Stric

Ranjen je pored Dunava, oslobađali su Bačku Palanku. Nije žalio život jer mu rekoše, negde u nadiranju ka Srbiji, da mu je izginula sva familija. Doktorka, Ruskinja, nalivala ga je votkom dok je creva vraćala u stomak, i pritom mu govorila najnežnije reči, mekane, tople, i psovala muški, rat, fašiste, sudbinu. Probudio se u petrovaradinskoj Vojnoj bolnici. "Jesmo li ih?", upitao je nasmejano doktorovo lice. "Jesmo, druže, beže bezglavo gadovi!"

Moj stric Golub Dukić, partizan i čovek, vojničina. Mlađi brat moga oca. Donet iz Amerike u maminom stomaku, a bez majke je ostao odmah po rođenju. Zvali ih "siročad iz Dukićeve drage". Otac im, vraćajući se u Ameriku, pogine u Parizu, nije bio rat, naleteo kamion na ljude što su ivicom druma išli i pevali nekim tuđim jezikom. To im je bila usputna stanica do velike luke, do broda.

Prve novce siročad su zaradila na Unskoj pruzi, prve lekcije o pravdi i životu pabirčili skrivajući poderane laktove dok su kucali na vrata onih što su im mogli dati neki posao, prvi bunt pokazali kad su bombe počele padati po Jugoslaviji, kraljevini bez kralja, i kad su zli ljudi probudili zlo. U partizane su otišli svi momci iz sela, ostali su stari, i završili u bezdanim jamama. Stričevi, ujaci, svi od prvog dana u partizanima, u proleterskim, krajiškim, ličkim jedinicama, u naumu da proteraju okupatore, oslobode zemlju i dočepaju se slobode.

U svim velikim bitkama bio je moj stric. Neustrašiv. Za brata, njegovog malog sina Čedu i snajku, pitao je svakog ko bi iz rodnog kraja naišao. To mu dom, sve njegovo. Došla je i vest da je stariji brat terao okupatora do Austrije, zajedno sa Kostom Nađom, i da se piše, pa i među ranjenicima u Petrovaradinskoj bolnici, stanovništvo iz Bosanske krajine za kolonizaciju u Vojvodinu. Stric je prijavio bratovu familiju, u bolnici, i ja sam se rodila posle te kolonizacije, prohodala na toploj bačkoj prašini. Naučila da se radujem stricu i strini kad dolaze iz nekih dalekih gradova, lepi, drugačiji, posebni. Moj stric, vojno lice, strog, onaj što drugu Titu podnosi raport prilikom posete kasarni, što donosi knjige na poklon i engleske štofove za odela, za tatu i brata, pa moj brat trpi jer mu se rugaju oni Kneževići i Mihaljice obučeni u gaće od grubog seoskog platna, ni duge ni kratke, jer ih je mnogo, a siromaška odeća se nasleđuje i brzo dere.

Smenjuju se adrese, kasarne, Niš, Stalać, Kruševac... Moj tata šalje vozom stricu pun kofer, ogromni, kartonski, suvo meso, kobasice, pasulj, a u voz sa tim koferom ulazi i naš bato, uredno začešljan u odelu od štofa na dvoredno kopčanje, sa belom košuljom, predat na čuvanje kondukteru do grada gde su stric, strina i naša sestra Desa. Slike koje se pamte. I priče. Nije to iz knjiga istorije, nije sa tribina, to je iz kuće. Pričaju oni koji su se smrzavali na Sutjesci, ganjali popa Đujića do Foče, trčali celu noć do Drvara da se spase komandant; posle su pozadinci, moje tetke i strine, i mlađarija, krčili taj ponosni Drvar danima, plakali za ujakom koji ni groba nema, i za drugim, najboljim drugom tatinim i stričevim koji im na rukama izdiše, tamo negde kod Manjače...

Ima u tim pričama i crnih ustaša i smešnih domobrana i bradatih četnika, ima balija, ima žabljih bataka, pohovanih, ništa slađe nisu jeli, i AVNOJ-a i pevanja u horu, i izbacivanja iz hora (Duka, partizansko ime mog tate, izbačen je zbog zasmejavanja ostalih horista). Nema mržnje, zaziranja od ljudi, nema naših i vaših. Nema da mrzim one jer im je deda bio četnik, da se ne družim sa onima jer su bili za kralja, da mrzim Hrvate jer su mi ustaše pobacale dede stričeve u bezdanu jamu. Ima ponosa kad stric prošeta selom u svečanoj uniformi, kad odbije stan u Beogradu u Francuskoj ulici i odluči se da će u Bačku, na zemlju moje strine, da pravi sebi i porodici svoju prvu pravu kuću, mali Vote, siroče iz Dukića drage. Ima neopisive radosti kad od strica dobijam najlepši materijal za matursku haljinu i kad moja sestra i ja, a naročito brat, na nekim državnim svečanostima možemo potvrdno da kažemo: "Da, mi smo Golubovi i Stevanovi". Ima poštovanja i radosti kad se ispraća vojnik u vojsku, jer vojska je sinonim onoga što predstavlja stric, a stric se voli.

U Gardi je služio moj bato. Tada učenica osnovne, zavolela sam Beograd odlazeći kod njega u posete. Vodili me roditelji, išla i sa bratovim drugovima, probala bozu, bila prvi put na međunarodnoj utakmici i bila ushićena ljudima, u fudbal se nisam mešala. Moj sin, vojnik u Nišu, opet zlo vreme, odmah posle bombardovanja, pred Bezbednjakom stoji i čuje: "Tvoj deda stric, sa mamine strane, formirao je i ustrojio ovu kasarnu." "Je l’ to deda Golub, mama?", sa posuđenog mobilnog čujem pitanje svog prvenca.

Deda, stric Golub, brat moga tate, sedi uz starijeg brata i plače. U komi je moj tata. Odjednom naglo podiže svoje izmučeno telo, hvata strica za košulju, i viče: "Krajišnici ne plaču, brate!" I odlazi. Zauvek.

I čujem svoje dete kako izgovara dok se oprašta od dede: "Ja, unuk ponosnih dedova partizana..." U Moskvi šetaju pobednici! Visoko uzdignutih glava. Među njima nema predstavnika moje zemlje. Očima punih suza remetim večni spokoj mojih partizana i kao da im se izvinjavam za učinjenu sramotu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net