foto: marija janković

Intervju – profesor Vladeta Janković >

Mitološko nasleđe je svojina višeg reda

"Negde sam računao da bi širenje znanja i ukazivanje na ono što nam je zajedničko moglo pomoći boljem razumevanju i toleranciji, ali sam, kao što se pokazalo, bio u gorkoj zabludi"

Poslednje nedelje prošle godine Laguna je objavila veliku i važnu knjigu – Mitovi i legende Vladete Jankovića. To je njeno šesto izdanje, a prvih pet su objavljeni u Srpskoj književnoj zadruzi. Vladeta Janković, profesor antičke književnosti i uporedne istorije drame, ambasador Jugoslavije i Srbije u Velikoj Britaniji, Irskoj i Vatikanu, jedan od najvećih ovdašnjih intelektualaca, autor je desetak knjiga iz istorije književnosti – pominjemo Imenik klasične starine, Nasmejana životinjao antičkoj komediji i Hrosvita: Drame.

Mitovi i legende Vladete Jankovića su knjiga o judaizmu, hrišćanstvu i islamskoj veri, knjiga u kojoj se vidi mnogo toga važnog za ovo vreme verske netolerancije, pa i da "muslimani imaju ista verovanja o praocima ljudskog roda kao Jevreji, a preko ovih i hrišćani, što ubedljivo svedoči da su sve tri religije samo grane istog drevnog stabla."

"VREME": Knjiga Mitovi i legende proistekla je iz scenarija za tri ciklusa istoimene televizijske serije. Stari zavet je snimljen 1981, Novi zavet tri godine kasnije, a Islam 1987. godine, dakle u deceniji etničkih tenzija pred raspad SFRJ.

VLADETA JANKOVIĆ: Sve je počelo sedamdesetih godina, u Dečijoj redakciji Televizije Beograd, koju je vodila Lola Vlatković, inače žena od duha i kulture, a sjajan prevodilac – pored ostalog je prevela Doktora Živaga. Ona i Dragan Babić su me pozvali da snimim nekoliko emisija iz Draganove serije Dvogled, gde sam govorio o starim mediteranskim civilizacijama – grčkoj, egipatskoj i rimskoj. Kako je to dobro ispalo i kako se pokazalo da se ja ne bojim kamere, a da ni ona nema ništa protiv mene, Lola je došla na ideju da napišem i vodim seriju petnaestominutih kazivanja o mitovima i legendama stare Grčke. Kad je i to naišlo na odličan prijem, urednica mi je ponudila da napravim novu seriju u istom duhu, na šta sam se usudio da kao temu predložim Bibliju. To je u Redakciji bilo odmah prihvaćeno, ali su teškoće nastale sa režimskim kerberima koji su u tadašnjoj Televiziji bili možda nešto manje pogani od ovih današnjih. Konačno je postignut kompromis i rečeno mi je da serija o Starom zavetu može da ide, ali pod izričitim uslovom da ostane naslov "Mitovi i legende". Svestan da bih, govoreći o verskim vrednostima kao o legendarnom nasleđu, mogao povrediti iskrene vernike, svoj pristanak sam odložio do povratka iz Hilandara, kuda sam se upravo bio uputio. Tamo sam svoju nedoumicu izložio starcu Nikanoru, ondašnjem starešini manastira, a pribranom i mudrom čoveku. Pošto me je saslušao, posavetovao me je da nastavim putem kojim sam krenuo i, od reči do reči, dodao: "Ono što je u posudi važnije je od onoga što na njoj piše". Tako je snimljena serija o judejskoj verskoj tradiciji, a za njom su usledile još dve sa religioznom tematikom – o hrišćanstvu i islamu.

Šta je bio cilj serije?

Na prvom mestu, podstakli su me vapijući nedostaci obrazovnog sistema, koji je verske vrednosti svesno zapostavljao i tako ostavljao strašne praznine u opštoj kulturi mladih ljudi. Katedra za svetsku književnost, na kojoj sam predavao, tada je iz godine u godinu upisivala samo 40 od oko sto prijavljenih i to su po pravilu bili "vukovci", dakle "krem krema" naših srednjih škola. Kada sam na jednom testu ustanovio da od četrdesetoro novoupisanih skoro niko ne zna razliku između Starog i Novog zaveta, bio sam prosto poražen: toj istoj deci trebalo je da mi sada predajemo, primera radi, Dantea ili Dostojevskog! Drugi podsticaj je bila spoznaja da nepoznavanje verske tradicije može imati i teže posledice u sredinama gde se različite veroispovesti neposredno dodiruju: dovoljno je pomisliti na Grčku i Tursku, Poljsku i Rusiju, Indiju i Pakistan, Izrael i Palestinu ili Belfast i Dablin, da bi se shvatilo šta može da se desi u sredini kakva je bila predratna jugoslovenska, gde su pravoslavno i rimokatoličko hrišćanstvo bili u tako tesnom kontaktu i međusobno i sa islamom. Negde sam računao da bi širenje znanja i ukazivanje na ono što nam je zajedničko moglo pomoći boljem razumevanju i toleranciji, ali sam, kao što se pokazalo, bio u gorkoj zabludi.

U svakoj od serija sudelovali su glumci, koji su govorili tekstove iz Biblije odnosno Kurana, kao i umetničke tekstove kojima sam nastojao da ilustrujem uticaj verske tradicije. Stari zavet sam radio sa Petrom Kraljem i Stelom Ćetković, Novi zavet sa Draganom Nikolićem i Sonjom Savić, a Islam sa Žarkom Radićem i Ljiljanom Blagojević, dok su reditelji bili najpre Srboljub Stanković, a posle njega Vlada Manojlović. Recepcija je bila široka i vrlo povoljna u celoj zemlji, što je do mene doprlo kako iz jevrejske zajednice tako i od nekih pravoslavnih sveštenika, a muftija Jusufspahić mi je, na primer, rekao da su seriju o islamu koristili u medresama. Vredno je pomena da sam, u istom duhu, krajem osamdesetih snimio i seriju od osam polučasovnih emisija o mitološkom nasleđu nastalom oko Svetog Save, koja nije pretočena u knjigu Mitovi i legende. Tekstove su tada govorili Danilo Lazović i Varja Đukić, a dragocen deo materijala smo, kršeći ondašnje propise, snimili na Svetoj Gori, u samom Hilandaru i njegovoj okolini.

Ako kažete da vaš prosvetiteljski pokušaj nije doprineo da se izbegne rat, kako biste objasnili mirnodopsku činjenicu da obrazovani i tolerantni ljudi nisu moćniji od neobrazovanih?

S jedne strane, dramatičnim padom obrazovnog nivoa, što je neposredna posledica izobličenosti prosvetnog sistema, posebno srednjoškolskog i univerzitetskog. Najdarovitiji mladi ljudi masovno odlaze iz zemlje pred ekonomskim i političkim pritiscima, a njihova mesta, kao po zakonima fizike koji važe za vodu, popunjavaju drugorazredni, što neminovno vodi snižavanju kriterijuma. Nekritičko prihvatanje "Bolonje" nanelo je danas već teško popravljivu štetu, jer je taj sistem ustrojen prema potrebama visokorazvijenih zemalja Zapada. Mi bismo morali da posvršavamo mnogo ekonomskih i političkih poslova pre nego što bi tako nešto postalo prihvatljivo i korisno za nas. Sve je to kao u onoj narodnoj izreci o žabi koja je videla da se konji potkivaju. Recimo, privatni univerziteti mogu biti sjajna stvar, ali nisu za sirotinjske zemlje. Sa šupljim akreditacionim sistemom kakav imamo, prirodno dolazi ne samo do kupljenih diploma koje dovode nekvalifikovane ljude na važna mesta u privredi i državnoj upravi, nego i do groteskne poplave nekad smešnih, a nekad i sramnih doktorata. Takav proces doveo je do korupcije, nezdrave konkurencije, zastrašenosti i odsustva solidarnosti u čitavoj akademskoj zajednici. Sjajnih pojedinaca, naravno, još uvek ima i čoveku je puno srce kad ih vidi, ali je opšta slika sumorna. Po cenu da ispadnem laudator temporis acti, svedočim da je nivo Beogradskog univerziteta bio znatno viši kada sam ja ne njemu studirao nego kada sam, četiri decenije kasnije, sa njega otišao u penziju, a da se propadanje tragično ubrzalo u poslednjih nekoliko godina.

Drugi, i po mom mišljenju važniji činilac defanzive obrazovanih pred neobrazovanima iz vašeg pitanja jeste svemoćna televizija, koju politika besramno zloupotrebljava. Proračunato se favorizuje svaki sadržaj koji pogoduje duhovnoj lenjosti i podstiče porive nižeg reda, a sve počinje od samog vrha sa jedinim ciljem održavanja na vlasti. Mi živimo u sistemu koji je Umberto Eko nazvao "medijskim populizmom", a koji podrazumeva direktan kontakt između Velikog vođe i njegovog naroda posredstvom televizije nad kojom svu kontrolu poseduje On. Istovremeno, to znači smrt institucija, koje gube smisao. Šta će narodu predstavnici u parlamentu ako mu il Capo na televiziji takoreći svakodnevno lepo objašnjava da mu je odlično jer On požrtvovano čini sve što je za ljude najbolje, ili čemu služi pravosuđe kad On uvek jasno kaže ko je prav a ko kriv. Razume se da takav organizam spontano izlučuje sve što ume da misli svojom glavom i nešto u njoj ima, dok neuke i osujećene uzgaja za sluge i čuvare.

Država Srbija se često konsultuje sa Crkvom oko nekih državnih poslova, pre nekoliko godina u Novom Sadu je osveštan vodovod, velikodostojnici zahtevaju od žena ono što one neće, i država i Crkva određuju narodu kako da živi i šta da mislišta mislite o ovakvoj vrsti saradnje između države i Crkve?

Ostavljajući po strani lično uverenje da tolerantna vera oplemenjuje ljudsku ličnost, moram se odlučno suprotstaviti osudi koju vaše pitanje implicira. Pravoslavnu crkvu oduvek smatram jednim od stubova našeg društva. Njene zasluge za nacionalni opstanak su neprocenjive, a sposobnost preživljavanja jedinstvena. Crkva ima pravo da zastupa i širi svoje učenje, ali ne treba da se meša u dnevnu politiku. S druge strane, smatram njenom svetom obavezom da pri donošenju stvarno dalekosežnih odluka za narod i državu iziđe sa čvrstim i obrazloženim stavom. Neophodno je da Crkva pri tome bude jedinstvena, a za svakoga je bolje kada njena saradnja sa državom ima neutralnije oblike nego što je to danas slučaj. I ne zaboravite da je Crkva živ organizam koji, kao i svako od nas, ima slabosti i nesavršenosti. Zašto bismo dopuštali da one zasene značaj duhovne vertikale koju Crkva oličava, a naročito u vremenu Zadruge i Parova, jada i bede u likovima raznih lukasa, marića, stefanovića i vulina?

Pojmovi mit i legenda su, grubo rečeno, sve do NOB-a izgovarani sa pozitivnom konotacijom. Sad, s jedne strane, mit asocira na nešto pogrešno, nešto zbog čijih tragova nam loše ide, ali, s druge strane, znači i staru slavu s kojom se identifikujemo i koju bismo opet da osvojimo po svaku cenuKosovo na primer. Molim vas za komentar.

Mitovi su deo podsvesti svakog naroda i što je narod stariji, oni su brojniji i lepši. Oni su često slikovito i pesničko preoblikovanje istorijske prošlosti, a koliko su važni vidi se i po tome što nove nacije, kakva je američka, svoju kratku istoriju brže-bolje oblače u mitološko ruho. Kosovski mit, o kojem se kod nas u određenim krugovima odavno govori sa osudom i omalovažavanjem, dragocena je tekovina i to ne samo na polju kulture i umetnosti. U izvesnom smislu, mitološko nasleđe znači više od tapije kojom se dokazuju nečija prava, kao što je to slučaj sa grčkim mitovima u odnosu na Trakiju i Epir, ili sa jevrejskim u odnosu na Jerusalim. Mitološko nasleđe je svojina višeg reda i od njega, kao ni od nacionalne teritorije, ne može i ne sme biti odricanja. Sem toga, odnekud je postalo uobičajeno da se naši mitovi proglašavaju za slavljenje poraza ili izraz divljačke destruktivnosti, iako sa sobom nose neke od najlepših ljudskih vrednosti. Zar Markovo oranje drumova preteže nad gospodstvenom velikodušnošću i ljudskim razumevanjem koje utelovljuje Banović Strahinja?

A ako je potreban moj komentar povodom današnjeg stanja sa Kosovom, on proizlazi iz pomenutog shvatanja svojine i prava na odricanje. Nipošto se ne sme nasedati na piljarsku priču o tome kako ćemo naći rešenje "kojim će svako biti pomalo nezadovoljan" i kako ćemo ući u raj Evropske unije ne priznajući nezavisnost Kosova. Ko potpiše tzv. pravno obavezujući sporazum – a to je ono na šta nas Vučić iz nedelje u nedelju priprema – nije dobio ništa, a izgubio je sve, jer je to isto što i priznanje nezavisnosti. Da je sreće, sve nacionalne ustanove bi, u okviru tzv. unutrašnjeg dijaloga, jasno i glasno rekle narodu ovu jednostavnu istinu. A Vučić bi, da ima pameti, razumeo da će ga Zapad pustiti niz vodu i gore nego Miloševića čim obavi posao zbog kojeg je doveden na vlast.

Ako se vratimo na knjigu koja je povod za ovaj razgovor, pada u oči da ste je, u Autorovoj belešci, označili kao popularizaciju, dodajući da je, kao takva, "u izvesnom smislu nužno zlo". Kako biste to objasnili?

Popularizacije, koje za volju pristupačnosti podrazumevaju sažimanja i pojednostavljivanja, jesu nužno zlo utoliko što obično služe kao zamena za osnovnu vrednost na koju se odnose. One mogu da budu i dragocene ako probude interesovanje i, ako, kao recimo u slučaju Mitova i legendi, podstaknu nekoga da makar prelista Bibliju i Kuran, da pročita bar jedno Jevanđelje, pa da onda uzmogne razabrati ko je ko i šta se dešava za večerom na Leonardovoj fresci. Ako kažete da smo, kad stvari tako stoje, u kulturnom smislu nisko pali i da je bedno malo to što tražimo, bićete u pravu, ali meni pedagoško i svako drugo iskustvo govore da ne grešim. Najzad, od popularizacija se nisu ustezali ni mnogo učeniji i pametniji ljudi – padaju mi na um Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića, Biblijske legende Zenona Kosidovskog, Grčki mitovi Roberta Grejvsa ili Civilizacija mog prvobitnog i nedostižnog uzora Keneta Klarka.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net