foto: milovan milenković
STALNA POSTAVKA: A. Vučić u kampanji

Izbori – Startne pozicije >

On kao neće, oni ga kao teraju

Moguće parlamentarne izbore, uz redovne beogradske, u isto vreme i najavljuju i demantuju isključivo predstavnici vlasti. Opozicija je potpuno fokusirana na beogradske izbore i nema kapacitet da se posveti i republičkim. Ako parlamentarnih izbora uopšte i bude, jedini uzrok će im biti strah vlasti da, uprkos apsolutnoj političkoj, medijskoj i ekonomskoj dominaciji, može da izgubi prestonicu

Uz neminovne gradske izbore u Beogradu koji slede u 2018, opet se podgreva priča o vanrednim parlamentarnim izborima. Ako do njih zaista dođe, to će biti treći vanredni izbori za Narodnu skupštinu u poslednjih šest godina. Od uvođenja višestranačja, biće dvanaesti po redu parlamentarni izbori i, neverovatno, ali istinito, deveti vanredni. Dakle, vanredni parlamentarni izbori u Srbiji imaju dugu tradiciju i mogu se posmatrati kao redovna pojava. To, međutim, nikoga ko raspisuje vanredne izbore ne oslobađa obaveze da odgovori na pitanje zašto to čini. U poslednjih šest godina, odgovor na to pitanje nikada nije bio precizan i smislen.

Godine 2014. vlada Ivice Dačića u kojoj je Aleksandar Vučić bio prvi potpredsednik zatražila je od tadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića da raspiše nove izbore radi "provere volje naroda" i "dobijanja političkog legitimiteta", iako je narod pokazao volju na redovnim izborima 2012, čime je vladajuća većina dobila legitimitet. Pozadina ove odluke bila je drugačija: Srpska napredna stranka, iako najbrojnija u vladajućoj koaliciji, nije imala premijersko mesto i to je moralo nekako da se popravi, što je i učinjeno – izbori su održani, a Vučić je postao predsednik Vlade.

Dve godine kasnije, 2016. raspisani su još jedni vanredni izbori, opet na zahtev premijera, jer su nas čekale teške i brojne reforme za koje mu je bio potreban još jedan pun mandat, dakle, do 2020, pa smo opet glasali. Iako je tražio još četiri godine da ostvari sve što je naumio, Vučić se posle samo godinu dana predomislio i kandidovao se na predsedničkim izborima 2017. Pobedio je i prepustio premijersku stolicu Ani Brnabić.

Da li će vanrednih izbora 2018. biti ili ne, nećemo znati dok ne budu raspisani, ali vladajuća većina ima argumente za njih, a oni su, opet, čudni i ne baš naročito smisleni. Najnoviji razlozi za nove izbore stigli su od premijerke Brnabić i svode se na dve teme: čeka nas promena Ustava i ne sviđa nam se atmosfera u parlamentu: "Mi u okviru poglavlja 23 moramo da prođemo kroz promenu Ustava. Ta promena Ustava je nešto što bi trebalo da se završi u narednim godinama, svakako verovatno u 2018. i važno je da kada razgovaramo o promeni Ustava u skupštini, imamo stranke koje na najbolji mogući način oslikavaju volju građana", izjavila je Ana Brnabić.

KLJUČNI LJUDI SA SLABIM ARGUMENTIMA: Premijerkinoj izjavi prethodio je tekst u "Večernjim novostima" koji se poziva na izvor blizak vrhu SNS-a i kaže da će se neki od ključnih ljudi najveće vladajuće stranke založiti za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora zajedno sa beogradskim. Isti izvor tvrdi da će "ključni ljudi" svoj zahtev izneti na sednicama Predsedništva i Glavnog odbora SNS-a, koje su zakazane za subotu, 18. novembar. Navodno, parlamentu Srbije potreban je novi sastav jer je atmosfera stalno na ivici incidenta. Kao najveći zagovornici vanrednih parlamentarnih izbora pominju se dvoje članova Predsedništva SNS-a – Zorana Mihajlović i Nebojša Stefanović. Opozicija provocira izbore, navodni je stav Zorane Mihajlović, pa im treba izaći u susret.

"Večernje novosti" spekulišu kako vrh naprednjaka veruje da političku scenu treba "pročistiti jer su mnoge opozicione stranke u potpunosti izgubile poverenje građana i smatraju da su izbori prilika da se to pokaže". Ovo se, zapravo, u potpunosti poklapa sa tvrdnjom Ane Brnabić da su parlamentu potrebne stranke koje oslikavaju volju građana. Premijerka je, međutim, nestranačka ličnost, pa neće imati priliku da iznese svoj stav ni na Predsedništvu ni na sednici Glavnog odbora SNS-a.

Što se tiče Nebojše Stefanovića, njegova želja za vanrednim izborima nije tajna. Očitovao se pre gotovo tri nedelje, 3. novembra, kada je izjavio da su izbori provera narodne volje i vrhunac demokratije. Stefanovića, koji je ujedno i predsednik beogradskog odbora SNS-a, čeka veliki izazov već u vidu gradskih izbora. Spekulisalo se da bi mogao da bude kandidat za gradonačelnika, uostalom, "treniran" je za tu funkciju ranijih godina. Njegov famozni sporni doktorat pisan je na temu "Nova uloga strategijskog menadžmenta u upravljanju lokalnom samoupravom (primer grada Beograda)", ali Stefanović nikako da se dokopa grada. Zanimljivo je i što druga navodna zagovornica parlamentarnih izbora, Zorana Mihajlović, slovi za moguću kandidatkinju za gradonačelnicu. Dakle, uoči raspisivanja gradskih izbora, dvoje visoko pozicioniranih naprednjaka koji imaju nekakve ambicije oko gradskih izbora, zagovaraju parlamentarne. Nije teško zaključiti zašto – računaju na glasanje po inerciji i očekivanje da parlamentarni izbori "povuku" dobar izborni rezultat u Beogradu.

Predsednik SNS Aleksandar Vučić misli da nije dobar trenutak za parlamentarne izbore, ali da će tu odluku doneti stranka. Dodao je da bi dobra strana vanrednog glasanja bila to što bi vlast dobila četiri mirne godine tokom kojih ne bi bilo nijednih značajnih izbora, a Srbija bi mogla da izvrši neke važne obaveze na putu ka Evropskoj uniji. Ovaj argument za izbore sličan je onom koji smo čuli 2016. kada je Vučić tražio "još jedan pun mandat". Međutim, prava motivacija za vanredne izbore sličnija je onoj iz 2014: te godine Vučiću su trebali parlamentarni izbori kako bi uklonio Dačića sa čela vlade i konačno postao premijer, dok bi vanredni izbori 2018. mogli da mu pomognu da se otrese sitnih koalicionih partnera, poput Srpskog pokreta obnove. Stranka Vuka Draškovića se, inače, žestoko protivi republičkim izborima, što nije iznenađenje: SPO bez SNS-a ne može da priđe nigde blizu ikakvoj poziciji moći. S druge strane, ako bi se otresao "sitniša", Vučić bi sebi skinuo teret u vidu većeg broja onih čije ambicije i zahteve treba namiriti. Svakako, izborni ciklusi na svake dve godine nešto je što Vučiću savršeno odgovara, jer vanredni izbori obično znače i atmosferu vanrednog stanja koje vladajućoj većini svakako ide na ruku (videti "Vreme" br. 1401, tekst "Kralj političkog šibicarenja i njegova ekipa").

POSMATRAČKA I DRUGE MISIJE: Po svemu sudeći, izgleda da je glavni argument koji vlast nudi u korist vanrednih parlamentarnih izbora taj da ih opozicija sama traži. Opozicija, bar ona parlamentarna, takav zahtev nijednog trenutka nije uputila. Štaviše, troje narodnih poslanika je tokom ove nedelje izričito demantovalo da postoji takav zahtev: prvo su to u izjavama za dnevni list "Blic" učinili nezavisni poslanik Đorđe Vukadinović i poslanica Pokreta "Dosta je bilo" Branka Stamenković, a potom poslanica Nove stranke Marinika Tepić, gostujući u emisiji "Novi dan" Televizije N1. Sve troje saglasni su da je reč o čistom spinu i providnoj igri vlasti koja se nada da će dobar rezultat na parlamentarnim izborima "amortizovati" i rezultat beogradskih izbora.

Vanredne parlamentarne izbore u ovom trenutku ne traže ni dve političke opcije koje su nastale nakon prošlih izbora – Pokret slobodnih građana Saše Jankovića i Narodna stranka Vuka Jeremića. Ako iko iz opozicije ima razloga da čezne za republičkim izborima, to su ova dva pokreta. Međutim, i jedni i drugi su, čini se, trenutno fokusirani na druge stvari: razvoj stranačke infrastrukture i na beogradske izbore. Janković i Jeremić dogovorili su se o zajedničkoj saradnji u vezi sa određenim političkim pitanjima i pozvali druge opozicione stranke da im se priključe. Konkretno, reč je o zahtevu usmerenom prema vlasti da pozove posmatračku misiju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), koja bi nadgledala beogradske izbore. Zahtev je, s obzirom na iskustva i svedočenja sa predsedničkih izbora ove godine i parlamentarnih prošle, sasvim opravdan. Jankovićev i Jeremićev predlog podržali su predstavnici Demokratske stranke, Nove stranke, Dosta je bilo, Pokret za preokret i Levica Srbije.

Sve ove stranke i pokreti saglasni su da je, s obzirom na sve jače sumnje u regularnost izbornog procesa, Srbiji neophodna posmatračka misija u punom kapacitetu. Međutim, ovaj zahtev opozicije nosi sa sobom dva problema. Prvi je taj što, prema OEBS-ovim pravilima, posmatračka misija dolazi uvek i samo na poziv neke državne institucije, a ne na poziv političkih partija. Drugi problem je taj što Srbija, kao članica OEBS-a, ima obavezu da pozove posmatračku misiju, ali samo za parlamentarne i predsedničke izbore. Kad je reč o gradskim izborima, ne postoji obaveza, već samo mogućnost. Šanse da OEBS posmatra lokalne izbore time se značajno smanjuju. Osim toga, poslanica Marinika Tepić je ovih dana nekoliko puta naglašavala da na predsedničkim izborima 2017. OEBS nije bio prisutan u punom kapacitetu: posmatrači su bili prisutni u Republičkoj izbornoj komisiji (RIK), ali ne i na biračkim mestima. Prema saznanjima do kojih je "Vreme" došlo u OEBS-ovoj kancelariji u Srbiji, ovdašnja kancelarija je i tada poslala mišljenje da je potrebna misija u punom kapacitetu, ali kratak rok između datuma raspisivanja i održavanja izbora onemogućio je 57 članica ove organizacije da se usaglase, pronađu, delegiraju i pošalju posmatrače na biračka mesta. Bilo je vremena samo za to da osnovni tim dođe i posmatra rad RIK-a. Imajući sve ovo u vidu, iako legitiman i upućen na pravu adresu (državi), ovaj zahtev opozicije unapred je osuđen na neuspeh – država ne mora da zove OEBS jer je reč o lokalnim izborima, a ako to i učini, opet može da se igra rokovima i onemogući misiju u punom kapacitetu. Ako ništa drugo, ova inicijativa pokazala je da, osim vladajuće koalicije, nijedna druga politička opcija u Srbiji ne veruje da je izborni proces u Srbiji fer i demokratski. Nije na odmet podsetiti da je regularnost izbornog procesa jedna od retkih tekovina Petog oktobra koja je opstala duže od decenije. Od 2000. do 2014. godine nije bilo nijednog incidenta koji bi ukazao na izborne krađe i prevare. U poslednje gotovo četiri godine, apsolutno svake izbore obeležili su video snimci fizičkih sukoba, tuče stranačkih aktivista, navodi o kupovini glasova, ucenama i pretnjama...

KO JE OVDE OPOZICIJA: Vratimo se nekoliko koraka unatrag: predstavnici vlasti koji nemaju ništa protiv parlamentarnih izbora navode dva razloga – incidentnu atmosferu u Skupštini i zahtev opozicije. Već smo utvrdili da opozicija ne traži republičke izbore. No dobro, možda je situacija u parlamentu zaista alarmantna. Od početka ovog saziva, na prste jedne ruke mogu se nabrojati dani zasedanja u kojima se nije dogodio nikakav skandal ili sukob. Međutim, kao centralne figure ovih skandala konstantno se pojavljuju isti ljudi. Pre svih, to je predsednica Narodne skupštine Maja Gojković, te poslanici Aleksandar Martinović, Marijan Rističević i Vladimir Đukanović. Zajedničko im je to što svi pripadaju skupštinskoj većini. Ta većina, inače, kad se saberu svi koalicioni partneri i sateliti, broji nešto malo više od 170 poslanika. To, naravno, ne sprečava većinu da tvrdi kako je izložena teroru manjine. U prenosima zasedanja, ipak, vidimo nešto drugo. Najnoviji slučaj dogodio se u utorak, 14. novembra, u vreme kada nastaje ovaj tekst: predsednica Skupštine greškom je dala "tajni signal" poslanicima većine da glasaju za predlog dnevnog reda poslaničke grupe DJB. "Za" je glasalo 178 poslanika, ali kada je shvatila da je greškom uključila zvonce, Maja Gojković je tražila da se utvrdi kvorum, a onda ponovila glasanje, ovog puta bez zvonjave. Naravno, predlog nije usvojen.

Nema potrebe da po ko zna koji put podsećamo na druge incidente u Skupštini Srbije, svi su više nego poznati i svi počnu tako što neko iz vlasti zapodene kavgu. Dakle, mi imamo vladajuću većinu koja ometa rad parlamenta. Upravo zato, smisleno je postaviti pitanje: ko je ovde zaista opozicija? Jer, upravo je vlast ta koja em traži izbore, em dovodi atmosferu u skupštini do incidenata. A kažu da to radi opozicija. Može biti da misle na sebe. Onda bi im neki parlamentarni izbori na kojima bi osvojili svih 250 poslaničkih mandata zaista dobro došli. Koliko god se činilo nadrealno da neko to zaista želi, treba ukrstiti dve tvrdnje vladajuće većine: jedna je da odnos snaga u parlamentu ne odslikava verno volju građana, a druga – da je ova vlast nepobediva. Zato nije nemoguće da nam se vanredni izbori ponavljaju unedogled, sve dok biračko telo ne popusti pod pritiskom i ne počne da glasa isključivo za SNS. U pravu je i Ana Brnabić koja kaže da nas čeka promena Ustava u narednim godinama. U zavisnosti od trenutka u kom se ta promena dogodi, Aleksandru Vučiću bi mogla da se otvori mogućnost slična onoj koju je imao Boris Tadić nakon ustavne promene 2006. – treći mandat. Predsednik Srbije je više puta u poslednjih nekoliko meseci ponovio da ga nikada neće pobediti ni politički protivnici ni njihovi naslednici. Trećem mandatu neće odoleti iako mu je i prvi tek otpočeo ove godine.

ŠTA ONI STVARNO MISLE: Kolike su šanse da srpskoj opoziciji odgovaraju parlamentarni izbori 2018? Kada se slika sagleda realno – slabe. Opozicione stranke su u ovom trenutku u potpunosti fokusirane na gradske izbore u Beogradu, raspolažu jadnim finansijskim sredstvima, slabom infrastrukturom i svi su svesni da nijedna politička opcija ne može da postigne mnogo samostalnim izlaskom na izbore. S jedne strane, Pokret slobodnih građana i Narodna stranka očigledno rade na zajedničkom nastupu, ali su isto tako očigledno u nedoumici da li da prave širi front i sa kim. Demokratskoj stranci je, kako su javno saopštili, neprihvatljivo da na gradskim izborima podrži kandidata koji nije izvorno njihov. Tu dolazimo do pomalo smešne situacije u kojoj razni kandidati raznih opcija, čijim se imenima licitira kada se govori o mogućem gradonačelniku, izvorno potiču iz DS-a. Osim predsednika ove stranke, Dragana Šutanovca, spekuliše se da bi u trku za Beograd mogli da uđu bivši predsednik DS-a Dragan Đilas i predsednik Opštine Novi Beograd Aleksandar Šapić, a tu je i Vuk Jeremić. Pored njih, ne treba isključiti ni mogućnost kandidature Borisa Tadića, još jednog bivšeg predsednika DS-a ili Janka Veselinovića iz Pokreta za preokret.

Naravno, tu je i priča o čuvenoj jednoj koloni, koja je za sada potpuno nemoguća jer je u svakoj mogućoj kombinaciji neko nekome neprihvatljiv. Najneprihvatljiviji faktor za gotovo sve su Dveri, Pokretu DJB su neprihvatljivi svi koji su ikada participirali u vlasti na bilo kom nivou (zanemaruju činjenicu da im je lider Saša Radulović bio ministar u Vladi Srbije), i tako u nedogled. Pokret slobodnih građana Saše Jankovića i Demokratska stranka šalju zbunjujuće signale o mogućoj ili nemogućoj saradnju, a ceo odnos dodatno komplikuje činjenica da se otimaju o isti deo biračkog tela. Jedina stranka koju niko ne zove i ne razmatra, Liberalno demokratska partija Čedomira Jovanovića, već je objavila da ne želi nikakve predizborne koalicije.

Jedini koliko-toliko smislen razlog za vanredne parlamentarne izbore jeste nesposobnost SNS-a da proizvede bar još jednu jaku političku figuru pored Aleksandra Vučića, koja bi mogla da iznese beogradske izbore. To sigurno ne može da bude aktuelni gradonačelnik Siniša Mali koji za sobom vuče teret optužbi za korupciju i skandale sa rušenjem Hercegovačke ulice, razvodom i prljavom bitkom za starateljstvo. Glavni gradski menadžer Goran Vesić teško skriva ambicije, ali osim što nema lidersku harizmu, fali mu ono najneophodnije – apsolutna lojalnost. Vesić je, kao i Mali, "prebeg" iz prethodne vlasti, i kao takav, uvek pod sumnjom, kao, uostalom i Zorana Mihajlović. Vučić je već započeo svoju tradicionalnu predizbornu kuknjavu kako će izgubiti izbore, pa zato lista za Beograd mora da nosi njegovo ime. Ako parlamentarnih izbora uopšte i bude, jedini uzrok će im biti strah vlasti da, uprkos apsolutnoj političkoj, medijskoj i ekonomskoj dominaciji, može da izgubi prestonicu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net