foto: m. milenković

Intervju – Dobrica Veselinović >

Preko barijere straha

"Nas ljudi etiketiraju kao nekakav antiestablišment, antipolitiku, zbog toga što smo rekli da ne želimo podršku političkih stranaka u smislu njihovih obeležja i zato što ih nismo zvali da govore na našim skupovima. Istina je da mi nemamo ništa protiv političkih stranaka, to je forma organizovanja. Problem je što po pitanju onoga oko čega smo se mi organizovali, dakle Beograda na vodi, oni zapravo ništa nisu uradili, ali bukvalno ništa"

Od samog početka priče o projektu Beograd na vodi, neki mladi i tada nepoznati ljudi, članovi Inicijative "Ne da(vi)mo Beograd", umesto svih drugih društvenih i političkih aktera, podneli su više od 2000 primedbi na izmenu Generalnog urbanističkog plana Beograda, nekoliko stotina primedbi na Prostorni plan područja posebne namene, mnogo prijava za nelegalne gradnje, na radove bez dozvole, kao i krivične prijave protiv ljudi koji su uključeni u sve to. Nedavno su republičkoj javnoj tužiteljki podneli inicijativu da preispita ugovor o Beogradu na vodi, pošto na osnovu njihove analize on šteti javnom interesu. Ne samo što su svojim delovanjem očitali lekciju mnogima, nego su i odmah posle rušenja u Hercegovačkoj ustalasali javnost zahtevima za hitnim pronalaženjem krivca i ostavkama odgovornih te pozvali sve nezadovoljne građane da slobodno protestuju u mirnim i masovnim uličnim šetnjama.

"VREME": Sada, godinu dana od Hercegovačke, ali i prethodnih svih aktivnosti koje ste preduzeli, kada podvučete crtu, kako vama iz Inicijative izgleda taj završni račun?

DOBRICA VESELINOVIĆ: Izgleda tako da razmišljamo šta dalje. Što se masovnih pritisaka na ulici tiče, došli smo do nekog limita s obzirom na njihov uticaj. Pre toga, naše bavljenje Beogradom na vodi bio je pokušaj da se kroz sistem, na proceduralnom nivou, utiče na to da se taj projekat spreči, kroz primedbe na Generalni urbanistički plan, na lex specialis, podnošenjem tužbi, žalbi. Sve to nije dalo nikakav rezultat tako da sad posle godinu dana razmišljamo šta je sledeći korak.

Uspeli ste, međutim, da posle mnogo godina pokrenete ljude da i na uličnim protestima izraze svoje nezadovoljstvo. U slučaju Hercegovačke, koji je po vama očekivani domet tih protesta?

Osnovna ideja je bila da ljudi savladaju barijeru straha zbog koje nisu smeli da u javnom prostoru, u javnom diskursu, iskažu protivljenje nečemu što je preovlađujuća vladajuća politika. Svedoci smo toga da javni, pogotovo medijski prostor nema više nikakvo polje dijaloga, razmene mišljenja i konfrontacije ideja. Postoji samo užasna polarizacija na ono što misli vlast i na ono što kritički promišlja manjina. Prva naša ideja bila je da se na protestu ljudi osećaju slobodnije, da počnu da artikulišu različite kritike i kroz odgovor na njih da se osete osnaženijim da deluju. To se najlakše postiže kroz kolektivno delovanje na ulici, kao što i kaže osnovna teza svakog protesta "da se vidi, da se čuje". Zato je tolika šarolikost parola na našim protestima, jer oni oslikavaju tu želju ljudi. Naprosto, ideja je da u uslovima kada su svi kanali komunikacije, osim možda malo interneta, zabranjeni i zatvoreni, da ti onda na tvom bazičnom asfaltu grada izneseš svoju poruku.

Na vaše prethodne primedbe i tužbe, od nastanka projekta Beograd na vodi, niko iz vlasti nije reagovao?

Interesantna je ta situacija oko Beograda na vodi, jer je jedan od stubova na koji se oslanja taj projekat zapravo saradnja političke elite sa ekonomskom elitom na osnovu čega je moguće menjati i kontrolisati celokupan pravni i proceduralni aparat države. U ovom slučaju krenulo se tako što su se menjala pravila i planovi u glavnom gradu. Rekli su, da bismo ostvarili ovaj projekat, politička elita će obezbediti prolaz apsolutno svuda: i onda se krenulo od najnižih instanci, krenuli su od Urbanističkog zavoda Beograda gde su donete izmene Generalnog plana koje nemaju veze sa strukom i strategijom razvoja grada, posle se prešlo na Agenciju za prostorno planiranje kao republičku instituciju koja je posle ukinuta, pa na Ministarstvo građevinarstva i saobraćaja koji su opet menjali svoje planove ili donosili svoje planove koji idu u korist investitora, a ne javnog interesa. Sistem je, dakle, prvo iskoristio svoju kontrolu nad zakonodavstvom pa su doneti zakoni o promeni planova i procedura da bi se tek kasnije napravio i potpisao ugovor, koji je objavljen i koji smo mogli da vidimo godinu i po dana posle svega.

U konačnom, kao ilustracija svega, gradonačelnik Siniša Mali i premijer odnosno predsednik Aleksandar Vučić idu u nenajavljene posete gradilištu jednom mesečno. I sad, zašto to pominjem? Zato što oni tim simboličkim činom pokazuju da je taj projekat mnogo više od izgradnje, od nekakvog napretka, oni obilaze radove kao da je to njihov lični projekat i vrlo verovatno su tu povezani i neki drugi interesi.

Zapravo, u slučaju Beograda na vodi celokupan sistem je zakazao, različite struke, različita kontrolna i nezavisna tela što nam samo pokazuje da su oni pod užasnom kontrolom politike, da ne postoji nezavisni organ koji bi mogao nešto da stopira, zaustavi, vrati na ponovno odlučivanje. Sem izveštaja Saše Jankovića i poverenika za informacije Rodoljuba Šabića, nismo imali nikakva druga tela koja su rekla nešto suprotno. To znači da su sva ucenjena ili pod totalnom kontrolom vladajuće partije uključujući i tužilaštvo. Isto važi i za slučaj Hercegovačke. Ako se kaže da je to suviše kompleksan slučaj i da treba mnogo vremena za njegovo razrešenje, a prošlo je godinu dana i postoji evidentan pritisak javnosti, onda imamo zaista dug period u kom se ništa nije desilo, ništa se ne zna i ništa se nije rešilo.

Inicijativa je od početka preduzimala, pored pravno proceduralnih, i niz malih "drskih" akcija, tačnije jedina je delovala napolju, na ulici. Otkud te male akcije kojima ste drugu stranu, ako ništa drugo, nervirali?

Kroz te male akcije želeli smo da pokažemo ono što nam smeta. To su bili prvi pokušaji konfrontiranja preovlađujućim pravilima. Svi smo bili članovi što nevladinih organizacija, društvenih pokreta, aktivističkih grupa koje su se najviše bavile gradskim temama, ekološko-aktivističkim, na primer protiv bahatog parkiranja pa do različitih inicijativa na polju nezavisne ili alternativne kulture. Rezultat toga je da smo mi kao neka šira grupa ljudi postali svesni svoje moći, u smislu da kao organizovani građani možemo mnogo da postignemo. Da ne treba da se plašimo nekih uobičajenih normi ponašanja ukoliko nam nešto u vezi sa njima smeta.

Konkretno, prvi put smo se okupili prilikom zauzimanja zgrade Inex filma na Karaburmi. Ta zgrada je bila već desetak godina napuštena, totalno ruinirana, bez struje, vode, prozora. S jedne strane, videli smo taj prostor kao resurs, a sa druge strane imali smo potrebu da zadovoljimo neke naše kulturne potrebe. E, kad smo rešili da nešto uradimo, onda su krenule one uobičajene dileme: pa to se ne sme, uhapsiće nas, treba nam mnogo novca da sredimo zgradu, ali smo onda bukvalno kroz vlastiti rad i neko naše promišljanje uspeli da napravimo kulturni centar. To nam je oslobodilo razmišljanje i otvorilo perspektivu da su i ostale stvari moguće, bez obzira na postavljene norme u postojećem sistemu. I to je bila vežba za sve što je dolazilo posle.

Kao duhovit i jedinstven simbol vaše borbe pojavila se žuta patka. Kad i kako je nastala?

To je bilo u trenutku donošenja lex specialisa. Naime, vladajuća ekipa je skapirala da ne može da ekspropriše zemlju u Savskom amfiteatru zato što po važećim zakonima to nije bio javni interes. Znači, pravljenje šoping mola i ekskluzivno stanovanje, ma šta god oni govorili, kao i otkup zemlje od privatnih lica, državnih firmi i slično, naprosto nije bio javni interes. I onda su doneli novi zakon lex specialis o eksproprijaciji zemlje za projekat Beograd na vodi, što je totalni nonsens. U tom trenutku to nije bilo ni u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji, na šta smo se takođe žalili. Razmišljali smo kako to onda dalje da penetriramo u javnu sferu, u medije, kako da to postane mnogo veće od našeg pištanja i vrištanja koje se kao manifestacija pokazalo u redu, ali nedovoljno. Nastala je ideja da to treba da bude bukvalno neki objekat, veliki, koji bi simbolizovao taj lex specialis, odnosno kako je to sve prevara i laž. Sami smo došli do toga da je to "patka", a imali smo prijatelje koji se bave scenografijom i koji su to mogli da nam naprave.

Celu akciju oko promocije patke pred skupštinsko zasedanje pripremali smo u tajnosti. Dogovor je bio da čekamo tu prvu veliku žutu patku od stiropora na nekom tajnom parkingu, pa da organizujemo medije, ali u celoj toj našoj teškoj konspiraciji, kao što se uvek desi u takvim situacijama, čovek koji ju je prevozio kamionom je kasnio. Mi čekamo na "tajnom mestu", nerviramo se, pitamo se gde je, šta se dešava, počeće skupština, sve će nam propasti, zovnemo ga a on kaže "evo ja sam se parkirao tačno ispred skupštine".

Dakle, žuta patka je originalno vaša?

Pre nje, nastala je žuta patka holandskog umetnika Hofmana, koja kao umetnička instalacija plovi Hongkongom i drugim gradovima. To je velika gumena patka, a on je jasno u svojim izjavama objašnjavao kako je reč o apolitičnom činu koji je samo vizuelni spektakl. Mi smo prvi imali patku, 2015, a godinu dana posle nas na velikim brazilskim protestima protiv predsednice Dilme žuta patka se takođe pojavila kao simbol, što je ovoj vlasti dobrodošlo da pronađe vezu između nas i Brazila i da kaže kako je sve to CIA sponzorisala. Pre neku nedelju na protestima u Rusiji su se nosile žute patkice što je bila refleksija na izveštaj o imovini Medvedeva. Taj izveštaj je pokazao da među svim bogatstvom koje ima, Medvedev u svojoj velikoj vili u predgrađu Moskve ima i kućicu za patke. U međuvremenu, neko je na internetu na fotografijama sa Tjenanmena tenkove zamenio patkama i onda je vlast to pokazivala kao krucijalni dokaz: "To je to, Kina, Srbija, Brazil, Rusija, zar mislite da je to slučajnost?" A mi još ovu drugu džinovsku patku naručili iz Kine, jer tamo i prave velike žute patke na naduvavanje.

S obzirom na društvene uloge "pobunjenika" i odgovornosti koje ste preuzeli na sebe, kakva je reakcija države prema vama? I koliko to utiče na vaš život, pa i na dalje delovanje?

Mislim da smo dosta dugo pod pojačanom pažnjom različitih organa. Kompleksno je sad ulaziti u to, jer je nejasno ko tu šta prati. Međutim, glavni moj osećaj u svemu tome je koliko su se ljudi predali. Ta "predaja" je toliko normalizovana da će ti većina reći: nemoj sad, dogovori se nešto, imaš dete, kredite, šta ti to treba... Prijatelji i rodbina ti to govore najiskrenije jer veruju da je tamna strana prejaka, u smislu ovo će doneti samo više i više problema. Kada je prošle godine krenuo pritisak kroz blatoide pa smo mi iz Inicijative, Janković, Šabić i još neki stavljani na platni spisak onih koji kuju zaveru protiv Vučića, to je rezultiralo serijom članaka i javnih prozivki. A ja se u tom trenutku bavim upisom deteta u vrtić. I sad, već kako kod nas ide ta procedura s vrtićima, vi predate, pa vas odbiju, pa žalba, a vi ste ionako medijski eksponirani u najgorem svetlu. I onda stalno postavljate sebi pitanje, da li vi kao roditelj imate pravo da ugrozite nekoga drugoga svojim ponašanjem, iako nije reč ni o kakvom stvarnom ugrožavanju nego o simulaciji i izloženosti pritisku vlasti. Kada komuniciramo sa nekim ljudima koji su sasvim nevezani za priču, sa prijateljima, bojim se da onda i njih ubacujemo u neki širi krug ljudi koji se onda percipiraju kao "državni neprijatelji". Da li će mene neko fizički ugroziti, o tome i ne razmišljam, ja sam se s tim pomirio, ali strašnije su mi ove druge stvari. Postavljali smo sebi to pitanje, da li smo mi ti ljudi koji to možemo da podnesemo. Ali, kako se dolazi do jasnog odgovora da jesmo, ne znam. Valjda odlukom. U Inicijativi smo svi prošli kroz taj unutrašnji proces samoispitivanja i odredili ko je dokle spreman da ide i koliko je ko spreman da bude ugrožen.

Posle protesta kojim obeležavate godišnjicu rušenja u Hercegovačkoj, nameravate li da nastavite s ovim vidom protesta ili razmišljate i o nekim drugim taktikama?

Ako nas je ovo do sada nečemu naučilo, to je da pritisak ima smisla i da to treba raditi stalno, po povodu, po godišnjici, po bilo čemu što zavređuje našu pažnju. Ali nam je isto tako pokazalo da postoji limit u toj vrsti organizovanja i pritiska. Naša poruka na skupu povodom godišnjice Hercegovačke, u utorak, biće da se moramo organizovati na nivou lokalne politike. Naš sledeći korak mora da bude izlazak na lokalne izbore u Beogradu sledeće godine. U narednom periodu radićemo na tome da uspostavimo nekakvu platformu i strukturu koja bi bila uključujuća i za druge ljude i za druge probleme i želje građana Beograda kako bi to artikulisali u nekakve alternativne vizije razvoja grada. Jer, šta je nama sve ovo pokazalo? Imali smo proceduralni pritisak, medijski pritisak i pritisak kroz ulične proteste – i ništa se nije desilo. Jedino što nam ostaje jeste da se organizujemo i uđemo u tu realnu politiku što tek onda otvara Pandorinu kutiju pitanja, dilema i problema.

Da li ćete i na izborima da isključujete bliskost sa drugim političkim partijama ili je prerano za to pitanje?

Za sada, mislim da je važnije videti šta su vrednosne osnove i šta su prioritetne oblasti za razvoj grada i onda na osnovu toga videti ko bi tu mogao biti saveznik. Nas ljudi etiketiraju kao nekakav antiestablišment, antipolitiku, zbog toga što smo rekli da ne želimo podršku političkih stranaka u smislu njihovih obeležja i zato što ih nismo zvali da govore na našim skupovima. Istina je da mi nemamo ništa protiv političkih stranaka, to je forma organizovanja. Problem je što po pitanju onoga oko čega smo se mi organizovali, dakle Beograda na vodi, oni zapravo ništa nisu uradili, ali bukvalno ništa. Sama vrsta političkog organizovanja nije problematična po sebi, problematični su njihovi rezultati, tačnije nedostatak rezultata. To se posle pokazalo u našoj podršci Saši Jankoviću kao nekome ko hoće da ponudi nešto novo i drugačije. Dakle, naš stav nije – smrt partijama, nego – partije ovakve kakve su nisu dobre.

Možete li da zamislite sebe sutra kao odbornika gradske skupštine koji sedi na skupštinskom stepeništu, protestujući protiv odluka gradskih vlasti?

Zašto da ne? To je sad dobro pitanje zašto su postojeće partije odustale od konfrontacije postojećem sistemu. Jer ako prestane stalno preispitivanje zašto je nešto dobro ili loše, gubimo svoju oštricu i ulazimo u razne vrste kompromisa koje će onda dugoročno da nas štete. Ali teško će ljudi koji su nesigurni i ucenjeni da preispituju, a onda i da se konfrontiraju. U našem organizovanom, strukturiranom sistemu svi govore: nemoj mnogo da talasaš, takvo je pravilo i nemoj mimo njega. Istrpeti kritike kada učinimo nešto van očekivanog je jako težak zadatak, ali on se može ostvariti jedino vlastitim jačanjem preko ovih malih aktivnosti i akcija, preko kojih mi, zapravo, učimo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net