Vladimir Divljan >

Ludvig i Steva

"Tako spontane ploče se retko snimaju, ušli smo u studio i snimili pesme pre nego što smo stigli da se uplašimo, ili postanemo 'važni i pametni'"

"Popuštanje stega tadašnjeg režima sigurno je doprinelo procvatu novog talasa. Zapravo je Titov režim bio na umoru već par godina pre Titove smrti i stvari su polako izmicale kontroli", kaže Vlada Divljan, tadašnji gitarista Idola. "Tako je, dok smo lagano klizili u rasulo, slabila i cenzura, a uz nju i naša autocenzura. Osim toga, Tito je dugo umirao, za to vreme su svi narodi i narodnosti bili ucveljeni, a na radiju se puštala ona turobna muzika. Posle sahrane bili smo tužni još oko četrdeset dana, a onda je počelo da se dešava... Koncert u SKC-u desio se baš negde sredinom juna, nakon tih četrdeset dana, izašli su "Vidici" sa singlom Retko te viđam sa devojkama/Pomoć, pomoć – izgledalo je da se stvari zaista negde kreću."

Zvanično, Paket aranžman je zapakovan čekao nekoliko meseci pred rezačem u Jugotonu zbog "nedostatka plastike". Pre toga, PGP RTB nije hteo ni da čuje da tako nešto bude objavljeno u ovom gradu. Kako ste to doživljavali?

PGP RTB nam je ponudio da pravimo nove snimke, sa Oliverom Mandićem kao producentom, što smo Koja, Gile i ja glatko odbili. Što se Jugotona tiče, sećam se da je, kada je izašao, album imao etiketu "šunda", zbog Maljčika. Na taj način se tadašnja cenzorska komisija ogradila, za slučaj neprilika političke prirode.

Februara 1980. godine, u tekstu Beogradska rock scena, na margini "Džuboksa", autor potpisan sa KojaNovica Talasić (kada je Šarlo zaživeo, "Koja" je nestalo iz potpisa), komentariše da "... u Beogradu nema nijedne nju vejv grupe. Jedini vredan pokušaj beše grupa Zvuk ulice... Nažalost, sada ne postoje kao grupa, mada gitarista Vlada Divljan pokušava da nađe odgovarajuće ljude". Ne liči kao da ste se u to vreme poznavali? Ne liči ni da je Beograd bio "spreman" za akciju...

Koja i ja smo se u to vreme samo "ovlaš" poznavali, on je često visio u SKC-u koji je bio centar "supkulturne avangarde" – to je bilo jedino mesto gde je moglo da se svira na pravom razglasu i gde su nas uzimali koliko-toliko ozbiljno. Ali, stvarno smo se upoznali tek oko prvog koncerta u SKC-u. Znao sam pomalo Vda, pošto smo iz istog kraja, nešto bolje Milana i Gagija iz Limunovog drveta, dok sam Gileta upoznao na koncertu u junu. Što se spremnosti Beograda tiče, nije izgledalo da će se desiti bog zna šta. No, ljudi su uvek spremni za prave stvari, kaže poslovica, a biće da je to bila i neka vrsta labuđe pesme...

Koja u to vreme smatra i da "u Beogradu ne postoji publika za nju vejv"...

Pa, iz perspektive nas koji smo svirali u SKC-u zaista je tako izgledalo, na koncerte su dolazili mahom zaluđenici i prijatelji, no imali smo sreću (ili nesreću) da postanemo "in", da nas svrstaju u pokret (neko je smislio kovanicu BAS – beogradska alternativna scena – na koju smo se mi mahom ježili) i da na taj način postanemo deo (tužne) istorije domaćeg rokenrola.

Važnu ulogu u vašoj afirmaciji odigrale su žurke BG tinejdžera, na kojima se vrtela vaša muzika. Kako su, pak, izgledale žurke ljudi koji su snimali Paket aranžman?

Pa sigurno manje spektakularno nego što danas izgleda. Uglavnom nije bilo ništa da se pije, pomalo se duvalo i umela je da bude velika gužva, ali nas je sve nosio osećaj da smo deo nečeg što je, recimo, novo i važno. Muvao se tu razni svet, mešali su se pojedini interesantni likovi i za to vreme neobične pojave, sa nekom vrstom dosadnjikave, snobovske ekipe i svi zajedno su činili tzv. gradsku ekipu. Na nekim od prvih žurki se sviralo, neke su bile po velikim baštama na Dedinju, Senjaku, i uopšte, odlazak na žurke je bio veoma "in". Vesti o velikim žurkama su se vrlo brzo širile – dešavalo se da se za par sati na jednom mestu skupi više stotina ljudi. Moram da priznam da sam relativno rano, već krajem osamdeset prve, prestao da ih obilazim – nisu mi više bile zabavne.

Na junskom koncertu u SKC-u u sali su ostali redovi stolica, kao u bioskopu. Koliko je, uopšte, Beograd bio spreman za takvu količinu zvuka za ples?

Beograd je, od kad znam za sebe, uvek imao problem sa salama (onda se snalazilo na razne načine – sviralo se na brodovima, žurkama, po domovima kulture...), ima ga i sada i verovatno će ga uvek imati. Beograd nikada nije imao salu poput zagrebačkog Kulušića ili danas Tvornice, a ono malo što postoji ili se zatvara, ili mu se menja namena, ili ga okupira čudna ekipa.

Godina 1980. protekla je u obilju "dezinformacija" o grupi, koje je javnosti plasirao fotograf Dragan Papić. Koliko je manipulantsko-mistifikatorski stav prema medijima bio spontan i da li je na vašu komunikaciju sa javnošću uticao susret sa Bregovićem?

U mom slučaju, stav prema medijima je bio kombinacija spontanosti i proračunatosti. Mediji te u priličnoj meri iscrpe i bace u frku. Dakle, moraš da probaš da situaciju koliko-toliko okreneš u svoju korist i da ne shvatiš preterano ozbiljno ni sebe ni njih. Mistifikacija je bila prirodan nastavak vorholovskog početka sa Papićem, bila je zabavna, a i medije je uvek intrigirala.

Što se Bregovića tiče, sa njim nas je povezao Pera Luković, takođe, veoma bitan čovek u počecima Idola. Pera je u svojoj legendarnoj rubrici Singlovi u "Džuboksu" napisao hvalospev za naš prvi singl, a to je tada bila velika fora. On je i pustio Bregoviću tu ploču i zainteresovao ga za nas. Mislim da je činjenica da nam je Bregović bio producent na prvom "zvaničnom" singlu (Maljčiki, op.a.) za Jugoton (a to je radio prvi put) donela najviše publiciteta. Verovatno je i njemu tada tako nešto odgovaralo.

Buđenje Beograda prate brojni grafiti, među kojima su i poruke Dečaka iz ulice Proleterskih brigada (komentarisane čak i u "Politici"!). Pokušaj da se setiš neke od "noćnih avantura" sa sprejom u ruci...

Mislim da su to bili prvi grafiti te vrste u Beogradu. Pisao ih je isključivo Krstić, oni su i bili njegova ideja za oglašavanje, dok smo Šaper i ja uglavnom čuvali stražu. Osećali smo se pomalo kao "Otpisani", ali Beograd je tada bio miran grad, pa milicije nije bilo mnogo.

Kakva je bila uloga "Džuboksa" i omladinske štampe, a na koji način ste doživljavali teško probijanje u etabliranim medijima?

"Džuboks" se prilično ozbiljno bavio stvarima, ponekad možda i previše, ali je niz godina bio zaista važan, uticajan magazin, nažalost ne preterano privlačan za širu publiku. Omladinska štampa je u to doba iznenada prestala da bude nešto čemu smo se podsmevali i počela je da se čita. U omladinsku štampu smo dospeli preko Papića koji je poznavao tadašnju uredničku ekipu. Razne "akcije" Dečaka obelodanjivane su u "Omladinskim novinama", "Studentu", "Vidicima", a to je uskoro zaintrigiralo i "etablirane". Koliko se sećam, prvi je reagovao Peca Popović, koji je tada uređivao omladinski časopis "Zdravo". Ubrzo nije više bilo muke sa "velikim" medijima, već je bila veća muka odbraniti se od njih.

Kako na Paket aranžman gledaš posle dvadeset godina?

Kako je vreme prolazilo P.A. mi se, na neki način, sve više dopadao. Od samog početka mi se sviđalo kako zvuče snimci. Snimano je na više nego "partizanskoj" tehnici (Encov višekanalac bio je hand-made i zvao se Steva) ali je definitivno "uhvaćen" taj momenat, kao i pravi zvuk sva tri benda. Tako spontane ploče se retko snimaju, ušli smo u studio i snimili pesme pre nego što smo stigli da se uplašimo, ili postanemo "važni i pametni". Danas mi je veoma drago što je taj album izašao baš takav kakav je. No, ja ga uvek čujem nekako "onim ušima", bez lovorika i odlikovanja koje je u međuvremenu pobrao. I uvek se setim kako smo Boža Jovanović (tadašnji bubnjar Idola) i ja, jutro pred snimanje, pokušavali da u mog fiću uguramo Ristin (Zona B) metalni Ludvig od 26 inča...


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net