Bog napušta Antonija, according to Kavafi, što verujem da je tako baš i bilo, štampa me pak pomno izveštava kako je taj i taj, učesnik rijalitija, napustio Srbiju

Zahvaljujući mobilnoj telefoniji u toku sam sa žalosnim događajima u meni posve nepoznatoj porodici. Šta je bilo? Ako je verovati građanki pored koje sam danas imao ludu sreću da poručim espreso, jedna druga građanka, odranije očito poznata njenoj telefonskoj sagovornici, tužila je, zamislite, svog oca koji ima devedeset godina! Pa kad je trebalo da ga tuži, kad je bio u punoj snazi i kad je i sam mogao da plati najboljeg advokata, ili treba da ga tuži sad, kad je, nadživevši silesiju vršnjaka, i kad je, vođen brigom o svojoj budućnosti, možda rad sve da prepiše crkvi, a porodu da pokaže kako nije zadovoljan negom koja mu je pružana u poslednjih četrdeset godina…

Kako smo svi zaboravili predsoblje u kojem na posebnom mestu stoji telefon, vezan kratkim gajtanom, kao ozbiljan pas čiji gazda pazari u supermarketu: ovako opsežan izveštaj o tuženju rođenog oca zašavšeg u desetu deceniju ne bi bio moguć u stojećem položaju i u blizini ukućana od kojih svak misli da je njegov udeo u telefonskom računu najmanji, te svako na bližnje gleda kao na teške rasipnike.

S jedne strane me raduje blagoverie tužiteljke, da će slučaj biti razmotren za života tuženog, da mu se neće suditi u odsustvu, da će presuda biti pravična, a starac sudski dozvan pameti, ako mu je već roditeljsko srce otvrdnulo, a opet, ima nečeg nesportskog u toj tužbi, jer optuženi ne može da izbegava sudskog pozivara kao neki kriminalac u najboljim godinama, zna se da je kod kuće i zna se da će kad-tad sići da kupi "Politiku" i provijant pristao njegovom uzrastu i budžetu.

Pomislio sam kako neću više da dođem u tu baštu, da ne dobijem opet astal u blizini govorljive žene, s druge strane, možda me baš tu čeka oaza tišine i suzdržanosti, nisu li vojnici u I svetskom ratu trčali ka jami koju je načinila neprijateljska artiljerija, jer naredni projektil prema ratnoj statistici ne pada nikad na mesto svojega prethodnika.


&


Malo-malo pa pročitam da je neko napustio Srbiju, i svaki put mi ne bude pravo, otkad se to tako govori, otkad se tako meri, kad je to čovek, koji slažem se da bi imao biti mera svih stvari, postao izjednačen sa Srbijom, velikom tajnom? Kog je to dana među danima stavljen iznad nje, da je napušta kao kakav sladostrasnik i zavisnik što napušta svoju olako zasnovanu, ali ipak porodicu?

Napuštanje je kad sam bio dete bilo kažnjivo i jeste u fudbalu bivalo kažnjavano: ekipi koja bi prekinula utakmicu dodavana su na raboš još tri primljena gola, na sve one koje je dotad zaista primila, i ne jednom je ova zakonska začkoljica promenila ishod meča, rezultat je na pr. 9:7, a onda nekolicina igrača uspešnijeg tima bude pozvana na večeru, ili da skidaju kukuruz sa kola: sportska sreća pripala bi ovima koji su gubili, bilo bi odjedared i zauvek 10:7 za njih.

Novinarima zahvaljujemo što je glagol "napustiti" dobio otmenu silovitost i opravdanu ogorčenost, što vazda nosi beleg junakove razočaranosti okolinom; najpre su naši, od Slobe, pa evo do naših najsrećnijih dana, napuštali međunarodne skupove, ako bi se tamo prošvindlovao kogod sa Svete zemlje, ili ako bi se među barjacima zavijorio i mrski barjak lažne države, svaki izveštaj o demonstrativnom napuštanju činio je našeg predstavnika većim i plemenitijim od napuštenog skupa, ali su sada pojedinci počeli da napuštaju bogme Srbiju.

Ja sam, v takom sluchae, usred svoje blagosl. sredovečnosti napustio bio još veću državu, Jugoslaviju, pa SRJ i šta ti ja znam, ali ne bih to tako opisao, otišao sam, iselio se, emigrirao, a drugde imigrirao, a tabloid kad opeva kako je neko napustio Srbiju ispada kao da je Srbija ostala siroče, ili samohrana staramajka: kao da je nešto veće i vrednije otišlo iz nečeg manjeg, manje vrednog, i kao da napuštena državica neće u dogledno vreme na zelenu granu.

Kad bih okačio pero o klin, bi li se reklo: "Lj. Živkov napustio novinarstvo?" Ko sam ja da nešto napuštam, mogu samo od toga da dignem ruke, da se, bolje ikad nego nikad, manem ćorava posla. Da. Pre bi moglo, naprotiv, novinarstvo da odvrati svoju lepu glavu od mene: bez sumnje već postoji u kalendaru i primiče se danak, ego že sotvori Gospod, kad niko više neće hteti da objavljuje te da pritom i plaća moje mudrolije: "Novinarstvo napustilo Lj. Živkova." Što da ne, iz čarobnog sveta medija isključena je i prežaljena osoba kojoj se još donedavno činilo da ona i njena umetnost neće nikad izaći iz mode.

Ali, ko će razumeti tabloide?

Svakodnevno mame lakovernike da se zagrcnu od suza, da se zacene od smeha, da se naježe od straha, da se ispovraćaju od gađenja: "Od ovoga će vam se dići kosa na glavi: ženica teška 37 kilograma višekratno udara sekirom pijanog i usnulog muža nasilnika, a njena sestra sve snima mobilnim i bodri je, umesto da joj postane saučesnica!" Pogledajte planetarnu bruku toga i toga, smeje mu se ceo internet! Omiljena metafora žute štampe je preterivanje, na sve strane pršte hiperbole o kakvima bi pisci iz naše lektire mogli samo da sanjaju, da nisu većinom pomrli, otuda valjda vesti o napuštanju Srbije, i večna briga da će sirotica zašantati sad još više, a ja velim da neće: kao što je neće došljaci upropastiti, tako je i ovi odlazeći ne mogu osiromašiti, za Srbiju važi isto što i za jezik, ne može joj se ni nauditi, ni pomoći.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net