foto: aleksandar miškov
RADOST: Detalj s ovogodišnjeg programa

Festival (1) >

Čika Jovina deca

Šezdeseti rođendan Zmajevih dečjih igara je prigodan povod za priču o izuzetno lošem odnosu društva prema svima koji podstiču i književnost za decu i dečju književnost, ali je i ništa manje prigodan povod da se setimo lepih stvari na kojima i zbog kojih postoji ovo udruženje građana

U Evropi nema festivala za decu koji je obimniji, raznovrsniji, i stariji od Zmajevih dečjih igara u Novom Sadu: upravo je napunio šezdesetu, a na njegovom tek završenom junskom izdanju za samo pet dana pokazano je više od 110 raznovrsnih umetničkih i edukativnih programa u kojima je učestvovalo više od 8000 dece i mladih, i stotinu književnika, likovnih, muzičkih i dramskih umetnika. Na scenama u celom gradu videlo ih je, kao uostalom i prethodnih godina, oko 60.000 ljudi.

Šta je sve bilo na programu ove slavljeničke godine, koje su sve pozorišne predstave deca odigrala, koncerte održala, prve pesme i priče pročitala, i izložbe održala, preveliki bi posao bio nabrajati (uostalom piše sve na sajtu). Pomenimo samo osnovu i najatraktivniji deo Zmajevih dečjih igara – druženja pisaca i dece, njihove publike. Ove godine je dvadesetak pisaca posećivalo novosadske škole i družilo se sa publikom na scenama na Trgu Slobode i u Zmaj Jovinoj ulici. Među njima su bili Mošo Odalović, Uroš Petrović, Gordana Maletić, Jasminka Petrović, Zorica Bajin Đukanović, Mirjana Stefanović, Vesna Vidojević Gajović, Ljubivoje Ršumović, Gradimir Stojković, Slobodan Stanišić, Dejan Aleksić, Tode Nikoletić i Rajko Lukač.

Po Dušanu Pop Đurđevu, koji je dvadeset godina unazad direktor Zmajevih dečjih igara, njihov začetak treba tražiti u onom danu kad je Sima Milutinović Sarajlija, prolazeći kroz Novi Sad, svratio do svog prijatelja Pavla Jovanovića i njegove supruge Marije, da vidi njihovog malog sina Jovana. "Kad ugleda u krevetu usnulog dečaka, reče: ‘Dabogda bio pesnik.’ Petnaestak i kusur godina kasnije, taj mališan napisao je svoju prvu pesmu i tako se ostvarilo proročanstvo Sime Milutinovića. Bezmalo deceniju kasnije, Jovan Jovanović će po nagovoru Đorđa Natoševića u njegovom 'Školskom listu' objaviti prvu pesmu za decu – Gaša. Doista Gaša nije bila njegova originalna pesma, već posrbica jednog nemačkog autora, ali kako su njegovi prevodi bili toliko slobodni da je katkad bilo teško prepoznati original, pesma je, uz mnoštvo drugih, pripisana njemu. Tako su te 1858. godine udareni temelji srpske književnosti za decu. Vek kasnije, održane su prve Zmajeve dečje igre", kaže Dušan Pop Đurđev.

Odluku o tome doneo je godinu dana ranije Plenum Društva prijatelja Zmajevog muzeja u Sremskoj Kamenici, "pa su tako, Zmajevim danom, 21. juna 1958. godine u Sremskoj Kamnici – na Zmajevcu, započetim prigodnim izlaganjem O dečjoj poeziji J. Jovanovića Zmaja akademika Veljka Petrovića i poetskim kazivanjem Desanke Maksimović, Stevana Raičkovića, Dušana Radovića, Nikole Drenovca, Božidara Kovačevića i Gvida Tartalje, udareni temelji Zmajevih dečjih igara. Te prve godine, pokrovitelj je bio Stevan Doronjski, predsednik Narodne skupštine AP Vojvodine", podseća Dušan Pop Đurđev. Od tada, početkom juna svake godine, ovaj festival stvaralaštva za decu i dečjeg stvaralaštva počinje besedom nosioca Zmajevog pesničkog štapa – prvi je bio Miroslav Antić, a ovogodišnji je Dejan Aleksić. Osim ovog priznanja, dodeljuju se i Velika povelja, Povelja i Nagrade Zmajevih igara. Ove godine su nagrađene Mirjana Stefanović, Vladislava Vojnović i Melanija Rimar. Velika povelja je dodeljena samo dva puta, i to Desanki Maksimović i Ljubivoju Ršumoviću.

foto: arhiva <i>zmajevih dečjih igara</i>NAJBOLJEM: Dodela Povelje ZDI Branku Ćopiću 1980.

Kada su Igre prerasle format festivala, 1969. godine Kulturno-prosvetna zajednica Novog Sada osnovala je ustanovu "Zmajeve dečje igre". U rešenju o osnivanju napisano je: "Zmajeve dečje igre okupljaju u različitim oblastima svojih delatnosti pisce, ilustratore, kritičare, hroničare, izdavače, urednike i čitaoce dečje književnosti iz čitave zemlje u cilju praćenja i kritičkog ocenjivanja književnosti za decu, izdavačke politike za decu, ostalih vidova umetnosti za decu i dece, kao i sadržaja i vidova književne pedagogije, objedinjavajući u tom smislu i programe pojedinih ustanova koje se bave estetskim vaspitanjem dece." Navedeni ciljevi su, kaže Đurđev, i danas ciljevi Igara.

A onda su, kad je 1983. godine u Novom Sadu podignut spomenik Jovanu Jovanoviću Zmaju, bronzana figura pesnika u prirodnoj veličini – rad vajara Dragana Nikolića, Igre su premeštene u Novi Sad. Pre šest godina, Igre su preregistrovane u udruženje – Međunarodni centar književnosti za decu "Zmajeve dečje igre" zato što, pojednostavljeno objašnjeno, niko nije hteo da preuzme osnivačka prava od Kulturno-prosvetne zajednice (koja zbog promene zakona to više nije mogla da bude) ni Grad, ni Pokrajina, a ni Srbija. Osim u junu, od 1993. godine Igre se organizuju i u decembru povodom dana Zmajevog rođenja, 6. decembra po novom kalendaru. Tada se održava Festival monodrame za decu, forme ne duže od 15 minuta u izvođenju profesionalnih glumaca i studenata glume, a tada se dodeljuje i nagrada za najbolji roman za decu. Tokom ostalih meseci, Igre organizuju programe o raznim piscima, objavljuju kvartalni časopis "Detinjstvo" posvećen književnosti za decu, knjige za decu, dvojezične antologije prevedene poezije za decu – ove godine je objavljena Antologija anglofone poezije.

Kaže se da je Novi Sad naša jedina dvostruka prestonica: i Vojvodine i dece. I da mu ovo drugo zvanje baš naročito lepo stoji i priliči.


 

Raznolije

Raznolije

SLAVNA GOŠĆA: Astrid Lindgren na ZDI 1985.


Dušan Pop Đurđev ustupio nam je svoje beleške, anegdote, i ostale tekstiće koje u duhu onih iz Zmajevog "Nevena", zapisuje o Zmajevim dečjim igrama.


Bejaste li braćo moja mlada...

Junski programi Zmajevih dečjih igara, od 1965, svake godine započinju komemorativnim okupljanjem kraj Zmajeve večne kuće, u Sremskoj Kamenici. Tom prilikom njegovu testamentarnu pesmu Svetli grobovi kazuju istaknuti dramski umetnici. Između ostalih bili su to Stevo Žigon, Zlatko Crnković, Adem Čejvan, Miki Manojlović, Rade Šerbedžija, Miloš Žutić, Enes Kišević, Nebojša Dugalić, Mira Banjac, Aron Balaž i mnogi drugi.

Jedne godine, stihove pomenute pesme govorio je glumac Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada Predrag Momčilović. Pored brojnih pisaca, gostiju Igara, tik ispred čika-Jovine mermerne nadgrobne ploče, stajali su predškolci vrtića iz Sremske Kamenice, sa cvećem u rukama. Započne glumac da čita:

- Bejaste li braćo moja mlada, da l’ bejaste vi na groblju kada...

Tu napravi dramsku pauzu, bacivši pogled na decu, kao da se njima obraća. Mališani misleći da im je upućeno pitanje, u horu, glasno odgovoriše:

- Jeesmooo!

I tu, naravno, nestade sva ozbiljnost ovako svečanog skupa, jer su se svi počeli smejati.


Novo doba

Svake godine na Zmajevim dečjim igrama održava se savetovanje o književnosti za decu na kome pisci i kritičari razgovaraju o dečjoj literaturi na odgovarajuće teme. Tako se na jednom savetovanju održanom u Sremskoj Kamenici šezdesetih godina prošlog veka, pričalo o modernom izrazu u književnosti za decu. Naime, 1961. godine ruski kosmonaut Jurij Gagarin, kao prvi čovek, u vasionskom brodu Vastok, otisnuo se u kosmos. Mnogi pisci smatrali su da je došlo novo doba sa raketama i drugim čudima tehnike i da se za decu više ne može pisati kao do sada, o kucama i macama, već nekako drugačije. U žaru polemike, odnekud iz komšijskog dvorišta oglasi se magarac.

- Eto vam vaše modernosti – reče Branko Ćopić. – Kakve rakete, kakva tehnika, kad u našem komšiluku još uvek njaču magarci!


Dijalog s nogu

Jedne jeseni, 1999. godine, u Domu vojske u Beogradu, časopis za decu "Zmaj" delio je deci nagrade koje su dobili na njihovom literarnom konkursu. Pošto je te godine Nagradu Zmajevih dečjih igara dobila Stojanka Gozdanov Davidović, odem ja na taj skup da joj, kao direktor Igara, uručim nagradu, jer ona nije bila na dodeli u Novom Sadu. Mira Alečković bila je alfa i omega u Zmaju, a i predsednik Upravnog odbora Zmajevih dečjih igara, zato odem da joj se javim, da zna da sam stigao. Ona je sedela u prvom redu i nešto objašnjavala Vaski Jukić Marjanović.

- Sedite ovde - reče Mira, pokazujući mi mesto kraj sebe.

- Neka hvala - otimao sam se, jer na takvim skupovima nisam voleo da sedim napred, pogotovo ne pored nje, nego skroz pozadi kako bi kad mi dosadi, mogao neopaženo da izađem.

- Sedite - navaljivala je ona.

- Neću da sedim - kažem joj. - Ja sam dobro stojeći pisac!


Pipi i pradevojčica

Poznata Švedska spisateljica Astrid Lindgren, literarna mama nemoguće devojčice zvane Pipi Duga Čarapa, dobila je Povelju Zmajevih dečjih igara 1985. godine. Tada je bila u Novom Sadu gost Junskih programa. Tom prilikom srela se i upoznala sa Desankom Maksimović. Na jednom skupu sedele su jedna pored druge, a kako je tekla konverzacija između njih, Astrid Lindgren je, kasnije, ispričala.

- Gospođa Desanka je sigurno dobar pisac. Žao mi je što nisam pročitala nijedan njen stih. E, kako smo se samo lepo ispričale. Ona je sedela sa moje leve strane, a ja slabo čujem na levo uho. Sve vreme mi je govorila nešto na francuskom, a ja od svih jezika najmanje znam francuski, pa sam joj odgovarala na nemačkom. Posle ovoga susreta sa Desankom, znam kako ću i ja izgledati za deset godina - rekla je kroz smeh Astrid, koja je taman toliko bila mlađa od nje.


"Pokojnici" nalik Nušićevim

Najveseliji gost Zmajevih dečjih igara godinama je bila glumica Branka Veselinović. Damama nije lepo otkrivati godine, ali pošto ih ni ona nije krila, reći ćemo da je tada imala 80. To je, međutim, nije sprečavalo da uvek doprinosi dobrom raspoloženju društva u kome se nalazila.

Kada su Igre obeležavale četiri decenije postojanja, decembra 1997. godine, okupili smo se u Svečanoj sali Matice srpske u Novom Sadu. Primajući povelju, Dragan Lukić, vidno deprimiran, vajkao se kako je dan ranije u jednom listu za žene u rubrici u kojoj su predstavljali pesnike za najmlađe, pročitao da je - umro. Naime, pisalo je nešto u stilu "predstavljamo vam našeg poznatog, nedavno preminulog, pesnika za decu Dragana Lukića"...

Ljudi u godinama, uglavnom, takve omaške ne primaju s osmehom na licu, već ih doživljavaju kao prizivanje zle kobi. Međutim, ubrzo iza Dragana prozovu Branku, koja poče da ga teši.

- Nije to ništa Dragane. Mene je pre nekoliko godina zaustavila jedna žena ispred zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta i rekla: "Oprostite gospođo, što vi meni ličite na pokojnu Branku Veselinović." A kao što vidiš, još sam živa i zdrava.


Zmajev štap ili ortopedsko pomagalo

Od 1984. godine, Zmajeve dečje igre su ustanovile domaćine Junskih programa, kao svojevrsno priznanje stvaraocima za najmlađe. Pesnicima- domaćinima pripala je čast da ponesu Zmajev štap. Nosili su ga mnogi pisci počev od Mike Antića, preko Zvonimira Baloga, Luka Paljetka, Vlade Stojiljkovića, do najmlađih Branka Stevanovića i Dejana Aleksića.

U početku je praksa bila da prethodni dobitnik Zmajevog štapa isti uručuje narednom dobitniku. Pošto je pesnik-domaćin 1993. godine bio Raša Popov, on je naredne godine, na velikoj sceni u Zmajevoj ulici uručio štapove dvojici pisaca – Aleksandru Popoviću i Đorđu Radišiću.

Te godine pisci su, zajedno sa glumcima iz serije "Neven" Džona Timotija Bajforda, posetili Vizić i porodično imanje Kovačevićevih, gde je snimana ova serija. Tokom ručka jednom stolu prilazi pisac Đorđe Radišić, sa Zmajevim štapom u ruci, i žali se:

- Zamislite, Raša Popov mi malopre priđe i kaže: šta je Đorđe, nešto si kanda onemoćao kad ti treba štap. Pa, on je zaboravio da mi je taj štap sinoć lično uručio pred nekoliko hiljada gledalaca.

foto: arhiva zmajevih dečjih igara


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net