SEĆANJE NA BUDUĆNOST: Ivo Andrić, Slobodan Jovanović, Vladimir Velmar Janković,...

O ljudima i prilikama >

Beleške pisane čekajući voz koji kasni neograničeno

Da bi se govorilo o uzrocima moralnog, istorijskog, društvenog i ekonomskog sloma srpskog naroda, potrebno je uporediti zapažanja, analize, iskustva i upozorenja onih ljudi koji su iz ugla psihologije, antropologije, istorije, sociologije i književnosti slali svoja upozorenja i opomene. Zbog toga su njihova mišljenja bila osnova i nekih mojih zapažanja koja želim da ovom prilikom istaknem. Ubeđen sam i nepokolebljiv u svojim uverenjima da ovom našem stanju mora postojati neki dubok uzrok i da su osnovni uzroci pre svega u nama samima. Zbog toga sam se odlučio da u ovom tekstu ne iznosim samo svoja razmišljanja nego da ih argumentujem i mišljenjima nekih naših istaknutih ljudi, pre svega Jovana Cvijića, Ive Andrića, Slobodana Jovanovića, Jovana Skerlića, Vladimira Dvornikovića i Vladimira Velmara Jankovića

...Jovan Skerlić, Jovan Cvijić, Vladimir Dvorniković


OSNOVNA PITANJA

U svojoj studiji o Milošu Obrenoviću, Slobodan Jovanović je za njega rekao da je morao da se istovremeno bori sa dve velike nevolje – protiv turske vlasti i protiv svoga naroda. Pitanje borbe „protiv svoga naroda" je suštinsko srpsko pitanje koje je, evo, aktuelno više od dva veka. Ali izgleda da je to najvažnija ovdašnja borba koja je izgubljena na početku.

Miloš je vladao na dva načina – pomoću malih olakšica i podmićivanja, s jedne strane, i surovom disciplinom, s druge. Takav način vladavine kvario je i narod i vladara. Vremena koja su nastala posle Miloševe vladavine pokazaće da je ovaj način vladavine bio pogrešan, i ta bolest nije izlečena ni posle 200 godina srpske istorije. Šta nam govori Miloševa borba? Šta nam govori jedan od tipičnih predstavnika ovoga naroda, tipičnih po svom moralu, po svom karakteru, temperamentu, ali i po spretnosti i hrabrosti? Da li nam njegova borba govori da smo mi statično dru-štvo, da smo nespremni za promene, nepoverljivi prema drugima i prema sebi samima, tvrdoglavi na svoju štetu, neistrajni u poslovima, osvetoljubivi, prgavi i preki u svojim postupcima? Zašto je ovde nemoguće povezati uzroke i posledice? Koje prepreke stoje na našem istorijskom putu kojima nismo u stanju da nađemo rešenje? I konačno, zašto se i dan-danas samo usput i sporadično govori o tome?


ŠEKSPIR U SRBA

Možda će izgledati čudno, ali Šekspir je jedan od najpouzdanijih engleskih istoričara. U svojim dramama on je opisao jedno doba obliveno krvlju do kolena. Spisak kraljoubistava u obe Šekspirove drame o kralju Ričardu je do te mere impozantan da je postao obrazac za mnoge kasnije države kao način borbe za vlast. „Svaka epoha nalazi u njemu ono što sama traži i što sama hoće da vidi", napisao je čuveni šekspirolog Jan Kot u svojoj poučnoj i aktualnoj knjizi Šekspir naš savremenik. Šekspirova dramska istorija ima simbolično značenje – ona govori šta se sve nalazi u čoveku, a ne oko čoveka.

Za razliku od imperije kao što je Engleska, u kojoj je zlo srazmerno njenoj moći, kod nas je zlo prevazišlo našu moć – ono je toliko buktalo da se prelivalo i kiptelo. Pođimo redom: Vođa Prvog srpskog ustanka najpre veša svoga brata; vođi Prvog ustanka seče glavu njegov kum po zapovesti vođe Drugog srpskog ustanka; on kasnije zbog svoga zuluma beži iz zemlje; potom ga vraćaju na presto – ne mogu bez vođe; njegovog sina kneza seku na komade; drugi sin drugog vođe Ustanka abdicira – ne može da se izbori sa svojim narodom; novog kralja i njegovu – kako su govorili – kurvu bacaju iz dvora iskasapljene; pretedenta na presto nove dinastije proglašavaju ludim i odvode ga u ludnicu; njegovog brata – nelegitimno proglašenog za kralja – ubijaju u drugoj državi; posle diktature ubijenog kralja dolaze nova ideologija i vlast – krvava, rigidna i primitivna – koju uspostavlja jedan koji drži otetu vlast do kraja života (navodno, na njega je pripremano više atentata); posle toga, novi diktator umire u zatvoru u stranoj državi na suđenju zbog izazvanog krvoprolića u državi koja se raspada, ubivši pre toga bivšeg predsednika Republike Srbije. Najzad, ubijaju predsednika Vlade, najrazumnijeg, najobrazovanijeg i najenergičnijeg čoveka na vlasti u novonastaloj državi; da ne govorima o onima koji su – kao osoblje, sluge, neistomišljenici – ubijeni i upropašćeni na razne načine. Dakle, ovo je istorija vrhovne vlasti jednog naroda u trajanju od 210 godina.


KRAJ PRE POČETKA

Svi napori, borbe, muke, stihije i žrtve koji su pretvoreni u uspehe, kao i pojedinci koji su upravljali tim uspesima, brzo su postajali žrtve jedne sredine koja u svojoj unutrašnjoj, karakternoj nestabilnosti nije izdržala niti je bila ponesena tim otkrivenim putevima, pravcima i vidicima, nego je sve posustajalo, raspadalo se da bi se ponovo vratilo na početak koji nije ukazivao ni na kakav cilj, želju i volju. O tim ličnostima-pokretačima Ivo Andrić govori ovo: „Gledano isključivo sa tačke sa koje su krenule u borbu, sve te ličnosti koje su ostavile traga u našoj tadašnjoj kulturnoj istoriji nose manje ili više vidan fatalni znak balkanske sudbine, nasleđeno opterećenje jedne sredine u kojoj se sve sporije pokreće nego u ostalom svetu, i u kojoj se kulturni napori, pionirski usamljeni, opterećeni i sputani od samog početka, često i lako gube u nasleđenoj pustinji nereda i nehata, kao voda u pesku koji su navejala stoleća. U borbi, vođenoj u takvoj sredini, i ličnosti se, posve prirodno, brže troše i lakše lome."


VASA PELAGIĆ KAO SIMBOL

„Starinska sujeta i precenjivanje samog sebe", rekao je Jovan Skerlić za Vasu Pelagića, koga i danas vode kao naprednog, mudrog i vidovitog čoveka, pa se neki još ponašaju po njegovim uputstvima i obrascima.


NAPRED I NAZAD

S jedne strane istorije ovog naroda – one iza nas – stoje odricanje, buka i strah od svega što napredan svet pruža ljudima svoga vremena, a sve zbog prkosa i navodnog držanja do sebe, a s druge strane istorije – ove sadašnje – stoji nezajažljiva, neskromna, alava i sebična želja za ìmanjem, za posedovanjem ogromnog i nepotrebnog. Svuda okolo su rupe bez dna i život bez smisla.


DEMAGOZI

Posle ratova i velikih društveno-ekonomskih kriza događaju se pometnje izražene u raznim oblicima, a koje se najviše očitavaju u sferi vlasti i upravljanja. Prvo se javlja demagogija. Ona je oblik lažnog proroštva i lažnih obećanja. Ona pre drugih obuhvata države i narode niže kulture. Demagogija u takvim sredinama se ispoljava preko navodne demokratije, preko parlamentarizma, prava većine, prava glasa itd., što prvo obrlati i zaseni one sa niskim nivoom kulture. Na ovo upozorava Vladimir Dvorniković tvrdeći da demokratija treba da pređe – kako on kaže – u aristokratiju, odnosno u vladavinu najboljih. Ali ona uglavnom prelazi u kakistokratiju – vladavinu najgorih, pa naglašava: „Etika, kultura, nauka tu su stalno bespomoćne." Pod navodno stabilnim ustavnim, državnim i pravnim uređenjem kakistokrati nameću javnosti svoje protivrečnosti, odnosno podvale i opsene. Na taj način se država i društvo duboko i sistematski razaraju. Posledica toga je haotično stanje u svim oblastima života i u većini ljudi. „I onda se", kaže dalje Dvorniković, „dešavaju prava čuda: sve se izvrće naglavce, sve zapada u neki vihor, a država dobija izgled lude kuće. Niko ne zna izlaza, svak oseća ruglo i naopakost situacije, sav je interes apsorbovan veštim trzavicama, borbama i krizama da se ni odahnuti ne može, a iza svega toga ceri se dijabolsko lice demagoga. U tome on živi i to je njegov elemenat, on kome jedino treba da se sluša, gnjavitelj i mòra cele nacije, cele države... Demagog pre svega poseduje oštar njuh za niske najraširenije instinkte gomilâ. U tome njuhu, veštini i neumornoj istrajnosti stoji sva naročita ‘demagoška genijalnost’... Dok sociolog i psiholog kolektiviteta traži pokretne ideje, usidrene u religiji i metafizici, u rasi i istoriji, demagog tendira prema dole, prema animalnom, socijalno i etički negativnom. On se obraća na negativne psihičke poluge, na zavist, egoizam, lakomost, mržnju. On vodi računa o konkretnom prosečnom pojedincu, sa svim onim prikrivenim instinktima koji čoveka pokreću. On zna njegove svesne i nesvesne potrebe, pritajene želje i nezadovoljstva, naročito ona najdublja, svima zajednička, koja izviru iz neudovoljivog čovečjeg egoizma. Te neiživljenosti, te neudovoljenosti, to je najdublja i najčvršća duševna veza istovrsnih, jednostaleških gomila. To su oni najvitalniji, svojom golom biološkom prirodom antisocijalni i antietički instinkti, po kojima svi ti individui jedne homogene gomile liče jedan drugom kao mrav mravu. Tu sad zahvata demagog svom svojom snagom.

Pre svega, on se sam uživljuje duboko u to psihičko podzemlje i spreman je vazda da se unizuje i spušta na tu razinu. Gomilu on drži trajno po onim dubljim, više organičkim egoističkim instinktima, osobito kad su to biračke, stranačke gomile koje treba trajno i organizovano držati na okupu."


POLITIČKA CIGANIJA

Jovan Cvijić je u svojoj studiji „O nacionalnom radu" iz 1907. godine dao nekoliko opaski o našem političkom životu, primetivši da se u javnosti misli da kod nas vlada politička ciganija. On tu pojavu ovako tumači: „Naš javni život zbilja pokazuje teških pojava zbog kojih se mogu učiniti opravdane gornje sumnje. Ima nečega što liči na političku ciganiju, ali je to poglaviti samo spoljni izgled. Iza toga se mahom kriju dublji psihološki motivi i velika snaga. Rđave pojave su poznate i zato ih je dovoljno sa nekoliko oštrih reči obeležiti. Mnogi politički ljudi se neprekidno svađaju, u celom njihovom radu prevlađuju lični motivi, kašto prostačka taština, motre jedan na drugog i često su u stanju izneti jedan o drugome i najneverovatnije infamije. Dalje, ima mnogo pakosti, zlobe, mržnje." Ovo je izrečeno pre 110 godina. Kada se danas pogleda ovdašnji politički život, stvari se nisu pomakle s mesta. Ono što je, recimo, dopušteno u našem parlamentu, u Evropi se možda zadržalo još ponegde na zapadnom i jugoistočnom Balkanu. Jer takve pojave su u savremenom i kultivisanom svetu nedopustive.


SKERLIĆ U NARODNOJ SKUPŠTINI 12. MAJA 1912.

Govoreći o sposobnosti ljudi koji vode politiku u našoj zemlji, Skerlić je poslanicima rekao i ovo: „Vi, gospodo, na svim stranama vidite nezadovoljstvo sa radom ljudi koji vode politiku u našoj zemlji. Ima stvari koje stariji naraštaji može biti ne znaju. Vi možda ne opažate da se izvesni sposobni i bolji elementi počinju dezinteresovati od politike... I kad kažem politika, ja pod tom rečju ne razumem današnju usku... politiku, no viši idejni život, brigu o javnom dobru. Danas jedan veliki deo novih naraštaja savršeno je dezinteresovan za javne poslove. Danas može biti najbolji elementi dižu ruke od politike i od javnoga rada. Dok Narodna skupština počinje da se kolonizuje šumskim čuvarima, tako da počinje sve više ličiti na neki šumarski kurs, dotle puno odličnih i sposobnih ljudi potrebnih Narodnoj skupštini nema ovde. Jedna od najglavnijih zamerki koje se čine demokratskom režimu ta je da mu oskudeva kompetencija, da u Skupštinu ulaze ljudi bez dovoljnog znanja i spreme, ili pomoću vlasti... Stručna sprema, profesionalna znanja, iskustvo u poslovima, prava inteligencija, oskudeva u Narodnoj skupštini. Ja ne podrazumevam pod inteligencijom samo školovane ljude; inteligentan čovek može biti i onaj čovek koji nije kroz školu ni prošao, kao što ih ima opet i takvih koji imaju diplome da su svršili škole i položili doktorat, pa su ipak ostali glupaci i nesposobni. Ali je nesumnjiva stvar da se javni život i uopšte poslovi državni ne mogu voditi bez ljudi od struke i spreme, i da je takvim ljudima potrebno mesto u Narodnoj skupštini... Zlo je tu, ono je duboko usađeno, i to zlo truje organizam svih naših političkih stranaka i cele naše zemlje."


PRELAZNIČKO DOBA

Na ovo što je Skerlić govorio, nadovezuje se i mišljenje Vladimira Velmara Jankovića. Govoreći o narodnim poslanicima, on je u svojoj knjizi Pogled s Kalemegdana napisao: „Tu spada i onaj bezbrižni i onaj zabrinuti; i onaj koji je izabran parama i odozgo isto tako kao i onaj izabran poverenjem i odozdo; i onaj koji se brine za svoj kraj i onaj koji se brine najpre za svoj mandat; i onaj koji smatra da bez njega država propada i onaj koji samo za opšti interes radi; onaj koji ima uporno političko ubeđenje i onaj koji ga nema." To je posledica prelazničkog doba. Kada dođe do većih promena u društvu – kao što se to u prošlom veku na ovim prostorima događalo u više navrata – onda dolazi najčešće do mešanja onog što je vredno i onog što je štetno. Dolazi do velikih previranja, do ukrštanja na svim nivoima, sumnjive vrednosti stalno nasrću na prave vrednosti. „Zbog te kobne neodređenosti, zbog te improvizacije životne i nesaosećanja sa živim tokom vremena, stalno smo zatečeni i događajima i katastrofama, spolja i iznutra... U tom čudnom pozorju često izgleda da je bilo, u građenju javnog života, više podvojenih no zajedničkih volja, više primitivske dovitljivosti no realnog osećanja stvarnosti, više sreće no pameti, više otaljavanja poslova no organizacije... O prelazničarima ne vredi govoriti. To su oni koji su dobro uočili svoje prelazničko vreme i koji od toga prave najsebičniju upotrebu i svestan račun. Špekulanti, profesionalni politikanti, kažnjeni i nekažnjeni kriminalni tipovi, profiteri, mutnolovci... Svi, sa svih strana zemlje, uhvaćeni u svoje kolo" (pisano 1938, četvrt veka posle Skerlićevog govora u Narodnoj skupštini).


OSNOVNO PITANJE

Pitanje kulture je uvek bilo veliki problem čovečanstva. I u velikim duhovnim epohama uvek se insistiralo na kulturi, jer je ona pouzdan posrednik između ponašanja, saznanja, znanja i njihovih primena u društvu. Ali činjenica je takođe da je kultura u nekim periodima i nekim dru-štvima bila nemoćna da spreči velike ideološke, ratne i religiozne katastrofe, pa i vezivanja ruku samoj kulturi.

Šta je to što nas stalno vraća i upućuje na kulturu? Mora da u tome postoji neka moć.

Pre svega, reč kultura – koja potiče od latinskog glagola colere – znači gajiti, štititi i poštovati. Ali može značiti i povezivati. Upravo je povezivanje osnova uspostavljanja stabilnog društva i države, a kada se oni uspostave i povežu, kultura dobija još jednu ulogu – da ih drži na okupu. Jer je kultura zajednički imenilac svega što se događa među ljudima. Ali kultura ima veze i sa reči kult, što predstavlja ono iskonsko, sa samog početka, ono što predstavlja vraćanje sebi, ono što je samopoštovanje, kao vladanje sobom. A to su preduslovi za saživot i vezu sa drugima, to je pretpostavka za stvaranje i održavanje zajednice. Nećemo pogrešiti ako u tome prepoznamo veze sa magijskim i sakralnim.

Rekao sam da se o krizi kulture uvek govorilo i to iz razloga koje sam upravo naglasio. Taj govor o krizi pouzdan je znak koliko je kultura važna za opstanak čovečanstva. Zašto je kultura tako osetljiv organizam i da li nas ta osetljivost obavezuje? Ko su ljudi koji stvaraju kulturu? Koliko oni učestvuju u savesti čovečanstva? Kada je Osvald Špengler pre gotovo sto godina u svojoj slavnoj knjizi Propast Zapada govorio o krizi ove civilizacije, on je govorio pre svega o krizi kulture. Kultura je jedno uzvišeno, ekumensko mesto sa koga su govorili veliki umovi. Ali ona može biti i svratište, da ne kažem krčma, iz koje su iskakali monstrumi čovečanstva.

Veliki holandski naučnik Johan Hojzinga je još 1936. godine svoju knjigu U seni sutrašnjiceKriza savremene kulture počeo ovim rečima: „Kako drugačije da počnem ovo svoje zapažanje ako ne bih rekao da živimo u opsednutom svetu." Zašto pominjem ove Hojzingine reči? Zato što želim da naglasim da je kultura ono iz čega se rađaju i dobro i zlo za čovečanstvo. Kriza kulture je uvek i kriza društva koja prouzrokuje i krizu čitavog sveta. Setimo se Eriha Froma i njegovih reči: „Ovo ne smrdi nužnik, smrdi svet."

A sada da se približimo našem ovdašnjem slučaju.

Kada država i njen servis Ministarstvo kulture budu imali preciznu strategiju kulturnog razvoja zasnovanu na vrhunskim vrednostima, kada se manu populi-zma i zadovoljenja potreba diletanata, politikanata i tezgaroša, kada počnu da uvažavaju mišljenje obrazovanih i kreativnih ljudi, kada sagledaju mogućnosti i vrednosti naše kulture i te vrednosti ugrade u svoje jasne namere – tada ćemo preći sa kukanja, podvriskivanja, pevanja i pucanja na ozbiljnu i utemeljenu brigu o budućnosti Srbije.

Kada je reč o današnjoj našoj kulturi, ovde je sve pomešano. S jedne strane postoji neki oblik vrhunske, elitne kulture koja nastoji da stvori osnovu za jedno odvažno, tolerantno i utemeljeno društvo, društvo dijaloga i vrednosti, a s druge strane imate „treš" sa kojim ne možete da izađete na kraj jer se tako dobro primio i odlično napreduje da sve ono što je vredno i što ostavlja trag u vremenu vene u njegovoj senci. A jasno je da iz „treša", dakle iz đubreta, najbolje uspeva korov.

Određeni vidovi današnje naše kulture tesno su povezani sa određenim vidovima politike i ideologije. Oni se međusobno prepoznaju, proizilaze jedno iz drugog. Ako se to podrazumeva pod establišmentom i elitom, onda je moj pogled na kulturu pogled autsajdera, budući da su modeli kulture koje podržavaju ova politika i ideologija modeli koji su učestvovali u survavanju jednog društva. U tom slučaju, ja sam za supkulturu, ma šta ona podrazumevala, jer u njoj vidim sve ono što kulturu čini kulturom: invenciju, imaginaciju i bunt. Činjenica da su ovde u nebesa uzdizani neki autori i neke teme i ideje, koje navodno predstavljaju vrhunsku kulturu i podsticajno mišljenje, govori samo da smo mi bili prividno otvoreno društvo. Mi smo bili kontrolisano društvo, društvo pod strogim nadzorom, ma šta mislili oni koji danas plaču za prohujalim vremenima. Reč je ili o potpunom nerazumevanju problema ili o licemerju.

Jasno je da se ovde mora menjati čitavo društvo. Ali, kako da promenite društvo kada nema visokih kulturnih standarda koji bi na društvo uticali i koji bi javnosti pokazali drugačije, savremene modele kulture? Visoki kulturni standardi se ne ogledaju samo u onome šta čitate, gledate ili slušate. Oni se ogledaju i u odevanju, ponašanju, u načinu ishrane, u odnosu prema radu, u odnosu prema drugom, prema različitom. Hoću da kažem da su stvari do te mere povezane da ne mogu jedne bez drugih.

Ovde vladajuće kulturne modele pretežno formiraju politički modeli, a trebalo bi da bude obrnuto. Ovde su politički modeli do te mere zaostali za naprednim svetom da su bilo kakva poređenja nesuvisla. Možda će neko reći: pa dobro, i naša kultura je prisutna u svetu. Jeste, prisutna je. Ali nije prisutna kao posledica opredeljenja čitavog sistema da se ulaže u vrhunsku kulturu, nego je reč uglavnom o pojedincima koji su, boreći se za svoj lični integritet, nekako došli i do velikog sveta.


POČETAK NA KRAJU

Da li je za nas koji ovde živimo kasno? Da. Razvijeni svet se danas kreće napred – sa svim dobrim i lošim stranama u tom kretanju – tolikom brzinom da Srbija i zemlje poput nje nisu u stanju da to kretanje prate, nego su stalno u zaostatku, u neograničenom kašnjenju, pa će se jednoga trenutka postaviti pitanje smisla te jurnjave kada ona dobija oblike apsurda. Naša jedina nada je da taj napredni svet shvati da su posledice tolike brzine razvoja stvaranje jedino „društva spektakla" (Gi Debor) i „uspona beznačajnosti" (Kornelijus Kastorijadis). Ali istorija se ne vraća unazad, a napredak je jedan oblik entropije – on se ne usporava, on jedino može da pređe u planetarnu katastrofu.

Ljudi koje sam u ovom tekstu pomenuo spadaju u red naših najznačajnijih pisaca, istoričara, antropologa i naučnika. Kako je moguće da jedan narod ne veruje tim ljudima? I ovaj paradoks je jedinstvena pojava, koja pokazuje još jednu lošu stranu ovog naroda.

Septembar 2017.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net