fotografije: marija janković

Salon – Izazovi – Vojvodina (2) >

Centralizam i demokratija

Kako centralizacija urušava osnovne demokratske procese i kako se prelama u sferi kulture, medija, politike, ekonomije Vojvodine, neka su od pitanja na koja su svoje odgovore dali istaknuti intelektualci

Osnovne karakteristike položaja Vojvodine u Ustavu Srbije, matrica ekonomskog razvoja Vojvodine, njen politički profil, njena kulturološka kompleksnost i medijska problematičnost osnovne su teme o kojima se razgovaralo u okviru drugog i trećeg panela na skupu učesnika i gostiju Salona. Budući da se Salon odnosno novosadska okupljanja i razgovori intelektualaca o raznim temama važnim za "vreme u kojem žive", koja traju još od 1996, ove godine po drugi put otvaraju pred javnošću, na Mijićevom salašu u Bukovcu nadomak Sombora, treba napomenuti i to da će radovi svih učesnika biti objavljeni u posebnom zborniku, kao što je učinjeno i prošle godine, kada je Salon prvi put otvorio vrata medijima. Ovogodišnja tema izazova bila je Vojvodina.

Poštujući hronološki red, u prethodnom broju "Vremena" predstavljen je, između ostalog, prvi panel na kome je razmatran odnos između lične slobode i političke autonomije, dok će u ovom broju biti dat uvid u izlaganja na drugom i trećem panelu, o suštinskim elementima "vojvođanskog pitanja", kao i aspektima kulturološke i medijske pozicije Vojvodine danas.


VOJVOĐANSKO PITANJE

Panelisti okupljeni oko teme naslovljene kao "Vojvođansko pitanje" bili su: pravnica Marijana Pajvančić, ekonomski novinar Dimitrije Boarov, politikolog Duško Radosavljević i istoričar Milivoj Bešlin.

U uvodu svog referata, Marijana Pajvančić je pomenula: "Reč je o promeni Ustava koja je pred nama. Poglavlje 23 kaže da je 2017. i 2018. tome namenjena, a svi su izgledi, kako dinamika Poglavlja nalaže, da će te ustavne intervencije biti parcijalne i uhvatiti samo nekoliko pitanja među kojima autonomija Vojvodine nije." Napominjući da smo jako daleko od ustavne države i da živimo u partijskoj državi, Pajvančić je iznela napomene o tome gde su i kako sistematizovane odredbe koje govore o tome kakav pristup je imao ustavotvorac prema autonomiji Vojvodine.

"Fokus je na preambuli", istakla je Pajvančić, "dakle, interes ustavotvorca je bio kako da reši Kosovo, što već implicira nejednak status dve autonomne pokrajine."

Ustav, kako kaže, eksplicitno garantuje autonomnim pokrajinama status pravnog lica. Princip subsidijarnosti postavljen je kao osnovni princip raspodele nadležnosti između centralne vlasti i autonomnih pokrajina i lokalne samouprave preuzimajući izvornu definiciju ovog načela iz odgovarajućih međunarodnih dokumenata. Međutim, ustavotvorac je izbegao da precizira i operacionalizuje sadržaj načela subsidijarnosti, već je to prepustio zakonu.

"Sadržaj prava na autonomiju", kaže Pajvančić, "Ustav ne reguliše, vi ne možete iz Ustava znati šta čini sadržinu prava na autonomiju, već to radi zakon, koji za razliku od Kosova nije zaštićen nekom posebnom procedurom revizije Ustava niti potrebnom većinom za njegovo usvajanje. Zakon o suštinskoj autonomiji Kosova donosi se po postupku predviđenom za reviziju Ustava, znači traži dve trećine i ima posebnu proceduru, dok se zakoni koji uređuju sadržinu ovlašćenja i statusa pokrajina donose prostom većinom i nemaju ovaj ustavni status. Ako sve ovo dovedemo u vezu sa načelnom odredbom Ustava, možemo reći da pravo građana na pokrajinsku autonomiju nije njihovo ustavno, već zakonsko pravo što znači da njegova sadržina zavisi od volje trenutne parlamentarne većine."

Deo o Ustavnom sudu i tužilaštvu su tipični primeri za to kako se čitaju standardi i kako se zapravo zaobilazi njihovo poštovanje, naglašava Pajvančić. Međunarodni standard kaže da regija mora imati mogućnost da utiče na izbor sudija koji štite regionalnu samoupravu, a Ustav je to interpretirao tako da Vojvodina i njeni organi nemaju ama baš nikakav uticaj ni na kandidovanje, a kamoli na izbor sudija sa teritorije Vojvodine. Prilikom izbora sudija Ustavnog suda, Ustav nalaže da sa svake od tri liste kandidata jedan od izabranih kandidata mora biti sa teritorije autonomnih pokrajina. Međutim, suštinski problem je u tome, kako objašnjava M. Pajvančić, ko nominuje kandidata i ko odlučuje o izboru.

Autorka je, takođe, ocenila licemernim to što je Venecijanska komisija reagovala tek četiri meseca nakon usvajanja Ustava, a u čijem mišljenju stoji: "Mala grupa partijskih vođa i eksperata pregovarala je samo oko dve nedelje u cilju utvrđivanja kompromisnog teksta prihvatljivog za sve političke stranke, uključujući i Srpsku radikalnu stranku."

O tome da je smisao autonomije, između ostalog, u sprečavanju neravnopravnosti govorio je i Dimitrije Boarov: "Stalno se prikrivala ekonomska suština interesa svih država u kojima je Vojvodina bila u poslednjih sto godina, da zadrže svoju redistribucionu funkciju i da je u tom smislu potrebno imati resurse odakle se redistribucija može izvesti bez ikakvog političkog otpora. Zbog toga su stvarane ili ubacivane raznovrsne druge politike koje je trebalo da prikriju tu ekonomsku suštinu obesmišljavanja političkog identiteta Vojvodine." U vreme tranzicije, naveo je Boarov, niko nije polagao račune o tome gde je novac od privatizacije, a Vojvodina je trebalo da bude 50 odsto korisnik prodaje onih firmi koje su bile u društvenom vlasništvu na teritoriji Vojvodine. "I sada imate jednu flagrantnu neravnopravnost koju uporno prećutkuje čak i štampa", rekao je Boarov. Reč je o restituciji. Izvršena je restitucija obradive zemlje tako što je crkvi, i to ne svim crkvama, vraćeno uglavnom 50-60 odsto onoga što su potraživale. Pošto se 90 odsto oduzete zemlje u Srbiji nalazi na teritoriji Vojvodine, restitucija obradive zemlje se stalno sabotira, kaže Boarov, razvlači se već sedam-osam godina, u stvari otkako je donet zakon, i to isključivo zbog toga što je državi teško da odustane od tog zemljišta s kojim bi mogla trgovati sa investitorima iz Nemačke, Arapskih Emirata... U Srbiji država je najveći zemljoposednik, ali sa druge strane su ljudi koji potražuju svoju zemlju koju sada koriste drugi. "Nama je ta zemlja i oduzeta da bi je koristili Kostić, Mišković i drugi", kaže Boarov. "Kad nemate politički identitet, kad niste politički subjektivitet, onda i ‘Dnevnik’ može da osvane sa naslovnom stranom da je Srbija poklonila Novom Sadu parče zemlje u Petrovaradinu da bi se mogao realizovati projekat navoza na obnovljenom Žeželjevom mostu. To je lakrdija. Ili, bio je naslov da je zgrada Banovine poklonjena Vojvodini, što je nonsens."

"Ostajem pri tome da u tipu države kao što je Srbija", zaključio je Boarov, "gde je državni i paradržavni kapital i dalje 50 odsto, što je ključni pokazatelj njene redistribucione suštine, da ćemo u takvoj državi – bez autonomije, ostati i bez gaća."


AKTERA PROMENANEMA

Kako promeniti takvo stanje, da li će se ono uopšte menjati, da li postoje akteri za promenu, neka su od pitanja na koje je odgovorio politikolog Duško Radosavljević analizirajući "(ne)mogućnost uozbiljenja" socijaldemokratske ponude u Vojvodini od 1990. do danas. Među partijama koje su formirane u Vojvodini posle uvođenja višepartijskog sistema, i koje su socijademokratskog karaktera, autor nabraja kao predmet svoje analize Ligu socijaldemokrata Vojvodine (LSV), Reformiste Vojvodine (RV-SDP) i Socijaldemokratsku partiju Vojvodine (SDPV). Za Ligu kaže da je godinama prepoznavana kao partija koja okuplja mladu generaciju, reformisti kao opcija obrazovanih i "jugonostalgičara", a SDPV kao partija "starih komunjara". Po rečima Radosavljevića, sve tri partije imale su dve dodirne tačke: beskompromisan stav o rušenju miloševićevskog režima i stav o restituciji vojvođanske autonomije. I kada bi se analizirala programska načela partija, tu bi bilo najviše mogućnosti za saradnju, zajednički nastup, pravljenje veće političke grupacije, ali u praksi ne da nije bilo toga, kaže Radosavljević, "već se više iskazivalo neprikriveno neprijateljstvo prema drugim slično-mišljenicima".

Duško Radosavljević

"Davnašnja zalaganja LSV", rekao je, "za potpuno samostalni status Vojvodine, sa odgovarajućim međunarodnim garancijama, odnosno maglovita formula ‘Vojvodina republika’, više su bila (i ostala) izraz naglašenog marketinškog pristupa na političkoj sceni, koja je u stanju permanentne izborne kampanje, a ne osmišljenog i sadržinskog značenja. Međutim, veštim političkim manevrima, neretko odstupajući od svojih izvornih načela, brižljivo birajući političke koalicije, LSV je ostala kao jedina politička opcija u Vojvodini koja je prepoznata kao autonomaška i socijaldemokratska. (...) Partije koje smo još pominjali, RV-SDP i SDPV, u toj borbi nisu izdržale, insistirajući na ‘čistoći’ stavova, imaginarnom poštenju, kojima su često maskirali svoju inertnost, nedostatak sluha za političke procese u državi, neretko i elementarni nerad sa članstvom."

Ideje socijaldemokratije u Vojvodini su pogrešno shvaćene, kaže autor, iskorišćene su do neprepoznatljivosti u našim krajevima, gde su se pobrkala ideologija i kampanja, civilno društvo i nosioci političkih mandata, škola i crkva, porodica i rijaliti šou, levo i desno, normalno rasuđivanje i zdrav razum. Došlo se, smatra Radosavljević, u poziciju ideološke konfuzije, gde nije jasno šta bi činilo modernu socijaldemokratiju na ovim prostorima, posebno u Vojvodini.

Milivoj Bešlin

Istoričar Milivoj Bešlin, posmatrajući prelomne periode XIX i XX veka, uočio je da pojam Vojvodine ima najmanje "dve različite, međusobno teško spojive interpretacije, dva sasvim nekompatibilna koncepta, koji se u velikoj meri isključuju". Prva interpretacija, kaže Bešlin, nacionalistička je, monoetnička, ipak, izvorno vojvođanska, koja vuče svoje tradicije iz XVIII veka i srpskog narodnog pokreta u XIX veku, kada se konstituišu nacije na ovim prostorima. Ta ideja bila je programska osnova svih srpskih nacionalnih stranaka i političkih pokreta, i konačno je ostvarena 1918. prisajedinjenjem Vojvodine Kraljevini Srbiji. Time je srpska nacija u južnoj Ugarskoj, kaže Bešlin, realizovala svoj temeljni zavetni imperativ – organsko jedinstvo. Međutim, i tada nemali deo srpske političke javnosti, podržan ostalim narodima koji su živeli na tlu Vojvodine, nije želeo bezuslovno utapanje u Srbiju, što će, kao ideja, rezultirati stvaranjem Vojvođanskog fronta tridesetih godina prošlog veka i označiti anticentralističku i nadnacionalnu koncepciju Vojvodine. Takav karakter Vojvodine, kaže Bešlin, mogao je da opstane samo u drugoj Jugoslaviji, uz podršku jugoslovenskog političkog centra, a "prvom prilikom kada je jugoslovenska federacija doživela atrofiju, Srbija je izvršila nasilnu destrukciju vojvođanske autonomije anektiravši pokrajinu". U prilog tome, navodi ključne događaje: krah autonomne Vojvodine 1988, organizaciju tzv. antibirokratske revolucije, usvajanje ustavnih amandmana 1989, ratove, izmenu etničke strukture pokrajine, političku podređenost, ekonomsku eksploataciju. Kada govori o dve koncepcije Vojvodine, Bešlin kaže kako jedna odražava karakter XIX, a druga vrednosti XX veka, dok ideja Vojvodine u XXI veku još ne pokazuje naznake artikulisane konceptualizacije."

U debatnom delu koji se odnosio na sva izlaganja o "vojvođanskom pitanju", Latinka Perović je rekla: "Ja sam istoričar i mogu da kažem da je Srbija više od ratova imala samo ustava. Ta neprestana ustavna iluzija je pitanje političke koncepcije države i to je ključno pitanje". O već pominjanom nedostatku aktera promene u Vojvodini, Perović je rekla: "Ovde se govorilo da nema subjekta promene, ali subjekt promene će se naći ako se nađe program. Možda je moj politički horizont ograničen, ali ja taj program ne vidim."


PAD DEMOKRATIJE

U okviru teme trećeg panela "Kulturološko i medijsko pitanje u Vojvodini" govorili su predsednik Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, filolog Julijan Tamaš, novinar Boris Varga, filozof Miroslav Keveždi i bivši predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine Dinko Gruhonjić.

Krećući se kroz prostore nacionalne poetike i poetike prostora Julijan Tamaš, inače redovni (inostrani) član Nacionalne akademije nauka i umetnosti Ukrajine, istakao je značaj autora koji su negovali svoje istorijske i kulturne posebnosti. Među njima posebno mesto, kako navodi, zauzima Vasa Stajić, i to ne samo kao književni istoričar, nego i zbog svog odnosa prema Vojvodini, zbog vrednosnih orijentira koje je zastupao, humanističkih, intelektualnih, antifašističkih. Ili, recimo, između mnogih drugih, pisac Veljko Petrović, koji je za sabornu Srbiju bio unitarista i centralista, kako podseća Tamaš, ali je "negovao poetiku prostora opredeljenu rodnim Somborom, Bačkom i Vojvodinom i bio od onih poetskih realista koji su u znacima podneblja prepoznavali duboku vezu ljudi i prostora, čoveka i zemlje, bez obzira na nacionalnost, kulturu i jezik". Osnovna hipoteza koju Tamaš predočava jeste da se granice država menjaju, ali zavičaji i individualne poetike u umetnosti nose se u duši i uz poetiku prostora najdublja su veza umetnika i univerzuma.

UČESNICI TREĆEG PANELA: Miroslav Keveždi, Julijan Tamaš, Boris Varga

Kritika je upućena aktuelnoj vlasti Srbije i Vojvodine koja "otvoreno, nizom javno čitljivih postupaka, preferira u kulturi nacionalnu srpsku poetiku, zatire poetiku prostora i smišljeno uništava kulturu i književnost nacionalnih zajednica u manjinskom položaju". Kultura manjina, kaže Tamaš, svodi se na folklor, navodeći mišljenje ruskog lingviste Duličenka da su samo one manjinske kulture koje su razvile književnost na maternjim jezicima – uhvatile korak sa svetom. Prvi smrtonosni udar u kreativni potencijal manjinskih zajednica, kako ga Tamaš naziva, jeste ukidanje književnosti na njihovim jezicima, "a to upravo, evo već drugu godinu, čini aktuelna vlast ne finansirajući književnosti nacionalnih zajednica u manjinskom položaju".

Drugi smrtni udar aktuelne vlasti na Vojvodinu, po njemu, predstavlja pozivanje na izmišljenu floskulu o "vojvođanskom separatizmu", iako je vojvođanski identitet uvek definisan kao kulturni, a ne kao politički. "Velika većina novca u kulturi troši se na muziku, amaterske kulturne manifestacije i nove institucije", kaže Tamaš. VANU je proglašen ustavno neosnovanim, premda nije i ugašen njegov rad, i pored toga što postoje mnoge regionalne akademije u evropskim zemljama. "Sve to demaskira titulu Novog Sada", zaključuje Tamaš, "kao prestonice evropske kulture za 2021, jer su postupci aktuelne vlasti destruktivni i suprotni temeljnim vrednosnim orijentacijama."

Novinar i politikolog Boris Varga analizirao je stanje režima u državama Srednje i Jugoistočne Evrope. Taj region se, po njemu, ponovo našao u podeljenoj Evropi između sfera interesa Zapada (SAD i EU) i Rusije. Varga kaže kako je recesija demokratije uveliko vidljiva u bivšim socijalističkim državama Jugoistočne Evrope, koje su prethodno dostigle određeni nivo demokratske konsolidacije. Od država članica EU najveći pad u kvalitetu demokratije imaju Mađarska i Poljska, iza kojih su Slovačka, Rumunija i Bugarska. Od tranzicionih država, pad nivoa demokratije beleže Srbija i Makedonija. "Reč je o političkim režimima", kaže Varga, "koji pribegavaju populističkim merama, guše medije, marginalizuju građansko društvo i opoziciju, teže političkoj kontroli sudske vlasti i u tim državama vidljiv je porast korupcije."

Zbog toga, tvrdi autor, većinu država Srednje Evrope (Mađarsku, Poljsku, Slovačku, Rumuniju, Srbiju i Makedoniju) u poslednje vreme potresaju povremeni građanski protesti. To je najveći talas protesta u Srednjoj Evropi od "baršunastih revolucija" 1989. godine i pada komunizma.

Većina država Višegradske grupe (Poljska, Slovačka, Mađarska) odlučno se protivi političkim merama Brisela, posebno kada je u pitanju migrantska kriza i kvote raspodele izbeglica. U mnogo čemu potvrđuje se teza da je pre 20 godina ideja Srednje Evrope značila udaljavanje od SSSR, dok danas ona predstavlja distanciranje od zapadnog sveta. "U tim uslovima, Srednja Evropa više nije most između Istoka i Zapada, već je to zona odmeravanja interesa velikih geopolitičkih igrača, s jedne, i balansiranja lokalnih populističkih lidera između Brisela i Moskve, s druge strane, kao što je to u slučaju Orbana, Fica, Vučića, Gruevskog."

Politički režim u Srbiji, prema ovoj analizi, u poslednjoj deceniji ima konstantne vrednosti koje određuju polukonsolidovanu demokratiju, ali te vrednosti su vidno pogoršane u 2016. godini. Najniže su ocenjeni – vladavina prava, nivo korupcije i sloboda štampe. Iako ima povoljne ocene za lokalno demokratsko upravljanje, Varga kaže da je centralizacija proces koji Srbiju udaljava od demokratske prakse. Ukidanjem 2012/13. godine dve trećine odredaba Statuta Vojvodine, koje je Ustavni sud proglasio neustavnim, ne samo da je sužena autonomija Vojvodine, koja od 1991. nije uspela da se oporavi, već je izvršen pritisak na građanske i interkulturalne vrednosti u pokrajini. "Pojačana centralizacija Srbije", kaže on, "takođe urušava njenu demokratiju." I dodaje da "za razliku od protesta protiv ‘populističkog’ zatvaranja Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, u Vojvodini nije bilo vidljivije građanske reakcije, niti protesta protiv centralizacije ili odluka protiv VANU-a, na primer. Možda je to odgovor na pitanje koliko Vojvođani zapravo žele autonomiju."


NOVI MEDIJSKI IZAZOVI

Miroslav Keveždi smatra da Nacrt strategije kulture Republike Srbije od 2017. do 2027, koji je javnosti ponuđen 1. juna ove godine, sadrži dimenzije srpske kulture koje ne odgovaraju sasvim kulturi Vojvodine, potom navodeći ih: slovenska, vizantijska, starobalkanska, herojska, prosvećeno-evropska, demokratska i kontaktna, ili dimenzija otvorenosti. "Ove dimenzije", kaže Keveždi, "ispuštaju da naznače neke od kulturnih specifičnosti Vojvodine. Vojvođanska kultura jeste slovenska, ali je i germanska i ugarska. Ona je vizantijska, ali njeno graditeljstvo i slikarstvo nije samo vizantijsko, već i barokno. Nju ne karakteriše samo ćirilica, već i latinica. Ona nije samo folklorna, već je nastojala da bude i građanska. Ona nije samo srpska, već je i multinacionalna. Ona nije samo svetosavska, već je i multikonfesionalna. U njoj se ne govori samo srpskim, već i mnogim drugim jezicima itd." U kontekstu evropskih integracija, autor naglašava značaj prepoznavanja ovakvih specifičnosti što podrazumeva "pametnu specijalizaciju", navodeći kao primer Strategiju pametne specijalizacije Republike Hrvatske od 2016. do 2020. godine. Evropska unija, kako kaže Keveždi, kroz fondove finansira razvoj zasnovan na pametnim specijalizacijama koje nisu retkost u okviru kulturnog nasleđa i kreativnih industrija u oko 270 evropskih regiona.

U okviru teme o medijima novinar Dinko Gruhonjić je govorio o medijima civilnog društva, sa primerima iz Vojvodine. Potreba za osnivanjem medija civilnog društva, rekao je, pojavila se pre svega u svetu kao odgovor na pritiske u vezi sa vlasništvom u medijima i kao želja za izbegavanjem pokušaja upliva u uređivačke politike ili kako se to obično kaže pokušaja sofisticirane cenzure. Takvim medijima koji su neprofitni, kontrola nije u rukama vlade ili biznisa nego pre svega u rukama samoorganizovanih građana ili novinara, asocijacija ili organizacija. Kao bitno drugačiji od korporativnih ili državno-javnih medija koji su dominantni i predstavljaju mejnstrim, mediji civilnog društva, odnosno mediji zajednice zasnovani su na participativnosti u svakom obliku, finansiraju ga slušaoci ili se prikupljaju donacije sa različitih događaja, program pripremaju i vode volonteri, a slušaoci su subjekti i učesnici. Najtipičniji primer takvih medija jeste radio-zajednica, proizašla iz pank pokreta, pokreta za zaštitu životne sredine, studentskih pokreta koji se po svojoj prirodi opiru državnoj kontroli. Ove stanice, kako kaže Gruhonjić, promovišu građansku kulturu i kroz svoju ulogu kritičkih "pasa čuvara" odnosno watchdog predstavljaju platformu za marginalizovane i disidentske glasove i tako doprinose promociji medijskog pluralizma. Kao jedan od retkih primera radio-zajednice Gruhonjić je naveo radijski program Daška i Mlađe "koji su praktično prošli golgotu u tzv. mejnstrim medijima: prvo su bili voditelji na regionalnom Radiju As iz Novog Sada, a kada su počeli previše politički da se šegače, bili su zamoljeni da napuste taj radio. Potom su bili voditelji jutarnjeg programa na blaženopočivšem Radiju B92 gde im je takođe ponuđena nepristojna ponuda nakon transformacije u Radio Play, da se ne bave politikom nego da se bave ‘lakim temama’ što oni nisu prihvatili. Potom su dobili angažman kao nezavisna produkcija na javnom servisu RTV, na Omladinskom radiju i tamo su izdržali godinu dana, a kada im je istekao ugovor od novog rukovodstva bili su obavešteni da im ugovor neće biti produžen. Onda su se odlučili na jedan dosta hrabar pokušaj, da osnuju internet radio koji će biti finansiran isključivo od strane slušalaca, dobili su opremu od publike i sada, koliko čujem, dobijaju redovnu pretplatu od njih, a ja sam isto ponosni pretplatnik radija daskoimladja.com."

Ukazujući na mnoge aspekte koji predstavljaju teret i pritisak na profesiju, Gruhonjić je rekao da su novinari došli do prelomnog momenta kada treba da odluče da li žele da održe živim odgovorno novinarstvo i da otkriju šta je njihova nova platforma. U uslovima koje karakterišu prekovremeni rad, male plate, neškolovani šefovi, postojanje cenzure odnosno uticaj politike i oglašivača na uređivačku politiku, što su sve zamerke mladih novinara u Vojvodini, preuzete iz istraživanja, dakle, mediji civilnog društva su gotovo jedina alternativa stranačkim i komercijalnim medijima i centralizovanoj medijskoj sceni. Takvi mediji, zaključio je Gruhonjić, za razliku od komercijalnih i stranačkih, imaju agendu koja je posvećena javnom interesu u sferi javnog informisanja, što je jedna od ključnih stvari kako za demokratizaciju zemlje tako i za očuvanje osnovnih vrednosti profesije novinarstva.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Prof. dr Marijana Pajvančić, pravnica

Prof. dr Marijana Pajvančić, pravnica

Kako će se menjati Ustav

Mnogo puta kad sam kritikovala Ustav rekli su mi, pa znate, morali smo nekako da rešimo Kosovo, a onda sam vrlo pažljivo pročitala ustavne odredbe koje se odnose na odlučivanje o teritoriji. U osnovnim odredbama stoji član Ustava u kojem piše da je teritorija Republike Srbije jedinstvena i nepovrediva, i to je ključna stvar. Ali u drugom stavu istog tog člana stoji potpuna logička besmislica koja kaže da se o promeni granica odlučuje po postupku predviđenom za reviziju Ustava. Ako je nešto nepovredivo i ako se ne može menjati, onda je norma koja kaže da se to nepovredivo menja u skladu sa Ustavom potpuno bespredmetna. A onda kažete, hajde da vidimo koji će se postupak promene Ustava primeniti. Pošto je reč o preambuli i osnovnom načelu to će verovatno biti postupak sa obaveznim referendumom i dve trećine u parlamentu. I tu bi bio kraj da u nadležnostima Narodne skupštine ne stoji izričito propisano da o promeni granica odlučuje narodna skupština prostom većinom. I onda pitate donosioce Ustava, izvinite, kojom većinom i po kom postupku ćete vi o ovome odlučivati? A takva odluka nas čeka. Ja, opet, mislim da će se to pitanje rešavati u izvanustavnom prostoru.

Dimitrije Boarov, ekonomski novinar

Dimitrije Boarov, ekonomski novinar

Primeri centralizma

Kao jedan od primera koncepcije centralizovane države Boarov je naveo izgradnju mostova, u Beogradu i u Novom Sadu: "Nedavno su dolazili iz Evrope da vide zašto se Žeželjev most ne završava, već pet-šest godina kasni. Taj most košta 54 miliona evra, od čega 30 miliona evra poklanja EU, a ostatak skupljaju Vojvodina i Srbija. Međutim, zemunski most koji su pravili Kinezi, prema govoru koji je na otvaranju izrekao sam Aleksandar Vučić, koštao je 140 miliona evra, otplatiće ga Republika. Tu je, znači, skrivena dotacija Beogradu od 100 miliona evra najmanje. Istina, Beograd doprinosi republičkom BDP-u, i to 60 odsto. To je ludo i neverovatno, jer ne postoji država u kojoj glavni grad, možda jedino Lusaka, producira 60 odsto BDP-a te države; i onda građani Srbije tom glavnom gradu još i poklanjaju most od 140 miliona evra. Pri čemu on realno košta 40 miliona evra, jer je inženjerski manje zahtevan od Žeželjevog mosta pošto nema prugu, ali to niko u beogradskoj štampi nije zapazio." Izgradnja mosta, kao i to što, na primer, poštanski automobili Novog Sada moraju da se registruju u Beogradu, ali i mnogi drugi slučajevi, prema rečima Boarova, ukazuju na "centralističku halapljivost koja se pokriva raznovrsnim ideološkim piruetama, političkim, nacionalističkim strastima, Kosovom".

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net