Ljubomir Zivkov

lisicaiždral >

O nelagodi odevanja

Kako se primiče kraj moje karijerete, tako se malo-malo pa spomenem značajnih tema koje nisam obradio, jer su se divna stvorenja, rođena iz duha tragedije višestranačkih izbora, vazda nametala kao važna karika u evoluciji

Ne verujem da bi mi srce bilo puno u nastupajućim mojim penzionerskim danima i godišnjim dobima kad ne bih, dok još mogu, guknuo i koju o odevanju, rasprostranjenoj i večnoj pojavi, kojoj niko ne može da umakne, i koja je uvek znakovita, hteo to njezin protagonist ili ne.

Ono što si obukao uvek je poruka, najčešće ne ona koju bi ti ponosno potpisao; odelo uvek o tebi nešto govori drugima, čak i onda, ili pogotovo onda, kad bi ti da ga lišiš značenja – zar da te okolina, nedorasla semantici, preko tvog tekstila tumači i smešta u uveliko pripremljene tabele?!

Šta god obukao padaš u kliše. Ako se planski i zapravo ambiciozno opireš modi, pripašćeš klasi na drugi način žigosanoj i prepoznatljivoj ništa manje od one u kojoj su fashion addicts. Ležerno, nemarno, nehajno odevanje nikada nije do kraja iskreno, u njemu uvek ima rđavo prikrivenog truda i lažne, neutemeljene nadmoćnosti.

Onih koji bi da se odevaju nekonvencionalno ima čak i više od onih koji modi robuju, ima ih više i od onih kojima kompanija, država ili crkva propisuju precizan dress cod.

Šta dakle i želeti? Nešto što svi koje cenimo imaju, ili pak nešto što niko nema? Postoji li odeća prosečna i neupadljiva toliko da neće o tebi i tvom svetonazoru nikome ništa zucnuti?


&


Odećom čovek može planski da se lažno predstavlja, a može ga i sama njegova odora lažno predstaviti, mada ni jedno ni drugo ne ide unedogled; svak ima neki odevni predmet koji ne priliči i ne pripada njegovom staležu, pa ni njemu samom, imaš ljude prerušene u ono što bi voleli da budu, nose somotske pantalone, košulju od tankog džinsa i sako sa kožnim zakrpama na rukavima, kao da predaju na nekom jako lepom univerzitetu, a pišu takorekuć besplatno za novine…

Ili naprotiv – u malenoj gostioni gost nama dvojici daje nekoliko stotina evra za šest ili sedam pesama, ima farmerke fabrički poderane na kolenima i belu, jednostavnu, ali ne jeftinu košulju, ispostaviće se da je to jedan od najimućnijih žitelja naše raslojene više no ikad ranije prestonice – vidim džip na drugoj strani ulice i dvojicu telohranitelja kako budno motre na svog tobože sportski odevenog poslodavca i dobrotvora. Oni su isto prerušeni – imaju crna odela i kravate. (Prerušeni su i fizički – teretana ih je učinila drukčijim nego što su genetika i priroda bile zamislile.)


&


U nekoliko navrata sam protivno svojoj prirodi bio na knjiž. večeri – kao domaćin, premda nisam književnik, ali nauka i umetnost još nisu izumeli novinarsko veče – i svaki put sam se pitao – bih li se u znak poštovanja prema grupici koja zbog mene dolazi obukao što bolje mogu, ili sam, naoborot, dužan da joj prikažem svoje pravo lice, a to je lice ako ne baš siromaha, ono svakako pripadnika staleža koji će istorija knjižiti kao trajno pauperizovan ("Položaj novinara u XXI veku bio je težak. Bezmalo kao položaj naših naroda pod turskim igom i pod nemačkom čizmom".)

Svakog dana gledam ljude koji zapravo glasno poručuju da se odevaju po svom ćefu, oni, eto, ne podležu reklami, ne daju da ih nosi modna, pomodarska matica, oblače ono u čemu se osećaju prijatno, ili u ono što su u stanju da kupe… Ali i to je samo podvrsta mode, njeno naličje. Ma koliko se čovek zanosio da mu je duh asketski, ma koliko pazio da ne izgleda kao direktor, ni kao portparol ministarstva, pa ni kao mladoposlenik novokapitalizma (u tesnom sakou i uzanim pantalonama, na minusu uvek bez kaputa, jer ga unutrašnja vatra karijere greje dok žuri sa svojim prepametnim telefonom u nejakoj desnici), uvek mora nekako da se obuče i uvek mora nekako da izgleda – "Nadam se da ostavljam utisak čoveka koji guta knjige, koji ne izbiva iz pozorišta i opere, koji ima bogat unutrašnji život usled čega ne pere svoj auto pred kućom u nedeljno podne", misli antikicoš. Avaj – i njegove farmerke i duks smeštaju ga u klasu oholica radih da se uznesu iznad stvorenja koja imaju ličnog šnajdera, bricu i stilistu.


&


Danas sam se mimoišao sa građaninom kojem se odnegovani pramenovi prosede kose talasaju pri svakom koraku (što svaki ćelavi prolaznik primeti na dva kilometra), ima i mantil malo alvatniji, pa se i mantil sa svoje strane vijori, ni to prolazniku ne bi dosta, nego je tobože nemarno oko vrata obavio poduži crveni šal, ja sam umetnik, piše na njemu, a ako i nisam umetnik, svakako do umetnosti držim, tako mi Isidore Dankan.

Ali zar ne nosi svako od nas sebe kao vlastitu zastavu?

Kad pomislim na akademika Bećkovića pred oči mi odmah izađe nešto karirano – jedinstvena kapa sa nekim da li perom, šnalom ili muškim brošem na dvodelnoj kupoli, poeta je nosi naprosto misleć da mu odlično stoji (što i ja mislim), ili se kapom lažno predstavlja kao britanski veleposednik, ili kao prvi komšija Šerloka Holmsa? Ima dolamu na tragu one koju je imao Milić od Mačve, a u jednom trenutku svog modn. razvoja mislim i Bregović Goran; pelerinu g. Bećković već neko vreme ne nosi, čeka da je se uželimo, ali ima sitno karirani sako koji je u dijalektičkoj vezi sa kapom – dok vi odgonetate, braćo moja, da li su kapa i rekla komplet, da li su od iste engleske čoje i sa istog razboja iz besmrtnog Šefilda, da li su im šare istovetne ili komplementarne, ja ću vas zaseniti nečim iz moje priručne riznice – kad se hrišćani budu odrekli Hrista i mi ćemo Kosova…

nastaviće se do sveč. mog odlaska u penziju


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net