Autor

lični stav >

Izborne procene i ucene

U ovogodišnjoj izbornoj kampanji rasprave o manjem zlu dobile su i novu dimenziju, postale su cinična demonstracija ucenjivačkog potencijala onih koji mogu da obezbede procente u kladionicama i agencijama

Nezainteresovani posmatrač izborne kampanje za beogradske izbore pomislio bi da na ovim izborima nema velike neizvesnosti. Mnogi sa velikom samouverenošću iznose procente, a kladionice daju kvote za klađenje, tako da se na izborima može i zaraditi. Okviri su unapred dati, pa je na glasaču da odluči da li će nekoj strani pomoći da marginalno popravi svoj položaj ili će baciti svoj glas ako glasa za nekoga kome se ne daju velike šanse. Onima koji nisu zadovoljni političkom ponudom savetuje se tzv. strateško glasanje, odnosno da ne glasaju na osnovu uverenja, za prvi izbor, nego da se opredele za neku od opcija koje imaju šansu da osvoje mandate. Tako se sprečava veće zlo. Smatram da je ovaj savet, onako kako je on artikulisan u tekućoj kampanji, ne samo loš i neutemeljen nego i opasan za demokratiju u Srbiji.

U ovogodišnjoj izbornoj kampanji rasprave o manjem zlu dobile su i novu dimenziju, postale su cinična demonstracija ucenjivačkog potencijala onih koji mogu da obezbede procente u kladionicama i agencijama. Ovu premiju na različit način koriste stranke na vlasti i etablirani opozicioni akteri. Manje ću se baviti strankama na vlasti, a kome nije jasno, ne vredi objašnjavati. Na koji način to čine opozicione koalicije pokazaću na primeru njihovog odnosa prema Inicijativi "Ne davimo Beograd", kao novom političkom činiocu. Ideja da građani postaju dugoročni taoci suženog političkog izbora sa ovako podeljenim kartama jeste nešto što mnogima, zbog zamislivih posledica, unosi nemir i ubija nadu.

Stranke na vlasti ucenjivački potencijal prema biračkom telu koriste na sirov način. Položaj u vlasti i verovatnoća da će pobediti na sledećim izborima daju im mogućnost da birače ucenjuju na direktan način, davanjem i oduzimanjem radnih mesta, dobijanjem ili nedobijanjem tendera, selektivnom kažnjivošću, prijavama, pretnjama, zastrašivanjima itd. Pogrešno glasanje povlači za sobom sankcije, a prikupljanje sigurnih glasova nagrade. Ovu kampanju svi plaćamo, a posledice takve vladavine dugo trpimo.

Na opozicionoj strani stvari izgledaju drugačije. Opozicione stranke nemaju resurse (nadam se ni želju) da biračko telo drže pod kontrolom na ovakav način, ali nije im strano da koriste ucenjivački potencijal koji im daje pozicija kako bi upozoravale birače na vlastitu odgovornost i na opasnost od infantilnih političkih avanturista. Ukoliko ovu vlast budemo trpeli u Beogradu u narednom periodu, tako ide mantra, za to ćete biti sami krivi jer ste se naivno rukovodili svojim uverenjima ili vrednosno-političkim procenama, a ne ostvarenjem strate-škog cilja.

Paternalističko ophođenje velike opozicije prema Inicijativi "Ne davimo Beograd" najupečatljivije je svedočanstvo za to. Ovaj pokret, koji uživa simpatije kod velikog broja birača opozicije, niko od opozicionih lidera ne napada niti optužuje za saradnju sa Vučićevim režimom. Štaviše, sa svih strana ih retorički podržavaju i izražavaju nadu da će da pređu cenzus. Ipak, kada je reč o ozbiljnoj politici, oni su još uvek nedorasla urbana "deca" koja se upuštaju u ozbiljne igre i zbog toga opasni politički diletanti koji rasipaju opozicione glasove. Zbog toga treba odustati od, ma koliko plemenite, ideje da se glasa za takvu opciju.

Kao ključni argument za ovakav stav uzima se njihovo odbijanje da stupe u koaliciju sa drugim opozicionim grupacijama, da rizikuju gotovo izvesno ostajanje ispod cenzusa i time ostanak na vlasti Vučićevog režima. Ponude su, navodno, bile toliko velikodušne da samo politički diletanti mogu da ih odbiju. Krenuću korak po korak, da bih pokazao koliko je ova argumentacija pogrešna, ne zato da bih nekoga ubedio da promeni svoju biračku preferenciju, nego da pokažem da ovo nisu dobri razlozi za glasanje ili neglasanje.

Najpre o ponudi koja se ne odbija. Inicijativa je poželjan koalicioni partner na opozicionoj strani i kratkoročno je mogla da izvuče dosta iz bilo kog koalicionog aranžmana. Da li je onda nestupanje u takav aranžman i želja da se na izbore izađe samostalno nerazuman izbor? Odgovor zavisi od toga šta je cilj. Ako je cilj da se stvara ozbiljna politička alternativa na lokalu, onda ova odluka nije nerazumna. Uostalom, simpatije prema njima i postoje upravo zato što su drugačiji od ostalih aktera u politici. Ovome se može prigovoriti da nije trenutak za stvaranje alternative jer je važniji cilj srušiti režim koji sve ugrožava. O ovome malo kasnije. Za sada bih samo dodao da ulazak u bilo koju od ponuđenih koalicija sigurno nije put za stvaranje takve alternative i vuče sa sobom rizike manjeg partnera poput gubitka vlastitog biračkog tela, identiteta ili unutrašnjeg cepanja. Možda bi Inicijativa dobila sigurna mesta u gradskoj skupštini, ali iskustvo uči da bi, imajući u vidu labavu i nerazvijenu infrastrukturu, verovatno imala sudbinu večitog mlađeg partnera koji bi se kačio na uvek nove koalicije. Nisam siguran da su nam potrebni novi Ljajići, Vulini, Rističevići... da ne nabrajamo slične među opozicionim liderima.

Najzanimljiviji deo ucene birača jeste prebacivanje odgovornosti za ostanak Vučićevog režima na vlasti. Argument počiva na dramatizaciji izbora i potrebi da se svi ujedine kako bi se srušio režim. Niko ne spori da bi gubitak izbora u Beogradu bio ozbiljan udarac režimu, ali daleko od toga da bi to nužno značilo gubitak vlasti u Beogradu, a kamoli njegov kraj. Setimo se gubitka izbora, pa formiranja vlasti na Vračaru ili postizbornog prekrajanja vlasti drugde na lokalu. Sada bi trebalo da verujemo da je drugačije. Ali upravo ovaj stav pokazuje da deo opozicije nije razumeo dobronamerne kritike i da nije u stanju da se promeni, čak i kada sami uviđaju da je to neophodno. Štaviše, imajući u vidu istoriju suprotstavljanja režimu i istrajnost u borbi uprkos pritiscima i maltretiranjima, Inicijativi se generalno priznaje veći kredibilitet u ovom pogledu. Ali to još uvek nije dovoljan razlog da bude primljena u prvu opozicionu ligu. Za to je potrebno da se prihvate uobičajena pravila i ishodi partijske političke igre koji pripadnici Inicijative smatraju odbojnim i ne žele da ih prihvate. Više je ovo razlog za "nevoljno" izbacivanje Inicijative iz igre nego njihova nespremnost da učestvuju u zajedničkom poduhvatu rušenja režima.

Deo argumenta o dramatizaciji izbora jeste i širenje straha od neprelaska cenzusa. Ovaj argument počiva delom na neznanju i nepoznavanju D’Ontovog sistema računanja rasutih glasova, koji doduše daje blagu prednost najjačem, ali daleko od toga da, osim u izuzetnim slučajevima, može da reši izbore. Druga premisa na kojoj počiva argument jeste da je verovatno da će ti izuzetni uslovi da nastupe kao rezultat beogradskih izbora. Ali čak i ako prihvatimo da je to tačno, racionalna strategija bila bi da se akteri uzajamno ispomažu, jer prema trenutno dostupnim prognozama slična je verovatnoća da će opozicija napraviti većinu i da će Inicijativa preći cenzus. Čak nešto manja da će se ovo prvo dogoditi. Niko ne može polagati pravo na to da mu pripadaju opozicioni glasovi imajući u vidu da se biračko telo ne preklapa u potpunosti. Neki birači neće glasati za postojeće predizborne koalicije, jer one za njih nisu opcija. Priča o neprelasku cenzusa jeste samoispunjavajuće proročanstvo koje nekoga može ostaviti bez cenzusa, ali se time ne prevode svi birači u željeni tabor.

Konačno nekoliko reči o političkom diletantizmu Inicijative "Ne davimo Beograd". Ne zaboravimo da ovde nije reč o satiričnoj opoziciji, nego o grupi koja je poslednjih nekoliko godina analizirala ugovore i tendere, radila istraživanja, pisala krivične prijave protiv funkcionera, organizovala proteste, učestvovala u najrazličitijim akcijama protiv loših poteza vlasti i bila proganjana zbog svega toga. Ako se njihov dilentatizam sastoji u tome što nisu uspeli da politički kapitalizuju svoje aktivnosti predizbornom koalicijom ili boljom predizbornom pozicijom, onda jesu diletanti. Ali to nije bila ideja. Ako je suditi po tome o čemu se govori u kampanji, oni su uspeli u nameri da mobilišu ljude za ideje koje su dosledno zastupali. Zadovoljstvo je u kampanji slušati Demokratsku stranku kada govori protiv investitorskog urbanizma, Dragana Đilasa kako govori o mesnim zajednicama ili sve njih kada govore protiv štetnog ugovora o spalionici u Vinči ili se zalažu za preispitivanje ugovora o "Beogradu na vodi". Sve to je, sve vreme, bila agenda Inicijative. Možemo samo da se nadamo da će sve to postati trajni deo agende ostalih, a ne samo deo strategije da se ostvari politički profit na izborima.

Problem o kome sam govorio prelazi granice Srbije i građani širom sveta se bore sa njim. Partije su nezaobilazne u predstavničkim demokratijama, ali partijski sistemi ne smeju postati takvi da građane učine taocima postojećih partijskih odnosa viđenih kroz neprozirne statistike ili kvote na kladionicama. Izbori moraju čuvati neizvesnost ili se demokratija iselila iz njih. Strateško glasanje nije surogat za subjektivni osećaj birača koji demokratiju čini životnom. To je onaj osećaj koji imamo kada znamo da glasanje može nešto da popravi u našim životima.

Autor je vanredni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net