foto: lilika strezoska

Intervju – Rumena Bužarovska, spisateljica >

Lukavstvo je ropstvo, iskrenost je pobuna

"Pošto su na vlasti ‘naši’, dakle neko s kim delimo ideološke i kulturne nazore i s kim smo se borili protiv VMRO, sada, kada ih kritikujemo, stižu glasovi da smo se okrenuli protiv njih. Ali to nije tačno. Stvar je u tome da ti, koji si na vlasti, budeš bolji"

Ako su zbirke priča Žvrljotine (2007) i Osmica (2010) bile svojevrsna prethodnica, zbirkom priča Moj muž, koju je nedavno objavila beogradska izdavačka kuća Booka, makedonska spisateljica Rumena Bužarovska definitivno je osvojila bivšu Jugoslaviju. Način na koji je knjiga primljena u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji iznenadio je i samu autorku.

"VREME": Šta, osim književnih razlogajer reč je o đavolski dobroj prozidoprinosi takvom odjeku?

RUMENA BUŽAROVSKA: Jedan od razloga je, mislim, i to što ja ne dolazim iz istog jezičkog područja. Da je autorka Bosanka, recimo, čitaoci bi, verovatno, odreagovali manje burno, smatrali bi to nečim domaćim, poznatim, svakodnevnim. Makedonija se doživljava pomalo kao egzotična zemlja, zemlja sunca gde svi pevaju i jedu ajvar, otprilike, ali istovremeno ova i ovakva recepcija pokazuje da su čitaoci prepoznali da delimo nešto zajedničko: zajedničku istorija, zajednički politički i kulturni milje. Stalno se ponavljaju političke matrice, na primer, evo, ovo što je bilo u Makedoniji sada je kod vas. Ja opisujem neke društvene matrice i zato knjiga funkcioniše dobro ovde, ili u Bosni, Hrvatskoj. I, naravno, patrijarhat. Utoliko je zanimljiva Slovenija. I tamo je knjiga prošla dobro, ali ne kao ovde. Bilo je glasova, recimo, da su žene u Sloveniji emancipovanije nego u istočnim krajevima bivše zajedničke zemlje, pa se tema ne prepoznaje kao bitna. I to je zanimljivo. Tim ljudima se čini da su partijarhalni odnosi kod njih prevaziđeni. Ali, patrijarhalni odnosi su jednako i zapadni odnosi, to nije balkanski specijalitet. Možda je kod nas na drugom nivou, ali, molim vas, pa Tramp je predsednik Amerike! Šta ćete više od toga! Ako hoćete, u nekim je aspektima u Americi čak i gore. Porodiljsko odsustvo, na primer.

Kako tumačite prisvojnu zamenicu "moj" iz naslova knjige Moj muž? Svi ti muževi iz priča ove vaše knjige nisu baš ljupki likovi i teško bi neko poželeo da taj muž bude "moj".

Prvo, to je prirodni jezik, svakodnevni govor. Smišljajući naslov, dvoumila sam se između "moj muž" i "маж ми", mi kažemo i na taj način, to znači isto. Ali to "маж ми" je isuviše kolokvijalno i za naslov knjige ne zvuči tako dobro. "Moj" je svakako prisvojno i, naravno, kada to spariš s "muž" onda se ističe ta prisvojna osobina – nešto je moje i ne pripada nikome drugom – što mi je bilo jako bitno. U tom trenutku ti prisvajaš čoveka. Razume se, ironija se u tome ne može prečuti. Iz priča se jasno vidi da ne ide tek tako da nešto bude "moje" ili "tvoje". Priznajem, takođe, da sam malo flertovala s tim naslovom. On je izazovan. Znam da je mnoge čitaoce privukao upravo naslov, zvuči kao neki ljubavni roman, ali to mi uopšte ne smeta. Možda se, na ovaj način, stvori neka druga publika, možda se otvore neki drugi putevi za čitaoce koji nisu navikli na ovakvu književnost.

Tamo gde su muževi, tu su i supruge, znači i nekakav odnos. Ali u vašim pričama odnosa jedva da ima. Supružnici ne razgovaraju.

Čini mi se da mi najmanje razgovaramo s ljudima koji su nam najbliži, najviše krijemo od njih, pa zato ni supružnici ne razgovaraju, a pogotovo žene koje su u našim, patrijarhalnim društvima naučene da lažu, da skrivaju to što osećaju. I to jeste tema, taj manjak komunikacije. Te žene nisu iskrene, ali nije iskreno ni društvo u kojem živimo. Kao što smo neiskreni u javnosti, u politici, tako smo neiskreni i u porodici. Društvo, zapravo, tera žene da budu takve. Bake i majke nas uče da se tako snalazimo: nemoj da govoriš istinu, nikuda nećeš stići na taj način, bolje ti je da slažeš, da se tako nekako snađeš, da sačekaš, videćemo kasnije, ке го смоташ, tako se kaže na makedonskom. To se gaji kod nas: nemoj iskrenošću, nego lukavstvom, i to je onda, kao, dobra stvar, pogotovu kod žena. Ispada da je lukavost vrlina.

(Pridružuje se Teofil Pančić.)

Muževi i žene u vašim pričama kao da ni ne mogu, sve i da hoće, da budu iskreni, kao da su funkcije, lutke, marionete. Oni postupaju po inerciji, po tome šta treba da se radi, a ne po onome što žele ili mogu da rade.

Pa da, to su društveni kalupi, ja o tome pišem, to me zanima. Zapravo su stereotipi u pitanju. Utoliko je lako u ovim pričama prepoznati neku našu baku, tetku, sestru, brata, oca… Ja insistiram na realizmu, čak hiperrealizmu, na živom jeziku, te su utoliko likovi još prepoznatljiviji, iako su uglavnom negativni. Ipak, saosećanje najčešće ide ženskoj strani, ženskim likovima.

S druge strane poznajem mnogo ljudi koji nisu drugo do funkcije u sopstvenim životima. Odeš kod frizera i čuješ kako ljudi pričaju, ili po bolnicama, doktori, sestre, bolničari. Sve su to klišei. Ponašaju se kao da je neko napisao scenarij za njihove uloge. To je ono što su naučili. Neverovatno. Ja volim te klišee, moje priče žive od njih. Pravila sam čak i spisak klišea. Sad imam riznicu.

Da li pre nego što počnete priču imate ideju o čemu će biti, ili počnete da pišete a ideja dolazi kasnije?

Ne pišem priču pre nego što znam poentu, ideju priče, ono što bi ona trebalo da donese. Koji bi kalup trebalo da prikaže: majčinstvo na primer, frustracije starosti ili u ljubavnim odnosima. To često ume da bude vezano za kompleks inferiornosti zbog države, ili porekla, kao u priči Geni, recimo. Kompleks niže vrednosti pokaže se često na nacionalističkom nivou, a onda se preslika na porodicu. Pa ako je muž iskompleksiran zbog države, zbog toga što se oseća nemoćnim i nebitnim u sredini u kojoj živi, onda taj kompleks leči tako što nalazi nekoga ko je inferiorniji, a to je supruga. Upravo tu počinje dinamika.

Vaše su priče, zapravo, par excellence političke.

Da, zamišljam da bi moj "savršeni čitalac" morao to da shvati. One su apsolutno političke, s tim što je to, ako tako mogu da kažem, politika na intimnom nivou.

Da li to znači da podržavate feminističku parolu: privatno je političko, ili privatno je javno?

Da, privatno je uvek javno. Ako raspravljamo o politici rađanja, zašto rađamo sad a ne ranije ili kasnije, o tome ko vaspitava našu decu, problemu abortusa ili brak, sve to su, istovremeno, i privatna i javna, dakle politička pitanja. Neću da pričam o intimnim odnosima kao privatnim u stilu ko je s kim, kada i kako spavao. To je trač, to nije privatno.

Da li sebe određujete kao feminističku autorku?

Sebe apsolutno smatram feministkinjom. Insistiram, recimo, na upotrebi ženskog roda u imenicama: spisateljica, a ne pisac. U tom svojstvu aktivna sam na javnoj sceni, podržavam LGBT, naravno. To je vidljivo i u mojoj književnosti. Ali bez obzira na to što su postignuti značajni rezultati – recimo sve je više žena pisaca – i dalje ne mogu a da se ne zapitam zašto je toliko muškaraca na javnoj sceni. Bila sam na koncertu Nika Kejva u Beogradu, u Skopju na džez festivalu, i na sceni su samo muškarci. Tu se vidi koliko je ženama teško da funkcionišu u takvim grupama. I zbog seksualnog maltretiranja i zlostavljanja – videli smo sada to u slučaju Vajnštajn – a i zbog toga što su žene okružene muškarcima i od njih se, od žena, očekuje da se ponašaju po tradicionalnim obrascima, što znači ne eksperimentisati, ne biti hrabra i radoznala. Istupimo li iz tih obrazaca kreću problemi, ali i izazovi.

U književnosti je lakše. Još u 19. veku imali smo autorke koje su se bavile tim problemima. Ako su imale svoju sobu, doduše, što bi rekla Virdžinija Vulf, jer pisanje je privatna stvar. Ali ne pišem feminističke pamflete, to je druga stvar. U mojim pričama već postoji izvesna angažovanost, ali nadam se da je to izvedeno suptilnije, to nije pamflet. Iz feminističkih krugova dolazile su mi zamerke što, recimo, pišem o slabim ženama, a ne o heroinama: zašto pišem o ženama koje su žrtve, koje nisu uspele da izađu iz tog konteksta...Iz perspektive književnosti to nije dobar prigovor, ali ne smeta mi, neka bude i takvih gledišta.

Kako danas gledate na onu bizarnu aferu, kada ste čitali lezbejsku priču na "Pričiginu"? Posle toga je u Makedoniji usledila oluja na društvenim mrežama. Kako gledate na tu ulogu koja vam je tada dodeljena? Kao da ste očekivali da ćete isprovocirati tu vrstu reakcije.

Ne, jer nisam znala da će biti direktan prenos na televiziji i internetu. Očekivala sam da ću ubediti publiku, jer to mi je cilj, kao i kad pišem. (T. Pančić: Izgleda i da ste uspeli, preko očekivanja.) Da, ali to je bilo šokantno. Imala sam tremu, tim pre što sam pričala na vašem jeziku. Kada sam saznala da prenos ide uživo pozvala sam partnera i rekla mu da pogleda prenos. On je to pogledao i, naravno, odmah su počeli da zvone telefoni: "Jel’ si gledao ovo?!", "Šta je bre ovo?", "Šta priča ova tvoja, bre!?" Nisam sve to očekivala, ali ponovo bih to uradila. Genijalno je ispalo.

Da li ste iz čitave te priče naučili nešto novo? O ljudima s kojima živiš, o društvu u kojem živiš?

Jesam. A naučili su i oni ponešto. Čak mislim da su oni naučili više nego ja. Najbolja stvar je bila što su oni promenili mišljenje o meni, misleći da je to zaista bilo tako. Komentarisali su međusobno: "Ej, jesi čula šta je Rumena uradila?" i slično. Na taj način priča je izašla izvan priče. Primetila sam da su to radile i moje kolege. To je neki trač-sindrom, otrovni kliše-sindrom. Oni, recimo, znaju šta su činjenice u priči, ali ne znaju ništa spolja. Oni izmišljaju sve van toga, čak i kad nemaju dokaze za to što tvrde. I onda su počeli da me osuđuju i to ne samo mene nego i moju fiktivnu ljubavnicu: kako sam ja mogla da budem sa ženom koja je u braku, pa onda kako je ona, ta žena, to mogla da radi kad je bila u braku, i sigurno je imala decu, pa onda jadna ta deca i tako su promenili mišljenje o meni zbog mog ljubavnog izbora. A kada su shvatili da to nije istina, njihova su se mišljenja vratila na staro. Kada su shvatili da je reč o fikciji, videli su da sam ja ona stara osoba, dok su se oni za tili čas promenili.

Kako se najradije predstavljate u javnosti? (T. Pančić: Pa ne predstavljaš se, predstavljaju te. I. Milenković: Ipak, kada te pitaju, ti biraš sopstveni identitet.)

Najradije spisateljica, ali ljudi me predstavljaju i kao profesorku, prevoditeljku, dakle profesionalnim određenjima i to je u redu. Problemi nastaju na drugim mestima. Bili su nedavno lokalni izbori kod nas i u mom naselju ordinirala je jedna užasna partija, "Grom" se zovu, tako nešto, neki glupi desničari. I gdegod je bilo žena na listi oni su je predstavljali nizom određenja, da bi na kraju obavezno dodali: supruga, majka dvoje dece. Kao da su deca njihov trofej, a brak njihovo vrhovno dostignuće.

Da li osećate potrebu da se angažujete i van književnog i profesorskog rada, da intervenišete u stvarnost?

Da, potreba postoji, ali je ne ostvarujem toliko koliko bih htela, jer ako to krene onda nema kraja. U makedonskom društvu postoji snažna potreba za kritikom, jer se time bavi mali broj ljudi. Ali i kada se pojaviš u javnosti, odmah sledi napad. Ako se oglasiš na društvenim mrežama to sutradan osvane u novinama. Smeta mi to.

Kako gledate na aktuelne događaje u Makedoniji? Godinama je Makedonija, za vreme vlasti VMRO, bila i za nas ovde u Srbiji...

... primer kako će vam biti! (smeh)

... šta će da nam se dogodi itd. Sada imamo, sa strane gledano, promenu nabolje. Bili ste vrlo kritički raspoloženi prema prethodnoj garnituri. Kakav je vaš osećaj sada, da li imate osećaj da se zaista nešto menja nabolje?

Naravno da je bolje. Već time što VMRO nije tu, stvar je bolja. Kao da se završio košmar. I dobro je što se ovako završilo, jer bilo je na rubu. Moglo je da bude baš odvratno zbog svih tih spletkarenja, sećate kad su u Kumanovu ubacili one policajce... Izbegli smo katastrofu.

VMRO je, kada je došao na vlast, ponudio nekakav mit o identitetu, shvatio je, naime, u kojoj meri je kultura važna. I ljudi su se uhvatili za taj mit.

Mi imamo identitetski kompleks inferiornosti, što je VMRO iskoristio da bi prao novac, da se bogati na račun toga. Patriotska posla, kao i obično. Oni su shvatili da se kulturom menja sve. To je kvazi-kultura, naravno, ali ipak. Na kraju im se to osvetilo. Postalo je isuviše očigledno šta rade. Uz policijsku brutalnost, neprestane afere, pretnje građanima, rast nasilja, to se više nije moglo održati. Poludeli su. (T. Pančić: Da, u nekoj tački ovakve vlasti uvek polude.)

Šta će za vas biti kriterijum, merilo, da se nešto zaista fundamentalno promenilo nabolje?

Pa, da slušaju. Da čuju šta im građani govore. Da čuju kritiku i da na tu kritiku reaguju. Oni su partija i sada je opasna situacija utoliko što ne postoji istinska opozicija. Mi, građani, smo opozicija. No, zaplet je u sledećem: pošto su na vlasti "naši", dakle neko s kim delimo ideološke i kulturne nazore i s kim smo se borili protiv VMRO, sada, kada ih kritikujemo, stižu glasovi da smo se okrenuli protiv njih. Ali to nije tačno. "Sada je bolje", kažu, "zašto nas kritikujete? Zar hoćete da se vrate oni stari?" Odgovor: ne, nećemo da se vrate oni stari, a kritika je nužna. Opozicija je nužan korektiv vlasti. Stvar je u tome da ti, koji si na vlasti, budeš bolji i to ne samo od ovog govna koje je uneredilo sve čega se dotaklo, što i nije teško, nego da se nešto zaista pomeri.

A šta ako za neko vreme dođemo u Skoplje i tamo zateknemo sve one nakazne građevine i Prometeja u gaćama i sva ta čuda netaknuta? Da li je moguće da na vizuelnoj ravni Skoplje ostane isto, jer na simboličkom planu izgledaće kao da se ništa nije promenilo, kao da su ovi pobedili.

Ma oni jesu pobedili, oni su promenili grad. Mi ne možemo da srušimo te zgrade. Oni su postavili zid s druge strane reke da bi skrili modernistički, otomanski i albanski identitet, sve ono što nije hrišćansko. Sada je jako teško rešiti se toga. Spomenici su druga stvar, oni se mogu premestiti, ali pitanje je da li to treba uraditi, ili ti spomenici treba da nam služe kao podsećanje na katastrofu, na to koliko smo bili glupi, na to da nikada više ne sme da nam se dogodi VMRO ili nešto slično. Pitanje je, dakle, da li to nekako da rekontekstualizujemo ili da ga jednostavno izbrišemo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net