foto: marija janković

Intervju – Vladimir Međak, Evropski pokret u Srbiji >

Nezavisnost pravosuđa diktira tempo pregovora

"Ja sam prebrojao više od sto zakona važnih za usklađivanje sa pravnim tekovinama Evropske unije koji moraju da se usvoje do kraja 2018, od toga je osamdesetak trebalo da se usvoji do kraja ove godine. Usvojeno je nekih 15 zakona. Ove godine nismo imali prolećno zasedanje, od decembra do kraja aprila skupština nije radila. U izbornim godinama ovakvi planovi ne mogu da prođu jer se političari bave dobijanjem izbora"

Kako se godina bliži kraju, čini se da entuzijazam vlasti za evropske integracije slabi. Možda ne samo zbog toga što istraživanja pokazuju da podrška građana ulasku Srbije u Evropsku uniju konstantno opada, već i zato što su se političari o svom jadu zabavili – valjalo je dobiti predsedničke izbore 2017, a bitka za Beograd (a možda i parlament) tek predstoji. Od raznih nacionalnih strategija i akcionih planova urađeno je onoliko koliko se stiglo, to jest kad je Narodna skupština našla vremena da zaseda.

"Od agende za ovu godinu završeno je, manje-više, ono što je bilo zvanično planirano", kaže za "Vreme" Vladimir Međak, koji je do 2016. radio u Kancelariji za evropske integracije, a do maja ove godine bio je i član pregovaračkog tima. Sada je predsednik Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji. O ovogodišnjim postignućima vlasti u vezi sa približavanjem Uniji Međak kaže: "Jedino poglavlje koje je moglo da se otvori ove godine, a još uvek nije, jeste poglavlje 33 (finansijske i budžetske odredbe). To je jedini nedostignuti cilj. Takođe, bilo je planirano da se ispune merila za neka od poglavlja da bismo mogli da ih otvorimo. Kako to ide: podnesu se dokumenta koja su zahtevana kao merila za otvaranje, i onda se dobije poziv za podnošenje pregovaračke pozicije. To ove godine nije urađeno. Mi ove godine nismo uspeli da ispunimo merila za otvaranje nijednog poglavlja za koja su ona utvrđena.

Jedna od glavnih stvari koja je ove godine trebalo da se uradi, nije urađena – promena Ustava. To je ključ. Promena Ustava je predviđena Akcionim planom za poglavlje 23 i tom promenom bi se obezbedila nezavisnost pravosuđa. Nezavisnost pravosuđa predstavlja ključ poglavlja 23 koja se sastoji od tri dela: pravosuđe, borba protiv korupcije i ljudska i osnovna prava. Nezavisnost pravosuđa je izuzetno važna jer ona će diktirati tempo napretka u poglavlju 23, a to poglavlje diktira tempo svih pregovora."

VREME": Šta je problem u našem Ustavu po pitanju nezavisnosti pravosuđa?

VLADIMIR MEĐAK: To što sudije bira Skupština. To što Skupština bira Visoki savet sudstva (VSS), koji onda bira sudije. Dakle, potpuna kontrola izbora sudija od strane Narodne skupštine. To je nešto što je Venecijanska komisija rekla još 2006, kad smo napravili novi Ustav. Rekli su nam: "Ovo, ljudi, ne obezbeđuje nezavisnost sudstva", a i većina akademske javnosti imala je isti stav. Mi od 2006. znamo za to. Pošto Evropska unija po tom pitanju nema svoje standarde, ona je preuzela standarde Saveta Evrope čiji je deo Venecijanska komisija. I opet su rekli: "Uradite to što vam je rekla Venecijanska komisija." Tako je taj predlog ušao u naš Akcioni plan za otvaranje poglavlja 23, koji je predvideo da se izmeni Ustav do kraja 2017. da bismo do kraja 2018, na osnovu promenjenog Ustava, izmenili ceo set pravosudnih zakona i obezbedili nezavisnost pravosuđa. Ustav nije promenjen i onda sve pada u vodu.

Ali, ima evropskih zemalja gde je parlament uključen u izbor sudija i tužilaca.

To ne znam, ali znam da je Venecijanska komisija eksplicitno rekla da ovaj sistem ne obezbeđuje nezavisnost. Postoje dva mesta na kojima Skupština odlučuje ko će biti sudija ili ne: prvi put kad se bira na tri godine bira ga Skupština, a kad prođu te tri godine da li će sudija biti izabran za stalnu funkciju odlučuje VSS, a to telo bira Narodna skupština. Na taj način nije obezbeđena nezavisnost treće grane vlasti – sudske, jer glavni organ bira Skupština koja je zakonodavna vlast i predstavlja političku volju građana koja je izglasana na izborima. To je osnovna zamerka.

Nedavno su predsednici tri skupštinska odbora Petar Petrović, Aleksandar Martinović i Đorđe Komlenski imali sastanak sa predstavnikom Venecijanske komisije Džejmsom Hamiltonom. Sva trojica naših predstavnika insistirali su da Skupština i dalje treba da bude uključena u izbor sudija i tužilaca, iako je to u suprotnosti sa Nacionalnom strategijom i Akcionim planom za pregovaračko poglavlje 23 koje je usvojila baš Narodna skupština. Kako će, onda, Srbija da zatvori to poglavlje ako se poslanici vladajuće većine protive izmenama?

Onda imamo ozbiljan problem. I dokumenta i rasprava i stručna javnost i akcioni planovi kažu da se to mora uraditi. Ako se to ne uradi, bojim se da mi nećemo dobiti ocenu da smo ispunili prelazna merila. Imaš predlog: "Izbaci Narodnu skupštinu iz procesa izbora sudija i tužilaca" – pa onda izbaci Narodnu skupštinu. Zašto bismo mi više verovali narodnim poslanicima nego sudijama prilikom izbora sudija? Možemo da radimo šta god hoćemo u dijalogu sa Prištinom, ali ako ne zatvorimo poglavlje 23, mi ne možemo da uđemo u EU. Osim ako neko ne ide na varijantu da u dijalogu s Prištinom uradimo sve što nam se kaže pa da uđemo izokola, ne odradivši reformski deo. To ne može da se desi. U dokumentu Evropske komisije jasno se navodi da će vladavina prava i regionalna stabilnost biti ključne za ulazak u EU.

U svakom slučaju, vi kažete da bez poglavlja 23 Srbija ne može u EU šta god uradili u vezi sa Kosovom. Makar ga sutra priznali?

Makar ga sutra priznali. Evropska unija je uvek nalazila načine da zaobiđe neke stvari. Poenta je pod kakvim uslovima mi želimo da uđemo u EU. Kakvo članstvo mi želimo da imamo? Rumunija i Bugarska su ušle nespremne u EU i one su već deset godina pod mehanizmom praćenja. Evropska komisija već deset godina nadzire stanje vladavine prava u tim zemljama i one zbog toga ne mogu da uđu u šengensku zonu, na primer. Deset godina su na repu događaja i deset godina ih gledaju kao na države druge klase. Po tom mehanizmu praćenja druge države članice ocenjuju da li si podoban da budeš jednak s njima. To nije dobra pozicija za bilo koju državu.

Hrvatska je uspela da se izbori da ne dobije taj mehanizam praćenja. Možda nama može da se desi da nam kažu: "Dobro, ispunili ste sve političke uslove u vezi sa Kosovom, sad ćete ući u EU, ali sa 15 mehanizama praćenja." Zašto su se u Rumuniji i Bugarskoj tek sada sredile stvari? Zato što su konačno počeli ozbiljno da rade. Rumunija posle deset godina članstva u EU beleži velike stope rasta jer je počela da se ozbiljno bori protiv korupcije. Imaju više presuda za visoku korupciju nego bilo koja druga država EU jer su se ozbiljno uhvatili u koštac sa korupcijom. Ako naše sudstvo ne bude imalo nezavisnost, neće mu niko verovati, biće viđeno kao partijsko sudstvo i posle toga imaš problem prihvatanja svojih presuda. Možeš da imaš gomilu problema. U najboljem interesu zemlje Srbije jeste da pokaže da je naše sudstvo nezavisno.

Da li je jedan od razloga promene Ustava da se iz preambule izbaci tekst koji se tiče suvereniteta države Srbije nad Kosovom?

Mi to ne znamo. Dve stvari ne znamo: šta će biti predlog Vlade za promenu Ustava u domenu nezavisnosti pravosuđa i da li će, pored toga, još nešto biti uključeno u promenu Ustava. Ne znamo ništa. Tako da je ova 2017. godina izgubljena sa te tačke gledišta. Da li zbog preambule, da li zbog toga što smo prošle godine imali parlamentarne izbore, što smo ove godine imali predsedničke i što se u izbornim godinama ne priča o takvim stvarima? Mi smo to vreme izgubili.

Nama je skoro svaka godina izborna.

To i jeste problem. Imate početak izborne godine i parlament ne radi. A parlament mora da donese ozbiljne zakone. Mi imamo Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije. Poslednji izveštaj u tom programu objavljen je za četvrti kvartal 2015. Od 2016. nemamo nikakav izveštaj o tome šta se radi na usklađivanju zakonodavstva. Te godine je rađena revizija zbog nove vlade koja je usvojena u novembru 2016. Apsolutno ne znamo kakvi su rezultati primene tog plana, jer već godinu dana nemamo nikakav izveštaj.

Ja sam prebrojao više od 100 zakona koji moraju da se usvoje do kraja 2018, od toga je osamdesetak trebalo da se usvoji do kraja ove godine. Usvojeno je nekih 15 zakona. Ove godine nismo imali prolećno zasedanje, od decembra do kraja aprila Skupština nije radila. U izbornim godinama ovakvi planovi ne mogu da prođu jer se političari bave dobijanjem izbora. Zato je veoma bitno da ova vlada izgura ceo mandat do 2020. Znači da ćemo imati dve mirne godine za usklađivanje zakonodavstva. To se odmah oseti. Kamo sreće da smo imali četiri godine. Imamo primer: od 2008. do 2012. doneli smo 200 zakona jer se četiri godine nije išlo na izbore. Četiri godine, 200 zakona, 800 podzakonskih akata. To može da se izvede. Ali, za to moraš da imaš kontinuitet. A mi imamo situaciju da se za pet godina promeni pet ministara. Ko će da sprovodi politiku, ko će da je definiše i ko će da je vodi kad stalno imaš fluktuaciju ljudi? Ovakav posao to ne dozvoljava.

Kakve su vaše prognoze za 2018?

Žan-Klod Junker je najavio Strategiju Evropske komisije za februar 2018, koja će verovatno biti usvojena na Samitu šefova država i vlada u junu iste godine. Prema toj strategiji predviđa se da do 2025. Srbija i Crna Gora postanu članice EU. Da bi se to desilo, redosled koraka mora biti ovakav: Srbija bi prelazna merila za poglavlja 23 i 24 (pitanja pravde, slobode i bezbednosti) morala da ispuni najkasnije do kraja 2019, da bi nam naredne godine EU to priznala i definisala završna merila za zatvaranje tih poglavlja. Kad 2020. dobijemo ta merila, mi održimo parlamentarne izbore i to neće biti izgubljena godina, jer je i Evropskoj uniji potrebno vreme da definiše završna merila. Kada dođe nova vlada, dobiće završna merila koja treba da ispuni do kraja 2022. kako bi sredinom sledeće godine mogla da se zatvore poslednja poglavlja, što će najverovatnije biti 23 i 24, kao i poglavlje 35 (ostala pitanja, najznačajnije Kosovo). Kada se ta tri poslednja poglavlja zatvore, krajem 2023. bio bi potpisan Ugovor o pristupanju Srbije Evropskoj uniji. Zatim od 2024. do 2025. traje ratifikacija tog ugovora i u EU i kod nas, a u međuvremenu mi održavamo referendum i krajem 2025. ulazimo u EU.

Vi ste već ranije izjavili da bismo morali još jednom da promenimo Ustav da bismo pristupili EU. Kada bi ta druga promena nastupila?

To bi bilo na kraju, kad se završe pregovori. Ustav se menja 2024. kad se uvodi integrativna klauzula kojom se određene nadležnosti Republike Srbije poveravaju EU. Tada bismo imali jedan referendum sa dva pitanja: da li ste za promenu Ustava i da li ste za pristupanje EU, što je, u suštini, isto. Ako ste protiv izmene Ustava, niste za ulazak Srbije u EU.

Postoji li još neko poglavlje, osim pravosuđa i Kosova, za koje mislite da će biti problema da se zatvori?

Ima. Upravo je otvoreno poglavlje 30. To je jedno od onih benignih poglavlja u većini država, ali ne kod nas. Uslov je da Srbija bude članica Svetske trgovinske organizacije (STO) i da se usklade zakonodavstvo i spoljna trgovina sa EU. Kad uđeš u EU, raskidaš spoljnotrgovinske sporazume, prelaziš u trgovački režim EU sa trećim zemljama i samim tim tu nemaš šta da radiš. Osim da raskineš sve sporazume.

Problem je što mi nismo članica STO. Jedanaest godina vodimo pregovore. Postoji jedan ključni momenat koji je napravio ceo problem oko pristupanja Srbije STO, a to je zakon o genetički modifikovanim organizmima. Mi smo imali savezni zakon iz 2001. o GMO koji je bio relativno usklađen sa pravilima STO. Ta organizacija je osnovana da promoviše slobodnu trgovinu i tu ne sme da postoji nikakva zabrana trgovine. To je osnovni postulat STO. Problem sa GMO je što nema dokaza da izazivaju nusefekte, ali to ne znači da se neće pojaviti za tri, četiri generacije. Samim tim GMO je pod posebnim režimom. Da bi proizvod koji sadrži GMO bio stavljen u promet, on mora da dobije dozvolu. Evropska unija za GMO ima najrigidniji sistem na svetu. Dobijanje dozvole za promet proizvoda sa GMO u EU traje u proseku pet godina. Rok trajanja dozvole je 10 godina. U EU postoje ozbiljni propisi o obeležavanju proizvoda. GMO proizvod mora da bude jasno i vidljivo obeležen i samim tim niko neće da ga kupi. Od Srbije se zahteva da usvoji taj sistem EU, a to je da dozvoli stavljanje u promet uz kontrolu i sertifikaciju, a da li će dozvoliti proizvodnju, to je na nama.

Dakle, sve se svodi na jedan jedini zakon, o genetički modifikovanim organizmima?

Nama četiri poglavlja zavise od tog zakona. Prvo nam zavisi članstvo u STO, a od članstva u STO zavisi poglavlje 7 o pravu intelektualne svojine, jer će neke njegove odredbe početi da se primenjuju kada postanemo članica. Takođe, naša carina ne može da izvrši usklađivanja sa pravilima sa EU dok ne uđemo u STO. Zatim, od zakona o GMO zavisi i poglavlje 12 o bezbednosti hrane. Mi stalno sebi proizvodimo takve stvari. Taj zakon o GMO je 2009. iz Vlade izašao kao dobar, ali je promenjen u parlamentu. On manje-više prati strukturu zakona iz 2001. uz određene dodatke što se tiče procedura, a onda je u Skupštini izmenjeno i rečeno: "Zabranjuje se promet GMO." Mi u Kancelariji za evropske integracije za to smo saznali iz „Službenog glasnika".

Postati članica NATO-a nije uslov za ulazak u EU. Ali, izgleda da nije loše biti u NATO-a kad si kandidat za članstvo u EU?

Nikad nije bilo loše, to su komplementarne organizacije. Za početak, bezbednosne procedure su im iste, viši je stepen poverenja. Kad dobiješ dozvolu od NATO-a za pristup poverljivim podacima, mnogo je lakše zadovoljiti zahteve EU o bezbednosti podataka. Ali, to nije uslov za članstvo u EU jer mi imamo određene specifičnosti. Recimo, Srbija je sada postala članica Borbene grupe EU, što je kod nas prošlo vrlo nezabeleženo. Ostale članice te grupe su Grčka, Bugarska, Rumunija, Srbija, Kipar i Ukrajina.

A šta će oni da rade?

Pa, ništa, ali nema veze. Mi smo članica Borbene grupe Evropske unije. To znači da smo debelo integrisani u bezbednosne strukture EU.

Šta da radimo sa zahtevom Ruske Federacije u vezi sa bazom u Nišu?

To Srbija ne može da dozvoli. To će biti tačka preloma. Srbija nikako ne može da im dâ diplomatski status, jer onda apsolutno nema nikakav uvid šta se tamo dešava. Ako Srbija to uradi, onda ćemo imati ozbiljnih problema.

Hoćete da kažete da sada još uvek ne moramo da biramo da li ćemo sa Rusijom ili Evropskom unijom, ali da ćemo u nekom trenutku morati?

Gura se dokle možeš. U čemu je stvar? Nama je izvoz u EU devet milijardi evra, a u Rusiju oko 700 miliona, što iznosi dva odsto našeg BDP-a. A to nije zanemarljivo, 700 miliona je ozbiljno velika cifra. Postoje studije da nama treba pet godina da izvoz u Rusiju prebacimo na izvoz u EU. Plan je da se to uradi na kraju, kad se potpiše Ugovor o pristupanju. Pre ulaska u članstvo biće veoma teško prebaciti trgovinu sa Ruskom Federacijom na druga tržišta.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net