Život sa književnim likovima >

Živeću uvek prolećem

Moje prve pesme objavljene posle rata bile su čisto fraziranje u rimama, ali mi je sa današnjeg stanovišta zanimljivo koliko su odisale optimizmom, do koje mere sam se osećao pobednikom. U svojoj prvoj knjizi poezije sam tako napisao: „Još nigde nema moje ruke trag, ali utisnuću je u svet." Univerzum sa stotinama likova iz mojih romana jeste takav trag. Srećom, na svetu ima mnogo mesta, pa tako i za njega. U najmanju ruku, mogu time da se tešim

Prvog januara 1948. godine u „Subotičkim novinama" objavio sam svoju prvu pesmu. Odavno sam je zagubio jer sam se isuviše često selio i nisam brižljivo čuvao svoje rukopise, ponajmanje tekstove objavljene u periodici. Nemam u kući čak ni sve svoje knjige. Posle sedamdeset godina razmišljam o toj pesmi, a ne mogu ni naslova da joj se setim. Nije nikakva šteta, sigurno je bila čisto fraziranje u rimama. Ni u mojoj prvoj zbirci pesama „Živeću uvek prolećem", izdanje „Novog pokoljenja" 1950. godine, nema valjane poezije. Danas bih se usudio da citiram tek poneki stih, ne zato što mislim da je naročito uspešan, već da bih objasnio neka svoja tadašnja raspoloženja, kao na primer:

„Ja ću uvek živeti prolećem.
Ako i vekovi prođu do smrti
umreću star devetnaest leta."

Neću živeti vekovima, ali ti stihovi pokazuju do koje mere sam se tada osećao pobednikom i nepobedivim, sa koliko sam optimizma gledao u budućnost iako sam izgubio roditelje, bio u koncentracionom logoru; iako sam tada od tetke dobijao 1.500 dinara mesečno, a kao učenik srednje tehničke škole u Novom Sadu 1.200 dinara plaćao samo ručak i večeru u menzi, za smeštaj 400 dinara, pa sam za školski pribor, javno kupatilo, bioskop, ponekad i za doručak morao da zarađujem kao tehnički crtač u pokrajinskom građevinskom preduzeću u kome sam dobijao 3,50 dinara na sat. Te cifre pamtim, danas nemam pojma koliko koštaju hleb, jogurt, puter ili šunka.

BALET U MUČILIŠTU: Danas zaboravljeni hrvatski pesnik Lazar Merković bio me je nagovorio da svoje stihove pošaljem subotičkoj redakciji. Naravno da nam tada nije padalo na pamet da se delimo na srpske i hrvatske, a kamoli bošnjačke ili crnogorske pisce. Bili smo Jugosloveni.

Merković je bio tri godine stariji od mene, ali prvoborac, partizanski kurir u Bačkoj, uhapsili su ga 1943. godine, prošao je kroz trinaest zatvora i mučilišta, bio oslobođen u logoru Dahau. Prvi put je zatvoren i mučen u zgradi u kojoj je danas novosadsko mađarsko pozorište „Ujvidéki szinház" u Masarikovoj ulici u Novom Sadu. Nismo pričali o logorima iako nas je to zbližavalo, pomenuo je to samo zbog toga što se u toj istoj zgradi od 1946. do 1948. godine nalazilo kulturno umetničko društvo „Đorđe Zličić" – tepali smo mu Kumđudrozli – čiji sam član uprave bio. Bilo nam je zanimljivo što su se u sali u kojoj su skojevci mučeni ponekad i do smrti, samo četiri godine kasnije održavale probe baleta i folklora.

Lazar je išao u gimnaziju. Zajedno smo posećivali literarni kružok čiji je mentor bio književnik Bogdan Čiplić. Noći smo provodili šetajući se. Prvo bih ja njega pratio kući, stanovao je negde pri kraju Futoške ulice; zatim on mene do sokaka iza Matice srpske gde sam iznajmljivao sobičak; pošto ne bismo uspeli da završimo priču, opet bih ja krenuo sa njim do njegove kuće, i tako tamo-amo cele noći.

Sećam se jasno tog koračanja kroz utihle novosadske ulice, ali ne o čemu smo tako uzbuđeno razgovarali. Za mene je on bio „pravi" logoraš, jer se borio protiv fašizma. Ja sam odbio da se učlanim u Savez boraca iako su mi to nudili kao i svim bivšim logorašima; govorio sam da nemam nikakve zasluge za to što su me hapsili, te da zato ne zaslužujem nikakve privilegije. Bili smo neko vreme veoma bliski, ali smo potom izgubili svaki kontakt. Umro je prošle godine u devedesetoj godini, to sam otkrio tek tragajući za njim na Guglu dok sam se pripremao za ovaj tekst.

PRIVILEGIJE I PRIVILEGIJE: Sledećih nekoliko pesama i članak povodom stogodišnjice Mađarske revolucije štampao mi je iste godine beogradski omladinski književni časopis „Mladost". To je za mene već bila prava odskočna daska. Kada sam odmah posle diplomskog ispita u srednjoj tehničkoj školi u Novom Sadu dobio postavljenje nastavnika u jednoj tehničkoj školi u Beogradu, dočekali su me kao „mladog pesnika iz provincije"; tako se za mene zainteresovao i CK SKOJ-a, a posebno jedan od njegovih najviših rukovodilaca Dobrica Ćosić. Kao devetnaestogodišnjak osećao sam se kao pesnik i esejista dok sam radio kao profesor u glavnom gradu Jugoslavije.

Novaca sam tada imao više nego što sam mogao da potrošim jer jednostavno nije bilo robe na koju bih ga trošio, namirnice su se davale na kartice, odeća na tačkice. Ali moja prva žena Lidija, drugarica iz istog razreda novosadske škole, i ja nismo nikako dolazili do stana, spavali smo na madracu kod nekih njenih rođaka, na ležajevima na sklapanje u školskom kabinetu, posle u iznajmljenim sobicama. Za mene to svega nekoliko godina posle logora nije bilo ni malo dramatično. Znao sam da su neki moji novi prijatelji, ili stari drugovi iz rodnog Bečkereka, rat preživeli u svojim domovima, u kojima su živeli i tada, fina građanska deca koja nisu morala da rešavaju životne probleme, koja su bila slobodna da uče, zapošljavaju se i zabavljaju se. Ja im nisam zavideo. Nisam zavideo ni onima koji su živeli „na diplomatskom magacinu". Kada sam kasnije kao sekretar sekretara Saveza književnika i ja počeo da uživam u nekim privilegijama, nisam se nimalo stideo, mislio sam da je to sasvim u redu. Pitam se kada je nestao ponos zbog koga bih odbio da budem privilegovan? Očigledno sam smatrao da posle svega zaslužujem sitan luksuz koji je u ono vreme mnogima bio uskraćen, kada već nisam imao tu privilegiju da me ne odvedu u koncentracioni logor i ne ubiju mi roditelje. Postoje privilegije i privilegije.

TRUBI ZA LEVO KAD SKREĆEŠ UDESNO: Početkom pedesetih godina predsednik Narodne omladine Jugoslavije i član Centralnog komiteta KPJ Milijan Neoričić dobio je novi automobil marke ševrolet. Do tada je vozio, bolje rečeno vozili su ga, u predratnom opelu kapiten. Mi smo tada znali ko od najviših rukovodilaca vozi koju marku automobila, a oni su se smešno trudili da ne voze isti tip. Tako su Rankovića vozili u jaguaru, a Đilasa u zelenom nešu. Za mene je bilo bitno da je CK Narodne omladine taj kapiten poklonio redakciji lista „Omladina".

U Beogradu je bilo malo automobila, u provinciji još manje. Zbog toga su registarske tablice izdavale republike. Što je niži bio broj na registarskoj tablici, to se viši funkcioner vozio u njemu, a mi smo od CK nasledili auto sa trocifrenim brojem koji je počeo sa 2 – za saobraćajce je to značilo da se takvo vozilo ne zaustavlja.

Semafora nije bilo. Pred raskrsnicama se davao znak trubom: jedanput trubiti značilo je da vozač hoće da nastavi pravo, dva puta desno, a tri puta levo.

Bilo je i viceva na račun toga, na primer: „Tito stiže na raskrsnicu, trubi tri puta kao da će levo, ali skreće desno. Kako to?" Odgovor: „Pa, on uvek govori da ćemo levo, a mi onda skrenemo desno!"

Ili: „Sa četiri strane istovremeno na raskrsnicu sa uključenim sirenama stižu vozilo hitne pomoći, vatrogasci, policijska patrola i predsednik Republike, ko ima prednost?" Odgovor: „Pitanje je pogrešno postavljeno – ako se predsednik približava, ostali su odavno isključeni iz saobraćaja."

Danas se tvrdi da su u to vreme ljudi zbog viceva išli u zatvor. Ja samo mogu da tvrdim šta znam, a ne ono što ne znam: bio sam u krugu ljudi koji su rado prepričavali takve viceve, ali nikad nisam čuo da je neko od nas zbog toga proganjan, ja svakako nisam. Naprotiv, čuo sam da je Tito voleo da mu pričaju viceve o njemu.

VOŽNJA BEZ DOZVOLE: Mi novinari sada smo imali automobil, a sa njim smo dobili i šofera, mislim da se zvao Vita. CK ga se ratosiljao jer kada nije bio pijan, bio je makar pripit, ali imao je neke zasluge, pa nisu hteli da ga izbace na ulicu. Ako me sećanje ne vara, onako debeo i brkat ličio je na glumca Pavla Vujisića. On je nas nekolicinu naučio da vozimo. Vozikali smo se, naravno, tim kolima i privatno. Srećom, niko od nas nije nikada napravio saobraćajnu nesreću.

Dugo sam vozio bez vozačke dozvole. Dobio sam je tek 1968. godine na saveznoj radnoj akciji, izgradnji autoputa Zagreb–Ljubljana, a da vozački ispit nisam ni polagao. Tamo sam bio glavni urednik nedeljnog lista „Mladost na autoputu" i član glavnog štaba. Dobio sam na korišćenje motocikl puh 175 i vozio ga bez dozvole, bez šlema, ikakve opreme, samo sa naočarima za sunce na relaciji Otočec na Krki–Ljubljana, a dva ili tri puta čak do Portoroža da bih se okupao u moru. Ponekad sam vozio i moskvič i neki džip iz ratnog perioda.

Za brigadire je organizovan kurs i oni su mogli na kraju da polože vozački ispit, zbog toga je policija poslala posebnu komisiju. Na osnovu svog vozačkog iskustva, ubeđen da dobro vozim, prijavio sam se za ispit, seo pred trojicu policajaca, a predsednik komisije je gunđajući nerazumljivo postavio jedno pitanje koje nisam razumeo. Molio sam ga da ponovi, ali opet nisam razumeo. Treći put je viknuo: „Kaži mi očevo ime!" Rekoh mu, ali sam pitao zašto to pita baš sada. „Da ti pišem tu dozvolu, nećemo valjda da gubimo vreme sa nekim ispitom."

Mogao sam sebi tada da priuštim prvog fiću i sa dozvolom A i B kategorije dobijenoj na radnoj akciji vozio sam sledećih četrdesetak godina, promenio osam automobila, imao svega dva udesa, ali bez povreda sebe ili drugih. Prestao sam da vozim tek kad sam sâm došao do zaključka da više nisam dovoljno siguran za volanom i kad sam cele jedne godine sa svojim vozilom prešao svega 300 kilometara.

MOJIH 400 LIKOVA: Zvuči neozbiljno i nedisciplinovano kad me pitaju šta sam sve radio, a ja počnem da nabrajam da sam bio nastavnik srednje tehničke škole, novinar, da sam radio u Beogradskom dramskom, Savremenom i Narodnom pozorištu, bio savetnik jugoslovenske ambasade u Bonu i u Ministarstvu inostranih poslova, činovnik u Savezu književnika Jugoslavije, da sam prevodio i pismeno i simultano i konsekutivno...

Međutim, ja sam od srednjoškolskih dana pisao. I još uvek pišem. Reč književnik mi zvuči isuviše pompezno. Bertolt Breht je za sebe govorio da je pisac pozorišnih komada. Šta sam bio i ostajem do smrti po zanimanju? Pisac.

U mojih dvadeset objavljenih romana i tri zbirke pripovedaka pojavljuje se više od 400 likova koje sam izmislio. Poslednjih godina više se družim sa njima nego sa živim ljudima. Bolje ih poznajem od bilo kog živog čoveka, čak i od svoje dece i unuka. Iskakali su iz moje glave kao Palada Atina iz Zevsove, već naoružana i spremna na ratove.

Ti likovi su začeti mojim životom – odrastanjem u Bečkereku, ubistvom roditelja, logorom, mojim brakovima, decom, nedovršenim studijama, radnim akcijama, prevođenjem, ratovima, onim ondašnjim, i ovim skorašnjim... Prvi deo ovog kratkog teksta je deo parka iz koga su moji likovi iznikli, događaji koje opisujem kao svedok više vremena, ili jednog dugog života, onako kako ih se sećam, bez dodavanja ili oduzimanja, bez ulepšavanja. Romani su nešto drugo. Književni likovi su izmišljeni, ali za mene ne manje živi.

Skoro trećina mojih junaka oslanja se na ljude koje sam poznavao, neki čak imaju otvorene ili prikrivene autobiografske crte. Posmatram to i kod velikih pisaca, navodim samo jedan primer – Tomasa Mana. Njegov prvi i možda najveći uspeh, roman „Budenbrukovi", do te mere se oslanja na istoriju njegove porodice kroz četiri generacije i prikazuje toliko prepoznatljivih likova iz njegovog rodnog grada Libeka, da su ga tamo omrzli zbog toga. Autobiografske crte nalazimo i u „Čarobnom bregu" i u „Smrti u Veneciji" u kojoj izvire motiv njegovog prikrivenog homoseksualizma. Međutim, ogromna većina njegovih brojnih junaka nema nikakvog oslonca na njegov stvarni život.

Moj prvi roman „Čoveka nisu ubili", štampan 1954. godine u izdanju beogradske „Prosvete", jeste autobiografska priča iz koncentracionog logora. Bezimeni dečak u njemu sam ja, drugi važni junak se u knjizi zove Handler, a preslikani je poznati sociolog, poeta i romanopisac H. G. Adler. Ali, logorski kapo Valter, oličenje zla, moj je prvi potpuno izmišljeni lik. Danas mislim da je to loš roman, čak da se sa dvadesetak godina roman zapravo i ne može napisati. Međutim, Sanja Roić iz Zagreba u nedavno izašlom zborniku „Tranzicija i kulturno pamćenje" tu moju početničku knjigu upoređuje sa delima Prima Levija i sa filmom Roberta Benjinija „Život je lep", što znači da je moj tadašnji proizvod još i danas živ.

Pitam se da li su osobine istorijskih ličnosti u mojim romanima o carevima ili u „Barbarosinom Jevrejinu u Srbiji" izmišljene ili preuzete iz stvarnosti? Mislim da su više izmišljene nego stvarne. Iako znamo šta su Dioklecijan, Konstantin i Julijan i kada radili, pa čak i šta su pisali ili potpisivali, ne znamo šta su mislili, ne poznajemo njihove prave motive, već samo legende. Tu pisac ima slobodu, ali i veliku odgovornost. Osim toga, i u istorijskim romanima sam dodavao i sasvim izmišljene ili od živih ljudi inspirisane likove. Dioklecijanov saradnik Blazije pomalo liči na Titovog dugogodišnjeg bliskog saradnika Blažu Mandića, ali njegovu poznu ljubavnicu Alijariju sam izmislio samo da bih dopunio tu epizodu njegovog života.

Dve junakinje iz mojih romana napisane su prema devojkama koje sam voleo. Prva je Eva iz Magdeburga u romanu „Preskakanje senke", moja prva ljubav leta 1945. godine pošto su me oslobodili iz logora. Šezdeset godina kasnije ponovo sam mogao da je sretnem, imao sam književno veče u Magdeburgu, a moji domaćini su saznali da još živi u rodnom gradu i pitali da li da nas spoje. Uplašio sam se, odbio sam, ja se sećam šesnaestogodišnjakinje, a sreo bih staricu od sedamdeset i četiri godine. Druga je iz romana „Jedna mađarska jesen". I nju sam u knjizi krstio Eva, ali u stvarnosti se zvala Agi. Znam da se preselila u Kanadu, ali nisam nikada ni pokušao da uspostavim vezu sa njom.

Često sam izmišljao ljubavi svojih junaka. Da li sam popunjavao neke praznine u svom životu? Uvek sam pisao prvenstveno za sebe, manje za izdavače i čitaoce, iako priznajem da ne bih bio srećan da svoje fantazije ne mogu da čitam u knjigama, da ih držim u ruci, na policama. Volim knjige i kao predmet, volim miris tek štampane knjige, ne umem da čitam literaturu na tabletu, iako priznajem da je to budućnost i mislim da će zameniti štampanu knjigu kao što je Gutenberg potisnuo u daleku prošlost svitke pergamenta.

POMALO LUD: U „Barbarosinom Jevrejinu" se pojavljuje i Sveti Sava kome sam dodavao neke misli, stavljao mu reči u usta, opisivao njegovo ponašanje oslanjajući se na sve što znamo o njemu, ali dozvoljavajući svojoj mašti da to dopuni. U tom romanu se u njegovom istorijskom dobu javlja i moj najmiliji ženski lik iz mašte, travarka, a pomalo veštica, Nevena. Ona nije sasvim od ovog sveta, a još je to manje Es – Esmeralada, smaragd, zeleni dragi kamen, lepotica sa Ostrva na Južnom moru u romanu „Milijarder"; još više je ima u još neobjavljenom romanu „Sinovi milijardera". Njih dve su stoprocentno plod mašte i nisu sasvim ovozemaljska bića, za njih ne važe prirodni zakoni.

Zašto bih se u romanima držao dosadnih pravila koja toliko ograničavaju moj život na javi? Tačno znam kako moji likovi izgledaju, šta oblače, kako hodaju, bio bih na mukama ako bi trebalo da odlučim koja od poznatijih glumica ili glumaca da ih igra na filmu. Voleo bih da mogu da se sa njima sretnem u životu, porazgovaram, divim im se. Da li to znači da sam pomalo poludeo? A kako je ne biti pomalo lud? Zar nije dosadno?

O Neveni i Esmeraldi i ostalim junacima iz mašte koji su oživeli u mojim romanima razmišljam pred spavanje, umesto da brojim ovce koje preskaču ograde ili na neki drugi način pokušavam da izigram nesanicu. Zgodno je kada u mislima spajaš likove iz raznih knjiga ili različitih stoleća. To je neizmerno polje za maštu. Proslava Nove godine dobar je čas za prisećanje i nade. Možda će ove novogodišnje noći da se rode još neki stanovnici tog mog ličnog sveta.

U svojoj prvoj knjizi poezija kažem:
„Sve što činim tek je start.
Poleteću."

U drugoj pesmi:
„Još nigde nema moje ruke trag,
ali utisnuću je u svet."

Univerzum sa stotinama mojih likova jeste takav trag, srećom, na svetu ima mnogo mesta, pa tako i za njega. U najmanju ruku, mogu time da se tešim.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net