foto: marko đedović, klub putnika
PUTNIČKA KUĆA U ISTANBULU: Mesto prvog susreta sa prijateljima iz Srbije

Pravo na azil u Srbiji >

Pasoš kao luksuz

Od početka primene Zakona, azil u Srbiji dobilo je 88 osoba. Među njima je i Ahmet (29) iz Sirije, koji u Srbiji živi i radi od 2013. godine

"Ozbiljne komplikacije u Siriji počele su 2011. godine", priča Ahmet, koji je do 2012. živeo u Alepu i studirao programiranje. "U nekoliko gradova dešavali su se mirni protesti. Niko nije mislio da će vlada odgovoriti oružjem, ali desilo se upravo to." Ahmet kaže da nije planirao da se pridruži demonstrantima, niti da ode iz zemlje. "Otac sadašnjeg predsednika bio je sličan diktator, i ja nisam mislio da se išta može promeniti." Talas protesta praćen je učestalim restrikcijama struje i interneta. "Vlada je pokušavala da oteža komunikaciju među građanima i utera strah na sve moguće načine. Na proteste se nije išlo iz zabave. Znalo se da možeš biti ubijen ili uhapšen." Tokom junskog ispitnog roka 2012, u studentskom kampusu začula se pucnjava. "Izašli smo da odvratimo pažnju policije i kupimo vreme kolegama. Nije to bio organizovan protest. Čuješ kako se puca i jednostavno ne možeš da se suzdržiš. Kada smo se okupili napolju, po prvi put smo primetili da su postavljene sigurnosne kamere. Nas petoro-šestoro je počelo da viče, a uskoro su se pridružili i mnogi drugi. Došla je policija, a ja sam dobio dobre batine – u jednom trenutku ležao sam na zemlji, a neko me je gazio i šutirao."

Nekoliko dana posle protesta, policija je došla na Ahmetov fakultet. "Profesor mi je prišao dok smo radili zadatke i rekao mi da me traže. Karakteristično sam se oblačio i imao sam dugu kosu – tom opisu sam mogao odgovarati samo ja." Ahmet je uspeo da neopaženo izađe sa ispita i ode kući, a već sledećeg dana bio je na putu za Tursku. U Turskoj je osam meseci živeo po raznim mestima, jedno vreme sa dvojicom studenata na razmeni, koji su mu na čuvanje ostavili mače po imenu Fidel.

PUT KA SRBIJI: "Razmišljao sam o Srbiji kao o opciji još leta 2012, ali hteo sam da dođem na legalan način, ako je moguće. Nije mi padalo na pamet da stavljam svoj život u ruke krijumčara, niti volim da kršim zakone. Aplicirao sam za srpsku vizu i uspeo da je dobijem. Bilo mi je žao da ostavim Fidela, pa smo mu izvadili pasoš za životinje, te je i on doputovao sa mnom.

Sve je postalo lakše kada sam stigao ovamo. Odnos prema strancima nije bio neprijateljski kao u Turskoj, te sam razmišljao da ostanem još neko vreme i raspitivao se o mogućnostima za produženje vize. Stupio sam u kontakt sa Beogradskim centrom za ljudska prava, gde su me posavetovali da apliciram za azil. Dugo sam čekao na odgovor, ali azil mi je na kraju odobren. U međuvremenu sam počeo da radim kao programer. Život je u Srbiji počeo da poprima strukturu – bio sam zaposlen, pa sam mogao da se izdržavam, pronašao sam stan, a potom dobio i papire. Prva stvar koju sam uradio kada sam shvatio da definitivno ostajem bila je da nabavim gitaru i motocikl."

Većina Ahmetovih prijatelja napustila je Siriju. Žive u Nemačkoj, Austriji, Holandiji, Velikoj Britaniji. "Dobar deo mojih prijatelja otišao je da bi izbegao mobilizaciju. Niko od nas nije želeo da učestvuje u ubijanju." Porodica mu još uvek živi u Alepu, u delu grada koji je pod kontrolom države. "Situacija je trenutno stabilna, ali ako država izgubi kontrolu nad tim delom, moraće da se odsele. Ne znam da su imali problema zbog toga što sam ja otišao iz zemlje, ali ni ja njima ne javim svaki put kad nešto nije u redu, da ne bi brinuli."

Ahmet ne pamti da je bilo većih neprijatnosti od kada se doselio. "Jednom se desilo da mi je kolega programer rekao, napola u šali, da sam mu ukrao posao. Obojica smo se prijavili, i ja sam ga dobio, a on nije. To je bio jedini put da sam odgovorio na provokaciju: "Ja sam ovde došao nedavno, nemam kontakte i veze i ne znam jezik, a ipak sam dobio posao. Šta to govori o tvojim kvalifikacijama?"

Primećuje da je većina ljudi u Srbiji do pre nekoliko godina znala vrlo malo o Siriji. "Dešavalo se da me pitaju da li je pre rata bilo struje, tekuće vode i slično. Najinteresantniji su mi izrazi lica kad ispričam da je prosečna plata u Siriji pre rata bila veća nego u Srbiji danas."

BEZ PASOŠA: Jedina teškoća u Srbiji za Ahmeta je danas to što ne može da putuje. Nema pasoš, a ni izgleda da će ga uskoro dobiti, jer izdavanje putnih isprava licima kojima je odobren azil u našoj zemlji još uvek nije regulisano. Zakon o azilu predviđa da na zahtev lica kojem je priznato pravo na utočište Kancelarija za azil izdaje putnu ispravu. Međutim, Ministarstvo unutrašnjih poslova nije donelo propis (podzakonski akt) kojim se uređuju sadržina i izgled takve putne isprave. Predviđeno je da se taj podzakonski akt donese 60 dana od stupanja Zakona na snagu, što je bilo još 2008. godine. Beogradski centar za ljudska prava uputio je molbu ministru unutrašnjih poslova da se ovaj podzakonski akt donese, ali ministar nije odgovorio.

"Sviđa mi se u Srbiji, sa svojom programerskom platom mogu da priuštim sebi pristojan život. Na sreću, nisam imao većih problema sa zdravljem od kada sam ovde, a pošto imam mogućnost da odem privatnom lekaru, nisam vadio zdravstvenu knjižicu. Imam azilantsku ličnu kartu, koja se razlikuje od standardne, pa se saobraćajna policija često zbuni kad vidi taj dokument. Ponekad mi smeta što ne mogu da izađem iz zemlje, ali to je već neka vrsta luksuza. Dobro je i ovako kako jeste", kaže Ahmet. "Zadovoljan sam ovde, a posebno mi je važno što imam prijatelje. Razmišljao sam o odlasku, na primer u Nemačku. Tamo bih imao veću platu, ali ne bih imao prijatelje kakve imam ovde. Jedna od prvih stvari koje sam primetio kada sam ovamo došao je koliko su srpski i sirijski mentalitet slični. Nisam imao nikakvih većih problema da se uklopim, a prijatelji koje sam upoznao u Istanbulu i ovde su u tome dosta pomogli.

Ne volim da se prisećam svega, naročito života u Turskoj. To je bilo posebno teško, a kad pričam, sve se to nekako vrati. Zbog toga je ovo verovatno poslednji intervju koji dajem."


 

Nedostatak propisa

Zakon o azilu u Srbiji se primenjuje od 2008. U godini kada je donet, azil u Srbiji zatražilo je 77 osoba. Tokom 2016, u jeku migrantske krize, za azil u našoj zemlji prijavile su se 12.802 osobe, a dobilo ga je njih 42. Broj osoba koje je MUP tokom protekle godine evidentirao kao tražioce azila ne oslikava realan broj ljudi koji imaju istinsku nameru da ostanu u Srbiji, već svedoči o nedostatku pravnih propisa koji bi izbeglicama koje ne žele da traže azil u Srbiji omogućili da na određeno vreme legalizuju boravak i uživaju elementarna prava, poput prava na smeštaj, ishranu, zdravstvenu zaštitu i psihosocijalnu podršku.


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Surovo lice Istanbula

Iz Sirije sam otišao 25. juna 2012. Pozvao sam autobusku stanicu da proverim kada će biti autobusa za Tursku, i rekli su mi: "Sutra, ako put bude čist." Planirao sam da u Turskoj ostanem svega dve nedelje, sačekam da policija zaboravi na mene, pa da se vratim.

U Istanbulu sam čuo za Putničku kuću Kluba putnika. To je iznajmljen stan čija su vrata otvorena za sve putnike i u kojoj se moglo ostati nekoliko dana, pa sam rešio da odem tamo. Već je dolazilo vreme da planiram put nazad u Siriju, pa sam u ambasadi pokušao da se raspitam kako mogu proći. Rekli su mi da je tursko-sirijska granica zatvorena.

Najgora je bila prva nedelja pošto sam shvatio da ne mogu da se vratim. Dane sam provodio čitajući vesti i pokušavajući da odgonetnem postoji li ipak neki način da se vratim kući. Čekao sam i vesti od svoje porodice, da bih znao da su živi i bezbedni, ali nisu se javljali, jer je u tom periodu Alepo bio nedeljama bez struje, interneta i mobilne mreže. To je potrajalo sve do septembra, kada se i Putnička kuća zatvorila, a ja sam ostao bez mesta gde bih mogao da živim. Tokom sledećih šest meseci, život je bio prilično surov – nisam imao posao i nisam mogao da ga nađem jer ne govorim turski, i kao logična posledica – više nisam imao para. Hrana je bila najmanji problem – na početku sam kupovao najjeftinije stvari, a posle bih sakupljao ostatke iz restorana. Nisam nikoga ništa pitao, samo bih pokupio ostatke dok sam se pravio da nešto čistim. Smršao sam petnaestak kilograma za tri meseca.

Ispostavilo se da je bez znanja jezika i identifikacionog broja nemoguće zaposliti se. Počinjao sam da hvatam sebe da osećam zavist prema ljudima koje bih video kako stoje i puše na ulici. "Aha, kupuju cigarete, mora da imaju posao." Ne volim da sedim skrštenih ruku, pa sam ipak uspeo da nađem nešto na crno. Danima sam bio sasvim sam. Ubrzo su u Turskoj počeli protesti protiv izbeglica. Atmosfera u gradu bila je neprijateljska i imao sam jaku želju da odem negde drugde, samo da se sklonim odatle. Jako sam se obradovao kad su mi odobrili vizu za Srbiju.

Ahmetove beleške, februar i mart 2013. godine

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net