foto: tanja draškić

Intervju – Branko Kukić, urednik >

Prozor na haos

"‘Gradac’ se trudio – i u tom mutljaku nije bio jedini - da pošalje lažnu sliku kako se ovde tobože događaju umna i tvoračka čuda. Kad ono sve sam mutlak, tutumrak, brlog i šatori u tamo nekoj Jaruzi"

U nadnaslovu ovog intervjua navedena je samo jedna odrednica o Branku Kukiću – urednik, mada je on i izdavač i pisac a pre svega je jedan od malobrojnih koji ostavljaju trag u našoj kulturi, zato što je povod našeg razgovora dvestoti broj časopisa za književnost, umetnost i kulturu „Gradac", koga Branko Kukić uređuje od osnivanja.

O časopisu „Gradac" i o njegovom uredniku pisali smo povodom izbora Branka Kukića za ličnost 2013. godine nedeljnika „Vreme" u broju 1201. Ovom prilikom podsećamo samo da je „Gradac" osnovan 1974. godine, da je tri godine nakon toga postao tematski časopis (Medijala, Savremena svetska priča, Žan Žene, Rečnik imaginarnih mesta, Mebijus, Selin, Vasko Popa, Hugo Prat), i da je pre 32 godine pokrenuta edicija knjiga „Alef" (Borhes, Nabokov, Sabato, Sioran, Arto, Selin, Beket, Kiš, Čudina, Crnjanski). Ovaj jubilarni dvestoti broj (priredio ga je Vlaho Bogišić), posvećen je stvaralaštvu Miroslava Krleže.

"VREME": U Srbiji, dvestoti broj časopisa za književnost, umetnost i kulturuvažan je događaj. Međutim, ton vašeg predgovora jubilarnom broju Nešto od nečega u ničemu nije slavljenički. Zašto?

BRANKO KUKIĆ: Da biste se nečem radovali i slavili potrebno ja da za to postoji atmosfera i raspoloženje kako ta radost i slavlje ne bi ličili na "svadbu na sahrani". Ton moga uvodnog teksta prilagođen je slici društva u kome proplamsaji ideja, umetnička dela, ličnosti i događaji liče na vatrice u mrkloj noći. A te vatrice su više orijentiri onima koji su se pogubili i zalutali nego onima koji "znaju" put. Tako je i "Gradac" ukazivao na te jedva vidljive putokaze koji na ovom prostoru vode kroz lavirint, dok "glavni putevi" vode u onu jarugu Radoja Domanovića, zaobilazeći u širokom krugu "proplanke uma", kako je rekao Dušan Matić, za koga danas malo ko zna ko je i šta je bio. Uostalom, u Srbiji se u tamo nekoj Jaruzi proslavlja neki praznik za koji niti ko zna kada je, niti zna šta predstavlja. Ovde su mnogi slavni trenuci u svim oblastima života dočekivani i ispraćani pognute glave, kao da je sve prekriveno nekim pokrovom sramote, nelagodnosti i griže savesti. Od normalnog sveta mi smo postali kolektivna paranoja.

Kažete da je namera časopisa "Gradac" bila da pripremi "novi put u novo vreme", a da se njegova uloga pretvorila u to da "maskira realnost". U kom smislu?

Na to pitanje sam dao, čini mi se, vrlo jasan odgovor u svom predgovoru. Suština je u sledećem: "Gradac" je, s jedne strane, računao na jedan broj radoznalih ljudi koji se opredelio da im u životu putokaz bude znanje koje bi oni prenosili drugima kako bi se pripremio "novi put u novo vreme". Broj tih ljudi ni danas nije veliki, ali je zlatan. Svet je danas više nego ranije pred velikim izazovima, pa su ti ljudi, taj "zlatan broj", neophodni za orijentaciju i umreženje u taj i takav svet. Ali, s druge strane, uloga "Gradca" je uglavnom bila da "maskira realnost". Ta uloga je bila najteža od svih, jer je bilo potrebno simulirati sliku koja će doprineti insinuiranju "pozitivne realnosti", a što se postiže navlačenjem lažne maske kao ludačke košulje kako bismo se smirili u svojoj raspamećenosti i nervozi, da bismo se nepokolebljivo utemeljili u svojoj neodlučnosti, pokrenuli iz svoje indolentnosti, a što ovo društvo već decenijama emituje ubeđujući samo sebe da je reč o visokoparnom stvaralačkom zanosu, sve uz pobednički mahniti ples. Drugim rečima, "Gradac" se trudio – i u tom mutljaku nije bio jedini – da pošalje lažnu sliku kako se ovde tobože događaju umna i tvoračka čuda. Kad ono sve sam mutlak, tutumrak, brlog i šatori u Jaruzi.

Kada u predgovoru kažete da je "Gradac" "mnogo toga postavio na svoje mesto", na šta konkretno mislite?

"Postaviti stvari na svoje mesto" znači vratiti se onome što je u nekim trenucima neshvaćeno, pogrešno protumačeno, preko čega je nesmotreno i olako pređeno, ili otkriti nepoznato, a važno, neophodno i očigledno, poigrati se u smislu Borhesa ili Umberta Eka sa vremenima i prostorima, sa religijama i teorijama, sa fikcijom i naukom, sa realnim i izmišljenim svetovima… Jer, u suštini, sve je jedna kosmička ili duhovna igra sa velikim I. Kada se ta Igra uspostavi, tada svet dobije smisao, i život traži nove izazove. Onda shvatite vrednost krajnosti, ukapirate Marka Tvena kada kaže da se "u Raj ide zbog klime, a u Pakao zbog ekipe", onda razumete reči Čuang Cea da je "svima poznata vrednost korisnog, ali ne i vrednost nekorisnog". Najveća tajna je kako te krajnosti ujediniti u onu "igru staklenih perli". Ali Đavo ne da mira – pre neki dan me je prijatelj podsetio na grafit iz devedeset i neke ispisan na Filozofskom fakultetu u Beogradu, iz vremena onog jadnog predsednika: "Vi imate moć, mi imamo noć." Noć jeste dobro vreme – za družbu, piće, čitanje, dok, kako je rekao Keruak, tutnji, tumara bluz, vreme za seks, i sve te lepe stvari – ali nije za druge "noćne radnje". Ali te druge "noćne radnje" ovde uvek vise nad našim glavama. Ovde nikada nisu uspela da se sastave dva dobra. A onda sam sutradan sa svoga prozora video nekog tipa kako na kući preko puta nekom farbom zamazuje grafit: "Dveri ustaše!" On onako u nekom kineskom odelcu, sav zgužvan, sjeban i pokisao, a prolaznici ga zajebavaju. Eto, to je naše nasleđe za budućnost. Kada sam ovo čuo i video, shvatio sam Slobodana Jovanovića kada je u svojoj studiji o Milošu Obrenoviću napisao da je Miloš morao da se bori protiv dva zla – protiv turske vlasti i protiv svoga naroda.

Kakav je bio odnos društva prema književnim časopisima u vreme osnivanjaGradca" u poređenju sa ovim sadašnjim vremenom? Odnosno, kad su i zbog čega kod nas književni časopisi počeli da nestaju?

Pre svega, treba reći da su tradicija i istorija časopisâ – a pre svega književnih – na ovim prostorima ostavili znatnog i presudnog traga kao začetnici, otkrivaoci i prenosioci značajnih, temeljnih i naprednih ideja svoga vremena. Zahvaljujući upravo časopisima mi smo bili uključeni u svetska zbivanja. Ne zaboravite da i danas u svetu važna otkrića (kako u nauci tako i u umetnosti) nisu relevantna ako prvo ne budu objavljena i potvrđena u eminentnim časopisima. Ta se tradicija kod nas nastavila i posle Drugog svetskog rata, uprkos jednom totalitarnom, uskoumnom i represivnom političkom sistemu. Ispostavilo se da ono što nije smelo da se objavi u knjigama, objavljivano je u časopisima. Ali na ovom prostoru se dogodila katastrofalna duhovna obamrlost – svaka nova politička promena bila je za kulturu pogubnija od prethodne. Ti politički đilkoši i budalaši rušili su sve pred sobom. Tu, pred tim primitivnim, zatucanim i žilavim silama našli su se i časopisi. Ove "sile" su te proplamsaje gasile nogom, da ne kažem čizmom i cokulom.

"Gradac" je, uprkos svemu, još tu. Preživeli ste nekoliko država, i u svakoj ste bili vidno prisutni i relevantni. Na koji način?

Ne zaboravite da je "Gradac" i na prostorima bivše Jugoslavije bio specifičan, da ne kažem jedinstven. Ideja nije bila da ličimo na druge časopise, dakle da se bavimo tekućom produkcijom (da upotrebim ovu odvratnu sintagmu), već da otkrivamo nove teme, pojave, ličnosti i ideje, ili da se vratimo starim na nov način, da u jednoj maloj kulturi aktualizujemo ono što je u velikim odavno poznato i priznato. Ta posebnost je, po prirodi stvari, izazvala veliko interesovanje, a neretko i intrigu.

Kome se "Gradac" obraća?

"Gradac" se obraća svima onima koji imaju dovoljno hrabrosti za ono što je zaboravljeno kao i za ono što se još nije rodilo. Između ta dva pola, da ne ponovim krajnosti, skriva se istina čovečanstva ili jedne civilizacije. "Gradac" je uvek računao na one bez predrasuda – barem bez onih kočnica koje svet vode u besmisao, beznačajnost i dosadu – dakle, na slobodne ljude, ali ne na one koji slobodu shvataju kao anarhiju, razuzdanost, raspamećenost i iživljavanje, nego na one koji slobodu shvataju kao obavezu, odgovornost, dijalog i meru. Takođe, "Gradac" je uvek podržavao "ludi realizam": smelost da se imaginaciji, priviđenju i podsvesti pusti na volju. Treba razmišljati i o tome da je čovek neukroćena goropad.

Zašto ste baš sada, i zašto baš za dvestoti broj najuglednijeg književnog časopisa u Srbiji izabrali Krležu?

Neko je ovih dana rekao da je "Gradac" časopis na Krležinom tragu. Priznajem da je to veliki kompliment budući da je Krleža od svojih prvih tekstova, tamo negde od 1918, delovao subverzivno: suprotstavljao se ustajalim idejama toga vremena, prihvatao plamenove novih kretanja u svim oblastima stvaralaštva i života, borio se protiv malograđanskog i kvaziintelektualnog mentaliteta, bio među prvim antiratnim evropskim piscima, zalagao se za siromašni svet koji je služio za rmbačenje i pogibije, svojim romanom Povratak Filipa Latinovića bio je preteča egzistencijalizma (Kami, Sartr…). Konačno, pokrenuo je i nekoliko časopisa. Međutim, među neukim i zlonamernim svetom, i u Hrvatskoj i u Srbiji, Krleži se spočitava veza sa Titovim komunizmom, tvrdi se da je sa istim žarom mrzeo i Hrvate i Srbe. Ali se zaboravlja da je on bio ortodoksni antistaljinista. Zaboravlja se da je hrabrim govorom na Kongresu pisaca u Ljubljani 1952. Krleža prvi dao signal za zaokret prema umetničkim slobodama, kada je došlo do distanciranja i kasnije raskida sa socrealizmom u umetnosti ("Značenje ljepote ne leži isključivo u tome da li je lijeva ili desna. Estetska vrjednost djela ne mjeri se mjerilom njegove neposredne revolucionarnosti u društveno-političkom smislu"). Zar to nije znak da je Krležin uticaj na Tita u tom smislu bio presudan? Ali u vezi sa ovim Krleži se nije pridavao zaslužen značaj. Očigledno je da ti ondašnji i današnji govornici i kibiceri Krležu nisu ni čitali. Doduše, niti je to mali posao, niti je dovoljna mala pamet… Takođe treba imati u vidu da je Krleža u nekim svojim tekstovima – imajući čitavu situaciju pred očima, ogromno iskustvo i dobre namere – predvideo raspad Jugoslavije. Takođe se zaboravlja da se zalagao za južnoslovjensku civilizaciju tvrdeći da je čitava kultura od primorske Slovenije, preko Istre, Dalmacije, Zadra i Dubrovnika, preko bogumilske Bosne do Srbije i Makedonije jedna specifična civilizacija koja je bila u vezi i sprezi sa evropskom kulturom… Ali veliki ljudi imaju nepogrešivu intuiciju, pa je Krleža u jednoj svojoj pesmi na vreme napisao: "Ja udarac konačne sjekire već slutim / sjedim u sobi / čekam i šutim." Očigledno je da danas Krleža svojim idejama uliva strah. On je grom iz vedra neba. Od njega beže glavom bez obzira.

Koje su to ideje?

Pre svega, želim da naglasim Krležino uverenje da pisac mora biti protiv struje vremena, da on u društvu mora biti "disident, pa čak i defetist, u odnosu na državu i institucije, na naciju i autoritete". Treba imati u vidu da su veliki umetnici često bili negacija i prošlosti i sadašnjosti. Neki su bili negacija i budućnosti, naslutivši njene sumnjive i obrnute vrednosti. A to je garancija da se svet neće učauriti i ukočiti. Zbog toga je Krleža imao vrlo rezervisan odnos prema tradiciji. Za razliku, recimo, od Paunda, koji je govorio da je "tradicija lepota koju čuvamo, a ne lanci za okivanje", Krleža je tvrdio da je bandoglavo oslanjanje na tradiciju "patetično deklamiranje" i početak svakog kraja: "nesumnjivi znak tromosti mozga i dara, starosti" i kulture i civilizacije. (Ova distanca u odnosu na tradiciju danas se ovde uzima sa nipodaštavanjem kada se ima u vidu naše presamićivanje, uktanje, arlanje i mečkanje sa tzv. tradicijom.) Ali je, na primer, bez rezerve prihvatio studentske proteste ‘68: tradicija se po njegovom mišljenju tada pretvorila u "motiv prezira i mržnje", tvrdeći da je ta pobuna "srodna sa stvaralačkim činom, sa avanturom". Možda je ovakvim stavom bio ponekad protivrečan, ali treba imati u vidu da često turbulencije vremena ne mare za logikom. U suštini, Krleža nije imao poverenja u svet, ali se za njega zverski borio. Bio je ubeđen da su čovek i društvo postali odraz laži, i laži služe: "Ima li uopće ikakve koristi od izgovorenih istina? Nema, jer za istinom kao takvom već su vjekovima raspisane tjeralice." Inače, Krleža je često pisao o istoriji, ali njegova saznanja o njoj su izrazito tragična ili, ako vam bolje zvuči, istorija je "opća protivrečnost" (kao, uostalom, i umetnost i društvo): sloboda, jednakost i bratstvo pretvorili su se u giljotinu, a demokratija i prekoračenje slobode u fašizam. S tom razlikom što je protivrečnost u umetnosti kreacija, a u istoriji nesreća. Želim ovde da naglasim da se Krleža zalagao za "maksimalizam u kulturi": "Kulturni obretači ako nisu maksimalisti, spadaju u red sekundarnih mediokriteta, i oni su vojske, ali nisu vođe. Vojska mediokriteta ne smije da vodi, jer uvjek vodi krivo. Kulturnih maksimalista je bilo u svim epohama i civilizacijama, i oni su u prašume unosili svjetlost." I na kraju, nešto o jednoj aktuelnoj temi – o Evropi. Još 1933. Krleža je konstatovao bolest na smrt Evrope: "Znajući danas više no što je ikad znala, a sumnjajući u sve što zna, Evropa danas ne zna što znade i pojma nema što hoće. Evropa je danas rafinirano bezglava... Ne zna šta da počne, čega da se prihvati i kamo da zapravo krene, u stvari pred svojim vlastitim utvarama, u protuslovlju sa svojim intimnim lažima, bogata, kao nikada još u prošlosti, a prazna i dosadna." Da li vas danas i ovde ovo na našto podseća? Da li je ovo prozor na haos?

Javnost u vama vidi sinonim čoveka sa prosvetiteljskom misijom. Bez namere i potrebe da lamentiramo nad sudbinom pojedinaca koji obavljaju posao društva, kad ste osnivaliGradac", a ni kasnije, vi verovatno niste imali nameru da sami obavljate posao kolektiva. Molim vas za komentar.

U srpskoj istoriji kulturu su uvek stvarali pojedinci. To ništa ne bi bilo čudno da su ih u tome podržavali država i društvo. Međutim, ti sposobni pojedinci su uvek bili u drugom planu, jer je u prvom planu bila klika sa oficirima i političarima na čelu. Tih pojedinaca se uvek sete kada je kasno, ili kada im zatrebaju za njihova mešetarenja i lažno predstavljanje, kada proradi čuvena podnarednička psihologija. Pojedinci jesu stožer i orijentir svakog društva. Ali društvo neće imati moć za formiranje svesti o sopstvenim vrednostima i vrednostima drugih ako ih država ne postavi na vidno mesto, na videlo onima koji žele nešto da saznaju i nastave gradnju. Međutim, ovde je hronično stanje "pad sa građevine". Pretežni delovi naše kulture uvek su bili povezani sa vlašću, politikom i nazoviideologijama. Ako je to ta elita, o kojoj se ovde bulazni sa toliko neznanja, onda je moj pogled na kulturu pogled autsajdera. U tom slučaju, ja sam za supkulturu, jer u njoj vidim sve ono što kulturu čini kulturom: invenciju, imaginaciju i – bunt.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net