Knjiga >

Grupni portret sa sramotom, i mudrost velikog romana

Propali ste zato što vam je zastava stara. S jednom zastavom može da se pobedi samo jedanput

 

Predgovor jednom pogovoru, ili: reč obavezuje

Jednom ću, kad sazrim, valjda naučiti da držim jezik za zubima. Jer, reči obavezuju. A ja nikako da prestanem da iznosim na drum sve što mi je na umu, pa sam tako i – baveći se, tu i tamo, po potrebama posla, i živim i pokojnim Dobricom Ćosićem, natuknuo i to da mi se čini da su neke njegove davne knjige pale žrtvama njegovog javnog angažmana, i da u tome ima izvesne neravnoteže koja će kad-tad morati biti izbalansirana, jer je to, ako ništa drugo, načelo javne higijene duha. I da bih o Deobama, recimo, i sam rado pisao, u nekoj drugačijoj konstelaciji, kakve nema i ko zna kada će i da li će biti stvorena. Jer me nešto svrbi i žulja u vezi s njima, nešto što nije nevažno, nešto na šta smo možda zaboravili u međuvremenu, ali ono time nije prestalo da postoji.

E, onda je Ana Ćosić-Vukić, istoričarka književnosti, priređivačica Ćosićevih dela i ne naposletku piščeva kćer, došla do mog broja telefona i rekla mi, otprilike: čitala sam to što ste pisali. Volela bih da to i ostvarite. S "Lagunom" pripremam novo izdanje Deoba, i volela bih da u toj knjizi vidim taj vaš tekst, onakav kakvim ste ga zamislili.

Jesam li to mogao da odbijem? Naravno da nisam: ta, rekoh već, reč obavezuje. A nisam, uostalom, ni poželeo da odbijem. Naprotiv, odmah me je zagrejala radoznalost: šta li ću to otkriti u tim Deobama danas, tridesetak godina od prvog čitanja, onog kad smo svi bili mlađi za jedan veliki, bar desetogodišnji rat, i za celu jednu istoriju? U kojoj je i pisac Deoba imao svoje, ne tako malo mesto, a imao sam ga i ja, ne gurajući se na istu tribinu s njim. Taj rat je, hteli ne hteli, bio i naš rat, i ne bih nipošto mogao reći da smo Ćosić i ja ratovali na istoj strani, da li etničkoj, da li etičkoj, o tome ćemo se još dugo svađati i nikada se nećemo složiti, nikada dok smo živi, a ni posle. A u onom davnom ratu, kada je Ćosić bio mlad i još nije bio pisac, a mene nije bilo ni u zamisli, moji su dedovi, srbijanski partizani, bili njegovi, Ćosićevi saborci. Eno ih, mog Teofila i mog Gvozdena, gde promiču stranicama Deoba kao ćutljive, preteće senke, kao narastajuća pobednička snaga koja će dokinuti jedan učmali svet, koji onako mrtav mori i davi žive. Mislio sam da je i to važno, i da i to na nešto obavezuje.

A sve drugo, stvarnost i mogućnost naknadnih odjeka i reagovanja, malograđanski je cirkus na koji valja biti unapred spreman. Jer znaš gde i s kim živiš, jer znaš da tvoj pogovor u Ćosićevoj knjizi mnogima ima da izgleda kao neobičan brak na koji s negodovanjem reaguju i s mladine i s mladoženjine strane, prosto ne znaš kome je više nelagodno. Nekako bi najvoleli da se to nije ni desilo jer ne mogu rutinski da zauzmu pozu, pardon stav, o tome, po dobro razrađenom mehanizmu koji tako lepo odgovara staroj, dobroj lenjosti duha, a i tribalnosti ljudskih udruživanja i podela. Ali, ja volim baš takve situacije: one u kojima se iskače iz jednom pa zauvek zadatih uloga, rasporeda stvari, bića i pojava.

Zapravo, hoću samo da kažem: drago mi je da sam neoprezno izrekao sve ono što me je posledično obavezalo na novo čitanje Deoba i na možebitno otvaranje nekih novih čitanja i pisanja, sa svih mogućih strana, pa dokle dospemo – dospeli smo.

T. P.

Na dan kada je stavio poslednju tačku na rukopis Deoba, njihov pisac Dobrica Ćosić još nije bio napunio ni četrdeset godina života. Iza sebe je već imao četvorogodišnju partizaniju i veliku ratnu pobedu, i petnaestogodišnju istoriju političkog, intelektualnog, spisateljskog delovanja u novom društvu, odživljene zanose i prva ozbiljnija razočaranja, sazrele sumnje, iskustva i iskušenja, prijateljstva i partnerstva s obe strane ideološke razdelnice srpskog i jugoslovenskog društva.

Danas su vremena drugačija: u četrdesetoj godini, naš pisac tek što je prerastao – ako je prerastao – pisanje protestnih pesama zato što mu roditelji ne daju da u svojoj sobi pušta preglasnu muziku. A Ćosić je do četrdesete, eto, stigao da završi svoj po mnogo čemu najsloženiji i najznačajniji roman, i da bude prvo protagonista, a onda i literarni svedok najkrupnijih preloma epohe, glavnog toka velike istorije, a u malom narodu. Kombinacija uvek rizična, do i preko granice izdržljivosti.

U čemu se ogleda izuzetnost i veličina Deoba, istoriozofska koliko i literarna, i to u postojanom, evo već više nego poluvekovnom kontinuitetu? To je, dakako, roman pisca "ratnog pobednika", i to u ratu koji je bio više od klasičnog međunacionalnog i unutarnacionalnog sukoba, ratu koji je označio utemeljenje sasvim nove ideološke paradigme, a pisan zapravo o drugoj strani, o ratnim gubitnicima, i ne samo o njima, nego i iz njih. Onako kako vrhunaravni zakon dobre literature nalaže.

Deobe su, dakle, u svom najtransparentnijem sloju roman o četništvu, o uzrocima i modusima njegovog nastanka u okolnostima sveevropske katastrofe i nacionalnog sloma i o neminovnosti njegovog nečasnog kraha, potonuća u dekadenciju, u poživotinjenje. Ne bi to bilo, čak ni u kontekstu onog vremena, možda tako revolucionarno novo da istaknuti partizan Ćosić o četništvu nije pisao iz njega samog, iz njegovih unutrašnjih razloga, motiva, ograničenja, predrasuda, da nije učinio taj ključan napor koji razlikuje pisca od ideologa: da transcendira mišljenja, ukuse i limite piščevog građanskog i privatnog "ja" i zađe duboko na drugu stranu, te da se odatle vrati obogaćen za spoznaje od čijeg sticanja tek postaje moguće da nastane literatura. Zato partizana u Deobama takoreći nema, osim u svojstvu sveprisutne opasnosti, kojoj se pridaju mitološko-demonska svojstva. Partizani, predvođeni mitskim Dušanom Katićem, uvek su tu negde blizu, ali uvek u drugom selu, u drugoj šumi, iza onog proplanka ili već negde gde će biti nevidljivi, a pogotovo nečujni. U Deobama njihovih razloga, motiva i ograničenja gotovo da nema – o njima se ionako "sve već zna". Među tim utvarama, senkama s drugog brda, biće i Dobrica Ćosić, koji se u tom svojstvu i pojavljuje, spomenut s mržnjom u jednoj rečenici pri kraju romana. Tito i Staljin biće, dakako, još mnogo dalje, apstraktni kao da ne postoje. "Četnički" rezon samo je inferiorna mikroistorijska interpretacija velike, globalne istorije, samoograničen programatskom sitnoćom, kao pogled muve zarobljene u flaši sa zamagljenim staklom.

I to je sasvim logično, unutar koliko i izvan korica ovog romana. Četništvo je u svojoj srži palanačka, parohijalna mikstura odživelih tradicija i izvetrelih verovanja čija užeglost može da ubije i nosioca i protivnika; misli o onome što joj je pred nosim, rukovodi se trenutnim impulsima, ne ide u susret bilo kojem problemu, nego se od njega sklanja, tavoreći u nevidljivosti koliko god može. Jednom zatočena u vrtlogu svojih kontradikcija, silu će, doduše, vrlo rado ispoljiti, ali samo prema slabom i nemoćnom, prema seljaku, civilu, zarobljenom protivniku, starcu, ženi. Ćosić, međutim, to i te kako notira ali ne insistira na tome preko mere, jer je to već viđeno; njega zanima ono dublje: kako se baš nešto takvo kao Ravnogorski pokret uspostavilo kao vodeći "kusur" nakon brzog i neslavnog sloma prve Jugoslavije, u vreme brutalnog gaženja Srbije od nacističke čizme, uslužno praćene cokulama Nedićevih stražara i ljotićevskog bašibozuka?

Odgovor na ovo Ćosić daje kroz impresivnu polifoniju likova punokrvnih i ozbiljnih, daleko od svake propagandističke iskarikiranosti. Ozbiljan, odgovoran konzervativni političar poput Bate Pavlovića, veran Monarhiji, ali i demokratiji; častan i srčan srpski oficir Kosta Cvetić, heroj Velikog rata; pa onda naniže, paleta likova koja reprezentuje jedan zbunjeni postkraljevinski eklekticizam instinktivnog antiokupacijskog buntovništva koje se vremenom rastočilo najpre u neodlučnosti, potom u političkom pokvarenjaštvu i na kraju u sistematskom zločinstvu i izdaji: odmetnuti beogradski fićfirići s nadriromantičarskim idejama "nacionalne časti" i njihove blazirane frajle koje dolaze na srpsko selo kao u amazonsku prašumu, palanački kmetovi i domaćini kao patrijarhalni zaštitnici koji se postepeno i sasvim neumitno pretvaraju u despote i krvnike bez čije (doslovno) dekapitacije slobode više neće i ne može biti (vojvoda Planinski, koji je istovremeno i bolom i strepnjom razneseni otac koji bi sve žrtvovao za spas svog sina, zabludelog komuniste), klasno isfrustrirane nasledne sluge koje će pristati uz bilo koju ideologiju koja bi im obezbedila naplatu duga, sitne seoske ukoljice i kokošari koji u smutnom vremenu vide šansu za svoj mizerni probitak – jer ni u zločinu ne dopiru dalje od prizemlja – i kaluđer koji će ostati bez vere a zauzvrat neće dobiti drugo doli krvavog noža u vlastitoj ruci, i mnogi drugi, sve je to u Deobama besprekorno ukomponovano u simfoniju glasova tvorećih jedan grupni portret s porazom i sramotom – a sramota je ovde ono što je važno. Intrinsičnost te sramote, njenu upisanost u bezbrojne činove tako tragično suprotstavljene navodnim ili stvarnim izvornim motivima, Ćosić demonstrira suvereno, razvijajući ih iz njih samih, prateći luk nadole tog rastakanja od početka ka samom kraju, u kojem će Srbija Dušana Katića naizgled tako "nelogično" trijumfovati. Zašto, zato što je bila jača, zato što je poletela na krilima Crvene armije, zato što je "Čerčil izdao"? Ne, nego zato što je jahala sa Istorijom u istom sedlu.

A na početku Deoba, Katićevi su partizani tek šačica dezorijantisanih zaludnika jedne daleke ideologije, sledbenika nekog "inostranog centra moći", takoreći "stranih plaćenika", kao nekakva onodobna "druga Srbija", stešnjena u neprijateljski raspoloženom okruženju glavnih tokova "nacionalne misli", te "proverenih tradicija i vrednosti". Otuda ona konstatacija doktora Vasića, lekara i rezonera, sa samog kraja ovog romana, a odabrana za moto ovog pogovora. Sa starim se zastavama ne ide u pobedu, još manje u istoriju, ne s njene svetlije strane.

Tri decenije nakon prve pojave Deoba, Ćosićevi će ratni drugovi proći kroz isto iskustvo: u novom raspadu zemlje i poretka, neki od njih uhvatiće se svoje zastave i propašće, jer će sada ta zastava biti stara, a drugi će učiniti još gore: uhvatiće se zastave svojih davnih protivnika (ne ikonološki, nego suštinski: ideološki, vrednosno), pa će ne samo propasti, nego se i trajno osramotiti. Možda čak ni pisac u tim danima više nije pamtio i sasvim razumevao pouku svog doktora Vasića, ali tako vam je to s velikim romanima: oni su uvek mudriji od svojih pisaca. Manjim piscima je lakše, jer ih njihovo delo ne ugrožava. Deobe su, međutim, veliki roman srpske i jugoslovenskih književnosti, i zaslužuju nova, ozbiljna i odgovorna čitanja, bistre glave i čistog srca.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net