JARANI: R. T. Erdogan i A. Vučić

Spoljna politika >

Na krilima mašte

U ozbiljnim zemljama spoljna politika ne zavisi od ličnih odnosa nego od strateških interesa i institucija. Srbija nema funkcionalnu strategiju spoljne politike i bezbednosti, pa to kompenzuje burazerskom diplomatijom i improvizacijama

Ništa bolje ne ilustruje staru maksimu da se unutrašnja i spoljna politika svake zemlje međusobno odražavaju kao srpski diplomatski potezi u poslednjih nekoliko nedelja. Sudeći po izjavama ljudi iz državnog vrha, ide nam toliko dobro da nas je skoro sramota: prošlu nedelju je obeležila poseta turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, ruski ministar vojni Sergej Šojgu se već pakuje za put u Beograd na proslavu Dana oslobođenja, a ako je verovati predsedniku Aleksandru Vučiću, uskoro će nas posetiti i američki predsednik Donald Tramp. Sem toga, Srbija je ovog meseca (doduše vrlo diskretno) ugostila Putinovog izaslanika Vladislava Surkina i Trampovog predstavnika Kurta Volkera, koji su u Beogradu pregovarali o Ukrajini, čime je dokazala da može biti važan igrač ne samo na regionalnom, već i na globalnom nivou.

Ispod površine, međutim, stvari ne izgledaju nimalo ružičasto. Pođimo od Erdoganove posete, koja ne zaslužuje da se pamti samo po pevačkom umeću ministra spoljnih poslova Ivice Dačića. Od te posete će svakako biti neke koristi: Erdogan je u Beograd došao sa velikom privrednom delegacijom, pa su, između ostalog, obećana ulaganja u auto-put Beograd-Sarajevo, potpisan sporazum o slobodnoj trgovini za niz poljoprivrednih i prehrambrenih proizvoda, a bilo je govora i o gasovodu "Turski tok", razvoju banjskog turizma... Sve to odlično zvuči, ali je na veoma dugom štapu: pomenuti auto-put još nije ni projektovan i zasad postoji samo kao ideja, jer Sarajevo i Banja Luka ne mogu da se dogovore o trasi; "Turski tok" postoji kao projekat, ali bi za realizaciju morao da dobije zeleno svetlo od Evropske unije, što je već sahranilo "Južni tok". A opet, ako se ceo rezultat svede samo na to da Turska investira u dve ili tri fabričice u Srbiji i zaposli nešto ljudi, i to će za našu izgladnelu privredu biti neki sevap.

NEPRIJATELJ MOJIH PRIJATELJA: Biće, međutim, i neke štete, pre svega na diplomatskom planu. Čak i ako se zauzme ciničan stav da nema ničeg loše u tome što je Erdoganu, koji je utamničio više novinara, sudija, univerzitetskih profesora i aktivista za ljudska prava nego bilo ko pre njega, priređen do neukusa pompezni doček, činjenica je da je Turska danas u ozbiljnoj svađi sa Berlinom, Vašingtonom i mnogim drugim prestonicama sa kojima Beograd želi da bude u što boljim odnosima. Brojne Erdoganove pristalice u Nemačkoj aktivno su učestvovale u kampanji protiv kancelarke Angele Merkel, a teške reči pale su sa obe strane. Kad je o Americi reč, tu se već razbuktava pravi diplomatsk rat: Sjedinjene Države su posle hapšenja službenika svog konzulata u Ankari prestale da izdaju vize Turcima, dok se u Njujorku sudi bliskim Erdoganovim saradnicima zbog kršenja sankcija prema Iranu.

Ne treba zaboraviti ni na krajnje zategnute odnose Turske sa Briselom, pa i sa Bečom, gde je Sebastijan Kurc, Vučićev lični prijatelj i jedan od najoštrijih kritičara Erdogana, upravo ostvario izbornu pobedu i verovatno se pita otkud toliki izlivi prijateljstva prema turskom lideru. U kojoj će meri neumereno slavljenje Erdogana ohladiti odnose Beograda sa Vašingtonom, Bečom i Berlinom još je rano prognozirati, ali će se vrlo brzo videti kada se u Evropskoj narodnjačkoj stranci (EPP), u koju Srpska napredna stranka želi da se učlani, bude glasalo o prijemu. Bez snažne podrške Merkelove i Kurca, od učlanjenja nema ništa, pa bi se Vučiću moglo dogoditi da požali što tokom Erdoganove posete nije bio malo uzdržaniji.

Na kraju, ima i jedan detalj koji, na sreću, nije privukao mnogo pažnje. Vučićev šef kabineta Nikola Selaković izjavio je nakon Erdoganove posete da ga je susret dva lidera podsetio na veliko prijateljstvo kralja Aleksandra Prvog i Kemala Ataturka, a sličnu ocenu izneo je i turski analitičar Erhan Turbedar. Obojica su propustila da pomenu da je glavni rezultat tog prijateljstva bio sporazum o masovnom iseljenju kosovskih Albanaca u Anadoliju, što teško može da se ponovi u današnjim uslovima.

IŠ ZA NIŠ: I odnosi sa Rusijom su, i pored toga što su dugo očekivani MiG-ovi konačno stigli, lošiji nego što izgledaju na prvi pogled. Pitanje Srpsko-rusko humanitarnog centra kod Niša, kome je Srbija svojevremeno obećala diplomatski status, a zatim to obećanje povukla pod pritiskom Zapada, ostaje kamen spoticanja i ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin je već najavio da će to biti jedna od glavnih tema Šojguove posete. Koliko god Rusi pritiskali, Vučić jednostavno ne sme da popusti u ovoj stvari, jer mu je i iz Berlina i iz Vašingtona nedvosmisleno poručeno da bi to značilo suspenziju evropskih integracija i ozbiljno zahlađenje odnosa sa NATO. Rusi to vrlo dobro znaju, ali ne prestaju da pritiskaju jer je za njih to strateško, a ne bilateralno pitanje: ukoliko bi im uspelo da taj centar pretvore u neku vrstu vojno-obaveštajne baze (rusko Ministarstvo za vanredne situacije, kome je Šojgu godinama bio na čelu, praktično je deo vojnog kompleksa), konačno bi izašli iz NATO obruča i stekli uporište na evropskom tlu. Oni su planirali da slične centre otvore i u Crnoj Gori i Makedoniji, ali im je posle učlanjenja Crne Gore u NATO i promene režima u Makedoniji ostala samo Srbija, pa guraju tamo gde još mogu.

A zatim, tu je i pitanje sve bliskijih odnosa Srbije sa NATO, koji se više ne ogledaju samo u brojnim zajedničkim vežbama. Odluka Srbije da pristupi Evropskoj borbenoj grupi "Helbrok", koju čine Grčka, Bugarska i Rumunija, svakako je podiglo obrve u Moskvi, jer je reč o savezu pravoslavnih zemalja u kome dominiraju članice NATO, a uskoro bi, prema nekim najavama, trebalo da im se pridruži i Ukrajina. U tom smislu, nedavna Čepurinova izjava da neutralnost Srbije "predstavlja veoma ozbiljan izazov" mogla bi se shvatiti kao upozorenje da i Moskva ima neke "crvene linije".

Kada je reč o Sjedinjenim Državama, odnosi su, što bi se reklo na društvenim mrežama, komplikovani, ne samo zbog Kosova. Čak i ako se uzme da je nedavno prepucavanje američkog ambasadora Kajla Skota sa ministrom vojnim Aleksandrom Vulinom predimenzionirano, postoje mnogi problemi: istraga o ubistvu braće Bitići, američkih državljana čija su tela nađena u masovnoj grobnici u policijskoj bazi u Petrovom Selu, godinama tapka u mraku, a glavni osumnjičeni je funkcioner SNS. Nije se daleko odmaklo ni u istrazi o paljenju američke ambasade uprkos brojnim obećanjima Vučića i njegovih prethodnika. Sad tome treba dodati i naglo zbližavanje sa Turskom, koje sigurno nije prošlo neprimećeno.

Stoga naivno zvuči nedavna opaska Ivice Dačića da Srbija treba da zaobiđe Stejt department, u kome, po njegovom mišljenju dominiraju srbomrsci zaostali iz administracije Bila Klintona i Baraka Obame, i da uspostavi direktan kontakt sa Trampom. Dačić je verovatno zaboravio da je sličnu stvar svojevremeno pokušao Čedomir Jovanović u vreme kada je bio potpredsednik vlade Zorana Živkovića. Jovanović je, nakon što je ušao u sukob sa tadašnjim ambasadorom u Srbiji Vilijamom Montgomerijem inicirao, preko jedne velike i skupe lobističke firme, da se eskivira Stejt department i uspostavi direktan kontakt sa Džordžom Bušom, u koga je Beograd tada polagao slične nade kao danas u Trampa. Agencija je uzela pozamašan honorar iz budžeta Srbije, ali Buš nije promenio Klintonovu politiku prema Srbiji i Kosovu, kao što ni Tramp neće Obaminu.

To je zato što u ozbiljnim zemljama spoljna politika ne zavisi od ličnih odnosa nego od strateških interesa i institucija. Srbija nema funkcionalnu strategiju spoljne politike i bezbednosti, pa to kompenzuje burazerskom diplomatijom i improvizacijama. Jedna od takvih improvizacija je trapav pokušaj da preko krize u Kataloniji izdejstvuje reviziju stava EU o Kosovu, od čega ju je u poslednji čas odvratila Španija – zemlja za čiji se integritet Srbija navodno zalaže.

Ostaje sumoran zaključak da su ljudi koji vode Srbiju, a koji nas već godinama ubeđuju da nam nikad nije išlo ovako dobro i da nam standard raste kao nikad u novijoj istoriji, i sami počeli da veruju da je to istina, a sada su svoje iluzije počeli da prenose na spoljnopolitički plan. U njihovoj mašti Srbija je regionalna sila, uvažen igrač na međunarodnoj sceni i globalni faktor mira i stabilnosti. A mašta, kao što su dečji pesnici odavno primetili, može svašta. Dok ne udari u realnost.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net