Intervju – Vesna Aleksić, spisateljica za decu i mlade >

Mogućnost promene

"Mislim da je opšta pojava u našem društvu da se na književnost za decu i mlade gleda kao na prigodno stvaralaštvo. Ako deci pružamo sve najbolje, od najboljeg komada mesa, patika, igračaka, telefona, zašto književnost nije na tom spisku"

Izdavačka kuća "Kreativni centar" objavila je ovog jula roman Krokodil peva Vesne Aleksić i vidno ugrozila važeću predrasudu da životni problemi nisu prikladna tema u knjigama za decu i mlade. Krokodil peva je priča o Danici čiji sedmogodišnji život, osim školskih obaveza, menjaju i problemi u porodici: njen tek rođeni brat je u životnoj opasnosti, roditelji nemaju vremena za nju, razvode se. O temi koja nije za decu bio je i prethodni roman Vesne Aleksić Dođi na jedno čudno mesto, o trinaestogodišnjoj Nađi u poplavljenom Obrenovcu, takođe u izdanju "Kreativnog centra". Roman Dođi na jedno čudno mesto dobio je brojne nagrade (bio je u užem krugu za Ninovu nagradu), a Krokodil peva je proglašen najboljom knjigom na Trgu od knjiga u Herceg Novom, netom pošto je objavljen.

"VREME": Sudeći po temama vaših knjiga, ne samo ovih koje sam pomenula, vi očigledno smatrate da nema neprikladnih tema za maloletne čitaoce?

VESNA ALEKSIĆ: Ozbiljna tema u knjizi za decu je odjednom iznenadila javnost iako to nije novina kod nas ni u drugim zemljama. Život ne štedi ni decu, i deca se moraju ojačati i pripremiti za njega između ostalog i dobrom knjigom s kojoj se mogu poistovetiti i koja im može biti terapeutska. Krokodil peva je nastao na osnovu iskustava ljudi koje poznajem i priča koje sam slušala. Život je najmaštovitiji, mi ga samo prepisujemo i pretvaramo u priče u koje smo dodali svoje emocije jer samo je emocija ta koja će čitaoca da zadrži do kraja knjige. Čitala sam nedavno romane Olivera Ušmana, nemačkog pisca, Gejmeri i Neko te posmatra. Objavio ih je "Kreativni centar". Svega ima u njima: i ekonomske krize, i teške borbe za život, i propasti malih firmi, i otplaćivanja hipoteka, tu su i problem migranata, televizijski program sa rijalitijem, ali i video-igrice i stripovi. Tu su kompletna slika odrastanja i kompletna slika sadašnjeg nemačkog društva. Da su druge zemlje opredeljene za ozbiljne teme u književnosti za mlade, lično sam se uverila odlazeći na razne festivale i manifestacije. Na internacionalnom festivalu u Berlinu, predstavljajući svoj roman Marija Modiljani, koji se bavi zajedničkim društvenim problemom – odlaskom mladih, školovanih ljudi iz zemlje, činilo mi se da je moja knjiga o nečem najtežem na svetu, sve dok nisam čula kolege iz Holandije i SAD koji su pisali o, na primer, pitanju segregacije, o hraniteljskim porodicama i sličnom. Svako društvo ima svoje posebne muke i sve su one podložne umetničkoj obradi, posebno u pisanju za mlade. Uostalom, umetnost jedina govori potpunu istinu.

Pisac za decu mora svoje likove da izvuče iz neprilike u koju ih je uvukao, iako se u životu životni problemi retko kad rešavaju venčanjem kao u Pepeljuzi. Da li je srećan kraj obavezan?

Knjiga za decu treba da vodi ka mogućnosti da će biti bolje ma koliko da je trenutna situacija grozna. Nije srećan kraj kad ti se razvedu roditelji kao što su se razveli Daničini tata i mama iz moje knjige, ružno je to što se desilo i nije ti lako, pa ipak ćeš nastaviti da se razvijaš. Samo u promenjenim uslovima. Pisac za decu mora da ostavi jednu važnu traku svetla, mora da ostavi mogućnost promene! Čak i u knjigama za odrasle, u kojima pisac ne mora da ponudi čitaocu izlaz, postoji neka posebna lepota ili katarza… Na primer, roman Komo Srđana Valjarevića, po meni jedan od najboljih u poslednjih dvadesetak godina. Iako se glavni junak razbija od alkohola, on ne zaboravlja da se naruga sebi i licemerju sveta, ne zaboravlja da se divi letu orla u planini, duhovit je i ciničan, mračan i samo naizgled rezigniran. Dok neko ljudsko biće ume da vidi pticu i da joj se divi, taj je živ, taj se nije predao i to je ono što ovu knjigu čini plemenitom; ona raste i sva je u emociji. Sve priče na svetu su već ispričane, ali prenos emocija je ono što tražimo u umetničkim delima, odnosno vezivanje za neki lik, to neku knjigu čini posebnom, po tome je pamtite.

Od pisca za decu se očekuje da svoje čitaoce edukuje, da ih razonodi, vaspitava, priprema za život 21. veka. Šta vredi ako pisac ostvari sve te zadatke, kad je izdavačima najčešće stalo do šljaštećih knjiga, ili kad se naša škola zadovoljava lektirom koju deca ocenjuju kao smaranje?

Sve je to tačno. Puni su nam izlozi licencnih izdanja jer su ona isplativija izdavačima. Domaći pisci su tim potezima saterani u ćošak i prinuđeni često da pristaju na nepovoljne uslove prilikom štampanja svojih knjiga. Čitala sam da je ovde identična situacija bila i pre sto godina, Crnjanski je svojevremeno pisao o tome. Uvek se nekako radije uvozila tuđa pamet i kreacija a manje negovala vlastita, nacionalna. Svakom izdavaču danas sigurno je lakše da za petsto evra kupi gotovu knjigu, jer za knjigu našeg pisca mora da uloži trostruko ili petostruko više sredstava da bi je izradio i pokrio troškove. Međutim, imajte na umu da među tim licencnim knjigama ima predivnih knjiga koje se takođe bave pravim temama na veoma neobične načine, recimo Brat vuk portugalske književnice Karle Maje de Almeide, ili već pomenuti Ušman, pa zatim italijanska Moj deka je bio trešnja Anđele Naneti, pa nastavak knjige Mi deca sa stanice Zoo. Knjiga treba da se doživi, a ne da se konzumira i zaboravi.

Koliko ima mesta za domaće pisce u takvoj licencnoj ponudi?

Na svu sreću, ima izdavača koji ulažu i u domaće pisce, ali sve manje. Ja imam dobro iskustvo sa "Kreativnim centrom" i "Pčelicom", zasad. Moja sreća je što sam afirmisana, ali zato mnogi naši vrlo dobri pisci moraju dugo da čekaju da im se objavi knjiga, prosto zato što je finansijski moment prioritetan i izdavaču se ne rizikuje. Često smo svi primorani dugo da čekamo, da budemo strpljivi. Sećam se, jednom sam u jednom intervjuu polušaljivo i polugorko rekla da dok se knjiga objavi, moji čitaoci – odrastu! Sve moje kolege doživljavaju ili su bar jednom doživele i ponižavajuće situacije. Kako je početnicima, mladim piscima, ne smem ni da pomislim. Još ako čuju čuvenu rečenicu urednika: "To je dobro i lepo, ali ko će to da kupi?", onda provodu nema kraja. Primera ignorancije književnosti za decu ima mnogo. Recimo, pre nekoliko godina, kad su gosti Sajma knjiga bili književnici iz Švedske, više od pola delegacije su bili pisci za decu sa Svenom Nurktvistom na čelu. Vrlo je prosto zaključiti da Švedska ulaže u ovaj deo književnosti i smatra ga neophodnim, i da prirodno oseća da su deca važna jer su budućnost. Kad delegacije naših pisaca učestvuju na nekom sajmu, među njima nema ni jednog pisca za decu! U tome se vidi kakav je naš odnos prema našoj deci! Mislim da je opšta pojava u našem društvu da se na književnost za decu i mlade gleda kao na prigodno stvaralaštvo. Ako deci pružamo sve najbolje, od najboljeg komada mesa, patika, igračaka, telefona, zašto književnost nije na tom spisku?

To je, naravno, više nego tačno, ali istovremeno, osećam da je svaljivanje odgovornosti na druge postala navika. Ne kažem da su dečji pisci odgovorni što nam ne valja školstvo ili što deca ne čitaju nego igraju igrice, ali

Nije tačno da deca ne čitaju! Ni kad sam ja bila dete nije se masovno čitalo iako tada internet nije ni postojao, nije bilo igrica, a televizija je imala samo dva programa. Tvrdim da je broj dece čitača procentualno isti i tada i sada. Jednostavno, književnost, kao i druge vrste umetnosti, nije namenjena svima. Uloga pisaca je da napišu što bolju knjigu, a dete koje hoće da je uzme, uzeće je. Istina, potrebno je da mu u tome pomognu roditelji i nastavnici, bibliotekari, da i oni čitaju i da preporučuju deci knjige. Kad me pitaju – šta biste roditeljima rekli o svojoj knjizi, ja sam se najčešće šalila da je knjiga zgodna da se na njoj prenese kafa, da se njom podupre nešto, da njom ne treba udariti dete jer je teška i sa tvrdim koricama, ali i dodavala da ako pročitaju knjigu, imaće doživljaj iznad svih očekivanja i verovanja. I da je to kul. I da nije blam. Sećam se jednom, za vreme ratova, bila sam gost u Beču u okviru organizacije Humanitas. I čitala sam deci priče iz moje knjige Velika varoš Beč. Pošto su deca bila sa roditeljima, sve mame su se rasplakale i svi odrasli su tražili još i još, a deca su bila zbunjena. Naše emocije, to je dete u nama. I ono se budi u dodiru sa umetnošću. Ne umemo uvek da kažemo zašto nam se nešto sviđa a nešto ne, ali tačno umemo da osetimo gde smo se naježili a gde se nasmejali. Detetu je neophodan uzor, ono mora da oseti tu strast prema čitanju kod bilo koga, svejedno je da li su to roditelji, nastavnici, drugovi, bibliotekari…

Duško Radović je rekao da su knjige najlepše igračke duha. I svi ćemo se složiti da je u pravu

…pa ipak se ponašamo kao da mislimo suprotno! Do pre godinu dana književnost za decu imala je svoj jedini prozor u književnom dodatku u nedeljnom "Blicu". Tu smo, dva puta mesečno, spisateljica Gordana Maletić i ja pisale o novim knjigama za decu pre svega domaćih autora. Za manifestacije književnosti za decu nema sredstava. Kladim se da ne postoji ni zvanični spisak i adresar stvaralaca za mlade, osim možda u Zmajevim dečjim igrama, koje tako teško žive da svakog leta pomišljam hoće li ih uopšte više biti … O knjizi za decu se priča samo kad dobije nagradu, pa i to samo u tom momentu. O Ninovoj i drugim nagradama se piše pre, za vreme, i posle dodele. Kad ste to doživeli zbog recimo "Nevenove" ili "Zabavnikove" nagrade? Nevenova nagrada se dodeljuje duže od šezdeset godina, to je najznačajnija književna nagrada za decu, a televizijski prilog o njoj od nekoliko desetina sekundi emituje se u terminu Dnevnika koji niko ne gleda!

Možda će se naći izlaz, isto kao što ga vi nalazite za junake svojih knjiga.

Mislim da hoće, ne srećnim krajem, već promenom u odnosu prema deci i stvaralaštvu za njih. Iskrenom promenom. Ali, da se ne pomisli da samo kukamo nad svojom sudbinom: prošle godine u biblioteci u Pirotu ugledala sam iskrpljene i izlepljene knjige, toliko prepravljene da je od originala ostao samo zalepljen naslov. Knjige su se raspale od čitanja! To je, verujte, čista radost. Slikala sam jednu moju raspadnutu, da me ta slika greje. Tu bije neko svetlo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Kipar na Trećem trgu

Prepoznat kao najznačajniji izdavač savremene poezije, Treći trg (prsten Hale 1, www.trecitrg.org.rs) predstaviće na 62. Beogradskom sajmu knjiga 23 nova naslova i 3 nove biblioteke. Biblioteka "Sredozemlje" donosi 3 dela (Skupljačica mina Efrosini Manda-Lazaru, Plaš Stele Vaskaridu Ikonomu i Izbliza Angele Kajmakljoti) kiparskih autorki, prvi put na srpskom jeziku, kao deo projekta "Grčka književnost sa Kipra na srpskom jeziku". Pesnička edicija "12/19" ljubiteljima domaće poezije otkriva 9 naslova najnovije generacije srpskih autora među kojima su tri dobitnika Brankove nagrade (Goran Živković, Srđan Gagić i Stevan Tatalović). "Posebnu biblioteku" otvara roman Milana Dobričića Dnevnik glavobolje, a od ostalih naslova izdvajamo priče Jorgosa Panagija Mitovi, Izabrane pesme Zbignjeva Herberta, kao i dvojezična izdanja pesama V. P. Disa i Raše Livade. Pored velikog izbora knjiga poljskih autora u prevodu Biserke Rajčić (V. Šimbroska, T. Ruževič, E. Lipska), čitaoci su u prilici da upoznaju delo jednog od najvećih pesnika nemačkog jezika Petera Huhela (Teofrastov vrt). Nova manifestacija Festival literature evropskog Mediterana (23–25. 10) predstaviće kiparske i domaće autore (FB Treći trg).

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net