foto: "dnevni telegraf"
IVAN MAROVIĆ: U akciji, Studentski protest 96/97.


iskustva i pouke >

Pravi korak u pravom smeru

"Nemam ništa sa aktuelnim protestima ali i te kako imam šta da kažem kako o njima tako i o onima u kojim sam učestvovao tokom devedesetih"

Gastarbajteri dolaze u Srbiju o Božiću, ali gastarbajteri iz Afrike preferiraju Uskrs. Nakon četiri godine života u Najrobiju, gradu gde je sve iznad 25 stepeni Celzijusa vrućina, a ispod 15 smrzavanje, shvatio sam da je proleće godišnje doba kad treba posetiti stari kraj. Razmišljao sam da li da dođem na izbore, ali su me istraživanja javnog mnjenja ubedila da je bolje doći kasnije pa ostati na uskršnjem ručku, a možda bude i drugog kruga pa i prilike da se glasa. Tako sam se u ponedeljak nakon izborne noći ukrcao u avion ne očekujući ništa, osim možda veselja u sedištu naprednjaka. Ono što sam zatekao kad sam sleteo me je potpuno iznenadilo.

foto: a. anđić

KARAKTERISTIKA PROTESTA: Počeli su protesti, rekli su mi po sletanju, a ti ih predvodiš. Ovo je bio dvostruki šok: pre svega, nisam očekivao proteste nakon tako ubedljive pobede Aleksandra Vučića, a nisam očekivao ni sebe na naslovnoj strani jednog tabloida, mada to me nije toliko iznenadilo u današnje vreme kada "alternativne činjenice" i lažne vesti postaju deo svačijeg života, ne samo javnih ličnosti nego i običnih građana.

Bilo kako bilo, zadesih se ja u Beogradu ne samo kao putnik iz Afrike nego i kao putnik kroz vreme, neko ko je pre dvadeset godina šetao tim istim ulicama protiv jednog drugačijeg režima, začuđen koliko u nekim stvarima, pre svega govorim o energiji, protesti liče na one naše i koliko u nekim drugim stvarima, ovde pre svega govorim o organizaciji, ne liče na naše.

Pre svega, odmah mi je bilo jasno da su protesti spontani. Priče da iza njih stoji opozicija ili stranci su bile nešto češće od jednako zabrinjavajućih mada malobrojnijih teorija da iza njih stoji vlast. Ovo je razumljivo u današnje cinično vreme kad ništa nije onako kako se čini i svuda postoji ili bar izgleda da postoji neka skrivena pozadina. Ali ipak mi iskustvo govori da je to nemoguće. Kad mi neko kaže da planira veliki protest, ja ga pitam kako znaš da će biti veliki? To niko ne može da zna, može samo da se nada. Protest se ne može veštački napraviti, kad iza njega stoji neki politički akter onda je to običan miting koji je ili bedno posećen ili traje jedan dan ili zahteva veoma vidljivu organizaciju u vidu autobusa i sendviča. Ja ništa od toga ne videh pa zaključujem da su protesti spontani.

To što su protesti spontani ne znači da su i neorganizovani, jer nakon nekog vremena, ako protest preživi nedelju-dve dana, dolazi do samoorganizovanja. Narodno nezadovoljstvo ispoljeno na ulici se formuliše u vidu zahteva i kakve-takve strukture, u našem slučaju, govorim o Studentskom protestu 1996-1997, to je bio Inicijativni, a ubrzo potom i Glavni odbor studentskog protesta. To nešto ćemo verovatno videti i sada, ako protesti potraju.

Međutim, čak i sa ovakvim nivoom samoorganizacije, protest predstavlja tek inicijalni vid manifestacije narodnog nezadovoljstva, i retko kad je dovoljan da se sistemski problem reši. Ovo smo videli i nakon Studentskog protesta protiv izborne krađe, u periodu između 1997. i 2000, a možda ćemo videti i u narednih nekoliko godina.

Protesti su pre svega reaktivni, oni su odgovor na neki spoljni događaj, obično neku nepravdu koja posluži kao okidač. Taj okidač je 1996. bila izborna krađa, danas je to rezultat izbora i Vučićeva pobeda koja je došla na kraju jednog procesa koji je sve samo ne prihvaćen kao fer i slobodan. Ali i u jednom i u drugom slučaju u pitanju je reakcija na nešto što se već dogodilo, mleko je već proliveno. Da bi se sistemski problem rešio, biće potrebno iz reakcije preći u akciju, u fazu u kojoj samoorganizvani građani postavljaju izazove vlastima umesto da reaguju na izazove koje vlast postavlja pred njih. Ovo se desilo pogotovo pred sam kraj Miloševićeve vlasti, tokom 1999. i 2000. godine, a kulminiralo je organizovanom kampanjom za izbore održane 24. septembra i planom za sprečavanje izborne krađe koja se na tim izborima dogodila.

Druga karakteristika protesta je da su kratkog daha. Studentski protest pre dvadeset godina je trajao četiri meseca i to je bilo neverovatno dugo, ali teško da je moglo mnogo duže. Čak i takav protest je bio ograničenog uticaja, dok su se studenti okupljali na Platou, već nekoliko ulica dalje život je tekao normalno. Svega nekoliko meseci nakon protesta, na izborima 1997. kandidat režima je pobedio na izborima za predsednika. Ali u narednih nekoliko godina politički uticaj studenata se, najviše preko Otpora, ali i preko drugih organizacija, osetio i u najmanjim i najdaljim mestima širom Srbije. Za ovo je bilo potrebno da prođe nekoliko godina tokom kojih je brižljivo širena mreža i građena organizacija koja je stavljena u funkciju kampanje 2000. godine.

Proteste karakteriše i formulisanje nezadovoljstva u vidu zahteva koji se postavljaju pred vršioce vlasti. To je 1996. bio zahtev da se priznaju rezultati izbora. Danas je ta lista zahteva šira jer oslikava šire nezadovoljstvo, ali i u jednom i u drugom slučaju od vlasti se očekuje da te zahteve ispune. Dinamika je sledeća: mi ćemo protestovati dok se zahtevi ne ispune. Međutim, u periodu nakon protesta 1996–1997, možemo da uočimo pomeranje težišta od zahteva ka ciljevima, od očekivanja da vlast nešto uradi do planiranja poteza koje građani mogu sami da urade da bi se problem rešio. To nije išlo glatko, bilo je lutanja, kao recimo bojkot izbora 1997. koji je organizovao deo opozicije, protesti u jesen 1999. sa zahtevom da Milošević podnese ostavku (planeri ovih protesta nisu odgovorili na osnovno pitanje: zašto bi?), ali na kraju se ipak kristalizovao cilj da se Milošević pobedi na izborima pod nefer uslovima kakvi su se očekivali, ali sa adekvatnim odgovorom na svaki od izazova koji su opozicioni blok stavljali u neravnopravan položaj. Tako nešto će morati da se dogodi i u narednom periodu tako da na narednim izborima postoji jasan cilj koji je konkretan, merljiv i izvodljiv.

IZ PROTESTA U POKRET: Uz jasan cilj ide i jasan plan kako do tog cilja doći i tu takođe možemo da vidimo promenu ponašanja između Studentskog protesta i kasnijeg studentskog organizovanja. Tokom studentskih demonstracija, Glavni odbor Studentskog protesta je veliki deo vremena trošio na taktičke odluke – koja će biti trasa šetnje, koja će simbolička akcija biti izvedena (jednom prilikom se čak satima debatovalo koje će drvo biti zasađeno u jednoj od simboličkih akcija), ko će biti govornik itd. U periodu nakon protesta, akcenat je bio na strategiji, dok su taktičke odluke ostavljene ljudima na terenu i oni su ih donosili tako da odgovaraju lokalnom kontekstu i da se uklapaju u opštu strategiju. Po ovome je Otpor bio posebno poznat sa svojom horizontalnom strukturom koja je generisala tzv. ulične akcije na dnevnoj bazi širom zemlje. To ne bi moglo tehnički da se organizuje iz jednog centra, bile su potrebne lokalna autonomija i inicijativa, ali i strateški plan u okviru koga su te lokalne akcije imale kumulativni efekat.

Pitanje liderstva je možda najvažnije u svemu ovome i tu možemo da vidimo kako je Studentski protest 1996–1997. doživeo udarac kada su neki od vođa ubrzo nakon protesta uplovili u politiku, ostavivši za sobom studente u stanju razočaranja i osećaja izigranosti. Spontana priroda protesta znači da lideri sami niknu, ako ih ne izaberu sami studenti, izabraće ih mediji kojima treba da komuniciraju sa poznatim licima i vraćaju se istim ljudima za izjave i informacije o protestu. Koliko god lepo zvučalo da protest postoji bez lidera, to je, kako vreme odmiče, sve teže sprovesti. Moj lični primer to dobro pokazuje, nakon tzv. potrage za rektorom, koju su sproveli studenti Mašinskog fakulteta pred kraj protesta, i velikog broja naslovnih stranica u novinama, ja sam postao poznat javnosti kao jedan od lidera studenskog protesta, bez ikakvog mehanizma koji bi me sprečio da zloupotrebim taj svoj status i učlanim se u neku stranku (što na sreću ipak nisam uradio).

Sličan rizik postoji i danas. Spontanost protesta znači da će se tu muvati razni sumnjivi likovi, ljudi koji nisu uspeli nigde drugde pa pokušavaju da isplivaju na površinu na krilima protesta ili ljudi koji će možda u početku iskreno i punim srcem predstavljati protest, ali tokom vremena doneti pogrešne odluke i dovesti ceo poduhvat u pitanje. Taj rizik može donekle da se umanji uspostavljanjem kolektivnog rukovodstva i horizontalne mreže sa lokalnom autonomijom tako da nijedan pojedinac ne bude nezamenljiv i da se svaki lider koji bude kompromitovan, ucenjen ili uhapšen može zameniti da ceo poduhvat ne bude ugrožen.

Sve ovo što sam napisao se može definisati kao transformacija protesta u pokret i karakteriše ga akcija umesto reakcije, dugoročni umesto kratkoročnog fokusa, ciljevi umesto zahteva, strategija umesto taktike i kolektivno vođstvo umesto pojedinačnih lidera koji su nepouzdani da bi od njih bilo šta zavisilo.

NASLEĐE DEVEDESETIH: Nakon Petog oktobra svedoci smo povlačenja građana iz politike, opadanja nivoa građanskog organizovanja, što je omogućilo strankama DOS-a da tokom prve decenije XXI veka nastave da održavaju sistem koji su nasledili i ne samo uspore proces uspostavljanja institucija sistema nego i počnu da podrivaju one institucije koje su uspostavljene, a sve zarad ličnih i stranačkih interesa. Ali bilo je potrebno da stranke bivšeg režima ponovo preuzmu vlast da bi taj proces podrivanja institucija zaista uzeo maha.

Karakter je sudbina, kaže Heraklit, i umivanje koje su sproveli bivši radikali, a sadašnji naprednjaci, po mom mišljenju, nije promenilo ništa ispod površine. Oni državu doživljavaju kao plen i to plen na koji su dugo čekali. Milošević ih je godinama držao po strani: dok su socijalisti i JUL-ovci imali neometanu priliku da zloupotrebljavaju državne resurse na svim nivoima, radikali su dobili Zemun. Zatim su bili po strani još dvanaest godina dok su stranke DOS-a bile na vlasti. Konačno su dočekali svojih pet minuta i žele da nadoknade propušteno. To znači da je na građanima da preokrenu ovaj tok događaja i ja samo mogu da se nadam da su ovi protesti prvi i možda nespretni korak u tom smeru. Ako ništa, biće prilika za učenje novim generacijama, jer ulica je mesto gde mi kao građani učimo da se bavimo politikom.

*Autor je jedan od lidera studentskog protesta 1996/97. i Otpora


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net