osakaćena nedostatkom informacija koje su neophodne kako bi se uopšte razumela.

Naime, nakon što je lista "Ne davimo Beograd" 3. marta odbila zahtev RTV Pink da izveštava iz njihovog izbornog štaba, isti potez povukao je i Dragan Đilas zabranivši ulazak ne samo Pinku, već i Studiju B, Informeru i Srpskom telegrafu, kao i listovima "Alo" i "Večernje novosti".

Pošto je Đilas istim redakcijama onemogućio da prate i njegovu konferenciju za novinare u utorak, 6. marta, nastalo je ozbiljno komešanje – posebno zbog Đilasove tvrdnje da će medijima koji su ostali ispred vrata biti omogućeno da izveštavaju kada se "budu ponašali kao mediji", da "negde treba da se podvuče crta" i da se "ne treba praviti da je sve u redu".

Najveće čudo koje se posle toga dogodilo jeste da se oglasilo Ministarstvo kulture i informisanja. Ista ona institucija koja se proglasila nenadležnom za napade na novinare i hajke koje protiv novinara sprovodi TV Pink, koja ni reč nije progovorila o sramotnom izveštavanju pojedinih medija (ne samo tokom kampanje), o ponašanju REM-a, o činjenici da je SNS tokom kampanje u medijima bio prisutniji tri do četiri puta više od svih ostalih stranaka zajedno... ta je institucija, dakle, sada uskliknula da je u "demokratskom društvu neprihvatljivo na takav način uskratiti građanima mogućnost da se informišu o događajima i zbivanjima za koje je u proteklom periodu postojao veliki interes". Akteri na političkoj sceni zato su pozvani da "svim medijima i novinarima omoguće osnovno pravo na rad i praćenje javnih skupova".

Osim ministarstva, oglasilo se i Udruženje novinara Srbije koje je od Đilasa dva puta zatražilo da svim medijima omogući izveštavanje "jer nije ovlašćen da odlučuje ko jeste, a ko nije novinar". To udruženje takođe podseća da "svako ima pravo da bude nezadovoljan radom novinara i da se zbog toga može obratiti samoregulatornim i regulatornim telima, kao i sudskim organima, ali da mora poštovati njihovo pravo da obavljaju svoj posao".

UNS je u pravu: Đilas zaista nije taj koji odlučuje o toj temi, a novinarima zaista jeste garantovano pravo da izveštavaju. Isto tako, činjenica je da se svako može obratiti samoregulatornom telu (Savet za štampu) i regulatornom telu (REM). Problem je, međutim, što je moć Saveta za štampu ograničena i što se mediji o kojima je reč na njegove odluke i inače ne obaziru, a što je REM telo takvo kakvo je – korumpirano, pod snažnim i direktnim političkim uticajem, nemo na očigledna kršenja zakona i više nego rado da zakone i samo prekrši.

I šta onda da radi neko ko "nije nadležan" da odlučuje ko je medij, a ko nije?

Tom nekom najpametnije bi i najpoštenije bilo da omogući rad svim redakcijama (tim pre što je i sam donekle zaslužan za zatečeno stanje u medijima), ali bi u ovim okolnostima trebalo makar razmotriti razloge zbog kojih Đilas postupa tako kako postupa, odnosno sve što je dovelo do takve situacije.

Da u zemlji Srbiji postoji neko ko institucionalno prati i stručno nadzire da li mediji poštuju zakone, tri dana posle izbora sigurno bismo imali raspravu o medijskim hajkama, funkcionerskoj kampanji i neravnopravnom i ostrašćenom izveštavanju u predizbornom periodu. No, pošto se ovde nadzorom i praćenjem medija bave samo nevladine organizacije, a sve druge uloge su pomešane – teme i akteri sasvim su drugačiji. Članica Saveta Regulatornog tela za elektronske medije bavi se pisanjem pisama, Ministarstvo kulture selektivno progovara, opozicioni lider pokušava da uvede red na medijsku scenu, predsednik države bavi se reglerima, a RTS se pravi lud.

I tako će to ići sve dok neko ne spusti regler i prekine ovu medijsko-političku predstavu koja ne vodi nikuda, osim u propast. Kako medija, tako i politike.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net