foto: dragan kujundžić / tanjug
NAJBOLJE JE BITI ZDRAV: Čekaonica jedne bolnice u Beogradu

Zdravstvo u Srbiji >

Izgubljeni u sistemu

Šta je nateralo premijera da se za svega dve i po godine od "običnih ljudi" okrene ka monumentalnim "najvećim ulaganjima od Drugog svetskog rata"

Na samom početku svoje premijerske uloge, sudeći po ekspozeu iz 2014, Aleksandar Vučić je bio najbliži istini kada je naše zdravstvo u pitanju. Tada je rekao: "Imamo dobre lekare, i to jako dobre lekare, a, verovatno, čak i dovoljno bolnica. Ali, organizacija sistema je zastarela, štetna i ne zadovoljava potrebne usluge u modernoj ekonomiji 21. veka. Reagovanje našeg zdravstvenog sistema je neadekvatno. Ljudi mesecima čekaju pre nego što doktor može da ih primi. Obični ljudi u našoj zemlji, koji nemaju veze ili novac, bivaju zanemareni i nemaju mogućnost da odmah budu pregledani."

Sve što se u međuvremenu promenilo u sistemu zdravstva (nabavke, renoviranja, saniteti, budžetski fond za lečenje u inostranstvu, IZIS itd.), ili makar pokušalo da se promeni, mora se uzeti u obzir i pohvaliti, pa čak i u slučaju da je takav pokušaj stvorio samo veću glavobolju svima, kako lekarima tako i pacijentima. No, šta je nateralo premijera da se svega dve i po godine kasnije od "običnih ljudi" usredsredi na monumentalna "najveća ulaganja od Drugog svetskog rata" i "izgradnju potpuno novih objekata kliničkih centara", i to u trenutku kada Srbiju hara sve masovniji odlazak lekara bilo u privatnu praksu, bilo u inostranstvo. I kada se, baš zbog toga, dakle zbog manjka kadra i velikih gužvi, u lekarskim ordinacijama širom Srbije svakodnevno odigravaju prave drame, iscrpljujuće i za doktore i za pacijente. I zašto ta svakodnevna i duboka agonija našeg zdravstva nije tema za sebe nego je u potpunosti pokrivena samohvalama zvaničnika.

NAPREDAK I PRAKSA: Statistika pokazuje da su liste čekanja za sve vrste hirurških i kardioloških procedura u 2015. i 2016. manje za 15 odsto. Direktor KC Niš rekao je za medije da je lista čekanja na radiologiji smanjena za tri meseca. Direktor Kliničkog centra Srbije potvrdio je da su najviše smanjene liste čekanja za kateterizaciju srca i stavljanje stenta, a kada je reč o listama pacijenata u ovoj ustanovi, koji se dele na prvi i drugi red hitnosti, oni koji su prvog reda čekaju najviše do tri meseca, dok je evropski standard mesec dana. Na kraju svega, Srbija se na listi evropskih zdravstvenih sistema u ovogodišnjem izveštaju Evropskog zdravstvenog potrošačkog indeksa popela za šest mesta i zauzela 24. poziciju, a po oceni istraživača ove organizacije dobila titulu "države sa najvećim napretkom 2016. godine". U obrazloženju stoji da je Srbija ovakav uspeh zaslužila pre svega efektima uvođenja novog informacionog sistema u zdravstvo (IZIS), koji je uticao na bolju dostupnost zdravstvene zaštite, ali i na smanjenje lista i vremena čekanja.

A ipak, da li je baš sve tako u samoj praksi? Izvesnom broju pacijenata IZIS je sigurno pomogao, olakšao put do određenog lekara i skratio vreme čekanja, ali s druge strane, sasvim redovna su iskustva i onih koji kroz ovaj sistem prolaze "ko bos po trnju". Jer ranije, da bi otišao na redovnu kontrolu kod svog, recimo, kardiologa, pacijent je s uputom lekara opšte prakse mogao otići direktno na odeljenje, zakazati termin za kontrolu, laboratoriju, a onda na dan kontrole strpljivo čekati dok na njega ne dođe red. Danas pacijent, pa još ako je stariji srčani bolesnik, kao i pre, prvo mora otići kod lekara opšte prakse, koji će mu zakazati termin kod interniste. Drugi put će, međutim, doći na zakazani termin kod interniste, kako bi mu on gledajući u kompjuter kao u kakvu kristalnu kuglu rekao da li kod tog njegovog kardiologa, kod kog je ranije direktno zakazivao, ima ili nema slobodnih termina. Pa kad nema, recimo, u naredna dva meseca, a dalji termini nisu ni prikazani, pacijentu se kaže da dođe i treći put, za oko dve nedelje, pa da se ponovo pokuša zakazivanje. Četvrti put pacijent će otići u laboratoriju. Peti put na kontrolu kod kardiologa, ako mu se posreći da zakaže. Ali, to je samo jedan tip slučajeva.

Drugi je kad siromašnom penzioneru lekar specijalista kaže da "više nema zezanja" i da mora da dolazi na kontrole striktno na svaka tri meseca, ali mu lekar opšte prakse kaže da je prvi slobodan termin kod specijaliste tek za četiri-pet meseci. Šta predviđa sistem u tom slučaju? Da li prebacivanje pacijenta sa celom istorijom bolesti kod drugog lekara, kod koga nikad nije bio, ili možda "uput" za privatnika koga pacijent ionako ne može da plati?

S druge strane, lekari otvoreno negoduju na sam pomen novog sistema zakazivanja. Umesto da budu posvećeni svojoj struci, kako kažu, veliki deo vremena predviđenog za pacijenta provode u užurbanom "brljanju" po kompjuteru tražeći slobodne termine svojih kolega specijalista čije im je mišljenje potrebno u datom slučaju. I šta kažu pacijentu ako termin ne nađu? "Ne znam više ni šta da uradim ni šta da kažem", poverava se jedan lekar specijalista, uz obaveznu opasku da "taj ko je smislio ovaj sistem sigurno nikad u zdravstvu nije radio. A za to vreme brdo pacijenata u čekaonici gubi strpljenje: jedni insistiraju na svom precizno zakazanom terminu preko IZIS-a, drugi pokušavaju da uskoče, treći dolaze iz domova zdravlja sa hitnim uputima, zauzimaju jedni drugima termine, i nekad imam utisak da će zajedno s nama, preopterećenim lekarima, u jednom trenutku sve da eksplodira." Uz to, pacijenti i kad dođu na red neretko saznaju da ultrazvuk zbog kog su došli ne radi, a ni rendgen aparat, pa na kraju posle svega hteli – ne hteli ipak odlaze u privatne ordinacije.

Kada je sumirao prethodni rad Vlade, u svom ekspozeu iz 2016. Vučić je istakao: "Izazov je bio u proteklom periodu zaustaviti propadanje zdravstva u Srbiji. Ne samo da smo to postigli već smo stvorili bazu za razvoj i napredak uslova lečenja kod nas, stvorili smo uslove da naše zdravstvo bude brže, efikasnije i kvalitetnije." Samo što zvaničnim predstavama uspeha nedostaje odgovor na možda i najvažnije pitanje: zašto onda naši doktori i dalje u sve većem broju odlaze iz državnog zdravstva? Koliko ih je otišlo prošle godine u privatnike, koliko one prethodne, a koliko ih je u inostranstvu? Zašto odlaze? Da li bi se vratili i pod kojim uslovima? Koliko je otežan rad usled njihovog odlaska, ko ih zamenjuje i sa koliko iskustva? Koliko imamo anesteziologa i da li je usporen ritam operacija zbog njihovog manjka? Koliko imamo medicinskih sestara, a koliko ih je potrebno za bolje funkcionisanje pacijenata na odeljenjima? Koliko puta su tokom dana nepokretni stacionarni pacijenti presvučeni i u kakvim uslovima leže? Na kakvim krevetima i u kakvim sobama? Studija sa ovim i sličnim pitanjima kazala bi mnogo, verovatno i više nego što bi država htela, o zdravstvenoj politici ove zemlje.

MERA OBIČNOG ČOVEKA: Ovogodišnji planovi za zdravstvo su impresivni, rekao je početkom ove godine Vučić. Srbija će, po njegovim rečima, između ostalog, dobiti sajber-nož, tri angiosale, završen Klinički centar u Nišu, a počeće izgradnja potpuno novih kliničkih centara u Beogradu, Novom Sadu, Kragujevcu. Uložiće se oko dve milijarde evra i to će biti najveća ulaganja u poslednjih 70 godina. Takođe, ministar Lončar je samo za prošlu godinu najavio dodeljivanje blizu 1500 specijalizacija mladim lekarima, a kako je rekao, toliko ih ranije nije bilo dodeljeno za čitavu deceniju. Ove godine, neposredno pred predsedničke izbore, ministar je najavio i uposlenje šest stotina mladih lekara sa Biroa koji će dobiti radne knjižice, mogućnost da se usavršavaju i koji će tako obučeni, kako je rekao, moći da zamene starije kolege kada odu u penziju. Međutim, impresivni planovi i rezultati još uvek u svojoj punoj meri nisu stigli do "običnog čoveka". Iako ovi učinci nesumnjivo ostavljaju trag na određene kategorije pacijenata, onaj ponajveći deo i dalje muku muči na svim nivoima.

Njima bi, pak, bilo mnogo lakše kada bi samo što kraćim putem stigli do svog lekara, kada ne bi morali za svaku stvar, bilo zbog reagensa, rendgena, magnetne ili ultrazvuka, da izdvajaju novac za privatno lečenje, bili bi zadovoljni kada bi mogli da dobiju terapiju u očekivano vreme, elektronske knjižice koje su platili i, uopšte, imali uslove za pristojno lečenje. Ali dovoljna je samo jedna pomisao pa da se razruše sve iluzije: a to su, između ostalog, slike iznemoglih bolesnika, naročito onkoloških, u neispravnim, iskrivljenim, iscepanim kolicima, kojih pritom nikad nema dovoljno u kliničkim centrima. Ta večita, nerazumna nestašica bolničkih kolica ostaće mnogima urezana u sećanju kao zaprepašćujući simbol našeg zdravstva i njegovog odnosa prema pacijentu, kako prema njegovim potrebama tako i prema njegovom dostojanstvu.

Nasuprot tome, govori se o milionima evra u budućim investicijama, aparatima koje nabavljamo jedini u regionu, impresivnim planovima koji nisu viđeni decenijama i o masovnim specijalizacijama i zapošljavanjima. Jedino, što priča o zdravstvu nije samo priča o monumentalnosti, već je pre svega i mnogo više priča o vođenju zdravstvene politike po meri običnog čoveka, kako lekara tako i pacijenta.


 

Pošaljite nam svoja iskustva sa zdravstvenim sistemom slanjem komentara na ovaj tekst. Najzanimljiviji komentari biće objavljeni u dnu stranice.


POŠALJI KOMENTAR ODŠTAMPAJ TEKST
 


PRIKAŽI SVE KOMENTARE (1)

Ivana,  06-06-2017 17:13:56
Posle mesec dana cekanja na zakazani termin, danas sam napokon otisla na pregled. Iako je bio zakazan za 10:40, na red sam stigla tek oko 14h, nakon sto je ispred mene kroz ordinaciju prohujala citava svita doktora i sestara koje su neke "svoje" uvodili preko reda. Na moj komentar jednoj od doktorica da to nema smisla i da je to vec bezobrazluk, dobila sam odgovor da je ona doktor i da, po prirodi stvari, ima na to pravo. Ja sam, izgleda pogresno, verovala da pacijent sa zakazanim terminom ima prednost, ali ocigledno nam logika nije svima ista... Da ne duzim, nakon tog silnog cekanja, docekala me nervozna doktorica koja me nije ni pogledala, poslala me na rendgen i ultrazvuk (da ne pricamo o tome da sam uput dobila od doktora opste prakse i da je jedini cilj mog odlaska bio da uradim rendgen i ultrazvuk) ali je insistirala da potpisem izjavu u kojoj potvrdjujem da mi je sve objasnjeno, da su mi poznati rizici i sl. Jedino sto je "doktorici" bilo bitno je gde radim, sta sam studirala i zasto sam se vratila iz inostranstva gde sam do nedavno zivela. Iskreno, posle ovakvih iskustava i sama se pitam sta me je toliko vuklo nazad i da li vredi trositi sopstveno vreme na ovu zemlju gde niko ne postuje nicija prava i nicije dostojanstvo kao coveka...


 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net