Foto: Marija Janković
Epika u kamenu: Mihajlo Tomić, Slepi gusar (Muzej Vuka i Dositeja)

Jubilej (prvi deo) >

Pevač čudesa i viteštva

Ove godine Srbija obeležava 250 godina od rođenja Filipa Višnjića. Na osnovu kojih izvora je otkriveno kad je rođen slepi guslar srpske narodne epike

Zimu 1815. godine Vuk Karadžić je proveo skupljajući pesme u Sremu. Zahvaljujući dobroti i gostoprimstvu arhimandrita manastira Šišatovca, Lukijana Mušickog, Vuk je najpre zapisivao pesme od Tešana Podrugovića. Ali, kada se ispred Vaskrsenija u Srbiji podigne buna na Turke, u Podrugovića "kao da uđe sto šiljaka pod kožu" i on ode da se bori protiv Turaka. Pošto ga Tešan ostavi, Vuk se zainteresuje za slepog Filipa Višnjića, za koga je čuo da zna lepih pesama, osobito o Karađorđevom vremenu, pa ga iz sela Grka, gde je ovaj živeo, dobavi u Šišatovac. Vuk je mislio da je sve te nove, ustaničke pesme sam Filip spevao, pa ga je nagovarao da ide opet u Srbiju za vreme Drugog srpskog ustanka da bi onamo još koju spevao, ali nikako nije mogao da ga nagovori, jer mu je bilo dobro u Sremu. Za razliku od Tešana Podrugovića koji je živeo bedno, Filip se čisto pogospodio, "gde god je došao, ljudi su ga zbog njegovi pesama častili i darivali; sina je svoga bio dao u Grku u školu; imao je svoga konja i taljige".

Od Filipa Višnjića Vuk je zapisao ukupno sedamnaest pesama – trinaest originalnih, tematizovanih oko Prvog srpskog ustanka (1804–1813), i četiri prerađene starije pesme. Vuk svedoči da je Lukijan Mušicki retko "prisustvovao beleženju, pa i onda, već posle prvih stihova, on bi se udaljio ili bi prekinuo guslara. Učeni stihotvorac nije mogao da sluša pesnika". U to vreme Jernej Kopitar je počeo u Beču da prevodi pesme koje je Vuk objavio prethodne godine u Maloj prostonarodnoj slaveno-serbskoj pjesnarici. Tim povodom Vuk piše nemačkom prevodiocu 28. juna 1815. i prvi put pominje Filipa Višnjića: "Poslednja pesma (na str: 117.) o smrti Kulina-Kapetana, ima sad kod mene sa svim drugčija, veća i ljepša ot one: (jedan sljepac iz Srbije meni pjevao), no može za sad i ta podnijeti, a ova će biti druga drugi put". Docnije, polažući račun o pevačima i navodeći pesme koje je od njih zapisao, u Predgovoru četvrte knjige Narodnih srpskih pjesama (Beč, 1833) Vuk za Filipa Višnjića veli da je "rodom ispreko Drine iz sela Međaša u naiji Zvorničkoj", te da mu je pevač kazivao da je "oslepio u mladosti od boginja, i po tom je išao ne samo po celome Bosanskom pašaluku, nego i u Skadar, te prosio pevajući uz gusle". Zatim navodi da je Višnjić "prešao u Srbiju 1809. godine, kad se Srpska vojska onoga leta ispreko Drine natrag vratila, i posle toga do 1813. godine jednako je živeo po Srpskim logorima oko Drine (1810. godine bio je u Loznici u muaseri, kad su Bogićević Anto i Miloš Pocerac i Bakal Milosav branili Loznicu od Turaka. Kad Turci 1813. godine opet obladaju Srbijom, i on s familijom svojom prebegne u Srem, i namesti se u selu Grku". Najposle, nepouzdano završava kratku Višnjićevu biografiju: "Pre nekolike godine čuo sam, da je umro u Grku. Kad sam ja od njega pesme prepisivao, bilo mu je oko 50 godina". Međutim, Višnjić je 1833. godine bio živ, a preminuo je naredne godine u Grku.

MUŠICKI VUKU PIŠE O FILIPU: Posle boravka u Sremu Vuk se vratio u Beč. Otuda je povremeno pisao Lukijanu Mušickom, a Filip Višnjić bio je česta tema njihove prepiske. Već 21. avgusta 1815. Vuk moli arhimandrita da napiše jedno pismo "u Grk onom popu, neka nam jošt što god novo prepiše ot Filipa Slepca, a osobito ako bude što spevao ot (Hajduk) Veljka ili ot Ravnja (boja na Ravnju)". Mušicki piše Vuku 6. januara 1817. da je Filip Slepac dolazio u manastir jedanput posle Vukovog odlaska iz manastira. Zapisane pesme u Sremu Vuk je u Beču pokazao Jerneju Kopitaru, koji je u Višnjićevim stihovima prepoznao snažnog i osobenog pesnika. Stoga Vuk 18. marta 1817. upućuje molbu Mušickom: "Dozovite Filipa Sliepca (ako nije otišao u Srbiju) pa ga zapitajte koliko ima kako je osliepleo, i odašta; i ostala sva njegova priključenija (n.p. kad se oženio, dokle je putovao i šta mu se znamenito događalo i.t.d., pa popišite, te nam pošaljite (to osobito želi G. Kopitar). Vrlo bi bilo dobro kad bi ga mogli izmolovati s guslima". Prepiska između Vuka i Mušickog nije sačuvana u celini, ali iz raspoloživih pisama ne vidi se baš jasno kako se najzad Mušicki odazvao ovoj molbi. Prvi odgovor dao je tek posle tri meseca, u pismu iz Šišatovca, od 24. juna 1817: "Ovaj mi čas dođe ključar u sobu i javi mi da je čiča Filip, Slepac, sinoć docne došao u monastir i rad se prijaviti. Sad ću vam udovoletvoriti vašoj preporuci.". Pa, nakon više od dva meseca, 1. avgusta 1817, Mušicki je izvestio Vuka: "Za Filipovu biografiju već sam od njega sva data skupio". Iz dalje prepiske ne vidi se da li je on ikad udovoljio Vukovoj molbi, ali da je u junu 1817. pribeležio Višnjićeva kazivanja znamo po tome što su među njegovim hartijama nađene te zabeleške, u vrlo nesređenom stanju. Njih je objavio Nikola Krstić u "Glasniku Srpskog učenog društva" tek 1866. godine (knj. XX), pod imenom Beleške pokojnog vladike Mušickog o Filipu Višnjiću.

Mušicki je zabeležio da je Filip Višnjić rođen pre dva i po veka, odnosno 1767. godine. U građi se ne pominje godina rođenja, ali se podatak izvodi prema tome što je Višnjiću bilo 50 godina u trenutku kada je Mušickom 1817. saopštavao autobiografiju. To se podudara i sa onim što je Vuk naveo da je 1815. Višnjiću bilo oko 50 godina. Mušicki zapisuje da je Višnjić rođen u selu Trnovi u nahiji Zvorničkoj koje je s dve stotine kuća bilo golemo i čuveno mesto po uzgoju voća i po zasadima vinograda, otkuda su se podmirivale vinom četiri nahije – Bjeljinska, Zvornička, Gradačka i Tuzlanska. Višnjićevom ocu kršteno ime bilo je Đorđe, ali su ga zvali Stojan Vilić. Materi mu beše ime Marija, a prozvali su je Višnja. Po njenom nadimku Filip se prezivao Višnjić. Njegova porodica bila je jedna od najstarijih u selu. Njihovih je bilo 50 kuća i sa pripadajućoj im zemljom bili su najimućniji. Posedovali su i carska pisma koja su jemčila kupljenje desetka. Filip se sećao da je i njegov otac koristio to pravo. Bili su znatni i zato što su njihovi stari zasadili prvi vinograd, pa su od njega Trnovčani raširili zasade. U Filipovom ranom detinjstvu preminuo mu je otac. Majka se preudala u Međaše, selo blizu Bijeljine, koje Vuk pogrešno navodi kao Višnjićevo mesto rođenja. Tu je Filip proveo ostatak detinjstva i mladost. U osmoj godini dobio je ospice koje su prouzrokovale slepilo. Bolest mu je predodredila život i profesiju. Slepi mladić sam je naučio da "udara u gusle". Ponavljao je pesme koje je samo jedanput čuo.

POGIBIJA VILIĆA: Iz Međaša često je odlazio stričevima u Trnovu sve dok se nije desila kobna porodična tragedija. S obzirom na to da su njegovi stričevi bili domaćini na glasu, njima su na konak i u goste svraćali znamenitiji Turci. Jednom prilikom obesni turski begovi nasrnu na Đurđiju, ženu Filipovog strica Luke. Kada stričevi to spaze, oni poseku jednog Turčina, a drugog obese pred kućom o šljivu ularom njegovog konja. Usledila je odmazda. Uoči Preobraženja Turci vežu i povedu u Zvornik Filipove rođake – šezdesetogodišnjeg kućnog starešinu Marka, njegovu braću Lazu i Luku i Lukinog sina Božu. Usput uđu u manastir Trojicu da se okrepe. Narod se razbežao pošto ih je ugledao, a iguman je ponudio četiri kese blaga (dve hiljade groša) da sužnjima odreše ruke i da se oni pričeste na praznik. Turci odbiju, ali za sto groša pristanu da Vilići vezanih ruku uđu u crkvu i da se pričeste u pratnji Turčina. Marko prizna da je on presudio Turcima, a potom ih u Zvorniku pogube. Luku i njegovog sina Božu poseku, a Marka i Lazu obese. Veli se da je Marko pevao iz sveg glasa dok su ga čaršijom sprovodili na gubilište. Stradalnike je nadživela Filipova strina Đurđija koja je umrla 1813. godine. Turci se nisu zadovoljili sve dok Vilićima nisu utulili ognjište i dok im nisu oteli temesus – carsko pismo o privilegijama.

Filipu je tada moglo biti dvadeset godina i ne zna se kako je posle toga provodio život. Tek se navodi da se oženio u trideset i prvoj godini Nastom koju su obično zvali Bjela. Ona je bila iz sela Mrtvice, iz plemena Ćukovića, iz imućne kuće. Udala se posle smrti roditelja i rodila je šestoro dece od kojih su 1817. bili u životu samo dvoje: Ranko i Milica (Manda). Ranko je pohađao školu i radije se služio dedinim prezimenom Vilić.

Filip kod Vožda: Do Karađorđevog ustanka Filip je pevao samo stare pesme, a onda je počeo da sastavlja i sopstvene pesme, nadahnute ustaničkim zbivanjima. Niko pre njega nije pevao nove pesme. O Višnjićevom stvaralačkom postupku Lukijan Mušicki svedoči: "On je one koji su bili u bojevima prizivao k sebi; molio ih da mu pričaju što su znali o kom boju; pitao ih ko beše gde i kako poginuo; jednom reči on se izveštavao o svemu što je trebalo znati, da srbske junake novijih vremena proslavi i da ih uporedi junacima starim. I to mu izađe za rukom". Stare i nove pesme pevao je u Bosni, Hercegovini, Srbiji, Sremu, Slavoniji i Bačkoj. Svuda je lepo dočekivan. Imao je lep glas i toliko se pročuo da ga je u Kulpinu, u jesen 1816. o Maloj Gospojini, čak i mitropolit Stefan Stratimirović, koji je tada vedrio i oblačio, lično uvažio i darivao. Dobar glas o njemu rasprostirao se širom Srpstva, pa Mušicki beleži i jednu anegdotu. U selu Paragama, u Bačkoj, tamošnji učitelj zaište od Filipa Višnjića, koga inače nije lično poznavao, da mu odgudi neku pesmu od Filipa Slepca ukoliko zna i počne da hvali Višnjića da je on "mudra glava" i da mu čita njegove nove pesme. Pošto guslar potvrdi da on zna taj repertoar, začuđeni učitelj upita: "A da nisi ti Filip"?, pa ga najsvesrdnije počasti. Više puta bio je gost i kod kukojevačkog spahije Mihajla Jankovića koji ga je rado slušao, častio i darivao. Tokom Prvog srpskog ustanka Višnjić je pevao mnogim srpskim vojvodama. Mušicki ne navodi kojim, međutim, u jednoj usputnoj belešci, u recenziji romana Milovana Vidakovića Ljubomir u Jelisijumu, koju je Vuk objavio 1817. u Beču, Vidakovićev junak car Dušan poklanja svome prijatelju Ljubomiru dva prekrasna konja "kao Čupić Slijepcu Filipu", dodaje Vuk. Šišatovački iguman beleži da je Višnjić gudio i samom Karađorđu, ali uz opasku da je Vožd s njim vrlo malo govorio. Ovaj podatak saglasan je s onim što navode kasniji memoaristi da je Karađorđe bio ćutljiv i da nije mario za gusle: "No, bio je slab svirač (svirao je malo od lakrdije dok je bio šipar od 15 godina) u gajde, a u gusle nikad". Guslar nije tajio da su ga rado slušali i Turci, što znači da je imao dva repertoara, za raju i za gospodare.

S obzirom na to da kratka Višnjićeva biografija u Predgovoru Vukove četvrte knjige Narodnih srpskih pjesama (1833) ne sadrži predočene podatke, izvesno je da Lukijan Mušicki nije poslao Vuku svoje beleške. Uz zapise Vukove i Mušickog, koji čine glavne izvore za Višnjićevu biografiju, treba spomenuti i nekoliko podataka koje je saopštio Sima Milutinović Sarajlija. U trećoj časti Serbijanke (Lajpcig, 1826), u pesmi Dika slijepaca, autor, poput Vuka Karadžića, navodi da je Filip iz sela Međaša, preko Drine. Zatim, opisuje Višnjićev podvig u Badovincima kada je pred više starešina rekao vojvodi Luki Lazareviću: "Ne staraj se kako ćeš nadbiti bosanske Turke, nego daj meni da skupim stotinu slepaca, pa nam daj svakom po neuka ždrepca, a u ruke sablje, i naputite nas na tursku vojsku; vi pak okati, hajdete za nama, da vidite šta će od nas biti. Neka od nas bude što Bog da, samo da i mi neko junaštvo učinimo, pa makar propali svi do jednog. Dosta pevamo čudesa i viteštva, te dražimo braću na pogibiju; nego da dokažemo da je i nama slatko mreti tako slavnom smrću!" Luka se nasmejao, darivao je gusle i pevača, pa se obratio vojsci: "Kad slepi ovo želi i ovako govori, šta je ostalo za nas okate?" I tokom turske opsade Loznice 1810. godine Milutinović svedoči da se slepi guslar odlikovao. Sokoleći ustanike, klicao je: "Ha, junaci! Svi za svetle puške! A ja ću za gusle! Bog je moćan, pak i mejdan srpski".

nastavak u sledećem broju

autor je viši naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net