foto: tanjug
TRADICIJA: Gradska kuća


Autor

lični stav >

Zrenjanin treba da se preimenuje u Bečkerek

Ja se osećam Bečkerečaninom, razumem da se generacije rođene u Zrenjaninu osećaju Zrenjanincima, ali ne prihvatam nakaradnu antikomunističku argumentaciju da se grad preimenuje u Petrovgrad. Tako se u čitavoj svojoj, najmanje sedam vekova dugoj istoriji, zvao samo šest godina

Moj otac se 1899. godine rodio u gradu koji se zvao Nagybecskerek. Ja sam na svet došao 1929. u Velikom Bečkereku, ali sam šest godina kasnije u školu pošao u Petrovgradu. Ponovo je prošlo šest godina, mene su prebacili u Novi Sad, a moje roditelje su iz grada pod nazivom Grossbetschkerek šlepovima niz Begej, Tisu i Dunav odveli u Beograd i u smrt. Iz koncentracionih logora sam se septembra 1945. godine ponovo vratio u Petrovgrad. Kada sam kasnije posećivao svoj rodni grad, išao sam u Zrenjanin.

Mene niko ne može da nazove anti-antifašistom i ne moram to da dokazujem. Ipak, po pitanju inicijative za preimenovanje Zrenjanina u Petrovgrad moram da razočaram svoje drugove i istomišljenike iz mog rodnog grada, jer ja nikada nisam mogao da se srodim sa nazivom Zrenjanin, a još manje sa imenom Petrovgrad. Ja bih voleo da se vrati ime Bečkerek. Osećam se Bečkerečaninom, što valjda znači da pripadam vrsti koja tek što nije izumrla. Pritom, naravno, razumem da se generacije rođene u Zrenjaninu osećaju Zrenjanincima i da ne žele da se menja ime našeg grada. Ne prihvatam, međutim, nakaradnu antikomunističku argumentaciju da se Zrenjanin preimenuje u Petrovgrad.


MOJ GRAD

Pre desetak dana sam u Gradskoj narodnoj biblioteci "Žarko Zrenjanin" u Zrenjaninu učestvovao u promociji nove knjige Tibora Varadija "Put u juče". Kad nas dvojica "starih Bečkerečana" razgovaramo ili se dopisujemo, nazivamo grad Bečkerekom.

Zastao sam tom prilikom na čas ispred biblioteke. U zgradi u kojoj se nalazi, pre rata je bila gostionica "Šoljom" u koju je često navraćao moj deda. Desno je katolička crkva, iza nje kuća u kojoj je stanovao njen kantor Imre Lang, kod koga sam učio da sviram violinu. Dalje desno je gradska većnica, a još malo dalje, poludesno, zgrada u kojoj sam pohađao četiri razreda osnovne škole. Tačno preko puta je zgrada Narodnog pozorišta u kojoj sam video prve predstave sa Milanom Ajvazom, Rahelom Ferari, Tomislavom Tanhoferom. Levo od nje je zgrada koja je danas banka, a nekada su u njoj bili hotel, kafana i bioskop koji su se do 1918. godine zvali "Roža" (mađarska reč za ružu). Posle Prvog, a i posle Drugog svetskog rata zvanično ime bilo je "Vojvodina", ali mi dinosaurusi uporno smo govorili "Roža". Kad sam se posle rata (kad kažem rat mislim na Drugi svetski rat) dogovarao sa Todorom Manojlovićem gde ćemo da se sretnemo, rekli bismo – u "Roži".

Polulevo se nalazi zgrada u kojoj sam krenuo u gimnaziju. Levo se otvara ulica koja vodi do zgrade u kojoj sam odrastao, kojom sam išao u školu i vraćao se iz nje svakog dana, odlazio u parkove sa one strane Begeja da se igram ili prosto vozio bicikl. Ovo je moj grad.

Mom gradu može da se menja ime, ali nemoguće je promeniti moje osećanje prema njemu i to sve manje, što sam stariji. To je moj zavičaj. Otadžbina može da se promeni, može da se dobije novi pasoš, novo državljanstvo, ali nikada novi identitet, nikada novi zavičaj.


MUKA SA SPOMENICIMA

Voleo bih da se Žarku Zrenjaninu u gradu koji sada nosi njegovo ime podigne novi spomenik. Ovaj postojeći podignut je 1952. godine na centralnom trgu, ali je premešten već 1962. na drugo mesto. Muka je sa spomenicima. Početkom prošlog veka tu je bio spomenik ustaničkom mađarskom generalu Erneu Kišu. On je uklonjen da bi se na istom mestu postavio konjanički spomenik kralju Petru Karađorđeviću koji je srušila nemačka okupaciona vlast. Posle rata spomenik Žarku Zrenjaninu tu je stajao samo deset godina, da bi sada ponovo stajao kralj Petar.

Spomenik Žarku Zrenjaninu visok je tri metra i predstavlja ga kao heroja. Ja bih voleo da je napravljen realistički, u prirodnoj veličini, da Žarka prepoznajemo kao učitelja, čoveka kakav je bio. Moja sestra od ujaka Beba (doktorka Milana Stajić) upoznala ga je kao dete kada je u Vršcu posećivao svoju sestru koja iznajmila sobu u kući Bebinog dede.

Žarko je bio samo godinu dana mlađi od moje majke, tri godine mlađi od mog oca. Gotovo da bih mogao da ga zamišljam kao rođaka, svakako mislim o njemu kao običnom čoveku od koga je splet okolnosti napravio heroja, a ne kao o nekoj mitskoj, nadnaravnoj ličnosti. Ja ne bih naručio spomenik koji bi ga prikazao sa puškom ili bombom u ruci, nego kao zamišljenog čoveka, učitelja koji je osnovao narodni univerzitet u rodnom Izbištu kraj Vršca, otvarao biblioteke i čitaonice po selima, sarađivao sa pedagoškim časopisima i toliko čvrsto verovao u svoje ideale da je dao život za njih. A to jeste herojstvo.

Najradije bih spomenik Žarku Zrenjaninu video u parku koji smo mi zvali Čokliget (na mađarskom "gaj poljubaca"), gde bi njegov lik stajao među mladim ljudima, kakvi su bili njegovi skojevci.

Međutim, ja ne insistiram na tome da moj rodni grad zadrži njegovo ime jer sam načelno protiv toga da gradovi nose imena ljudi. Na prste se mogu nabrojati ozbiljni gradovi u ozbiljnim državama koji nose imena po nekim ljudima, kao što je slučaj sa Vašingtonom. Da li je to u protivrečnosti sa mojim uverenjima osvedočenog titoiste koji taj svoj stav nije izmenio? Nije. Meni se nisu sviđala imena gradova kao Kardeljevo, Rankovićevo, Titograd, Titovo Užice.


POREKLO IMENA BEČKEREK

Ja sam za Bečkerek, iako znam da je to beznadežno, ali valjda smem da kažem.

Ne mora da bude Veliki Bečkerek, iako zaista postoji i Mali Bečkerek, selo u Rumuniji sa oko 2.360 stanovnika čije se ime na rumunskom piše Becicherecu Mic, što tamošnji Srbi prevode sa Mali Bečkerek. Da bismo se razlikovali od njega, možemo da izostavimo da je naš Bečkerek veliki. Baš tako velik i nije.

Ime Bečkerek se prvi put u nekom dokumentu pominje 1326. godine, ali je sigurno mnogo starije. Proveravati nešto u nezaobilaznom guglu dovodi do nepouzdanih, ali ponekad zabavnih podataka. Najviše mi se sviđa što je Evlija Čelebija u svom slavnom putopisu 1651. godine zabeležio da ime grada Bečkerek znači "pet dinja". Bostana je u ovim našim krajevima sigurno bilo u to vreme, ima ga i sada, ali zašto baš pet? Ja mislim da reč Bečkerek dolazi od dve avarske reči, "kamen" i "bogomolja".

Avari su u VI veku, kad su vladali našim krajevima, bili mnogobošci. U ranom srednjem veku gospodarili su carstvom koje se protezalo ne samo na severni deo Balkana, nego i na čitavu Slovačku, Češku, Hrvatsku, Austriju i deo Poljske. Posle Avara, ali uz njihovu podršku, došli su Sloveni. Avari su se povukli, danas ih ima blizu 600.000 uglavnom u ruskoj oblasti Dagestan, govore svoj, avarski jezik, ali to više nije naša tema.

Hteo sam reći da je Bečkerek kao ime ovog našeg grada star najmanje 700, a možda celih 1.500 godina. Zrenjanin do sada 72 godine, Petrovgrad je bio samo šest godina. (Peterburg je star 315, Vašington 228 godina). Naravno, te brojke ništa ne znače, ali Bečkerek je daleko najstariji od svih navedenih gradova. Neko će reći: pa šta? Pa ništa, tek da se zna.

Možda sam se sad zamerio i onima koji se vatreno zalažu da se ime grada Zrenjanin ne menja, i onima koji bi da vrate ime Petrovgrad. Da navedem reči Martina Lutera kako ih često citiraju, iako ih nije baš tako izgovorio: "Stojim tu, drugačije ne mogu, neka mi Bog pomogne, amen."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net