foto: zvezdara teatar
ZAJEDNIČKI USPEH: Iz predstave Tetovirane duše

Sećanje na veliku glumicu >

Moje predstave sa Mirom Stupicom

Avgust je mesec u kome je Mira Stupica rođena i prošle godine preminula. Slobodan Unkovski, jedan od najrenomiranijih jugoslovenskih pozorišnih reditelja, zabeležio je za "Vreme" svoje uspomene na Miru Stupicu, glumicu 20. veka

Nađem se u žiriju na MESS-u u Sarajevu, jednog proleća, valjda sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Bio sam mladi reditelj u usponu. A u žiriju i Mira Stupica. Nju, kao i Mariju Crnobori, niste mogli da oslovite kao drugaricu, ne zato što je neko odredio drugačije, već zato što su one bile gospođe po svemu, i to je bila činjenica. Verujem da je ona prva osoba koju sam oslovio kao gospođu, zamišljajući pritom kako me sud partije kritikuje i izbacuje jer sam urušio ustanovljeni kodeks.

Ne znam koliko je tada Mira imala godina. Uostalom, nikad nisam znao koliko je godina imala i u nekim drugim prilikama kada smo se družili. Imala je neku unutarnju energiju, neki haos koji vapi za redom, bila je glumica ali pre toga, žena sa stavom, s teško prevodivim unutarnjim svetom.

Sreli smo se u Sarajevu, i dok sam stidljivo smišljao kako da joj predložim da uradimo zajedno predstavu, ona mi je odjednom saopštila, mi moramo da radimo zajedno. To mi je bilo kao orden, kao da je moja profesija reditelja overena i moj eventualni talenat potvrđen. Realni rad na predstavi je možda mogao samo da dovede u sumnju ovaj moj status…

Naše žiriranje rezultiralo je trijumfom makedonske predstave Svadbata na Mara (Marina svadba) bitoljskog NT – najviše zbog kvaliteta predstave, ali značajnim delom zbog Mirinog sentimenta za pozorište u provinciji koje je odlično razumevala. Negde na početku festivala, ode žiri na sastanak sa legendarnim direktorom MESS-a Lukom Pavlovićem. Na ulasku u upravu festivala, Mira me povuče u stranu i naredi mi (njene su kratke rečenice imale definitivnu formu): "Ti ćeš da pitaš o našem honoraru!" Nema prostora da išta kažem o tome, kako ja ne mogu, kako sam najmlađi u žiriju i sva ostala opravdanja. Konačno, zar mi umetnici uopšte treba da razgovaramo o parama?

Sastanak o raznim temama privodi se kraju, ja gledam u sto, i u razne druge pravce, samo ne u Miru… Onda Pavlović, više kurtoazno, upita ima li žiri neko pitanje. I dok sam se spremao da kažem ne, nemamo, Mira me udari laktom u rebra da sam poskočio. Luka Pavlović me pogleda iznenađeno i na njegovo upitno "Da?", ja nekako izustim zadato pitanje o tome koliko će biti naš honorar. Luka se neprijatno iznenadi: "Pa zar vi, Unkovski, ovde najmlađi, pitate o honoraru pored jedne Mire Stupice?" Tu se ja u sebi složim s njim, zaista je u pravu, i najrađe bih pobegao iz prostorije. Ali Mira skoči i reče: "Zašto, neka pita dete!" Luka tu ne može da dođe sebi od zaprepašćenja jer me Mira podržava, pa posle kratke pauze, izgovori, na primer, 300 (hiljada) bruto. Meni se to učini odličnom cenom. Pre nego uspem odmah da pristanem, Mira me uhvati za ruku i izbaci iz kancelarije u hodnik, pa onda s vrata dobaci 600 (hiljada) neto i pare da budu na računu kada se vratimo sa MESS-a. Onda mi je možda čak i rekla napolju, kasnije, vidiš da nije bilo teško!

Celog života pregovaram s direktorima pozorišta i s producentima, kupio sam čak harvardsko izdanje Priručnika za pregovaranje, ali u stvari, sve sam o tome saznao tada na MESS-u od Mire Stupice: potraži duplo od onoga što ti se čini prihvatljivo, imaj jasan stav i ne ostaj dugo u prostoriji za pregovore jer ćeš napraviti kompromis. Možda će neko reći da ovo nije važno za pozorište, mada se pozorište uglavnom sastoji od banalnih malih trenutaka koji artikulišu veću temu.

Evo nas desetak godina kasnije, na prvoj probi Tetoviranih duša Gorana Stefanovskog u Zvezdara teatru, jedne predstave koja će, posle Mrešćenja šarana, održati uspon ovog teatra. Podela savršena, jedino Gaga nije mogao da igra zbog nekih drugih obaveza. Pozvali smo Zijaha Sokolovića da se pridruži ekipi snova: Pepi, Pljaka, Berček, Goca Gadžić, Željka Gortinski, Cvijeta Mesić, Zoran Cvijanović i drugi. Održim prvu probu, savršeno, sam se ježim dok slušam sebe kako sam pametan, kako znam sve, koliko sam se spremio za ovaj tekst. Od radosti što je Mira u podeli, trudim se i više nego što je potrebno. Ona sedi preko puta mene, za jednim dugačkim stolom, sa tamnim naočarima, ili ne, nisam sada sasvim siguran. Svejedno, sa tamnim, sa svetlim, Mira Stupica je u mojoj podeli.

Odem sa probe ko narodni heroj, vratim se sutradan s još boljim idejama i analizama, Mira sad sedi kraj mene. I dok govorim dugo i talentovano, vidim da joj je koleno u debelom zavoju. Odmah prekinem svoj nadahnuti govor, Mira izjavi da ima problema s kolenom duže vreme, bolove i, ako produži ovako da je muči, ne zna kako dalje. Užas! Iscuri tu po Zvezdari moj dugo pripremani koncept i eventualni talenat.

Nastavimo da probamo još 45 dana, dođemo skoro do premijere, vidimo da imamo predivnu predstavu, odemo na večeru svi zajedno. Mira sedi sa moje desne strane. I odjednom se ja setim njenih bolova u kolenu, zavoja… Mira mi na to kaže iznenađena: "Koje koleno? Ah to... Nije mi se dopalo kako si počeo na prvim probama, pa sam morala da izmislim adekvatan način da izađem iz podele a da te ne uvredim." Toliko o mom fantastičnom početku proba.

Lepo smo probali, iako smo bili veoma različiti u razumevanju materijala. Ona je bila prisutna sasvim, posvećena, velika glumica u najboljem značenju te reči. Kako nismo umeli da rešimo njen odnos prema činjenici da jedni kažu da je Strezo umro a njena Altana tvrdi da je živ, evo Mire Stupice jednog dana sa rajfom za kosu na kome se njišu dve pingpong loptice na federima – tako da sve što njen lik izgovori ozbiljno, ove loptice dovedu u pitanje. To je bilo njeno odlično rešenje koje je stavilo kritiku na test za tumačenje.

Svejedno što nije više vezivala koleno, uvek je bila obazriva kako igra i jesu li moja tumačenja materijala tačna. Pojavi se njen brat Bora Todorović na predzadnjoj generalnoj probi. Mira dobije veliku tremu. Bora je veoma voleo neke moje predstave. Skupimo se svi oko njega, prvi gledalac sa strane. On kaže Unko – odlično, Berček fantastičan, Zike, Pepi – sve savršeno, Miro, ti nemaš veze. Koja si ti majka? I tako dalje. Ja krenem da je branim, ali ne mogu toliko da je odbranim koliko je Bora grdi. Svejedno i da je odbranim, vidim ona više veruje Bori nego meni. Sruši se u tren naše uverenje da imamo fantastičnu predstavu, jer ako Altana / Mira nije dobra, šta je dobro?

Mira potraži pauzu. Ja dam 15 minuta, njoj je potrebno 30. Uzela je jednu stolicu, otišla u ugao foajea. Nešto radi, ne znam šta tačno, očigledno prelazi tekst, ništa se ne čuje. To je potrajalo malo više od 30 minuta. Onda je ustala, okrenula nam se, i to je bila jedna druga Mira Stupica. Odigramo još jednom Tetovirane duše.

Imao sam priliku da radim sa mnogim od najznačajnijih glumica u regionu, sa Čeri Džons u Americi, u Rusiji, u Grčkoj, sa glumicama u Nemačkoj koje su došle iz slavnog Talija teatra, ali to što je uradila Mira video sam samo tada, na toj zadnjoj generalnoj probi, i nikad više u mojoj sada već 46 godina dugoj karijeri. Ona je preokrenula čitavu ulogu, bazirano na prethodnom radu, ali sa kompletno novim pristupom, sa novim karakterom, i sve to sprovedeno do najsitnijeg detalja, do stava tela, do geste, do boje glasa, do izmenjenog odnosa ka nekim od drugih likova, do rada sa rekvizitom, sve.

Onda je Bora došao na premijeru i odobrio je. Svima nam je laknulo, Miri ponajviše.

Tetovirane duše su se odigrale preko 70 puta u jednoj i po sezoni. Igrale bi se i više da se pipci pripreme raspada Jugoslavije nisu uvukli u našu podelu.

Nismo se više sreli na probi neke nove predstave. Ali nekako mislim da smo uvek ostali u jednoj tajnoj vezi koja je meni bila značajna podrška u daljim izazovima koje imate stalno kad se bavite teatrom.

Pričao sam joj koliko mi je bilo značajno kada sam se upoznao sa čovekom njenog života, Bojanom Stupicom. Kako sam zamolio Belovića da me predstavi Bojanu, koji je tada bio upravnik JDP-a a ja student na drugoj godini FDU-u. On je ustao, zakopčao somotski sako iznad karirane košulje, i pogledao me u oči preko poluzatamnjenih naočara.

Od tog trenutka imao sam potrebu da se takmičim, bar u svojoj glavi, sa Bojanom, ko će bolje da uradi ulogu sa Mirom, ali moja je šansa došla tek posle mnogo godina u Tetoviranim dušama, koje Bojan već nije mogao da vidi.

Pričao sam joj na probama kako sam bio kod Vave, proročice koja mi je sve pogodila, to joj se učinilo značajnim i interesantnim. Ne za predstavu, već za život.

I naravno, ovo moje sećanje na Miru Stupicu ne bi bilo kompletno iskreno ako ne otkrijem i bar jedan trenutak kad sam zabrljao – kad sam joj predložio da odemo na kafu u "Stupicu", mesto koje je tog trenutka bilo in. Kako da vam opišem njenu reakciju, kako da vam prepričam sve što mi nije rekla ali se videlo u njenom pogledu? Taj prezir prema zloupotrebi Bojanovog imena koje je bilo adekvatno za teatar koji je projektovao i izgradio, ali svakako ne i za kafić... Naravno da od kafe nije bilo ništa.

Video sam je zadnji put na TV-u u jednom intervjuu, u domu, čini mi se. Pušila je kao i uvek, narogušena pomalo kao i uvek, ali svoja kao retko ko.

Ponekad mislim da je mera uspeha u ovom poslu koji radim, pre svega, susret sa posebnim ljudima, u posebnim situacijama, gde ih samo ja mogu videti kako iz sebe prelaze u nekog drugog ili u nešto drugo. To drugo možemo da nazovemo karakter ili kreacija, kako vam zgodnije.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net