Srđan Gojković >

Usputna stanica

 

"Svima iz moje generacije i tada je bilo jasno da živimo u jednom idiotskom sistemu, samo je bilo pitanje koliko će to da traje, a trajalo je predugo"

Na poslednjem spratu jednog solitera na vrh Banovog brda, okruženi gitarama, CD-ovima, pločama, razgovaramo sa Srđanom Gojkovićem Giletom, poslednjih dvadeset godina prvim čovekom Električnog orgazma.

Kada se pojavio Paket aranžman, njime niko od učesnika nije bio zadovoljan.

Sva tri benda su tu ploču shvatala tek kao usputnu stanicu za solo album. Bili smo u naponu energije, imali smo dovoljno pesama za samostalnu ploču i bilo nam je bezveze da snimamo ploču sa još dva benda. Čak je u prvoj verziji Paket Aranžmana osim Šarla, Idola i nas, na albumu trebalo da budu i grupa Tunel i Bajaga koji je osim što je svirao u Ribljoj Čorbi imao i bend koji se zvao Frka, sa pesmom "Ma pustite me druže". Na to, naravno, niko nije hteo da pristane. Jedva smo pristali da na ploči budu ova tri benda, ali među njima je postojala kakva takva veza. Svi smo se pojavili na jednom mestu u istom trenutku, i novi talas je na sve nas imao presudan uticaj. Šarlo i Orgazam bili su deo iste ekipe koja se okupljala oko SKC-a, nastupali smo zajedno, dok smo Idole posmatrali kao šminkerski bend koji je za nas tada bio suviše komercijalan. Mislim da smo se sa njima upoznali tek posle Paket aranžmana, da bi tada postali ortaci i ostali sve do danas. Druga stvar kojom niko nije bio zadovoljan je produkcija, ali o tome tada niko od nas ništa nije znao.

Pankrti, Kazalište, Pekinška patka, Azra, Paraf već su 1980. imali svoje ploče. Zašto su beogradski novotalasni bendovi bili poslednji koji su dobili ploču?

Nas su potpuno ignorisale beogradske institucije, izuzev naravno SKC-a i omladinske štampe, ali svi su znali da postojimo. Fama o beogradskoj alternativnoj rokenrol sceni počela je mnogo pre Paket aranžmana. I bez ploče mi smo bili već uveliko afirmisani bendovi zahvaljujući napisima u dva tada najuticajnija omladinska časopisa – beogradskom "Džuboksu" i zagrebačkom "Poletu". Moć "Džuboksa" i "Poleta" je za današnje prilike bila neverovatna. Jedna od presudnih tačaka za našu afirmaciju bio je veliki intervju u "Poletu" sa nama i Šarlom koji je uradio Goran Gajić, koji je kasnije postao reditelj. Tada za nas, sem uskog kruga ljudi oko SKC-a niko nije znao, a odjednom se pojavio ogroman intervju sa nama kao sa velikim bendovima. Orgazam je tada bio na naslovnoj strani "Poleta", što je članove Šarla jako pogodilo... (smeh) Kasnije je i Enco Lesić, koji je imao privatni studio, namirisao da bi tu moglo da bude nešto, i uleteo je sa idejom o Paket aranžmanu. Bez ikakvog ugovora sa nekim izdavačem mi smo počeli da snimamo. Fama o beogradskoj alternativnoj sceni je tako stigla do Zagreba, i Siniša Škarica, urednik Jugotona, došao je u Beograd i kada je čuo snimke – potpisali smo ugovor. Eto kakav smo status imali kad smo pored izdavača u Beogradu morali da idemo u Zagreb da bi smo izdali ploču. To je tako bilo sve do pred kraj osamdesetih.

Osim omladinske štampe, odakle ste još dobijali logističku podršku, i kojim kanalima ste saznavali za tekuću svetsku produkciju?

SKC je imao presudnu važnost. Nebojša Pajkić, koji je tada bio urednik Spoljnjeg programa SKC-a organizovao nam je prvi koncert i omogućio da sviramo i vežbamo. On i Momčilo Rajin su najzaslužniji što je SKC postao alternativno mesto koje je okupljalo avangardnu, progresivnu, urbanu ekipu. Još jedna važna stvar je bila TV emisija Rokenroler koju su radili Boris i Tucko, i koja je za televiziju bila ono što je Paket aranžman bio za rokenrol. Značajnu ulogu u nastanku bendova igrao je Sloba Konjović koji je muzički edukovao omladinu, i bio jedini koji je na Studiju B puštao muziku koja je na nas direktno uticala da pravimo bendove. U tom smislu je prelomna tačka bio i jedan koncert – The Ruts u hali Pinki. Sećam se da kada smo se Milan i ja, koji smo do tada imali kosu do ramena, sreli nekoliko dana posle koncerta obojica smo bili ošišani na tri milimetra.

Kako je sve što se dešavalo u to vreme izgledalo iz vaše pesrspektive?

Bila je prava euforija, ali ona nije trajala dugo – od '80. pa najdalje do kraja '82, kada je sve počelo da jenjava. To se poklopilo sa pojavom panka i novog talasa u svetu, koji su bili revolucionarni rokenrol pokreti, a ovde kod nas je to dobilo još dodatnu dimenziju političkog andergraunda, i tako napravilo jednu čudnu smešu. Neprijatelji sistema, u tom fazonu... Mi smo se tada igrali, naročito što smo morali da operišemo kroz nekakve šifre, koje skapira ko treba, ali koje ne može baš svako da provali da ti ne bi zabranili ploču. Bili smo klinci koji su konačno uspeli da dođu do onoga što su želeli – da sviraju u rokenrol bendu i da to nekog zanima. Ja ne pamtim da je u Beogradu bilo ikad luđe nego u te dve godine. Svake večeri po dvadeset žureva, u nekim vilama... Totalno ludilo... Svi su bili u euforiji, ne samo bendovi, nego i publika, svi... To je trajalo nekih dve godine, a onda otišlo u raznim smerovima.

Šta je to posebno i novo doneo Paket aranžman?

Najveća stvar je što je svima pokazao da svako može to da uradi. Do Paket aranžmana bilo je pravilo da moraš da budeš bolesnik koji po šest sati svira gitaru na gajbi, pa onda šest godina svira po svadbama i šta ti ja znam... Mi smo napravili bend, svirali tri meseca, došao Jugoton, potpisali ugovor i napravili najpoznatiju ploču svih vremena. Posle nas su klinci ukapirali da i oni to isto mogu da urade, i ubrzo se pojavila poplava bendova, koji su kao i mi smatrali da nije bitna forma, sviračko umeće, već da je bitna ideja. I da bi bio rok muzičar nije potrebno ne znaš šta, već samo da se uključiš u pojačalo.

Koliki je bio tiraž Paket aranžmana?

Ploča se sve ukupno, za sve ovo vreme, prodala u 20.000 primeraka. Početni tiraž je mislim, bio 10.000.

To je užasno malo za onu Jugoslaviju.

Da, ali sa druge strane to je normalno. Pogledaj, na prvom koncertu Velvet Undergounda bilo je sto ljudi, ali svih tih sto ljudi je posle napravilo svoje bendove. Bar hiljadu ljudi od tih koji su kupili ploču i odrasli na Paket aranžmanu kasnije su napravili svoje bendove. Najčešće, najuticajnije ploče nisu najprodavanije. To je tako bilo i biće.

Za novi talas je važna interakcija Beograd-Zagreb.

Mi smo se svi upoznali na onom legendarnom omladinskom rok festivalu u Subotici '80-e. Spavali smo k'o na radnoj akciji u nekim paviljonima, Haustor, Film, Šarlo, mi. Sećam se da smo igrali fudbal mrtvi pijani u četiri ujutro... Ta Subotica je bila na jednom mestu skup najluđih ljudi u Jugoslaviji. Mi smo tada bili jedini diskvalifikovani bend sa festivala jer smo potpuno rasturili stejdž koji je ličio na najgori Splitski festival sa nekim ogledalcima i lampicama kao sa vašara. Ispali smo najveći pankeri od svih... (smeh) Druženje zagrebačkih i beogradskih muzičara počelo je od tada. Kad je Rundek dolazio u Beograd spavao je kod mene, ja kod njega u Zagrebu. Beogradski bendovi su bolje prolazili u Hrvatskoj nego ovde, i obrnuto. Mi smo toliko svirali po Hrvatskoj da su mnogi mislili da smo hrvatski bend.

Da li je rat devedesetih najveći poraz tvoje generacije?

To nije bio rat generacije kojoj ja pripadam. To su pokrenule generacije starije od naše.

...koje su takođe bile rok generacije. Milošević i Džeger su isto godište.

Da, oni su čak isti znak u horoskopu i isto godište, lav – zmija su obojica. Nema to veze. Toni Bler je isto imao rok bend pa je kreten. Klinton je svirao saksofon pa je kreten. Čim odeš u politiku, to je gotovo… Moraš da budeš kreten da bi se bavio politikom. Ja sam svoj angažman uvek gledao kao individualni stav a ne kao deo bilo kakve organizovane političke grupacije. Svima iz moje generacije i tada je bilo jasno da živimo u jednom idiotskom sistemu, samo je bilo pitanje koliko će to da traje, a trajalo je predugo.

Mnogi ljudi koji su tada činili rok scenu i duh jednog vremena su na različite načine otišli iz rokenrola

Da. Što bi rekao Harms, sve neki dobri ljudi, a ne da im se da uhvate koren. (smeh) Neke ljude je poneo trenutak, kao Krstića i Šapera, koji blage veze sa muzikom ni tada nisu imali. Neki su muziku kapirali kao mladalački hobi... Sve to zavisi kakav su odnos imali prema sviranju u bendu, da li im je to bila najvažnija stvar u životu kao što je bila meni, ili im je sve to bilo zezanje da smuvaju neke ribe i izađu na naslovnoj strani. Oni koji su bili pravi i danas su tu, osim Milana koji nažalost nije živ. Vlada, Koja i ja i dalje aktivno radimo na način na koji smo radili i pre 20 godina.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net