Premijere – Doručak šampiona >

Živeo Mate, prezime mu znate

Intrigantna i upečatljiva predstava Teatra Ulysses i Bitef teatra inspirisana je životom legendarnog Mate Parlova, mada je iz pravnih razloga njegovo ime u izvođenju moralo da izostane

Za "Vreme" sa Briona

Predstava Doručak šampiona premijerno je izvedena prošle subote na Malom Brijunu, na tvrđavi Minor. Nastala je u koprodukciji naravno kazališta Ulysses, koje već 17 godina uspešno vode Lenka Udovički i Rade Šerbedžija, i beogradskog Bitef teatra. Ovoj premijeri prethodio je jedan pomalo neobičan pravni zaplet – naime, predstava je inspirisana čuvenim Matom Parlovom, jednim od najpoznatijih svetskih boksera i jedinim u istoriji tog sporta koji je osvojio olimpijsku, evropsku i svetsku amatersku te evropsku i svetsku profesionalnu titulu. Svojim uspesima bez premca, ali i uvek uljudnim i skromnim ponašanjem, u istoriji jugoslovenskog sporta za života je još postao mit. I nakon kraja sportske karijere, kao i u tmurnim i smutnim vremenima rata i raspada zajedničke države, držao se uvek časno i gospodski. Čuvena je njegova izjava: "Bio sam prvak svijeta, pa kako bih onda mogao biti nacionalista?", koju su mnogi navodili kao primer trezvenog i zdravog rezonovanja u vremenima niskih strasti. Kamo sreće da su bezbrojni "vrhunski intelektualci" s naših prostora imali toliko prisebnosti, časti i duha u vremenima kada je to bilo najpotrebnije, koliko je imao jedan proslavljeni bokser.

Predstava je najavljena pod nazivom Mate Parlov, ali kada je porodica Parlov saznala za to, a posle njenih neuspešnih pregovora s producentima, došlo je do promene naziva predstave – udovica Laura Parlov je zaštitila delo i ime Mate Parlova, objasnio mi je producent Duško Ljuština, i nije dozvolila da se koristi Parlovljevo ime u naslovu predstave. "Mi nismo hteli da pravimo probleme i promenili smo ime predstave", zaključuje Ljuština. Inače je porodica Parlov jedna od prvih na prostorima bivše Jugoslavije koja je brendirala svoje prezime.

U svakom slučaju, predstava menja naziv u Doručak šampiona i tokom njenog scenskog izvođenja se ni u jednom trenutku ne izgovara zajedno ime i prezime Mate Parlova.

Tokom premijerne večeri na tvrđavi Minor i vreme je u službi pozorišta: mada je najavljena oluja, noć je vedra, čak u jednom trenutku vidimo zvezdu padalicu (scenograf Davor Sanvičenti kaže nakon predstave da su za takav detalj u scenografiji potrebne posebne veze i bez sumnje je u pravu). Predstavu, autorski projekat, režirao je Aleksandar Švabić, a igraju: Slavko Štimac, Katarina Bistrović Darvaš, Lucija Šerbedžija, Dejan Dedić, Jerko Marčić.

Parlov je svakako mit, heroj, onaj koji se elegantno i odlučno bori do kraja, a svaki mit ostavlja prostor za mnoštvo asocijacija. Moj je doživljaj da je ova predstava pre svega ostavila taj prostor otvorenim upravo za bezbroj varijacija, za bezbroj pojedinačnih učitavanja asocijacija.

Za svakog od aktera Parlov je pre svega simbol nečega – za Dejana Dedića to je susret sa snagom i riznicom života, kako mi kaže nakon predstave. Dedić to i donosi na scenu – mladog boksera, čistih motiva, punog snage i želje i za borbom i za životom. Za Slavka Štimca to je susret sa izvanrednom ličnošću. On igra Parlova iz velike tišine, koja je moćna, ne govori mnogo. Štimac hvata mnogoznačno boksersko ćutanje: oni nemaju potrebu da pričaju, jer svoje kažu u ringu, rukama... Gledalac ima utisak da je Štimac pronašao pravu frekvenciju sa herojem. Iz nje deluje na sceni pokazujući osetljivost duše. Katarina Bistrović Darvaš igra koncentrisano, uznemireno, tanano, za susret sa Parlovom kaže da je fascinirana njegovom gospodskom borbom i ogromnom mudrošću. Igra Lucije Šerbedžije je prirodna, ona jednostavno pripada priči, za nju je susret sa ovom temom susret sa prostorima čestitim i inteligentnim u čoveku, sa onim ljudskim, govori mi nakon predstave. Za Jerka Marčića ovaj proces je bio susret sa onim mističnim i kontradiktornim u čoveku, na scenu svojom igrom donosi vrstu zapitanosti i želje da se ide do kraja i u igri i životu.

Dramaturškinja predstave je Nataša Rajković, tekst je nastajao tokom procesa, dobro je strukturiran, funkcioniše po fragmentima, koji su tu da markiraju priču o simbolu šampiona u najširem smislu te reči, a polazeći od biografije i simbolike Parlova, i da u gledaocu pobude slike, lične motive, opservacije. Kroz tako otvorenu formu predstava zapravo postavlja mnoštvo pitanja. Kako se postavljamo prema životu? Koje borbe vodimo? Da li im se predajemo do kraja? Da li smo svesni da samo predajući se do kraja upoznajemo sami sebe? Da li smo svesni da samo pošto upoznamo sebe možemo dopreti do drugog? – samo su neka od njih.

Tekst se bavi temom heroja, koja je sama po sebi velika i nosi u sebi jednu vrstu fragilnosti, koju je najteže materijalizovati na sceni, i utoliko je zahvalniji svaki uspeh te vrste.

U nastajanju teksta korišten je materijal o Parlovu, snimci borbi, intervjui, kao i lične priče aktera koje su na neki od načina povezane sa temom. Parlov je bio jedan od heroja bivše zemlje – obrazovan, vrlo posvećen, disciplinovan, prvi je uveo trening pesnicama baziran na ruskoj školi; uvodi novo u boks, a zadivljuju vas njegovo poznavanje poezije i ljubav prema njoj, jer on poeziju uzima na pravi, malo "starinski" način: kao lek i okrepljenje.

Heroj u sportskom kontekstu, ne samo po ogromnom broju pobeda i veličanstvenom broju osvojenih titula nego po igri koja je imala i eleganciju i mudrost, poznat po tome da je bio vrstan taktičar, poznat po strpljenju u ringu i umeću da protivniku nađe slabu tačku i pobedi ga.

U Pulu Mate Parlov dolazi iz sela kraj Imotskog i u školi se susreće sa vršnjačkim nasiljem. Slutim da nedostaju jasnije slike iz tog perioda, u kojem se kod mladog Parlova zapravo javlja motiv da se bude najbolji. To je okruženje u kojem je dete izloženo takvoj vrsti provokacije da se ili povlači ili reaguje pesnicama.

Reditelj Aleksandar Švabić režira predstavu kao da pažljivo kreira esej u slikama, na sceni vidimo zapravo kretanje unutrašnjosti čovekove kroz slike iz detinjstva, kroz pokret, vidimo pijetet i nežnost. Švabić pažljivo rukuje energetskim potencijalima glumaca, tako da oni skladno kreiraju celinu.

Scenografija Davora Sanvičentija jedan je od aktera u predstavi – bele trake ivica ringa unutar kojeg se nalaze akteri, a koji je ring, naposletku, u kojem smo svi, na jednoj strani flaše i jedna staklena boca igraju kafić u Puli koji je Parlov držao i u kojem je radio, sa druge strane uza zid bokserska vreća. Na sceni unutar ringa stolice za aktere. U jednom trenutku na zidiću u dnu scene pojavljuje se bela silueta čoveka koji drži cigaretu u jednoj i ima boksersku rukavicu na drugoj ruci. Posmatra sve i maše nam u jednom trenutku, kao da kaže: "Tu sam, samo napred." Sanvičenti nakon predstave kaže da je ta bela silueta nešto što on zove udaljena intimnost. Scenografija pažljivo obgrljuje ovu predstavu dajući joj nešto istovremeno intimno i trijumfalno. Tako je i muzika Damira Urbana tu da podrži, na pravi način, tišinu, kao vrstu aure koja sa scene dolazi u publiku.

Koreografija Staše Zurovca unosi posebnu vrstu osetljivosti i dostojanstva. Kostim Marie Marković podržava svojom jednostavnošću i toplinom samu priču – vide se iz njega i selo u kojem je rođen i Pula i odrastanje… On naglašava koliko je i heroj prosto čovek.

Na predstavu sam došla kao pozorišni kritičar, uvek to podrazumeva iskrenu znatiželju, a vratila sam se sa pričom koja u sebi na jedan nosi skromnost, nežnost i poštovanje, koji su našli način da dopru do nas u gledalištu, u ovom prebrzom vremenu koje živimo.

Sve se završava u tišini, a onda čujemo pesmu koju je komponovao Damir Urban, ima u njoj nečeg partizanski borbenog:

"Jednom siječe tortu svijeta, drugom siječe crni vjetar, i dok mase kliču Mate, jablan taj u njemu raste."

Nosite nakon toga dugo u tišini ono što ste dobili ovom predstavom.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net