Foto: Marija Janković
Raskopani Beograd: Blizu je samo na putokazima

Beograd – Radovi bez kraja >

Građevinarska groznica gradskih očuha

Za sve projekte, završene i ove koji su u toku, a sva je prilika da će to da važi i za one koji su tek u najavi, zajednički imenitelj je kašnjenje – probijanje inače komotnih rokova od nekoliko meseci do nekoliko godina, kako za početak tako i za završetak radova. Takođe, neizbežno probijanje inače velikodušnih budžeta

Otkako je zasela ova nikad bolja vlast, iz dana u dan, iz godine u godinu, Beograd sve više napreduje, što se vidi, kako u svakoj prilici naglašavaju gradski očusi/oci, po broju gradilišta, kojih je (kao) više nego ikad: rekonstruišu se najfrekventnije gradske saobraćajnice i jedan od četiri mosta preko Save, raskopavaju se parkovi, proširuju se parkinzi za povlašćene, one dve kule u Savamali usporeno rastu, podzemne vode nešto brže, teren za najveću prodavnicu mešovite robe na Balkanu kod Gazele poravnat je i gradnja samo što nije počela, najavljuju se žičare, podzemne garaže ispod Studentskog trga i Ulice kneza Miloša, pa još četiri neznano kakve i neznano gde, vlasti se priviđaju i stometarski jarboli i barjaci, metro-linija od nigde do negde… Lepota.

Ovaj građevinarski zamah traje već godinu dana. U prvom poluvremenu završeno je nekoliko projekata: prilazna saobraćajnica Mostu na Adi – Bulevar heroja sa Košara, kolski prilaz železničkoj stanici na Prokopu, prevođenje Obilićevog venca u pešačku zonu, rekonstrukcija i dogradnja garaže na njenom obodu, puštena je u rad i "jedna od najlepših fontana u Evropi".

Za sve projekte, završene i ove koji su u toku, a sva je prilika da će to da važi i za one koji su tek u najavi, zajednički imenitelj je kašnjenje – probijanje inače komotnih rokova od nekoliko meseci do nekoliko godina, kako za početak, tako i za završetak radova. Takođe, neizbežno probijanje inače velikodušnih budžeta, što zbog "mnogo lošijeg stanja od očekivanog", što zbog navodno nepredviđenih radova, što zbog u zemljišne knjige neucrtanih podzemnih instalacija, naknadnih zahteva ovog ili onog zavoda i sve tako to.

GOTOVO, UZ MUKE: Poslednja deonica Unutrašnjeg magistralnog prstena sa novobeogradske strane od Otvorenog tržnog centra – buvljaka do Tošinog bunara, dovršena je sa godinu i više dana zakašnjenja. Sa radovima je započeto otprilike onda kad je sve trebalo da bude gotovo, ali je i tada postavljeni novi rok za završetak probijen jer su, kako je objašnjeno, građevinari naišli na ostatke davno uklonjene piste starog aerodroma koja se našla na trasi saobraćajnice, pa je bilo više posla, a i trebalo je više para.

Sa proširenjem pešačke zone na Obilićev venac, rekonstrukcijom i dogradnjom istoimene javne garaže i vraćanjem "starog sjaja" Kosančićevom vencu, bilo je isto/slično. Negde pred kraj roka za završetak radova, prošle godine u ovo doba, ulice su raskopane i u tom stanju su bile sve do proleća, kad su se najzad pojavili radnici i mehanizacija, pa se nešto malo radilo, nešto više pauziralo. Garaža je završena sa probijanjem roka od pet meseci, popločavanje Obilićevog venca kasnilo je mesec dana, dok Kosančićev venac samo što nije – kolovozi i trotoari su manje-više završeni, fasade ne baš.

Završen je i kolski prilaz do železničke stanice na Prokopu, svega godinu i po dana od kako je stanica otvorena za međumesni saobraćaj. Tom uspehu treba pridodati i dragulj u kruni – fontanu na Slaviji, koja je nešto malo radila, pa je isključena jer je po nečijoj zaista genijalnoj zamisli prvo izgrađena ona, da bi posle na red došla rekonstrukcija samog kružnog toka i Bulevara oslobođenja.

JOŠ MALO PA GOTOVO: Posle višekratnog odlaganja tipa "sledeće godine počinje", rekonstrukcije Ruzveltove, Bulevara oslobođenja i same Slavije otpočele su sa mesec dana zakašnjenja od poslednjeg postavljenog roka – čim bude gotova fontana. Prema planu, Bulevar oslobođenja trebalo je da bude završen prošle nedelje – 22. oktobra, kada se očekivalo da saobraćaj, doduše redukovan, poteče i kružnim tokom; Ruzveltova do 6. novembra, a komplet Slavija sa trotoarima i parkom s boka Narodne banke do 16. novembra. Nije baš gotovo, ali pri kraju jeste, bar kad je o kolskom saobraćaju reč. Dakle, još malo pa će fontana ponovo da se zašareni, peva i (moguće) preliva, jer to tako treba, kako je onomad objasnio vrhovni mentor. Da sve bude spremno za taj veliki trenutak, tik pred kraj leta postavljena je novogodišnja ukrasna rasveta. Turisti mogu da pohrle!

Rekonstrukcija uzvodne pešačke staze na Brankovom mostu započeta je otprilike u isto vreme kad i prethodno pomenuti radovi. Prvobitni rok za završetak, devet meseci od otvaranja posla bitno je skraćen. Kako gradske vlasti najavljuju/obećavaju, do 10. decembra za saobraćaj će biti dostupno pet saobraćajnih traka, sve osim žute trake na uzvodnoj strani mosta, na kojoj će još nekoliko meseci da boravi mehanizacija potrebna za montažu pešačke staze.

Nešto se radi i u Pionirskom parku, ali niko neće da kaže šta. Ograda je dignuta i nasuta su brda zemlje tik pred najavljeni protest vojnog i policijskog sindikata planiranog da se održi baš tu, ispred ulaza u kancelariju predsednika države. Elem, sve staze su izrovane i sklonjene, pobodeni su kočići na trasi budućih staza, dok je ona najkrivudavija, kojom je posle majske inaguracije već pomenuti predsednik sa sve svitom, vojnom muzikom i uz ovacije ne baš mnogobrojne publike slavodobitno domarširao da od svog prethodnika preuzme vladarski barjak i pečat, zadržala staru trasu, ali je dobila novi mermerni tepih.

Zbog proširenja parkinga namenjenog narodnim predstavnicima u parkiću između Skupštine i Pošte posečeno je sve drveće. O problemu parkiranja kod Visokog doma "Vreme" je u nekoliko navrata pisalo: daleko je podzemna garaža ispod prilaza starom Dvoru – em mora da se pešači do prekoputa, em parkiranje košta, a taj trošak je skinut sa refundiranja iz skupštinskog budžeta. Ovako će i to da bude rešeno, parking je odmah tu, štaviše džabe je, pa divota.

Građevinske mašine zabrektale su i na Ušću. Gre’ota je da 88 hektara ravančice od Brankovog mosta pa sve do hotela Jugoslavija služi samo za šetnju, trčanje, pikanje lopte i rastrčavanje pasa, kad je plato kao rođen za neki novi šareniš zabavno-rekreativnog tipa, sa sve panoramskim točkom i gigantskim jarbolom sa državnim znamenjima, što će, je l’ da, biti nova turistička atrakcija do koje će već nagodinu moći da se dođe i žičarom/gondolom od Kosančićevog venca.

Iako je završetak prve faze bio predviđen tek između polovine novembra i decembra, okončan je mesec dana pre roka, tik uoči svečanog otvaranja Muzeja savremene umetnosti, na koje se čekalo 10 godina. Eto dobre vesti, najbolje posle obnove Jugoslovenskog dramskog pozorišta, uništenog u požaru 1997. godine: konačno ponovo imamo Muzej savremene umetnosti.

Ceo plato oko muzeja utegnut je kao tamburica, staze pošljunčane i osvetljene, na jednom delu prema Brankovom mostu izgrađeno je nekoliko terena za kolektivne sportove, teretana na otvorenom… Nema zamerke za ovo do sad, sem cene – 200 miliona dinara. Sa druge strane, ona fontana je koštala i nešto više, pa ako se uporedi jedno sa drugim, ovih 200 miliona i nije mnogo. Zanimljivo: i onaj park na Slaviji između Narodne banke i kružnog toka košta takođe 200 miliona dinara.

BIĆE JEDNOG DANA: Kad je onomad utanačen dogovor sa široj javnosti nepoznatim investitorom iz Ujedinjenih Arapskih Emirata o realizaciji istorijski najvećeg građevinskog projekta vrednog četiri milijarde evra, grad je na sebe preuzeo obavezu da ukloni sve objekte između Brankovog mosta i Gazele – stovarišta građevinskog materijala i ogreva, kuće, kućerke i kućice dodeljene kao nužni smeštaj gubitnicima u podeli društvenih stanova iz doba socijalizma, koloseke koji su decenijama unazad služili kao parking za rashodovane vagone, sa posebnim naglaskom na demontažu Donjogradske pruge kojom se opasne materije transportuju od Pančeva do nove ranžirne stanice u Makišu.

Onaj deo sa uklanjanjem koloseka obavljen je bez mnogo pompe; kako je obavljeno uklanjanje stambenih i poslovnih objekata, poznato je – nešto u redovnom, nešto u fantomskom postupku. Pretekla je jedino kuća Ivana Timotijevića, starog majstora za dizel motore, koji već drugu godinu spava samo na jedno oko dok je drugo na straži. "Radnička sam ja koska, nije me lako slomiti", kaže Ivan.

Pretekla je i pruga koja je iz urbanističkog plana izbrisana i umesto nje ucrtana staza od Luke Beograd pa sve do Ade Ciganlije po uzoru – paz’ sad – na njujorški Hajlajn, a kako to da se oposli gradski funkcioneri ne znaju: ideje ne manjkaju, ali zato manjkaju pare. Naime, uklanjanje ove pruge podrazumeva postavljanje neke nove nekom drugom trasom kojom će opasne materije moći da se prevezu.

U igri su dve varijante: da se opasne materije prevoze južnom tangentom obilaznice oko Beograda, čiji je deo i drumsko-železnički most preko Dunava kod Vinče, ili da se rekonstruiše jedna od vojvođanskih pruga koja se nadovezuje na severni krak koridora 10.

Za ovu prvu treba oko/preko pola milijarde evra i nekoliko godina izgradnje, za drugu ne baš toliko para ni vremena, ali budući da bi vodila okolo-naokolo i time uvećavala proizvođačku cenu derivata, suvlasnici pančevačke rafinerije ne gledaju blagonaklono na tu ideju. Uostalom, ni za jednu ni za drugu varijantu ni idejni projekat nije izrađen; biće jednog dana.

Šta o tome misli onaj investitor iz Arapskih Emirata nije poznato, kao što nije poznato ko je uopšte taj. Na stranu što je pruga trebalo da bude izmeštena još pre dve godine, a prva faza izgradnje Beograda na (podzemnoj) vodi trebalo je da bude okončana otprilike sad. Inače, sve drugo u realizaciji ovog "prst u oko" projekta ide po planu, tvrde gradski očusi/oci.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net