Autor

srbija i kosovo – 2018. godina raspleta (11) >

Od olako obećane brzine do agonije

"Ljubezni srpski narode, vreme je već, za živoga boga vreme da počnemo slobodnije i razumnije misliti." – Dositej Obradović

Srbija je put za razumno rešenje problema u vezi sa Kosovom napustila dok je još formalno bila komunistička zajednica, sada već davne 1987. godine. Tada se odlučila da taj (pre)veliki problem rešava sama, na brzinu i silom, promovišući politiku "na ljutu ranu, ljuta trava"! Oprezniji, koji su upozoravali, kao Dragiša Pavlović ("Ukupno stanje na Kosovu, koje se ne popravlja ni potrebnom, ni poželjnom, ni olako obećanom brzinom... Zapaljive reči ne donose ništa drugo nego požare. Neodmerenim rečima stvara se samo histerično raspoloženje koje vodi do najgoreg, a da rešenja nema.") ili Ivan Stambolić, politički su eliminisani. Koča Popović, koji je smatrao da "Albanci mogu biti Jugosloveni, ali ne i Srbi", javno je anatemisan. Umesto takvih zalaganja, Milošević je forsiranjem "odlučnog pristupa" rešenju problema Kosova izgradio autoritet i političku poziciju, nezabeleženu u novijoj istoriji Srbije. Na prepad je Miloševićeva politika razorila osnove jugoslovenskog federalizma (uz značajno sasluženje rukovodstava zapadnih republika ex-YU), poništila visoku autonomiju Kosova (i Vojvodine, da se ne zaboravi), usledile su reakcije sa kosovsko-albanske strane, i svi su znali sve! Mira nije bilo, da bi ratnom operacijom iz 1999. godine Kosovo de facto bilo odvojeno od Srbije. Odrednica u Ustavu Srbije iz 2006. godine, o Kosovu (i Metohiji) "kao sastavnom delu Srbije", više je imala ulogu "Lazareve kletve", nego ozbiljne ustavne formulacije.(Uzgred, ako je Kosovo "sastavni deo Srbije", koji su to rastavni delovi Srbije?)

Srbijanske vlade posle 2000. godine uključene su u proces rešavanja kosovskog problema, ali bez strategije, vizije, (pre)često i bez taktike. Naravno, bile su "poduprte" stavovima i analizama istih onih stručnjaka/eksperata/analitičara/nacionalnih radnika/ histerika, koji su Srbiju i doveli do situacije da je Kosovo otišlo. Jer, kako inače tumačiti stav da se pregovara sa pozicija – "Kosovo je srce Srbije", "nikada nećemo priznati Kosovo", "Kosovo je deo Srbije"? Šta je to, snoviđenje, "moje pesme, moji snovi", poželjna očekivanja, politički autizam, očekivanja i priželjkivanja, da neko veeeliki sa strane pogura i zalegne za "našu stvar"? Da li je nekom ko insistira da predvodi Srbiju u evro(atlantske?) integracije dozvoljeno da svesno dovodi u zabunu ovih 7 miliona državljana Srbije (Srba i "ostalih građana"), i nešto više od 100.000 pripadnika srpskog naroda na Kosovu? Tu već dolazimo do famoznog "unutrašnjeg dijaloga"!


DIJALOG KOJEG NEMA!

Kao prvo, mi od "pokojnog SFRJota" nismo imali poštene javne rasprave, sa svim onim manjkavostima koje su ih pratile, o bilo kojoj teme bitnoj za državu i društvo (setimo se tajanstvenog načina donošenja još uvek važećeg ustava), tako da mi danas ne znamo ko sa kim priča, šta je osnova za razgovor, ko SME da divani (i mi iz Vojvodine bismo imali šta da kažemo), da li će svi biti jednako tretirani i sa dužnom pažnjom saslušani. Naravno, i koja je stvarna namera tog istog dijaloga ("unutrašnjeg")? Da li je to stvaranje/reanimacija "ratne koalicije", potrebne da se nanovo kaže NE svetskom poretku, EU, SAD, Vatikanu, Kominterni... (Ne i Bilderberškoj grupi – pogledati pod Ana Brnabić.) Do sada održane sesije vuku na takav zaključak, tu dijaloga nema, sve su to prozna dela i recitacije o napred pominjanim sloganima, slična ili istovetna miloševićevskom periodu.

Dobronamerni, koji su, bar na trenutak, pomislili da se stvarno želi utvrditi platforma za novi početak, brzo su razuvereni jer je medijski orkestrirana histerija oduvala svaku primisao ozbiljnog učešća u ovoj gromopucateljno najavljenoj raboti. I nespretno odabrano (frojdovska omaška?) ime – unutrašnji dijalog, pretvorilo se u ono što po svojoj suštini i jeste – monolog vlasti i njenih skutonoša.


ŠTA JESTE PROBLEM?

Pregovori sa predstavnicima kosovskih Albanaca, uz posredovanje (najviše) EU, kojima se "podvrglo" nekoliko poslednjih vlada u Srbiji, vode neminovno u jednom pravcu – međunarodnom priznanju Kosova. Znaju to nosioci vrhovnih političkih mandata u Srbiji, baš kao i velika većina naših građana. Šta onda sledi iz takvog saznanja? Pa, kreiranje i ostvarenje politike kako to prihvatiti i implementirati. I pride, ostati politički živ nakon toga. Jer, ako to odbijate, onda prekidate pregovore, tražite druge političke, ekonomske i vojne saveze, iz daleke Evrope i još dalje Azije! To još nismo čuli kao ozbiljnu političku opciju, uostalom, postoji odluka Skupštine Srbije o pristupanju EU. Teza o zamrzavanju konflikta je neozbiljna i neodgovorna, jer se ne može zamrznuti život, aktivnosti ljudi i čekati da, recimo otvoreno, Rusija ili Kina, budu tako dominantne (kao SAD danas), pa da nas, hipotetički, "sunce ogreje". Teza o politici "dve Nemačke" izgleda primamljivo, samo treba da se zna da su, kada je to postojalo, obe Nemačke bile suverene države. Politika podele i zamena teritorija? To predlažete kada ste jači… Ovo kratko sumiranje, jer nema više rešenja, svodi se na jedno – politički vladari Srbije moraju izvući optimum iz minimalnih ponuda, prvenstveno zbog preostalih Srba na Kosovu, u cilju njihovog mirnog života i zaštite pripadajućih ljudskih i kolektivnih prava. To znači, predočiti svim bitnim međunarodnim faktorima ("igračima") da insistiramo na ostvarenju Ahtisarijevog plana, i to što je moguće više delova. Naveo bih samo neke od njih: o ljudskim pravima, lokalnoj samoupravi, zaštiti nacionalnog, kulturnog, jezičkog i verskog identiteta, personalnoj autonomiji, pravu izbeglica i interno raseljenih lica na pravo na povratak i povraćaj njihove imovine, odredbama o nestalim licima, poklanjanju posebne pažnje specifičnim potrebama i brigama nevećinskih zajednica i njihovih članova, mogućnostima lokalnih samouprava da ostvaruju međuopštinsku i prekograničnu saradnju, bezbednost za delovanje SPC, za sveštenstvo, pristalice, aktivnosti i imovinu; zaštita prava lica na privatnu pokretnu i nepokretnu imovinu, u skladu sa međunarodnim regulama; uključenje nealbanaca u bezbednosne strukture Kosova, o političkoj participaciji itd. Neke od ovi oblasti su već "pokrivene" određenim aktima, međutim, kao i u svim ostalim posttranzicionom regionima, daleko su od kvalitetnih ostvarenja. Tu bi se morao ogledati uticaj srpske države – da zajedno sa međunarodnim faktorima utiče da se normativne odredbe sprovode u život.


DA LI BI TIME BILI REŠENI PROBLEMI U SRBIJI?

Zoran Đinđić je krajem 2002. i početkom 2003. godine želeo da započne rešavanje problema Kosova, svestan veličine i simbolike ovoga pitanja. Jer, dok se ne reši problem Kosova, Srbija ne može da rešava druge, dosta velike probleme. Tako je, bar do sada, bila determinisana politička agenda u Srbiji. Rešenje kosovskog problema moglo bi pokrenuti "veliki prasak" u političkom životu Srbije. Ako smo krajem 80-ih godina prošlog veka prespavali čas istorije, bilo bi dobro sada imati neku vrstu okruglog stola (politika, stručnjaci, civilno društvo), dogovoriti se o aspektima dugoročnijeg razvoja države i društva, organizovati ustavotvornu skupštinu i skrojiti komotno političko-ustavno-pravno odelo, kakvo je potrebno za optimalni razvoj Republike Srbije, svih njenih građanki i građana i svih njenih delova. Mislim da bi u toj situaciji trebalo da pokušamo i sa nekim političkim formama, do sada neisprobanim u istorijskom razvoju državnosti Srbije, na prvom mestu sa federalizacijom iste.

Autor je redovni profesor Fakulteta za pravne i poslovne studije "Dr Lazar Vrkatić" u Novom Sadu i predsednik Vojvođanske politikološke asocijacije


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Projekat "Srbija i Kosovo – 2018. godina raspleta" je podržala Fondacija za otvoreno društvo, Srbija.

Izneti stavovi pripadaju isključivo autorima i ne predstavljaju stav FOD Srbija.

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net