foto: dragan kujundžić / tanjug
PROTOTIPOVI, PROJEKTI KOJI "SAMO ŠTO NISU": A. Vučić u "Milošu";...

Vojska i politika >

Lazar i Miloš u državnom poslu

Duže od decenije Jugoimport SDPR, državna firma za izvoz naoružanja, drži primat u razvojnim projektima. Mnoge od njih vojni stručnjaci smatraju predstavom za javnost. Da li zato Vučića kada razgovara o isporuci naoružanja ne prate generali ili oficiri i da li se zbog toga nigde nije mogla primetiti uniforma prilikom premijerove posete pogonu SDPR-a za složene borbene sisteme u Velikoj Plani

Rečenica bivšeg načelnika Generalštaba, penzionisanog general-potpukovnika Zdravka Ponoša, da ministar odbrane Zoran Đorđević "kao i neki pre njega, više brine o Jugoimportu SDPR nego o vojsci", odslikala je situaciju koja traje godinama i svojevrsnu "lakirovku" kada je reč o opremanju vojske novim sredstvima. Jer – posebno kad su izborne kampanje u pitanju – u intervjuima i nastupima zvaničnika na televizijama, ali i preko naručenih tekstova u "podobnim" medijima, pompezno se hvale snaga i ubojnost novih oružja, koja "samo što nisu" isporučena Vojsci Srbije.

Nije to samo odlika Đorđevića, Bratislava Gašića, Nebojše Rodića i Aleksandra Vučića, koji su se izmenjali na mestu ministra od 2012. (jedno vreme v.d. ministra bio je i Dušan Vujović, ali se on nije mešao u "svoj posao"), nego i onih pre njih, Dragana Šutanovca i njegovih prethodnika. Povezanost Jugoimporta SDPR i Ministarstva odbrane svakako je prirodna i traje decenijama, ali je uočljivo da nosilac razvojnih projekata u poslednjih deceniju-dve više nije Vojnotehnički institut (VTI), zajedno sa svojim Opitnim centrom (VOC), nego je primat u tome preuzela državna firma za izvoz naoružanja. Međutim, njihovi projekti često nailaze na neodobravanje vojnih stručnjaka, koji smatraju da su oni više spisak lepih želja i predstava za javnost nego stvarno realni i ostvarivi.

foto: aleksandar stanković / alo..."Lazar"...

ČUDESNI SVET OKLOPNJAKA: Primer za to su oklopno vozilo točkaš "Lazar" (prvi model, pa drugi i treći), koji se razvija od 2008. i još nije ušao u upotrebu kod Vojske Srbije, ili samohodna haubica NORA, čija prva baterija tek narednih dana treba da bude isporučena vojsci i ode na ispitivanje na poligon Nikinci. Slična situacija je i sa oklopnjakom "Miloš", takođe pompezno predstavljenim, koji kao ni "Lazar" nije prošao ispitivanja VOC. Stručnjaci VTI i VOC, očigledno, ne žele da popuste marketingu na uštrb profesije, a zašto je to tako, nije teško pretpostaviti. Primera radi, vojska za "Lazar" – mešavinu oklopnog vozila i oklopnog transportera – traži da ima top od 30 milimetara, a svi modeli do sada viđeni imaju mitraljez 12,7 milimetara, domaće proizvodnje. Taj traženi top potrebno je uvesti iz Rusije, ugraditi ga u modularnu kupolu, što poskupljuje cenu vozila; inače, ona nije poznata, a barata se nezvanično sumom od 1,3 miliona dolara za verziju sa mitraljezom.

"Lazar 1", koji je premijerno predstavljen 2009. godine, ispoljio je brojne taktičko-tehničke nedostatke. Oni su postepeno ispravljani, pa se došlo do modela broj 2, a onda i 3. Ni ovaj model još nije zaživeo, nego ima samo prototipne primerke. To vozilo sa dobrom protivoklopnom zaštitom teško je 26-28 tona, sa motorom od 500 konjskih snaga ("Lazar 1" ima 400 ks) i dobro je za specijalne policijske i vojne jedinice, jer je pokretljivo (mada je malo verovatno da može postići brzinu od 100 kilometara na sat, kako stoji u prospektu) i štiti posadu i vojnike koje prevozi od pešadijske vatre i delova rasprsnutih minobacačkih i artiljerijskih granata.

Upitno je, međutim, kako će desetak vojnika u njemu dejstvovati kroz puškarnice, jer je, kao prvo, prostor u vozilu vrlo skučen, čak i za prosečno građenu osobu bez opreme, a kamoli za specijalce sa pancirom i borbenim kompletom na sebi. Uz to, nema ni hvatače čaura, što je samo po sebi smešno, jer su to imala vozila BOV i oklopni transporteri M-80 proizvođeni kod nas početkom osamdesetih godina. A ni sa odvodom barutnih gasova ne stoji se baš najbolje, pa je teško zamisliti da bi se bez te dve "sitnice" takav oklopnjak mogao upotrebljavati u borbi. Uz to, kao jedinu zaštitu od napada ima mitraljez smešten u kupoli, kojim nišandžija upravlja daljinski iz kabine. Zamerke struke jedan oficir "naklonjen" SDPR- -u u neformalnom razgovoru prokomentarisao je rečima: "Ovi iz TOC, kakve su uslove postavili, ni ‘Patria’ ih ne bi ispunila." Finska "Patria" slovi za jedno od najboljih oklopnih vozila točkaša u svetu.

U pohvalnim tekstovima i hvalospevima "Lazaru" u nekim medijima išlo se dotle da su se predviđale i varijante sa minobacačem 120 milimetara, sa raznim bacačima granata i slično, o čemu Vojska Srbije, kao potencijalni glavni naručilac, nije ni razmišljala. A da nešto ne štima na relaciji SDPR – Vojska, upućeni su mogli videti i iz nekoliko situacija iz proteklog perioda. Na primer, kad Vučić odlazi u Rusiju da kao premijer razgovara o isporuci naoružanja, na snimcima se može videti da ga ne prati niti jedan general ili oficir Vojske Srbije. Isti slučaj je bio nedavno, prilikom posete pogonu SDPR- -a za složene borbene sistema u Velikoj Plani – tamo se nigde nije mogla primetiti uniforma, nego samo ljudi iz te državne firme.

Jugoimport SDPR je inače "fabrika para" i zato nije ni čudno što svaka vlast na čelo stavlja svoje ljude od najvećeg poverenja. U vreme dok je ministar bio Šutanovac, u vojsci se sa dozom zlobe govorilo da je on "pomoćnik", a da je stvarni ministar Stevan Nikčević, koji je tada bio na čelu Jugoimporta. Jugoimport SDPR je i zakonom zaštićen i povlašćen jer je Ministarstvu i Vojsci zabranjeno da direktno sklapaju uvozne i izvozne poslove, nego to moraju da učine preko posrednika – te državne firme. A posrednik, naravno, ima svoju proviziju.

Oklopno vozilo "Miloš", predstavljeno prošle godine, ima bolje performanse od "Lazara" i verovatno bi ga bilo lakše prodati u inostranstvu, posebno državama koje imaju problem sa terorizmom i "gerilom". Naime, pompezno najavljivana prodaja "Lazara" tim zemljama bila je samo "spisak lepih želja" jer do sada u inostranstvo nije otišao nijedan primerak. Negde 2013. godine bila je ugovorena prodaja tri "Lazara" i desetak BOV Pakistanu, ali je ugovor raskinut, pošto je neki od ponuđača oborio tender. Zbog velike korupcije u Pakistanu, Indiji, Bangladešu i zemljama tog područja, koje su, prema najavama zvaničnika SDPR-a i premijera lično, potencijalni kupci, procedure nabavki traju po 10-15 godina, pa zato njihove izjave predstavljaju čist politički marketing. S druge strane, čak i da nije tako, postavlja se pitanje kako bi i gde u Srbiji mogli proizvesti 500 komada "Lazara" ili "Miloša", koliko, prema Vučićevim tvrdnjama, hoće da kupi jedna država, čije ime nije naveo, ali se moglo naslutiti da misli na Pakistan.

"Sloboda" u Čačku, "Lola" u Železniku i pogon SDPR u Velikoj Plani sigurno nisu fabrike gde bi se mogla serijski proizvoditi ta vozila, a način na koji se sad ona prave je takav da bi tih 500 komada već zastarilo dok bi se proizveo poslednji. SDPR bi morao praviti nove pogone, a to iziskuje velika sredstva.

"‘Lazar’ pobedio Ruse i Amere", "‘Miloš’ bolji od ‘Hamera’", "Srpska zver na točkovima", "Stranci žele srpskog ‘Miloša’ i ‘Lazara’", samo su neki od naslova koji su se pojavljivali u domaćoj štampi, a da nisu imali realno utemeljenje u činjenicama. Veliki problem u prodaji naoružanja, a posebno tih oklopnjaka, svakako su reference, jer je mala verovatnoća da će neka država kupiti sredstvo koje svoju upotrebu nije našlo u vojsci države koja ga je proizvela. To samo po sebi, tvrde vojni stručnjaci, izaziva skepsu kod potencijalnog naručioca, koji se radije opredeljuje za isprobani model. Primer za to je "posao veka" odbrambene industrije bivše SFRJ, tenk M-84, izvezen u Irak i Kuvajt tek pošto je kod nas, posle svih testiranja, uveden u naoružanje, pa su stranci prvo gledali kako funkcioniše u domaćim uslovima, da bi potom jedan broj uzeli na testiranje u pustinji, bili zadovoljni i tek onda sklopili posao. A kako videti "Lazara", za čijih prvih šest primeraka je letos naloženo da ih uzme u upotrebu Žandarmerija, i jedan broj je dat vojsci na testiranje. Ali zato se već više godina od zvaničnika može čuti kako "do kraja godine" u upotrebu ulazi oklopno vozilo "Lazar".

foto: dragan kujundžić...i "Nora"

TOPOVI, AVIONI I BANGLADEŠ: U međuvremenu, desila se i jedna stvar koja je i te kako zanimljiva. Glavni stručnjak Jugoimporta SDPR i zamenik direktora Nenad Miloradović postao je pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse. Odmah potom "desilo" se i da se izmeni pravilnik po kome godišnji plan nabavki potpisuje načelnik Generalštaba, njemu je oduzeto to pravo i preneto upravo na pomoćnika ministra za materijalne resurse. Iz Ministarstva tvrde da to nije sukob interesa, mada sve ukazuje da bi i te kako mogao biti.

Poseban slučaj je haubica NORA, čiji razvoj traje od 1984. i još nije završen, iako Vojska ima potrebu za takvim oruđem, a stručnjaci iz te oblasti uputili su mnoge zamerke. Ta haubica 155 milimetara bila je prvo smeštena na kamionu FAP2832, koje je korišćeno za višecevni bacač raketa "Orkan", ali se ispostavilo da je šasija nedovoljne čvrstine da izdrži trzaje i pritisak prilikom ispaljenja, raspadala se, što nije ni čudo pošto je ceo sklop, zajedno sa kamionom, bio teži od 30 tona. Zbog toga je odlučeno da se oruđe montira na ruski kamion Kamaz 63501, što je bilo daleko bolje rešenje. Jedan broj tih "Nora" je i prodat (Bangladeš, Kenija...).

Pošto je Vojska zapala u finansijske teškoće, proizvodnja NORA je obustavljena, a 2009. SDPR započinje razvoj i izradu svog modela NORA B52. On umesto otvorene haubice na zadnjem delu, platformi, ima zatvoreni sklop, što je naišlo na neodobravanje vojnih stručnjaka, jer se tako povećava težina, veći mu je osovinski pritisak i smanjena je brzina kretanja. Postavili su i pitanje zašto na jednoj šasiji dve kupole, kad komandir i nišandžija, pošto je automatsko punjenje, sve radnje mogu obavljati iz zadnjeg dela vozačke kabine, gde ima dovoljno prostora. Izbegavanjem druge oklopljene kabine težina vozila bi se smanjila za nekih osam tona, što nije beznačajno. I za tu NORU se pričalo kako će se masovno izvoziti u Emirate, a ispostavilo se da tek sad treba da ode jedan primerak na ispitivanje u pustinjske uslove. Što znači da u dogledno vreme, dok se ta ispitivanja ne završe, nema ništa od izvoza.

U moru propagandnih manevara Vlade i SDPR-a, upečatljivo je bilo i prošlogodišnje Vučićevo otvaranje novog hangara u Batajnici, kada su mu predstavljeni školski avion "Lasta", koji se razvija od 1995, a još nije ušao u zvaničnu upotrebu u vojsci (do kraja godine, rekao je nedavno načelnik Generalštaba Ljubiša Diković, što je do sada toliko puta izgovorio, i on i njegovi prethodnici na toj funkciji), i "demonstrativni primerak" modernizovanog aviona "Orao". Taj "Orao" dvosed, evidencionog broja 22507, izbačen je iz upotrebe 2012. godine, a duži period pre toga nije leteo, i bio je skrajnut na livadu pored piste u Batajnici, nije čak bio ni pokriven ceradom. I onda su ga uzeli stručnjaci SDPR-a, ofarbali i u njega i na njega nabudžili sve što se moglo, da bi ga prikazali kao buduću modernizovanu letelicu koja bi mogla da štiti nebo nad Srbijom (Air policing) umesto lovaca MiG-29. Pošto je Vučić tu došao sa novinarima, a među njima je bilo i onih koji se razumeju u avijaciju i mogli su lako da "provale" o čemu se radi, medijima je bilo zabranjeno da priđu "Orlu", a pogotovo da mu zavire u kabinu.

Spolja se moglo videti da je, pored standardnih domaćih laserski vođenih bombi, koje su tek u fazi razvoja, okačenih ispod oba krila, stavljene i rakete vazduh-zemlja kod nas dosad nepoznate, a dodati su i nosači na krajevima krila, takođe predviđeni za rakete. Pošto je taj avion izviđački, tu je bio i kontejner za snimanje, tako, kad bi se takav "Orao" opteretio svim što je predviđeno, teško da bi mogao da ima sve operativne sposobnosti. Plus što je SDPR predvideo i ugradnju radara u nos aviona, što bi, tvrde piloti, poremetilo njegov balans i otežalo poletanje i sletanje.

Načelnik Uprave za odbrambene tehnologije brigadni general Bojan Zrnić izjavio je minulog vikenda da je 99 odsto verovatnoće da će "Orao" ići na modernizaciju, a tek posle toga će se razmišljati da se to uradi sa školsko-borbenim avionom "Supergaleb G-4". Koliko će koštati modernizacija "Orla" i kakav će efekat biti od nje, s obzirom da se radi o zastarelom modelu letelice, čiji su resursi na isteku, do sada se o tome nije oglasio niko.

Ostaje sad da se sačeka neka nova parada, povodom Dana Vojske Srbije (23. april), pa da se pojavi neko novo oruđe ili sredstvo, odaju mu se hvalospevi, najavi veliki izvoz, kao što je to bilo proteklih godina, i onda da se čeka sledeća prilika za pohvale.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net