foto: medija centar
ZDRUŽENI ANALITIČKO-VLADINO-NEVLADIN POKUŠAJ ODGOVORA NA DEO IZVEŠTAJA EVROPSKE KOMISIJE O STANJU MEDIJA U SRBIJI: D. V. Stanković i V. Ć. Kazimir;...

Režim protiv medija >

Briselski teatar apsurda

Nakon višemesečne bure zbog medijskog mraka i pritisaka na medije, aktuelna vlast odlučila je da Briselu objasni kako zapravo stoje stvari i statistički pokaže kako ovde ni govora nema o bilo kakvim problemima. Za domaćine su izabrani "Prijatelji Srbije", predvođeni evropskim parlamentarcem Francom Bogovičem, dok su u izaslanstvu sa srpskog dvora bili analitičari Dejan Vuk Stanković i Velimir Ćurguz Kazimir. Predstava je mogla da počne

Kad čovek čuje da u susednom stanu muškarac mlati ženu, da se lomi nameštaj a da ona vrišti, teško će poverovati kako je sve u najboljem redu – čak i ukoliko žena sakrije modrice ili objasni kako se spotakla i pala. Komšija će, naravno, znati o čemu se radi i odmah pozvati policiju.

U Briselu, međutim, takva pravila ne važe. Neformalna grupa "Prijatelji Srbije" formirana u okviru Evropskog parlamenta organizovala je 5. decembra prezentaciju kvartalnog "Medijametra" – analize štampanih medija koja se odnosi na period od januara do marta 2017. godine, a u kojoj se zaključuje da je u ovdašnjim medijima u redu sve, osim političke polarizacije i neprofesionalnosti novinara. Ni reči o pritiscima, ni reči o umiranju medija, ni reči o antologijskoj medijskoj dominaciji jednog čoveka i jednog pogleda na svet.

Iako najugledniji deo ovdašnje medijske scene – baš kao ona zlostavljana žena – već mesecima skiči od bola, iako je u otvorenim ranama i lomovima, iako nasilnik javno objašnjava zašto i kako vrši nasilje, pa to čak i prikazuje na naslovnim stranama tabloida – dobri briselski komšija odmahnuo je rukom na sve to, ugostio nasilnikove drugare i "bez da trepne" progutao priču o spoticanju.

...S. Biserko, A. Vučić, M. Marić i B. Jakšić

PRIJATELJI BIVŠI, PRIJATELJI BUDUĆI: Šta se zapravo dogodilo? Nakon višemesečne bure zbog medijskog mraka i pritisaka na medije, aktuelna vlast odlučila je da Briselu objasni kako zapravo stoje stvari i statistički pokaže kako ovde ni govora nema o bilo kakvim problemima. Za domaćine su izabrani "Prijatelji Srbije", predvođeni evropskim parlamentarcem Francom Bogovičem, dok su u izaslanstvu sa srpskog dvora bili analitičari Dejan Vuk Stanković i Velimir Ćurguz Kazimir.

Pozivajući se na tromesečnu analizu srpske štampe, Stanković je istakao da u dnevnoj štampi postoji snažna polarizacija, da su nedeljnici u osnovi kritični prema vlasti i da smo "u Srbiji svedoci da u štampanim medijima postoji sloboda".

Nije Stanković napomenuo da se "polarizacija" u dnevnoj štampi odnosi na sedam dnevnih listova u manjoj ili većoj meri okrenutih vlasti i jedan jedini koji je otvoreno kritikuje. Nije, takođe, napomenuo da je tiraž samo jednog agresivno prodržavnog tabloida deset puta veći od tiraža svih nezavisnih nedeljnika zajedno. Vrlo je prigodno zaboravio da napomene i kako na naslovnoj strani istog tog tabloida završava svako ko se usudi da zucne protiv vlasti, kako se baš tu širi međunacionalna mržnja i stvara teren za buduće ratove, kako se tu najavljuju izmišljeni državni udari, atentati i zavere, plasirani samo radi spinovanja i zaluđivanja javnosti. Nije Stanković ni zucnuo o nezapamćenim kršenjima profesionalnih standarda u prodržavnim medijima, baš kao ni o činjenici da se iz budžeta tim i takvim medijima novac deli šakom i kapom, i to za bizarne i besmislene medijske projekte.

Prema izveštaju Tanjuga (a to je, sećate se, ona firma koja pravno više ne postoji, ali koja i dalje učestvuje u ozbiljnom medijskom biznisu), Ćurguz Kazimir objasnio je "da se problem medija u Srbiji ne odnosi toliko na slobodu medija, koliko na profesionalizam, uređivačku politiku, stavove prema određenim temama". Čovek koji je (bio) lični prijatelj mnogih ljudi u Grupi za slobodu medija, čovek koji je važio za jednog od veterana ovdašnje borbe za slobodu govora, a koji je sve te godine borbe i truda pre izvesnog vremena zaboravio, putovao je čak do Brisela da bi izgovorio sledeće: "Činjenica jeste da su novinari i mediji u teškoj situaciji, posebno ekonomskoj, ali to ne može da objasni ugrožavanje profesionalnih standarda i novinarske etike na način na koji se to dešava. Problem neprofesionalnih i nefunkcionalnih medija je društveni problem, koji zadire u pitanje zdravog društva."

Šta je problem u ovoj izjavi? Ništa što je rečeno. Problem je, međutim, ono što je prećutano. Pre svega: na koga se tačno odnosi kritika? Ko je to u ovdašnjim medijima neprofesionalan i etički nedosledan? Sasvim na tragu nedavnog nastupa Ane Brnabić i njene nezaboravne izjave o nepostojanju istraživačkog i objektivnog novinarstva, Velimir Ćurguz Kazimir izjednačio je babe i žabe, i sve ih strpao u isti koš. Iako on, za razliku od premijere, poznaje medije i vrlo dobro detektuje razliku između ovakvih i onakvih novinara – isto je tako kao i ona, isto kao Vučić, isto kao svaki bilmez iz SNS-a pregazio preko međunarodnih nagrada koje su dobili naši novinari-istraživači, pa i preko činjenice da u redovima svojih poznanika i prijatelja ima mnogo onih koji žive na ivici bede, a rade na ponos čitavoj profesiji. Kako bi dokazao frazetinu o medijima kao dru- štvenom problemu, zaboravio je na mno-štvo problema na koje već mesecima upozoravaju njegovi dojučerašnji saveznici i u isto blato gurnuo one koji nikako nisu isto – po bilo kom osnovu, profesionalnom ili ljudskom.

Od Dejana Vuka Stankovića ovakav se nastup očekivao. Čovek koji odavno važi za naprednjačkog analitičara i čije se izjave gotovo svakodnevno citiraju u okviru napada na ovog ili onog opozicionog lidera ili javne ličnosti kritične prema režimu – u Briselu nije mogao da kaže ništa izuzev onoga što je rekao. S druge strane, donekle iznenađuje ono što je uradio Ćurguz Kazimir. Iako on već dugo sprovodi istraživanja iza kojih stoji Institut za javnu politiku Vladimira Bebe Popovića, i već nekoliko puta izlazi s medijskim nalazima koji ne odgovaraju realnosti, briselska turneja prevazilazi čak i ona stupidna objašnjenja bazirana na praktičnim, svakodnevnim, finansijskim razlozima.

Za tvrdnje koje je izneo, na mestu na kojem ih je izneo i u trenutku u kojem ih je izneo, jednostavno nema opravdanja, te se i njegovo ime priključuje sve dužem spisku "gubitaka u ljudstvu" koje u poslednje vreme beleži javna, medijska, ako hoćemo i građanska scena u Srbiji.

KAZALIŠTE, POZORIŠTE, GLEDALIŠČE, TEATAR: Gubici u ljudstvu zabeleženi su i samo dan ranije, kada su u večernjem terminu na TV Žepi naspram Aleksandra Vučića seli Sonja Biserko i Boško Jakšić. Zašto su ovo dvoje ljudi pristali na nešto što se zove TV debata a u stvari je cirkus, zašto je S. Biserko dozvolila da je Vučić ispreseca i uhvati je nespremnu na njenom terenu, zašto se Jakšić u svom "rešetanju" nije odmakao dalje od opštih tema u kojima je Vučić dominantan i dozvolio da ga ovaj otvoreno ponižava – nije tema ove priče. To je stvar koja se tiče samih aktera.

Ono što je ovde važno jeste činjenica da predsednik Srbije, inače nesklon da izađe iz čarobnog kruga režimskih uvlakačkih intervjuera i izveštača, već drugi put u mesec dana odlučuje da "ukrsti mačeve" s ljudima koji (bar u široj javnosti) važe za njegove "neprijatelje": najpre s Brankicom Stanković, a potom i s već pomenutim duetom.

Pre svega, on je s pravom očekivao da, zahvaljujući do savršenstva dovedenoj veštini laganja, manipulacije i zamene teza, iz oba ova "meča" izađe kao pobednik. I izašao je. Ali, zašto se na takve eskapade odlučio baš sad, prvi put u poslednjih pet godina koliko već vlada Srbijom? Odgovor je jednostavan i leži u činjenici da se Evropska unija konačno dosetila vrednosti koje zastupa i priupitala nadležne šta se to u Srbiji zaista zbiva. U izveštaju Evropske komisije pripremljenom za Međuvladinu konferenciju održanu 11. decembra (na kojoj se razgovaralo o napretku Srbije u procesu evropskih integracija), a u čije je delove "Vreme" imalo uvid, prilično se oštro upozorava na "izazove" s kojima se Srbija suočava na planu slobode medija, a ukazuje se na praktično sve probleme na koje već mesecima upozorava medijska javnost.

Kako bi odgovorio na takve teze, Vučić je morao da smisli način da obezoruža protivnike i upotrebi večiti argument "evo, ja sam otvoren za razgovor". Ili, kada su u pitanju B. Stanković i Ćurguz Kazimir, "evo šta kažu (pravi) medijski analitičari". S istim ciljem, premijerka je 14. novembra razgovarala s predstavnicima Grupe za slobodu medija – na prilično besmislenom sastanku, na kojem je Ana Brnabić obećala da će odgovoriti na zahteve Grupe u roku od 14 dana (a još nije odgovorila) i posle kojeg je ministar Branko Ružić izjavio da ponašanje Grupe "nije higijensko" (?!). Ni tu nije bio kraj. Dve sedmice nakon premijerke, s predstavnicima Grupe sastala se i visoka delegacija Ministarstva kulture i informisanja, na kojoj su ministar i državni sekretar zadužen za medije uglavnom grdili i vređali ljude koje su ugostili. Koliko god bili truli i prazni, ti sastanci će sigurno biti (zlo)upotrebljeni u spoljnopolitičke svrhe, kao argument da država hoće da razgovara o problemima, ali eto... nema partnera ili su oni neupotrebljivi.

Pitanje je, opet, zašto je Grupa za slobodu medija dozvolila takvu zloupotrebu, ali i ovaj put nema potrebe da se ulazi u motivaciju – tim pre što u Grupi ne odlučuje samo jedna osoba ili organizacija.

Poenta je da je sve, apsolutno sve što se u poslednjih mesec-dva dogodilo u odnosima medija i Vučićeve vlasti jedna jako pametno režirana predstava, u kojoj se tačno zna ko će biti glavni glumci, ko statisti, kakav scenario, kakvi kostimi, kakve kulise i kakav ishod.

MIR U KUĆI: Najvažniji segment tog igrokaza svakako su evropski zvaničnici i izvestioci, pred kojima Vučić želi da ispadne daleko bolji, progresivniji i slobodoumniji nego što jeste. Dugo, predugo su najviši predstavnici EU žmurili na sve ono što se u Srbiji dešava, dugo su aplaudirali Vučiću i kleli se u njega kao garanta famozne stabilnosti. Iako u poslednje vreme ističu problem slobode govora, pravosuđa i medija, teško je zbog toga očekivati da će se u zvaničnoj evropskoj politici prema predsedniku Srbije nešto promeniti: rešavanje Kosova i održanje nategnute stabilnosti za Brisel su do sada bile i vrlo verovatno će ostati teme daleko značajnije od umiranja medija i postepenog zavođenja zakona ćutanja.

Ali, temeljan kakvim ga je bog već dao, Vučić neće da gura smeće pod tepih. Ne. On želi da smeće predstavi kao cveće – slobodu govora kao nešto za šta se upravo on bori i što promoviše, a slobodu medija kao nešto što potpomaže svakim delom svoga bića, uprkos stranim plaćenicima i kojekakvim grupama.

Da li će Evropljani progutati i tu udicu, teško je reći. S jedne strane, evropski komesar Johanes Han je nedavno, na konferenciji Zapadnog Balkana u Tirani, javno demonstrirao suštinsko razumevanje situacije; s druge pak, iz Brisela još nije stigao nijedan javno dostupan, oštriji ton upućen čoveku koji je sve svoje kapacitete usmerio na uništavanje medija i onoga što bi mediji trebalo da znače, a što nije u skladu sa zvanično promovisanim evropskim načelima i idealima.

Po svoj prilici, u samom Briselu sede službenici spremni da pomognu u slikanju lažne slike i pravljenju medijskih Potemkinovih sela. Domaćin skupa na kojem je predstavljen Stankovićev i Kazimirov Medijametar, recimo, vrlo je voljan da objasni situaciju: "Ponekad imamo tu pogrešnu sliku da u Srbiji nema slobode medija. Ono što je jasno iz ove analize Medijametra jeste da ima velikih razlika u medijskim izveštajima, koji su pro i kontra, da ima previše negativnih informacija i o opoziciji i o vlasti", objasnio je Franc Bogovič. Tanjug ne javlja da li je na tu budalaštinu reagovao bilo koji od dva prisutna analitičara.

Tokom noći između 5. i 6. decembra, nakon što je objavljen izveštaj iz Brisela, domaći novinari – pre svih Stevan Dojčinović – objašnjavali su putem Tvitera da iza ovog istraživanja stoji Beba Popović (odgovoran za mnogo toga lošeg na ovim medijskim prostorima), da to nije validno i istinito istraživanje, da nedostaju važne informacije, a nije manjkalo ni naslovnih strana tabloida kao ilustracija. Sve to, međutim, nije vredelo. Bogovič je ostajao nem ili, u najboljem slučaju, fokusiran na ponavljanje opštih mesta o pluralizmu, polarizaciji i problemu medijskog vlasništva.

"Neobično je i to da u prostoru možemo pratiti pravi rat između medija, a sa druge strane, nedostaje uravnoteženih, objektivnih tekstova na osnovi pravog istraživačkog novinarstva", naveo je Bogovič u pisanoj izjavi "Danasu", ostavljajući bez teksta svakog ko išta zna o srpskim i medijima uopšte.

U međuvremenu, na domaćem terenu stvari se pogoršavaju iz dana u dan. Sa scene su nestale novine "Vranjske", "Kikindske" se upravo junački bore da prežive makar do proleća, a zaštitnik građana Zoran Pašalić s naslovne strane "Politike" poručuje kako "mora postojati potpuno nezavisna medijska organizacija". Iako ima obilje problema u svom sektoru, Pašalić tako diskvalifikuje sve postojeće medijske organizacije (jer, ako mora postojati jedna "potpuno nezavisna", valjda su sve ostale zavisne), govori o temi koja nije u njegovoj nadležnosti i na neki način preti novinarima i njihovim udruženjima. Da li je Pašalić mislio na već poznatu ideju o uvođenju ombudsmana za medije, na obavezno licenciranje novinara, ili na nešto treće, isto tako ingeniozno i maštovito – u situaciji u kojoj smo – nije uopšte važno.

Važno je da se nedržavni mediji drže u stalnoj tenziji, pod stalnom pretnjom i pritiskom.

Važno je da se o njima laže, u Beogradu i Briselu podjednako.

Konačno, važno je da oni nestaju, jedan po jedan.

Pitanje je dana kada ih takvih kakvi su više neće ni biti, i kada će Dejan Vuk Stanković i Velimir Ćurguz Kazimir mirno putovati u Brisel i tamo ispričati da je polarizacija pobeđena, da više nema negativnih vesti ni o vlasti ni o opoziciji, da su novinari konačno postali profesionalni i prestali da viču kako im ništa ne valja.

Važan je, dakle, mir u kući. Bez obzira na to što se iza zatvorenih vrata nekome lome kosti.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net