Intervju – Homer Flin, glasnogovornik grupe Rezidents >

Tanka crta između sna i jave

"Iako ih mnogi ljudi vide isključivo kao avangardne konceptualiste nadrealističkog usmerenja, Rezidents su uvek smatrali da je konceptualna umetnost dosadna i da joj nedostaje bilo kakav elemenat razonode"

Rezidents su miljenici avangarde. Posle decenija skrivanja od javnosti i dalje su ona neobično preobučena grupa koja dovodi u pitanje kulise stvarnosti, pomera granice i pritom zabavlja i sebe i druge.

Homer Flin, glasnogovornik misterioznih Rezidentsa (The Residentsa), pristao je da nas ekskluzivno za "Vreme" uvede u svet ove jedinstvene umetničke grupe i njihove sadašnje brige. A one su mnogobrojne, kao što ćete i sami uskoro pročitati. Konkretni povod je obeležavanje 45 godina od njihovog prvog nastupa svetskom turnejom, tokom koje će nastupiti u Domu omladine Beograda 20.11.2017, kao i premijerno izvođenje programa In Between Dreams, zasnovanog na nekim od njihovih klasičnih songova.

"VREME": Vaši prethodni nastupi u Srbiji, 2004. i 2008. ostavili su dubok utisak na publikuposebno prvi koncert, koji je održan pošto vas je neko javno nazvao satanistima, pa je tadašnji predsednik Republike Vojislav Koštunica lično na kraju dao umirujuću izjavu na tu temu. Šta nam donosi najnoviji šou pod imenom: "In Between Dreams"?

HOMER FLIN: Tema su snovi. Rezidentsi su iz svog kataloga izabrali pesme koje su o snovima ili koriste motive iz snova. Takođe su napravili i nekoliko prigodnih video radova koji koriste temu snova kao način da se nešto istakne – četiri su uvrštena u ovu turneju i u svakom od njih glavni junak govori o svojim snovima: u jednom od njih, nekadašnji predsednik SAD Nikson priča kako je sanjao da je pevač bluza; u drugom, glumac Džon Vejn govori kako je sanjao o balerini.

Kakva je veza snova sa novim kostimima, koje ćemo ovom prilikom prvi put videtizasnovani su na srednjovekovnoj odeći lekara što su lečili kugu?

Rezidentsi veruju da smo na ivici izbijanja nove epidemije kuge. Ona ovaj put neće biti biološka. Nažalost, u pitanju je kuga mraka i straha, koja trenutno obavija celokupnu kulturu Zapada. Rezidentsima je drago što mogu da deluju kao lekari protiv te kuge i hrabre ljude da nastave da sanjaju – jedino pomoću snova možemo naći pozitivnu budućnost unutar sebe.

Dobro, ali o čemu sanjaju Rezidentsi ovih dana?

Iskreno rečeno, jedino o čemu sanjaju jeste da nastave da rade ono što su do sad radili. Ovim se bave već 45 godina i izuzetno su zahvalni što su ljudi još uvek zainteresovani. Zahvaljuju se uvek svima što slušaju njihovu muziku i sanjaju samo o tome da nastave.

Da li možda znate o čemu su sanjali pre 45 godina?

Koliko ja znam, na početku su sanjali da imaju karijeru koja je slična onoj koju su imali. Kad su počinjali, niko nije mogao da im garantuje da će na bilo koji način biti uspešni, niti da će im karijera potrajati duže od par godina. Tako da, stvarno, sanjali su da postanu ono što su i postali.

Da li ih je u tom sanjanju inspirisao neko drugi od velikih sanjara popularne kulture, kao što je San Ra (Sun Ra) ili neko drugi?

San Ra je svakako izvršio ogroman uticaj na Rezidentse. On je stvorio svoj svet i živeo u njemu, i to je radio sa velikom predanošću. Rezidentsi su upili to iskustvo na neki način, ali je tu bilo i drugih uticaja iz kulture u kojima su uživali. Takav primer je recimo Mundog (Moondog), još jedan muzičar koji je na sličan način stvorio svoj poseban svet, živeo u njemu i pravio predivnu muziku (Mundog je umetničko ime slepog njujorškog uličnog muzičara, koji je komponovao ozbiljnu muziku u periodu od četrdesetih do sedamdesetih – prim.aut). Naravno, Kepten Bifhart spada u slične primere, ali Rezidentsi su izuzetno voleli i Federika Felinija i njegov poetični nadrealizam u filmskoj umetnosti, ili Kurta Vonegata u književnosti, koji je imao čaroban način da uzme događaje iz stvarnog sveta, isecka ih i preuredi u nešto što je bilo čudno, duhovito i sa druge strane realnosti.

Da li je nešto iz ranih dana popularne muzike impresioniralo Rezidentse, nešto iz bluza i folkai šta je to bilo?

Svakako, tu nema mesta dilemi: u gradu na američkom Jugu u kome su Rezidentsi – ili bar neki od njih – išli u srednju školu, tokom šezdesetih se održavao događaj pod imenom "The German Dance". U to vreme više se niko nije sećao zašto bi se događaj zvao "nemački ples", posebno u tom kraju, a reč je o Lujzijani. Tom prilikom je, tokom večeri, išao uobičajeni klišeizirani program sa školskim bendom koji je svirao hitove i običnim pevačima, od 9 uveče do 1 ujutro... A onda bi svi otišli kući, presvukli se u nešto prigodno za žurku i vratili da ostatak noći provedu uz gostujućeg pevača i mnogo slobodniji muzički šou – to se zvalo "nemački ples". Jedne posebne večeri, gost pevač koga je pratio bend u kome je svirao jedan od budućih Rezidentsa – bio je Bo Didli (Bo Diddley). Taj događaj je ostavio najdublji utisak na njega i promenio ga je kao osobu.

Rezidentsi su definitivno voleli Boa Didlija, Haulina Vulfa (Howlin’ Wolf) i posebno Džejmsa Brauna (James Browne)... tako da je iz tog pravca došlo mnogo uticaja. U stvari, mogu vam otkriti da Rezidentsi u ovom trenutku spremaju sledeći projekat koji je zasnovan na liku bluz pevača!

Grad o kome pričamo svakako je Šrivport (Shreveport) u Lujzijani. Koliko se sećam, tu je i Ledbeli (Lead Belly) lansirao svoju karijeru bluzera?

Da, sve je to tačno. Postoji jedna zanimljivost vezana za tu podudarnost – fondacija Tipitina, koja se bavi zaštitom muzičke zaostavštine Lujzijane, imala je svojevremeno kancelariju i u Šrivportu, mada joj je baza u Nju Orleansu... U jednom trenutku, na kancelariji su držali ogroman baner, na kome su sa jedne strane bili predstavljeni Rezidentsi, a sa druge Ledbeli.

Da li biste rekli da postoji takođe i jasna veza između tradicije mjuzik hola i onoga što Rezidentsi rade na bini kad nastupaju? To nikad nisu ni približno klasični rok koncerti...

Postoji veza, na nivou ljubavi za šou biznis. Rezidentsi su uvek smatrali da zabava mora biti važan deo onoga što rade. Mada ih mnogi ljudi vide isključivo kao avangardne konceptualiste nadrealističkog usmerenja i mada je sve to donekle tačno, oni su uvek smatrali da je konceptualna umetnost dosadna, i da joj nedostaje bilo kakav elemenat razonode. Rezidentsi tako nalaze kako su te stare forme muzike bile mnogo zabavnije, odatle crpu neizbežnu inspiraciju i tako nastaje veza o kojoj smo pričali.

Kad već pričamo o toj zabavnoj strani, moramo da postavimo i sledeće pitanjeda li mislite da je moguće uspostaviti paralelu između onoga što rade Rezidentsi i ranih radova Volta Diznija? Naime, jedna vrsta detinjaste zapitanosti i čuđenja pred svetom, kao da karakteriše i njih i njega?

Slažem se sa vama, Rezidentsi su uvek bili veliki poštovaoci Diznijevog dela. Volt nije sa nama već tako dugo, umro je šezdesetih, ali Korporacija Dizni nastavlja sa radom – oni nisu baš fanovi korporacije u sadašnjem obliku, ali baš pre izvesnog vremena sam čuo jednog od Rezidentsa kako priča da je upravo bio u Diznilendu, naravno – sa decom i unucima. Njegov glavni komentar posle obilaska bio je kako oni eksponati i one vožnje koje je osmislio lično Volt Dizni imaju veličanstvenu umetničku veštinu u sebi. Rezidentsi bi voleli da taj nezaboravan nivo umešnosti u umetničkom izražavanju unesu u svoj svet.

S obzirom da grupa radi već 45 godina, da li je ostao neki spoljni saradnik ili prijatelj iz originalnog kruga, koji je još uvek sa njima?

Postoji par saradnika na komponovanju sa kojima su Rezidentsi radili od početka, a koji su još uvek tu, kao što je osoba što im je u ranim danima napravila mnogo vokalnih aranžmana – on je inače klavijaturista i aranžer, i pomaže im i dalje... Rekao bih da je jedna šačica ljudi uključena u rad Rezidentsa od prvih dana – i većina je još uvek tu.

Ono što se svi pitaju jeste kuda je i kako nestao N. Senada, jedan od njihovih najranijih saradnika i autor čuvene "teorije opskurnosti", koja predstavlja umetnički kredo Rezidentsa (o tome kako umetnik mora da zaboravi na očekivanja i uticaje iz spoljnog sveta da bi proizveo čistu umetnostprim. aut.). Pričalo se da je umro 1993. Ipak, budući da niko nije znao kuda je otišao, da li je to uopšte istina ili je neko ipak imao neki kontakt sa njim, možda i sasvim nedavno?

Službena verzija kaže da je N. Senada bio jedan veoma radoznao i ljubopitljiv um, i – pošto je proveo neko vreme sa Rezidentsima – on je bio taj koji se nekako zainteresovao za Eskime i muziku Arktika. Zato je i otputovao u te krajeve – priča kazuje da je dosta audio-materijala objavljenog kao album Rezidentsa "Eskimo", zapravo snimljeno na licu mesta i poslato Rezidentsima od strane misterioznog N. Senade. Koliko su te priče tačne ili nisu, ne mogu da kažem, ali svi govore da je otišao na Arktik i nikad se nije odatle vratio.

Dakle, možda je i dalje tamo?

Da – i može se vratiti svakog časa.

Postoji li neki filozof, osim N. Senade, za koga biste rekli da je uticao na Rezidentse?

Ne, zapravo mislim da su na njih uticali samo drugi umetnici. Od slikara to je Ešer, mada je on više grafički umetnik, ali i Pikaso – doduše, njega svi vole. Mnogi ljudi me pitaju za vezu sa dadaizmom, naročito u poslednje vreme, ali to je bio pokret, a Rezidentsi su uvek stajali usamljeni u onome što rade i nisu se osećali povezanim ni sa jednim pokretom. Postoji možda samo ta nadrealna atmosfera koja ih vezuje sa istorijskom avangardom – ali to nije bilo namerno.

Rezidentsi su više upotrebili strategije iz avangarde na popularnu kulturu i rade u drugom kontekstu...

Postojao je umetnik sa kojim su Rezidentsi bili baš bliski prijatelji krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, a i sad su prijatelji s njim, mada više ne razmenjuju ideje tako intenzivno – zove se Geri Panter (Gary Panter), radio je stripove. Geri je 1980. napisao manifest Rozz Tox Manifesto, u kome je pozivao na popularizaciju avangarde. Na Rezidentse je gledao kao na otelotvorenje te ideje. Kako je muzički video postao popularan tokom osamdesetih, a mnogi od njih su imali potpuno nadrealne naracije, on je tvrdio da je sve vreme bio u pravu.

Kakva je bila scena u San Francisku kad su budući Rezidentsi stigli u njega krajem šezdesetih, da li je stvarno bila kreativna i stimulativna kao što mnogi pričaju?

To je bila hipi era. Glavni bendovi bili su Gretful ded, Džeferson eirplejn – i njima se ta muzika dopadala, ali su odmah shvatili da hipi scena nije njihova scena. Na njoj se previše toga radilo sa ljudima i kroz druženje, morao si da "duvaš" ili jedeš kolačiće sa marihuanom, a to njih nije mnogo zanimalo. Ali atmosfera Bej area i San Franciska bila je vrlo ohrabrujuća za umetnike, pa su tamo i ostali.

A kad su u svetu i posebno Kaliforniji počeli da se dešavaju pank i novi talas, da li su se osetili delom tog zbivanja?

I da i ne. Dopala im se samosvest, i posebno energija kojoj je bilo dozvoljeno da na taj način prodre u kulturu kroz ta vrata, ali kao muzika – za njih je to bilo dosadno... još jedan rokenrol stil više. Sve isto kao pedesetih, samo sa drugačijom odećom i frizurama. Veoma ograničavajuće.

Konačno, da li su se Rezidentsi susreli tokom karijere sa nekim od svojih muzičkih heroja i kako su ti susreti izgledali?

Oni su uvek veoma voleli Berta Bakaraka (Burt Bacharach), ali njega do sad nisu, nažalost, videli. Džejmsa Brauna su zato sreli dva puta – jednom na zabačenom putu u južnoj Lujzijani, kad su im se pokvarila kola, pa ih je on ohrabrio na nastave, i drugi put u klubu u Las Vegasu, gde su Rezidentsi imali tonsku probu, a Džejms svratio da pogleda prostor za svoj sledeći koncert. Tom prilikom su Rezidentsi rekli Džejmsu da su se već sreli u životu, ali on nije mogao da se seti.

Ono zbog čega respektuju Rezidentse širom sveta jeste činjenica da se i dalje oduševljavaju i vole muziku onakvu kakva je bila pre muzičke industrije, u njenom neiskvarenom obliku.

Apsolutno, Rezidentsi bi se složili sa tim.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net