foto: marija janković

Intervju – Vladimir Nikolić, vizuelni umetnik >

Dvostruko stanje slike

"Plašim se da ovde Marina Abramović ima istu funkciju koju je imao i odlazak Vučića u Srebrenicu ili njegovo iniciranje podizanja spomenika Đinđiću"

Obavezan deo početka godine su kalendari, prigodan način reklame. Centar za grafiku i vizuelna istraživanja Akademija, Fakulteta likovnih umetnosti, devetnaesti put dokazuje da kalendari mogu da budu i umetničko delo, a pridružio im se i Oktobarski salon kalendarom svoje kolekcije sa radovima 12 domaćih i stranih umetnika. Radovi Vladimira Nikolića su uvršteni u oba ova umetnička kalendara za 2018. godinu. U kalendaru Kolekcije Oktobarskog salona Nikolićev rad Kraj sveta ilustruje jun mesec, dok osnovu celokupnog kalendara Centra za grafiku i vizuelna istraživanja Akademija čini originalna grafika ovog autora. U Galeriji Centra, do kraja januara, traje Nikolićeva izložba "Subjekat i objekat".

Radovi Vladimira Nikolića trenutno su predstavljeni i na izložbi Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, kao i na izložbi "Apocalypse, End Without End" u Prirodnjačko-istorijskom muzeju u Bernu (Das Naturhistorische Museum Bern). Njegov rad Ritam u kojem se ljudi krste uz zvuke tehno muzike obišao je svet i skrasio se u kolekciji MSUB. Nikolićeve radove imaju i Centar Pompidu u Parizu, u kolekciji Berardo Muzeja u Lisabonu... Od mnogih nagrada pomenimo "Dimitrije Bašičević Mangelos", na pedesetom Oktobarskom salonu od pet nagrada Vladimiru Nikoliću su pripale čak tri... Rad na osnovu kojeg je napravljen kalendar Centra za grafiku izlagan je u Nemačkom nacionalnom muzeju kao deo izložbe o pet vekova istorije slikarstva, pored originalnih radova Maljevića, Lisickog, Albrehta Direra, Delakroa, Pisaroa, Gerharda Rihtera… Vladimir Nikolić predaje na odseku Novi mediji Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu.

"VREME": Pretežno se bavite video-performansom. U ovom slučaju je zanimljivo što se video iz kojeg je nastao kalendar zove "slika".

VLADIMIR NIKOLIĆ: Zato što u videu pomoću performansa izvodim sliku. To je proces prevođenja apstraktnih slika u objekte, objekata u video, i zatim videa u grafiku. Tako sam i postavio izložbu u Galeriji Centra – da se vidi taj proces prevođenja iz jednog stanja u drugo.

Zašto se izložba zove "Subjekat i objekat"?

Geometrijske elemente apstraktnog slikarstva pretvorio sam u objekte koje sam zatim koristio za izvođenje i snimanje performansa. Na taj način, posredstvom videa, uspeo sam da kreiram i uđem u prostor koji u apstraktnoj slici ne postoji, jer nju čine samo dve dimenzije. U video-radu se takoreći sakrivam ispod geometrijskih elemenata, na nekoliko sekundi se "zamrznem" i u tim trenucima se menja stanje iz pokretne slike u statičnu, u smislu naslikane, uljane slike. To dvostruko stanje slike se naizmenično menja tokom celog trajanja videa. A sa druge strane, i ja naizmenično menjam stanje u slici – iz subjekta u objekat. Problematizovanje pozicije umetnika je nešto čemu sam se više puta vraćao u svom radu.

Objekti su elementi iz modernističkog slikarstva. Tu su reference na Maljeviča, Arpa, Lisickog, a ima i nasumičnih kompozicija. Ovo nije jedini vaš rad koji se bavi kultnim umetničkim autoritetima. Rad Godišnjica smrti je referenca na Dišana, uradili ste ga sa autentičnom narikačompozvali ste je da na godišnjicu Dišanove smrti oplače tužbalicu nad njegovim grobom.

U tom radu sam više preispitivao konkretnu ulogu umetnika koji dolazi sa ovog prostora na međunarodnu umetničku scenu koja ima poziciju moći u odnosu na nas – odnosno kolonijalni pogled na nas. Jer, koliko god mi mislili da smo pupak Evrope, njen deo, iz njihove perspektive mi smo i dalje Drugi. To je ugao gledanja pun stereotipa i zadatak umetnika sa Balkana u takvoj situaciji, da bi se oni za njega uopšte zainteresovali, jeste da ilustruje stereotip koji već imaju o njemu. Mnogo autora je u tome učestvovalo i pravilo radove koji će im omogućiti prodor na međunarodnu umetničku scenu.

Kako ste narikači objasnili šta treba da radi i da li ste vi uticali na tekst kojim je oplakala Dišana?

Narikači sam platio da oplače umetnika, a ja sam tu bio samo umetnik koji je ožalošćen i potpuno nem. Narikača je tipičan profil "umetnika" kakav je odgovarao u toj situaciji za zapadno tržište – dokumentarista antimodernog, tradicionalnog, primitivnog, svega onoga što je zapravo antiteza Evrope. Objasnio sam joj koja je pozicija Dišana – ono što se u Crnoj Gori najlakše shvata – čiji si ti, odakle si ti i gde je tvoje mesto na piramidi, u ovom slučaju umetničkoj. Ona je sve ostalo improvizovala na licu mesta a to je, inače, njen model rada, kako mi je objasnila. Samo sam je zamolio da kad bude naricala nekako spomene umetnost. I ona je to uspela. To je, u stvari, ista situacija koja se dešavala na izložbama savremene umetnosti u tom trenutku, koje su se tada bavile našim podnebljem. Vrlo malo je tamo bilo reči o umetnosti. Te izložbe savremene umetnosti su izgledale kao izložbe u nekom etnografskom muzeju i u tom smislu je narikača bila pravi profil umetnika kakvog su oni hteli da čuju.

Vas nisu hteli da čuju?

Nisu i zato sam im doveo osobu koja odgovara opisu traženog savremenog umetnika sa Balkana. Razlog više zbog čega je meni sve to smetalo jeste što se tako brisalo čitavo nasleđe socijalističkog modernizma koje je ovde postojalo i uopšte modernizma kao tekovine 20. veka koji je ovde imao svoj autentični odjek. Nekoliko godina kasnije će umetnici početi da se vraćaju tom nasleđu.

Povodom 60 godina Kulturnog centra Beograda predstavili rad Komunistička slika u vreme svoje digitalne reprodukcije. Na taj način ste mnogo ranije skrenuli pažnju na Industrijalizaciju Petra Lubarde, sliku ogromnih dimenzija u Domu sindikata koju je malo ko primećivao sve dok u medijima nije odjeknula vest o njenom navodnom nestanku. Zašto je vama bila zanimljiva ta slika?

Slika se nalazila iznad bioskopske blagajne, a između je bio pravi mali kapitalistički "set up" sa ekranima na kojima se prikazuju holivudski trejleri, sa kokakolama, kokicama – scena je izgledala kao gotova umetnička instalacija. Znači Lubardina slika, reprezentativno delo nekadašnje komunističke države, stajala je kao trofej – onako kako se glava vepra kači na zid. Za mene je to bila snažna ilustracija našeg odnosa prema jugoslovenskom nasleđu gde je ta slika ugrađena u blagajnu na teškoj periferiji kapitalizma ili, ako hoćete obrnuto, blagajna je ugrađena u sliku, koja je inače bila deo velikog događaja u Beogradu – prve Konferencije nesvrstanih 1961. godine. Tada su ovaj grad i tadašnja država imali kapacitet da se uhvate u koštac sa svetskom politikom, da misle i traže alternativu kapitalizmu, kolonijalizmu, imperijalizmu, svemu onome što i danas jednako žulja svet... Zatim je ta slika bila zaboravljena decenijama i stajala na mestu i u uslovima koji ne ispunjavaju ni elementarni minimum za čuvanje umetničkog dela, tako da je nedavna histerija u medijima oko ovog Lubardinog dela trebalo valjda da pokaže da ovde navodno postoji briga za umetnost. Sama činjenica da je ta slika bila deo blagajne i šankovskih isparenja je ilustracija odnosa vlasti prema kulturi. Zato je meni bilo prilično mučno da gledam te vanredne konferencije za štampu gde ministar izlazi i dokazuje da slika nije ukradena. Ta slika bi imala bolju sudbinu da ju je neko stvarno ukrao, mnogo ranije. Tu je bila i potpuno apsurdna izjava vlasnika Doma sindikata, koji je na pitanje ko je vlasnik slike, odgovorio da je "objekat" vlasnik slike, misleći na Dom sindikata. Valjda je hteo da sačuva javnost od nelagodnosti privatizacije. Kako god, eto nas ponovo kod subjekta i objekta u slici...

Dobar povod da opet porazgovaramo o aktuelnoj izložbi u Centru za grafiku. Vaša grafika je štampana u tehnici sito štampe u ekskluzivnom tiražu od 100 primeraka. Vi češće radite video-radovekako funkcioniše video na tržištu?

Funkcioniše kao edicija, a u kom tiražu – umetnik određuje. On to radi sam ili u dogovoru sa galerijom koja ga zastupa i ti tiraži su u najvećem broju slučajeva mali, na primer, od tri do pet kopija, a u manjem slučaju par stotina ali su tada i cene prilagođene veličini tiraža. Kad sam došao u situaciju da prvi put prodam rad, nisam ništa znao o tome. Tu se pominjao neki sertifikat o autentičnosti koji prati kopiju i mislio sam da to izdaje neki zavod. Ja sam peške naučio taj zanat tako što bih kad sam izlagao u inostranstvu gledao gde je najbliži sajam umetnosti. Otišao bih tamo, pravio se da sam kupac i skupljao informacije kako sve funkcioniše – koliki su tiraži i kolike su cene video radova, šta je to sertifikat o autentičnosti. Posle par sajmova, skockao sam celu sliku kako sistem funkcioniše.

Aktuelna tema u našoj kulturi je najava izložbe Marine Abramović u Muzeju savremene umetnosti, a posebno informacija da je Muzeju u pregovorima pomogla premijerka Ana Brnabić. Kako to komentarišete?

Načelno, dobro je da Marina Abramović ima izložbu u Muzeju savremene umetnosti. Ja protiv toga nemam ništa a mislim da je vrlo jasno koji je interes lokalne scene i države da se priključi karavanu Marine Abramović izvan kojeg stoji, ne znam zašto, već decenijama unazad. Marina je u poslednjih 15 godina dospela na nivo jedne od najuticajnijih svetskih umetnica i mislim da je vrlo jasno koji je interes ove sredine da joj organizuje tu izložbu u Beogradu. To što to ide preko Ane Brnabić, koja se razume u umetnost koliko i ja u vetroparkove, savršeno se uklapa u karakter ove vlasti. Ono što je ova vlast jako dobro naučila jeste da na pojavnom, formalnom nivou ispušta poželjne zvuke koje koristi da ispod njih sprovodi, suštinski i sadržinski, najprimitivniju i najprizemniju politiku, da okuplja najmračnije i najopskurnije likove iz devedesetih. I plašim se da ovde Marina Abramović ima istu funkciju koju je imao i odlazak Vučića u Srebrenicu ili njegovo iniciranje podizanja spomenika Đinđiću. To su naučili jako dobro da rade, i ono što je razlika između radikala i bivših radikala jeste što su ovi potonji shvatili da samo ne treba naglas da pričaju ono što misle i rade.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net