Autor

lični stav >

Pravo u granicama politike

Glorifikujući suverenost naroda, populisti preziru institucije i mehanizme koji posreduju u njihovom međusobnom odnosu. Zato se moramo zapitati ukidaju li amandmani na Ustav slobodno sudijsko uverenje

Talas populizma širi se Evropom. Nije zaobišao ni staru Evropu, ali je naročito jak u mladim demokratijama, među kojima se ne izdvaja ni Srbija.

Ono što je zajedničko raznorodnim političkim akterima od Najdžela Faraža i Marin le Pen, preko Jaroslava Kačinjskog i Viktora Orbana sve do Vladimira Putina i Redžepa Tajipa Erdogana jesu antielitizam, antipluralizam i osobena politika identiteta. Populisti posmatraju narod kao holističku pojavu, a sebe kao njegove isključive tumače. Otuda, oni suprotstavljaju moralno čist i potpuno ujedinjen (imaginarni) narod navodno korumpiranim ili na drugi način moralno inferiornim elitama. Glorifikujući suverenost naroda, populisti preziru institucije i mehanizme koji posreduju u njihovom međusobnom odnosu. Kada se domognu vlasti, oni odbacuju konstitucionalizam, ili ga prihvataju, ali kalkulantski – kako on njima odgovara. Dakle, vladavina prava kritikuje se kao smetnja ostvarenju političkog jedinstva Naroda. Podela vlasti i njen sastavni deo – sudijska nezavisnost, doživljavaju se kao suvišni i strani. Ustav služi očuvanju kolektiviteta – istinske političke volje Naroda, a ljudska prava ne samo da su sporedna, već i sporna. Politika treba da ograničava pravo, a ne pravo politiku, kako je to inače u tradiciji liberalnog konstitucionalizma od Velike povelje slobode (1215).

POPULISTIČKA HAJKA NA SUDIJE: Populistički konstitucionalizam uveliko je na delu u Mađarskoj i Poljskoj. Ustavne i zakonske reforme u ovim zemljama, kojima se narušava sudijska nezavisnost, sve s pozivom na narodnu suverenost, naišle su na osude Saveta Evrope i Evropske unije. Tim putem krenula je i Srbija. To se vidi po populističkoj retorici istaknutih članova vladajućeg SNS-a na konsultacijama o izmenama Ustava u oblasti pravosuđa, koje je Ministarstvo pravde organizovalo u drugoj polovini prošle godine. Tako, predsednik Poslaničke grupe SNS-a u Narodnoj skupštini Aleksandar Martinović upozorava "da je jako opasna ideja da se parlament i Vlada apsolutno isključe iz procesa izbora sudija i javnih tužilaca", jer "presude se donose u ime naroda", te da ćemo, ako "u potpunosti isključimo Narodnu skupštinu, koja je izraz suverenosti građana, otići u jednu drugu krajnost, a to je da imamo jedan sistem koji funkcioniše sam za sebe, koji nikakve veze nema s dve ostale grane vlasti – zakonodavnom i izvršnom". Narodni poslanik Vladimir Đukanović čak prognozira nastanak haosa ukoliko bi sudije birale same sebe: "Zamislite kada biste dali potpuno da sami sebe biraju, kakva bi tu tek ogovaranja i podmetanja bila, na šta bi to tek ličilo, ipak mora da postoji neka kontrola u tom izboru. Parlament je, izvinite, predstavništvo građana, te sudije sude tim istim građanima, pa ne možete potpuno sad baš da izuzmete od građana apsolutno sudije i da budu neka posebna kasta. Pristalica sam da ipak ostane izbor sudija u parlamentu da ne napravimo još jedan haos."

Međutim, u populizmu je najdalje otišao savetnik ministarke pravde Zoran Balinovac izjavljujući da je sudijska nezavisnost fetišizam: "Nezavisnost je postala jedan ideološki mit, jedna ideološka fraza, i dotaći sudiju znači povrediti nezavisnost, pa nije tako! Ja reč odgovornost od sudija nisam čuo, a od predstavnika građana koji su izašli nisam čuo reč nezavisnost nego sam čuo reč odgovornost. O čemu mi onda razgovaramo, mi razgovaramo o borbi za vlast."

Da ovi istupi poslanika i savetnika vladajuće stranke nisu tek izolovani stavovi moglo se ubrzo zaključiti po reakcijama predsednika Srbije i predsednice Vlade na salve uvreda na račun sudija koje je krajem prošle godine izrekao Miloš Vučević. Taj visoki čelnik SNS-a i gradonačelnik Novog Sada obratio se sudijama povodom prvostepene oslobađajuće presude bivšem ministru Predragu Bubalu: "Gospodo sudije, pitam vas ono što se narod Srbije pita svakoga dana – kada ćete početi da sudite po zakonima Republike Srbije, pravu i pravdi, a ne po sumi novca koju dobijate od dosovskih osvedočenih lopova. Gospodo sudije, rekao bih poštovane, ali mi moj obraz i naš narod ne dâ, jer kako da budete poštovani dok najveće lopove oslobađate njihove očigledne krivice, a narod pravite ludim." Umesto da osudi ovu izjavu, ili makar da se sama uzdrži od daljeg narušavanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva, Ana Brnabić je direktno podržala ove reči: "Mogu da razumem Miloša Vučevića, potpuno mogu da razumem tu frustriranost, mislim da je to još jedan dokaz da nam svakako trebaju reforme u pravosuđu." Pritom, Kodeks ponašanja Vlade o dozvoljenosti komentarisanja sudskih postupaka izričito zabranjuje njenim članovima da iznose mišljenja kojima se povređuju autoritet i nepristrasnost suda i predviđa ishod postupaka. Iako je Kodeks donet u vreme njegovog vođenja Vlade, iako i Ustav zabranjuje "svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije", Aleksandar Vučić nije izdržao da ne uzme učešće u ovoj hajci na sudije. On je potvrdio da je gradonačelnik rekao istinu, i dodao je: "Sada nas ubeđuju da niko nije kriv za lopovske privatizacije, da se niko nije obogatio na grbači naroda i da su ti koji su uzeli milione evra sada čistunci."

AMANDMANSKE REPERKUSIJE: Populistička retorika bila je uvod u radni tekst amandmana na Ustav koji je Ministarstvo objavilo početkom ove godine. Tim tekstom se najavljuju mehanizmi koji treba da posluže neposrednom gušenju supstancijalne nezavisnosti sudija – da pravo potčine politici. U pitanju je naizgled dobroćudna i usputna odredba koja propisuje da se zakonom uređuje ujednačavanje sudske prakse. Međutim, mesto ove odredbe u radnom tekstu amandmana i sve što je prethodilo njenom unošenju jasno ukazuje na to da se njome želi ukinuti institut slobodnog sudijskog uverenja.

Supstancijalna nezavisnost sudija odnosi se na postupanje sudije u procesu primene prava i njegovu isključivu vezanost za ustav zemlje i sopstvenu savest. Isključivo pravo, onakvo kakvo ga propišu ustavom za to određeni organi i kakvo ga sudija pronikne u zajedničkoj svesti zajednice, njegov je jedini gospodar. Ovo su opšta mesta teorije i prakse ustavnog prava modernih država. Takođe, standardi Saveta Evrope, koji su dobro poznati Ministarstvu, izričito navode da bi sudije trebalo da imaju potpunu slobodu da nepristrasno, u skladu sa zakonom i svojim tumačenjem činjenica, donose odluke o predmetima.

Međutim, na konsultacijama su se čula shvatanja da je slobodno sudijsko uverenje izmišljotina kardeljevske ustavnosti. Karikirajući ovaj institut, pomoćnik ministarke pravde Čedomir Backović veli, da bismo izbegli "da ustavobranitelji kažu ‘ne, ne ja imam apsolutno pravo da sudim kako ja hoću, kome ja hoću’, jer to je filozofska kategorija slobodnog sudijskog uverenja koja, inače, ne postoji nigde na svetu onda smo došli do toga da vas pitamo da tako nešto i piše u Ustavu kako se ne bi, na primer član 149 (supstancijalna nezavisnost sudije, prim. aut.) koristio u odbranu prava da se sudi kako ko kome hoće. Znači, da li naš ustav omogućuje ujednačavanje sudske prakse ili ga sprečava i da li ga onda u tom smislu treba izmeniti?"

Ovo što je retoričkim pitanjem najavio, gospodin Backović je sproveo u delo, unevši u radni tekst da se "zakonom uređuje ujednačavanje sudske prakse", i to uz odredbu koja navodi izvore sudskih odluka: "Sudija je nezavisan i sudi na osnovu Ustava, potvrđenih međunarodnih ugovora, zakona i drugih opštih akata."

Iako se u ovom trenutku ne zna kako će ujednačavanje izgledati, mnogo toga se može osnovano pretpostaviti. Na konsultacijama i u prihvaćenim rešenjima, Ministarstvo se u velikoj meri rukovodilo predlozima nevladine organizacije koja se zalagala za to da sudska praksa bude izvor prava. S obzirom na neprestane paušalne ocene pomoćnika ministarke o nestručnosti sudija, za očekivati je da će posredna konstitucionalizacija sudske prakse kao izvora prava dovesti do ukidanja slobodnog sudijskog uverenja i samim time poništavanja supstancijalne nezavisnosti sudija. Štaviše, Akcionom planom za sprovođenje reforme pravosuđa Vlada predviđa uspostavljanje "Sertifikacione komisije" čiji je zadatak "da se bavi sertifikacijom presuda i tim putem ustanovljava sudsku praksu", a Akcionim planom za Poglavlje 23 Narodna skupština najavljuje "izmenu normativnog okvira" u cilju uvođenja "obaveznosti sudske prakse".

Pouke iz Ustavnog prava: Naš Ustav jemči liberalnu demokratiju u prvom članu i sprovodi je u čitavom svom tekstu. Ovaj oblik političkog sistema kombinuje vladu demokratske većine s vrednostima ljudskih prava i tako uravnotežuje dva često suprotstavljena načela – narodne suverenosti i ograničene vlasti. Institucionalna dimenzija liberalne komponente sadržana je, pre svega, u samostalnosti i nezavisnosti sudske vlasti, kojom se ljudska prava čuvaju od nasrtaja demokratske većine. Populisti se odnose instrumentalno ne samo prema ljudskim pravima i mehanizmima njihove zaštite, već i prema volji demokratske većine koju prividno glorifikuju. Istina, oni se redovno pozivaju na parolu "važno je šta moj narod kaže", ali i ne propuštaju da prethodno, manipulišući sredstvima javnog informisanja, serviraju "svome narodu" šta treba da kaže.

Sudska funkcija može i mora da bude predmet društvene kontrole. Vladavina prava, u svom osnovnom značenju, nalaže javnost suđenja, a to podrazumeva stručno praćenje i komentarisanje sudskih postupaka i donetih odluka. Međutim, zbog krhkosti sudske vlasti u odnosu na druge dve grane vlasti, egzekutiva i legislativa bi samo izuzetno i sa velikim oprezom smele da se upuštaju u tu kritiku, a kodeksi ponašanja poslanika i ministara o dozvoljenosti komentarisanja sudskih postupaka postavljaju jasne granice u tom pogledu.

Još je Aleksandar Hamilton, krajem 18. veka, ukazivao na to da sudstvo, za razliku od druge dve grane vlasti, nema ni mač ni novac u svojim rukama. Snaga sudija izvodi se iz njihove institucionalne legitimnosti, a ona počiva na tome kako se odluke donose i obrazlažu. Neujednačenost sudske prakse jeste ozbiljan problem našeg pravnog sistema i doista narušava jednakost građana. O tome svedoče i presude Evropskog suda za ljudska prava protiv Srbije. Ipak, to ne znači da se sudska praksa može ujednačavati sertifikatima, dekretima i sličnim merama, bile one ugrađene i u ustav. Ako se nešto može uporediti sa kardeljevskom ustavnošću, ili je čak prevazilazi po maštovitosti, onda je to ovaj groteskni pokušaj da se jednom ustavnom odredbom unifikuju veliki pravni sistemi: evrokontinentalni i anglosaksonski.

Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net