foto: milovan milenković
PRIORITETI: Detalj iz Viminaciuma...

Reakcije >

Budućih deset godina

O favorizovanju etnocentričnog i nacionalnog tumačenja kulture i ostalim detaljima koje treba promeniti u budućoj strategiji razvoja kulture, u Komentarima Nacrta ovog dokumenta koje je Ministarstvu kulture uputilo dvadeset arheologa

"Nacrt Strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027. godine je na sajtu Ministarstva kulture i informisanja, i dostupan je najširoj javnosti. Pozivamo stručnu, užestručnu i najširu javnost, kao i sve one koje to zanima da prouče ovaj dokument. Na sajtu Ministarstva je i adresa preko koje su svi dobrodošli da iskažu svoje sugestije, nadam se i neku reč pohvale, kako bismo otpočeli proces javnog dijaloga o Nacrtu ovog značajnog dokumenta", rekao je ministar kulture Srbije Vladan Vukosavljević, 1. juna, predstavljajući taj dokument.

Početak javne rasprave koja je tom prilikom najavljena za 1. juli, prema informaciji iz Ministarstva, biće preciziran ovih dana. Do tada, prenosimo delove iz Komentara za Nacrt Strategije razvoja kulture koje je dvadesetak arheologa (vidi okvir) elektronskom poštom uputilo Ministarstvu.

Pohvaljujući na početku Komentara (tekst ima 31 stranu) namere resornog ministarstva da nakon nekoliko decenija konačno uvede planski pristup na polju kulture, njihovi potpisnici upozoravaju da "postojeći nacrt ostavlja izvesne nedoumice te potencijalno kreira nove probleme koji bi, uvereni smo, mogli biti otklonjeni usvajanjem naših sugestija." Podelili su ih u tri celine: načelne, teorijske, i praktične primedbe; problemi u vezi sa predloženim rešenjima implementacije strategije; uloga arheologije.

Među primedbama navedenim u prvoj celini, ističe se ona o definisanju pojma kulture. Potpisnici predlažu da bi "na početku Strategije valjalo odrediti šta se u dokumentu podrazumeva pod kulturom", s obzirom na to da tako nešto nije učinjeno, i predlažu da se kultura definiše kao "skup sistema vrednosti stavova, ponašanja, navika, običaja i ideja koje se upotrebljavaju u nekoj ljudskoj grupi i reprodukuju, šire, održavaju, prilagođavaju i menjaju kroz komunikaciju i deljenja između pojedinaca". Smatraju da "na ovaj način ne bi bilo favorizovano etnocentrično i nacionalno tumačenje kulture." Predlažu i da definicija kulturnog nasleđa bude u tom kontekstu shvatanja kulture, zato što u suprotnom to "rezultira favorizacijom nacionalnih kulturnih svojstava, odnosno neminovnim isključivanjem ili marginalizacijom kulturnih pojava vezanih za druge identitetske grupe ili epohe".

Potpisnici ukazuju da nije jasno definisana i nedvosmisleno obrazložena ideja vodilja koja stoji iza i unutar Strategije, kao i da se, naročito u Uvodu, "bez jasnog kriterijuma i namere iznose opšti stavovi nepoznatih autora, bez pozivanja na konkretne dokumente, istraživanja, naučne zaključke ili rezultate anketiranja javnosti". Na primer, u drugom pasusu četvrte strane piše: "Strategija razvoja kulture u Srbiji nastoji da uvaži, vrednuje, očuva i razvije sve ono što je, kao živa i produktivna tradicija, svaka epoha i kulturno-civilizacijska formacija trajno priložila celini kulture građana Srbije i Srba na širem kulturnom prostoru", što zbunjuje, zato što znači da Srbija čuva kulturu srpskih etničkih zajednica u drugim državama u svetu.

DIMENZIJE: Deo Uvoda u kojem su nabrojane dimenzije srpske kulture koju negujemo i prepoznajemo (a to su: slovenska, vizantijska, starobalkanska, herojska, prosvećeno-evropska, demokratska, kontaktna ili dimenzija otvorenosti) je, piše u Komentarima, "potpuno neprofesionalan i kao takav ne sme biti uvršten u sadržaj nacionalnog dokumenta ove važnosti" što njihovi autori dokumentuju analizom svake navedene dimenzije. Neka od pitanja koja tom prilikom postavljaju su: zašto je unutar "slovenske dimenzije" izdvojen jezik kao jedini aspekt kulture, zatim, zašto se u "vizantijskoj dimenziji", vizantijskim smatra "srednjovekovno graditeljstvo koje je bilo ishod lokalnih prilagođavanja vizantijskih, ali i drugih graditeljskih tradicija, a da se pritom ni rečju ne pominju druge sfere kulture srednjovekovne Srbije, ili zašto je celi srednji vek krajnje pojednostavljujuće sveden na ličnost Sv. Save i svetosavski mit kao središnje motive; ili pak o kakvoj mističnoj vertikali je reč kada se govori o antičkom i srednjovekovnom kulturnom nasleđu; i konačno, zašto je u žižu stavljeno samo istočno hrišćanstvo kada su i Vizantija i istočno Sredozemlje duboko i neraskidivo povezani i sa zapadnim hrišćanstvom, ali i judaizmom i islamom, a samim tim i sa percepcijom vizantijskog nasleđa u tim kontekstima." Herojsku dimenziju Nacrt definiše kao "dimenziju Kosovskog zaveta, koja duhovno pretpostavlja materijalnom i koja obezbeđuje samoočuvanje društva pred egzistencijalnim i identitetskim izazovima, ne samo naša srednjovekovna viteška kultura već i kultura naših predaka, seljaka ratnika, i onih u Prvom srpskom ustanku, i onih u Prvom svetskom ratu, od onih koji su savladali osmanlijsku okupaciju do onih koji su učestvovali u antifašističkoj borbi, pružali otpor nacističkoj okupaciji i kasnije branili slobodu i druge vrednosti svoga i opšteg nasleđa." U Komentarima piše da ovakva definicija "ostavlja prostor za pogubno, romantičarsko i fanatično tumačenje istorijskih događaja". Istaknuta su pitanja "šta je uopšte, i gde se u istorijskim izvorima može naći sadržaj tog zaveta? Zar je cilj Strategije potpirivanje mitomansko-nacionalističkih verzija istorije izmišljenih u moderno doba?" Uočava se "pozivanje na militarističku doktrinu kao glavnu komponentu očuvanja kulturnog identiteta i to kroz nacionalističku mito-istoriju stvorenu u klerikalnim redovima. Seljaci-ratnici, ustanci i ratovi u Strategiji za razvoj kulture boje tu kulturu kao izrazito ratničku, prenebregavajući druge mnogo važnije i složenije komponente kulturnog života i u sadašnjosti i u prošlosti."

Autori Komentara zatim primećuju da se pod "nacionalna kultura" u Nacrtu podrazumeva isključivo srpska nacionalna kultura. Stoga, i pored proklamovanja da se "kulturna politika mora kretati na podjednakom odstojanju između izazova kulturnog etnocentrizma, s jedne strane, i opasnosti procesa akulturacije, s druge strane. Svaka nacionalna kultura počiva na jasnoj predstavi o sopstvenom identitetu...", Nacrt Strategije u svojoj osnovi propagira otvoreni etnocentrizam budući da sva društva, društvene i kulturne interakcije prepoznaje i predstavlja isključivo kao odnose između nacija/naroda i njihovih etnodeterministički shvaćenih kultura. Potpisnici Komentara upozoravaju da se na ovaj način kulturna različitost "ograničava na romantičarsku ideju o postojanju jasno utvrđenih naroda koji imaju svoj duh, specifičnu kulturu, jezik, teritoriju, veru itd." Time se "umesto inkluzivnosti proklamovane Zakonom o kulturi dobija samo apel za toleranciju jasno odeljenih kulturnih blokova koji u praksi neće doprineti prevazilaženju postojećih stereotipa i predrasudnih stanovišta o populacijama drugih i njihovim kulturama".

U Komentarima je uočeno i da je u središtu pažnje Strategije "relevantno pitanje genocida i zločina, te utvrđivanja naučno zasnovanih tumačenja prošlosti i sa njima povezane adekvatne kulture sećanja" iako je njima pre mesto u Strategiji za nauku budući da je reč o inicijativi za naučno ustanovljavanje istorijskih činjenica. Zato se ima utisak da ova tematika "igra ulogu isključivo u kontekstu etnocentrične agende, što dalje govori da je razvoj kulture viđen kao neka vrsta vrednosno opterećene reinvencije nacionalnog identiteta kroz podsticanje izgradnje kulture žrtve".

ZAPROKUL: U drugoj celini Komentara, posvećenoj implementaciji, autori ovog teksta su se posebno bavili ulogom koja je Nacrtom namenjena Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka (ZAPROKUL). Ne baveći se činjenicom da je aktuelni direktor ovog zavoda jedan od ključnih autora Nacrta, usmerili su se ka kapacitetima i kompetencijama ove ustanove i njenih zaposlenih za obavljanje poslova koji im se Nacrtom delegiraju. "ZAPROKUL bi, ukoliko Strategija bude usvojena u trenutnom obliku, preuzeo i najveći deo naučnoistraživačkih poslova koji se tiču kulture, što bi možda bilo legalno, ali ne i legitimno. Naime, ova ustanova osnovana je na Zakonu o Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka koji je danas umnogome prevaziđen, a pored toga na ZAPROKUL se ni na koji način ne odnose odredbe daleko recentnijeg, i za istraživačke poslove nadležnog Zakona o naučnoistraživačkoj delatnosti." Osim pitanja zakonske nadležnosti, u Komentarima je postavljeno i pitanje o kapacitetima, odnosno kompetencijama zaposlenih u ovoj ustanovi za poslove koje im Nacrt dodeljuje. Naime, prema njihovom Pravilniku o sistematizaciji na istraživačke poslove najčešće je opredeljeno po jedno lice za krajnje široke oblasti, a pritom ni tražene kvalifikacije nisu ni izbliza visoke kao one koje za naučnoistraživačke poslove predviđaju zakoni. U Komentarima je zato predloženo da bi Strategijom trebalo trasirati put bližoj saradnji između Ministarstva kulture i informisanja i Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i decentralizovati naučnoistraživačke poslove u kulturi tako što bi se u ove poslove uveli i fakulteti i naučni instituti.

Vinča

MONOPOL: Na početku treće celine Komentara posvećene arheologiji, potpisani arheolozi smatraju "da ovim nacrtom arheološkom nasleđu nije posvećen dovoljan prostor, odnosno da i one teme koje su u Nacrtu dotaknute u vezi sa ovim poljem kulture i nauke zahtevaju detaljniju elaboraciju".

Prioritetni nacionalni arheološki projekti po Nacrtu su: "Izvođenje radova na istraživanju, zaštiti i prezentaciji u Caričinom gradu, Medijani, Vinči, Sirmiumu, Viminaciumu, Drenovcu i arheološkim nalazištima duž Rimskog limesa." Dakle, Strategija, "od ukupno 191 arheološkog nalazišta koliko prepoznaje, u prvi plan ističe tri rimska lokaliteta, potencijal Limesa, jedan ranovizantijski i dva praistorijska (neolitska) lokaliteta". Nejasno je da li je reč o subjektivnim stavovima autora teksta Strategije ili su navedeni arheološki lokaliteti odabrani na osnovu sveobuhvatne analize koja nedvosmisleno ukazuje na naučne, turističke ili neke druge potencijale upravo ovih nalazišta – pitaju autori Komentara, i naglašavaju da "izuzev Vinče, predloženi lokaliteti spadaju u domen Arheološkog instituta koji je, podsećanja radi, naučni institut. Tako se na vrlo perfidan način uspostavlja monopol, koji ne smemo prepoznati samo kao monopol nad iskopavanjima, nego nad poželjnom i nepoželjnom prošlošću."

O nepokretnom kulturnom nasleđu, a arheološkom posebno, u Strategiji se konstatuje sledeće: "Bogato arheološko nasleđe Srbije suočeno je s rizicima od propadanja zbog sve većeg broja građevinskih i infrastrukturnih poduhvata, učestalih prirodnih nepogoda, rasprostranjenih ilegalnih iskopavanja i ilegalnog prometa arheoloških nalaza i nedovoljne svesti društva o njegovom značaju. Postoji potreba za razvijanjem saradnje organa uprave, policije i sudstva na zaštiti nepokretnog kulturnog, posebno arheološkog nasleđa."

Potpisnici Komentara podsećaju autore Nacrta da je Republika Srbija 2009. godine usvojila Zakon o potvrđivanju evropske konvencije o zaštiti arheološkog nasleđa (u pitanju je revidirana konvencija) i da taj zakon ima univerzalni karakter ("elementima arheološkog nasleđa smatraće se svi ostaci i predmeti" koji nam pomažu da govorimo "o istoriji čovečanstva"), te da predviđa i mere zaštite. Međutim, i Nacrt Strategije predlaže mere: "Donošenje novih zakona u oblastima koje nisu adekvatno pravno uređene (kulturnog nasleđa, arheologije, arhiva, muzeja, pozorišta, kinematografije itd)." Postavlja se pitanje zašto je jedna od mera "donošenje novih zakona" kada se ni postojeće konvencije ne tretiraju na pravi način.

Na primer, Zakon o potvrđivanju evropske konvencije o zaštiti arheološkog nasleđa u članu 10. predviđa sprečavanje ilegalnih iskopavanja. Nacrt strategije kaže da postoji potreba za saradnjom sa policijom i sudstvom na zaštiti arheološkog nasleđa. "U Nacrtu je to ‘potreba’, a ne jasno određenje šta raditi sa gomilama ‘detektoraša’ koji dižu dinamitom arheološke lokalitete u vazduh, tražeći ‘zlato’. Odnosno, opet je slučaj da se zakon koji je ratifikovan ne čita i ne poštuje." Potpisani arheolozi predlažu da bi "na tom tragu trebalo praviti i strategiju šta činiti dalje, jer masovna devastacija nepokretnih arheoloških dobara ilegalnim iskopavanjima, kao i pljačka i preprodaja nezakonski stečenih arheoloških kulturnih dobara, koja se čak podstiče u okvirima registrovanih udruženja, predstavlja nesagledivo ozbiljan problem za razvoj kulture (ali i nauke i obrazovanja) čije bi rešavanje moralo da se prepozna i tretira kao prioritet. Ovo proizilazi iz činjenice da se navedene vrste kulturnog nasleđa ne mogu revitalizovati, ponovo pokrenuti ili oživeti, budući da predstavljaju neobnovljivu vrstu kulturnog nasleđa i dobra (vezanog ne samo za Srbiju već čovečanstvo uopšteno)."

Podsetimo da je na kraju predstavljanja Nacrta Strategije za razvoj kulture, ministar Vladan Vukosavljević rekao sledeće: "Spremni smo da prihvatimo sve razumne sugestije, kao i da tekst korigujemo novim idejama, ne zato što smatramo da smo ovde nešto pogrešno uradili ili zato što rizikujemo sa pojedinim definicijama, procenama i prognozama, već zato što smatramo da eventualno nešto nije dovoljno jasno uočeno s naše strane."


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Potpisnici

Prof. dr Staša Babić, Odeljenje za arheologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu; Radmila Balaban, MA, istraživač saradnik, Odeljenje za arheologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu; Aleksandar Bandović, MA, Narodni muzej u Beogradu; prof. dr Vera Vasiljević, Odeljenje za arheologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu; dr Ivan Vranić, naučni saradnik, Arheološki institut Beograd; doc. dr Jasna Vuković, Odeljenje za arheologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu; doc. dr Milena Gošić Arama, Odeljenje za arheologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu; prof. dr Vesna Dimitrijević, Odeljenje za arheologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu; Aca Đorđević, muzejski savetnik, Narodni muzej u Beogradu; dr Ivana Živaljević, Grupa za bioarheologiju, Institut BioSens, Univerzitet u Novom Sadu; dr Marko Janković, naučni saradnik, Arheološka zbirka Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu; doc. dr Zorica Kuzmanović, Odeljenje za arheologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu; doc. dr Monika Milosavljević, Odeljenje za arheologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu; dr Vladimir V. Mihajlović, istraživač-saradnik, Balkanološki institut SANU; doc. dr Vladimir D. Mihajlović, Odsek za istoriju, Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu; prof. dr Aleksandar Palavestra, Odeljenje za arheologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu; Andrej Starović, viši kustos, Narodni muzej u Beogradu; Natalija Ćosić, MA, Centar za preventivnu konzervaciju, Centralni institut za konzervaciju; dr Tatjana Cvjetićanin, naučni savetnik, muzejski savetnik, Narodni muzej u Beogradu; doc. dr. Perica Špehar, Odeljenje za arheologiju, Filozofski fakultet Univerziteta u Beograd.

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net