LJUBAVNICI: Matilda Kšesinska i Nikolaj II

Prilog kulturi sećanja – Sto godina od Februarske revolucije >

Poslednja igra Matilde Kšesinske u Petrogradu 1917.

Vamp simbol režima Romanovih između imperije revolucije i baleta – preživela jednu monarhiju, jednu privremenu republiku, tri revolucije, dva svetska rata i jednu emigraciju, pa uzbudila opake strasti u Rusiji

Uveče 17. januara 1917. svima je bilo jezivo da igraju u operi "Fenela" na Imperijalnoj sceni Marijinskog teatra u Petrogradu. Prikazivana je revolucija. Palili su dvorac. Sva scena bila je okupana svetlošću požara, kao kakav burevesnik, koji najavljuje da će tako biti ne samo u pozorištu, beleži u svojim memoarima pod naslovom "Igrati u Petrogradu" prima balerina assoluta, romantična ljubav Nikolaja II u mladosti i štićenica velikih kneževa Matilda Kšesinska.

Veliki knez Andrej u dnevniku zapisuje da je "Malja", kako je on zove, u toj predstavi, "bila neverovatno dobra" i da su "svi su bili ushićeni...", ali su događaji pokazivali da je veliki knez u toj situaciji pogrešno procenio opšte raspoloženje.

U prvoj polovini februara, šef Četvrtog odeljenja peterburške policije general Gale, koga je Kšesinska dobro znala, telefonom je uporno moli da sa sinom što pre napusti prestonicu, jer je moguće očekivati nerede, a njena palata na samom početku Kamenoostrvskog prospekta je najizloženija opasnosti.

Ona je poslušala savet i sa sinom otišla u Finsku u sanatorijum Rauh blizu Imatre, gde umiruje nerve na snegu u prekrasnim šetnjama na sankama i peške i u druženju s drugim gostima, koji su joj bili simpatični.

General Gale 15. februara javlja Matildi da se u prestonici sve umirilo, pa se ona vraća u Petrograd, gde njena sestra priređuje ručak za 22 prijatelja i poznanika.

Kšesinska nalaže sestri da za tu priliku iz zaključanih ormana izvadi i rasporedi ih na uobičajenim mestima ogromnu kolekciju Faberžeovih veštačkih cvetova i dragocenog kamenja, zlatnu jelku s malim brilijantima, koji vise sa grana kao komadi leda, neobičnog emajliranog roze slona i mnogo zlatnih sitnica.

Sto za obedovanje je bio ukrašen (surtout-de-table) srebrnom vazom sa đurđevcima, poklonom Moskovljana, pozlaćenim srebrnim desertnim posudama, kao i darom velikog kneza Andreja – kopijama noževa, kašika i viljušaka iz Katarininih vremena, čiji se original čuva u Ermitražu... Bojala se da će biti 25 gostiju, pa da će nedostajati zlatnog pribora.

Obed je služen na farforu "limož", posudi od kineske keramike, koju je veliki knez Andrej naručio iz Francuske, a za ribu je bio dodat danski servis tanjira u obliku ribe. Na zadovoljstvo domaćice, obed je prošao živahno i uspešno. Hrana je bila ukusna, a vina odgovarajuća. Posle obeda igrali su bakaru.

GLAD, STRAH I "MASKARADA": Bio je to poslednji prijem u palati prima balerine assolute Matilde Kšesinske u Velikoj Dvorjanskoj ulici 2/1 u Petrogradu, u kome je tih dana vladala nestašica hleba i širili se glasovi o tome da ga uskoro neće biti. Pekare su 21. februara 1917. počeli da razbijaju. Teško je bilo naći i drva, zbog velikog snega, koji je usporio saobraćaj između sela i Petrograda.

Sledećeg dana izbili su masovni neredi u gradu prepunom vojnika koji su se vratili s fronta i vojske koja neće na front. Izbile su demonstracije žena protiv rata.

Čule su se parole: "Dole rat! Dole samodržavlje!"

Imperator Nikolaj II je bio potpuno siguran u svog ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Protopopova. Sam se nalazio u štabu Vrhovne komande u Mogiljovu; o zbivanjima u Petrogradu saznao je 23. februara 1917, kada je već bilo kasno, jer mitinzi su 24. februara zahvatili čitav grad. Imperator 25. izdaje naredbu da se zavede red i mir.

Kšesinska tog 25. februara čak rizikuje da ode u Aleksandrinski teatar, gde se davala "Maskarada" Ljermontova, u režiji Vsevolda Mejerholda, o antijunaku petrogradskog društva, koga s jedne strane razdire nagon za samodestrukcijom, a s druge, on inteligentno manipuliše i ignoriše društvene konvencije.

Ona u memoarima beleži da su ulice kojima je prošla bile mirne.

"UĐITE, UĐITE, PTIČICA JE ODLETELA": U nedelju, 26. februara, ponovo zvoni telefon. General Gale upozorava Kšesinsku da je u gradu veoma ozbiljno stanje, i savetuje joj da spasi što može iz svoje kuće, dok je još vreme.

Matilda u mali ručni kofer pakuje najdragocenije stvari, mada nije znala šta da uzme, kuda da nosi, "kad okolo već besni more".

Naredne večeri, 27. februara, ona sa sinom Vovom, njegovim vaspitačem i nekoliko kolega iz baleta sedi za stolom, ali nije im do jela. Mora da se beži.

Kšesinska viče na sina: "Ostavi tu sablju!", pa preko glave zabacuje šal i oblači najskromnije što ima, u čemu misli da na ulici neće biti uočena – crni somotni ogrtač obložen činčilom...

Uzima kofer sa dragocenostima. U užasu se seti da je skoro zaboravila na svog psa foksiku Džibija, koji je gleda tužnim očima. Neko ga je poneo, umirujući ga. Džibi će nekoliko nedelja kasnije uginuti u njenoj dači u Streljnom, koji je na njeno ime svojevremeno kupio knez Sergej.

Sporednim ulicama i dolaze do stana Arbenjina iz "Maskarade", predobrog Jurija Mihajloviča Jurjeva, koji otvara vrata iznenadnim gostima, ogrnut u raskošni nebeskoplavi svileni ogrtač.

U njegovom stanu na petom spratu su boravili narednih dana, najviše u hodniku u kome nije bilo prozora, da ih ne bi pogodio koji zalutali metak. Grupe vojnika povremeno su upadale u stan Jujeva, proveravajući da na krovu nema mitraljeza, i pretili im da će glavom odgovarati ako se tamo nađu pulemeti.

PAD CARA: Februarska revolucija 1917.

Hranu su im donosili iz Matildine kuće. U njoj je ostala posluga, izuzev "kravarice" Kaće, za koju se nije iznenadila da će se "okoristiti prevratom" i ekonomistkinje Rubcove, koju je Matilda uzela kod sebe posle smrti njenog voljenog muža, Nikolaja Nikolajeviča Rubcova, umetnika-dekoratora; on je inače sređivao i dvorac velike Kneginje Olge Aleksandrovne i bio partner Kšesinske u pokeru. U njegovu čast, posle svake partije su ostavljali izvesnu sumu novca, pa se Rubcovoj u trenutku revolucije sakupilo u ono vreme velikih 20.000 rubalja.

E, baš ta Rubcova je, drugog dana po Matildinom odlasku, dočekala je revolucionare raširenih ruku, objavivši im: "Uđite, uđite, ptičica je odletela."

Neki student Gruzin Agababov je sa svojom bandom ušao u kuću i počeo da tera njenog kuvara da sprema hranu za njega i za njegove goste, koji su pili njen šampanjac i rekvirirali oba njena automobila.

Od noći 28. februara do 1. marta u gradu se pucalo: vojska na civile, civili na vojnike, policija na civile, vojnici na oficire koji naređuju da se puca u masu. Ubijen je glavni komandant Kronštadske luke i vojni gubernator Kronštata admiral Robert Viren, načelnik štaba luke kontra-admiral Aleksandar Butkov i komandant Prve baltičke flote general major Nikolaj Stronski...

Svet imperatora Nikolaja II se rušio.

"LJUBAV S PRINCOM NE VODI NIKUD": Njena patnja je do tada bila mladalačka. Matilda se zaljubila u carevića Nikolaja kada je tokom prijema za mlade balerine 1890. posađena da sedi pored njega. Njemu je bilo 20, njoj 18. Njeni opisi te veze u memoarima koje je objavila kad je imala skoro 80 godina su romantični. U jednom pismu on pominje ljubav Andreja prema poljskoj "panočki" u Gogoljevom "Tarasu Buljbi" koji je zaboravio sve – i oca i otadžbinu: "Seti se Tarasa Buljbe i šta je uradio Andrej, zaljubivši se u Poljakinju."

Jednom, dok je naslednik prestola bio kod nje na večeri, zazvonilo je zvono na vratima na kojima se pojavio gradonačelnik lično. Rekao je da mu je Gosudar javio da je naslednik iz dvora izašao i da zahteva da se odmah vrati...

Teško je i tada bilo krunisanim glavama s tom omladinom. Godinu dana pre poznanstva Matilde i Nikolaja, u januaru 1889, naslednik austrijskog prestola Rudolf se ubio u dvorcu Majerling sa svojom ljubavnicom Marijom Večerom.

Kad je Matilda rekla ocu, baletskom majstoru poreklom iz Poljske, Feliksu da se zaljubila, on je pitao da li zna da ljubav prema careviću ne vodi nikuda. Ona je odgovorila kao u nekom libretu, da ne želi da razmišlja o tome šta je čeka, već da samo želi da iskoristi sreću koja joj je, makar privremeno, zapala.

I počela je da živi odvojeno od roditelja, ali na očevo insistiranje sa sestrom.

Našla je mali stan u Anglijskom prospektu broj 18, koji je pripadao kompozitoru Rimskom Korsakovu, a koji je veliki knez Konstantin Nikolaevič svojevremeno napravio za balerinu Kuznjecovu sa kojom je živeo.

Imperatorski balet u kom je igrala Matilda, predstavljao je, prema kasnijim interpretacijama, svojevrsni harem za mnogobrojni carski rod Romanovih u kome je bilo više od deset velikih kneževa. Imati ljubavnicu glumicu smatralo se prestižnim, a na dvoru se na to gledalo kroz prste, pa su i vanbračna deca dobijala titule.

Po istoričaru Lavu Jakovljeviču Luvrijeu, veliki knez Konstantin Nikolajevič s balerinom Anom Keznjecovom je imao petoro dece i ona su dobila prezime Knjazevi. Veliki knez Konstantin Nikolajevič stariji je sa Jekaterinom Čislovom imao četvoro dece koji su dobili prezime Nikolajevi. I Nikolaj Nikolajevič mlađi je imao svoju glumicu primadonu, Mariju Aleksandrovnu Potockaja. Čak je i prestareli veliki knez Mihail Nikolajevič u poznim godinama "imao roman" s pevačicom Fridom...

Čitav društveni život petrogradskog visokog društva se fokusirao na pozorište. Zimi redovni repertoar za elitu, kneževi prisustvuju i repeticijama, leti – vojni manevri u Krasnom selu, kombinovani s letnjim turnejama umetnika koji se privremeno preseljavaju da bi bili na oku kome treba.

U 1894. svi odnosi između Nikolaja i Matilde su okončani, verovatno i na insistiranje njegovog oca imperatora Aleksandra III. Dogovorili su se da ostanu prijatelji i da jedno drugom govore "ti" i "Niki" kad se sretnu u javnim prilikama. Mnogi izvori kažu da se posle toga nisu sreli nasamo, mada je bilo ogovaranja da je Matildin sin možda Imperatorov.

Kad se zaljubila u carevića, Matilda je u Marinskom teatru igrala u baletu "Esmeralda".

Baletmajstor Marijus Ivanovič Petipa, koji je slabo govorio ruski, pitao je:

"Želi ‚Esmeraldu’?"

"Da!"

"Voli?"

"Da", rekla je, do ušiju zaljubljena.

"Pati?"

"Ne, nikako!"

"Ko ne voli i ne pati, ne može da igra Esmeraldu..."

Patnja je bila pozlaćena. Kad je igrala Ciganku u "Esmeraldi", nosila je Faberžeovu krunu (tiara) s dijamantima i safirima.

DOBAR BALET I LOŠA ARTILJERIJA: Kad je odlučio da se ženi i, na zahtev svog oca Aleksandra III, prekine mladalačku romansu s "malom Poljakinjom", Nikolaj je navodno rekao velikom knezu Sergeju Mihajloviču: "Pazi na nju..." I ovaj je pazio, pa se u nju, znatno mlađu od sebe, zaljubio i živeo s njom. A kad se ona zaljubila u velikog kneza Andreja i s njim rodila sina Vovu, ne samo da joj je oprostio, već je priznao očinstvo, a ona mu je bila blagodarna za sve.

Zahvaljujući Velikom knezu Sergeju, Rusija ima najbolji balet i očajnu artiljeriju, govorilo se u Petrogradu. Neki misle da je Matilda lobirala za francuske interese za snabdevanje ruske artiljerije, što joj je navodno donelo značajnu korist, ali neki sumnjaju da je Kšesinska bila još i "ruska Mata Hari".

Njen društveni uticaj se može objašnjavati visokim pokroviteljstvom, ali ona je, pre svega, bila dragulj i zvezda imperijalnog teatra, prima balerina assoluta, prva u Rusiji, druga u svetu, što je "maršalski čin u baletu" – Flora u "Buđenju proleća", Kolumbina u "Harlekinu", Aspicija u "Faraonovoj ćerci", Nikija u "Bajaderi", Boginja Tetis, Esmeralda...

Za njene prve baletske role su konkurisale od nje slavnija Ana Pavlovna, "zato što je više igrala u inostranstvu", Tamara Karsavina, Perina Lenjani. Među teatarskim veličinama tog doba bili su Sergej Djaglijev, Vaclav Nižinski...

Mada potiče iz baletske porodice (njen otac, sestra i brat su se bavili baletom) Matildu Kšesinsku je, kad je imala četrnaest godina inspirisala, i od nje napravila balerinu, velika italijanska balerina Virdžinija Cuki, prvakinja Marinskog teatra, koja je mnogo uticala na ruski balet.

Kažu da je Matilda prva među ruskim balerinama izvodila i po 32 fuetea (komplikovana figura s okretom za 360 stepeni na vrhovima prstiju).

Ključ te figure je u držanju pogleda na jednoj tački, a teatarska zavist je govorila da je Matilda uspevala da izvede ta 32 fuetea zato što se trudila da ne skida pogled s dijamanata na ordenima onih u loži.

Američka balerina Isidora Dankan zabeležila je kako je, kad je jednom bila gost u teatru Marijinski, bila iznenađena luksuzom u tom imperijalnom baletu: Pogledavši sa scene, u sali je videla "najlepše žene na svetu, pokrivene draguljima u pratnji muškaraca u izuzetnim uniformama". Matildu Kšesinsku je opisivala kao "veoma simpatičnu sićušnu damu, s vratom obavijenim perlama, umotanu u sablju s dijamantima koji su visili s njenih ušiju."

Vamp-žena tog doba Matilda Kšesinska se u toj izložbi bogatstva takmičila s plemkinjama u publici.

Jedna karikatura pokazivala je da je Kšesinska nosila dijamantske minđuše i narukvice, čak i kad je igrala prosjakinju.

Kšešinska je 1901. dovela do ostavke direktora teatra, pedagoga i pisca, kneza Sergeja Volkonskog – zbog kostima. Tražila je od garderobera da u njen kostim ne stavlja "fižme", nešto različito od krinolina, od pruća pletene korpice, koje samo na bokovima podržavaju suknju balerine, zato što je zapazila kako su te "fižme", na predstavi u čast austrijskog cara Franca Jozefa II, sputavale balerinu Perinu Lenjani, koja je inače nosila repertoar petrogradskog Imperijalnog teatra. Zbog nastupa u neadekvatnom kostimu direktor je kaznio balerinu Kšesinsku sa sto rubalja. Ona se žalila Imperatoru lično. Sutradan je na tabli istaknuto obaveštenje da se kazna balerini Kšesinskoj ukida. Knez Sergej Volkonski je zaključio da mu je zbog samovolje jedne balerine nemoguće da ostane direktor. Kad je Imperatoru saopštavao da ponosi ostavku, ovaj je samo mrmljao: "Kanječno, kanječno..."

KŠESINSKA, NEZGODNO PREZIME POSLE ABDIKACIJE...: U zimu 1917. njoj je ostalo da sakuplja svoje zlatne opiljke sveta koji se rušio u revolucionarnom haosu, a nju, prima balerinu assolutu, svodio na "ljubavnicu krvavog Nikolaja" i "pozlaćenu trgonožicu", kako je rekao, beše li, Majakovski.

Prvog marta 2017. do nje dolazi vest koju sebi nije moga da predstavi – vest o abdikaciji Imperatora, odricanju Gosudara od prestola. Posle toga je došla druga tužna vest da se prestola odrekao i veliki knez Mihail Aleksandrovič, a onda su dolazile vesti o hapšenjima, ubistvima oficira, pljačkama…

"Počeli su krvavi užasi revolucije", zapisaće u svojim memoarima.

Svog druga Viktorova Matilda moli da joj kako zna dostavi mali kofer u kome je u nekom žurnalu bila sakrila svoju sliku s Nikijem, Nikolajem, iz najsrećnijih dana. Nije mu govorila ništa o toj slici, da se ne bi uplašio da će biti pretresen na ulici. Viktorov je došao, a kofer je nosio neki vojnik. Dosetio se da vojnika niko neće pretresati. Pisma Nikija ostavlja na čuvanje Inkinoj, udovici artiljerca čija je ćerka Zoja bila drugarica njenog sina.

Obraća se poznatom advokatu Karabčevskom, za koga se govorilo da je u dobrim odnosima s Kerenskim. Taj Karabčevski joj je tokom jednog spektakla u njenom domu rekao: "Ubijte nekoga, ja ću vas odbraniti!"

Sada joj je rekao da je ona Kšesinska, a da je zalaganje za Kšesinsku u sadašnje vreme neudobno...

Ona je spustila slušalicu, rekavši da se na muci poznaju prijatelji.

Njen stari drug Vladimir Pimenovič Krimov, izdavač i urednik žurnala "Država i kapital" ("Stolica i usadba"), piše pismo A. F. Kerenskom i zajedno s njom odlazi u Ministarstvo pravde. Samo što se vratila, Kerenski se javio telefonom, bio je veoma ljubazan, obećao da će je lišiti neprijatnosti, ostavio svoj lični broj telefona, što je nju duboko tronulo.

Njena sestra pokušavala je da novim vlastima prijavi da je čuvena kuća Matilde Kšesinske opljačkana. Novi gradonačelnik ju je ljubazno primio u svom kabinetu, pažljivo je saslušao, a potom otvorivši fioku svog pisaćeg stola izvadio brilijantsku tijaru i pitao je da li prepoznaje taj predmet, a potom joj pokazuje hrpu kutija odvezenih iz Matildine kuće.

Krupne brilijante Matilda Kšesinska u kući nije držala, već kod Faberžea, koji ju je posle prevrata zamolio da dragocenosti uzme kod sebe, jer se bojao pretresa sefova i konfiskacije, što se posle i desilo.

Te dragocenosti je dala na čuvanje u trezor Društva za uzajamno kreditiranje u Ulici Fontanka broj 74. Direktor te banke je bio veoma začuđen što je ona, da bi manje platila, tako nisko procenila dragocenosti koje su vredele nekoliko miliona.

Jedanaest kutija vrednih dragocenosti je dala na čuvanje Azovsko-donskoj banci, čiji je direktor, njen prijatelj i komšija iz Streljnog, kasnije, u emigraciji govorio da su tako dobro sakrivene da ih nikada neće naći, ali da se nada da će ih jednog dana vratiti Kšesinskoj.

"A MI MISLILI DA JE ONA KRUPNIJA...": Kad je odlučila da sa advokatom sama uđe u tu svoju kuću, neke žene su viknule na nju zašto gazi po knjigama kojima je bio zatrpan čitav ranije crvenim tepihom prekriveni vestibil od belog mermera. Ona je odgovorila da će u svojoj kući gaziti po čemu hoće.

Onaj student Agababov, koji se prvi uselio u njenu kuću, rekao joj je, kao da se ništa nije desilo, da se vrati i živi sa njima i da će joj dati prostorije njenog sina. Nije rekla ništa na tu drskost...

Odveli su je u njenu spavaću sobu, a njoj je bilo "užasno da gleda to varvarstvo": divni tepih, koji je posebno naručila u Parizu, bio je sav umrljan mastilom i bojom, šarke na vratima divnih ormara su bile iščupane. U kupatilu je kada bila ispunjena opušcima.

Dole u sali, mahagoni Bechstein klavir je gurnut u zimsku baštu, između dva stuba, koja su bila dosta oštećena.

Jedan vojnik je odvodi u malenu gostinsku sobu u stilu Luja XVI, gde je, pokazavši na mnogo po podu razbacanih kutija i futrole za srebrne i druge stvari, rekao: "Vidite, sve pod potpunom zaštitom!" Posle je zaključila da su sve kutije i futrole bile prazne.

Njen advokat Vladimir Hesin, koji je pošao s njima, jednog trenutka primakao joj se i šapnuo joj da govori tiho i da se ne zadržava ni sekundu, već da hitno napusti kuću. Na ulici joj je kazao da je čuo razgovor dva mornara: "Mi mislili da je ona krupnija, a ona tako slabašna, ubio bih je na licu mesta..."

Pošto pokušaji da povrati kuću nisu uspeli, obraća se molbom Kerenskom kod koga je otišla u Ministarstvo pravde. On je, ljubazno je posadivši na stolicu, objašnjavao da bi oslobađanje njene kuće povuklo za sobom krvoproliće, što bi usložilo situaciju.

"Kravarica Kaća" je, saznavši da Kšesinsku u toj nejasnoj situaciji možda ipak štiti Kerenski, donela plišani ogrtač koji je bila ukrala i rasparala, jer joj je bio tesan. Donela joj je i fotografiju Imperatora Aleksandra III s velikim knezom Vladimirom Aleksandrovičem kad je bio mali, za koga je mislila da je Matildin sin Vova.

Kuvar Arnold, inače švajcarski državljanin, koji je i dalje živeo u kući Kšesinske, donosio joj stvari koje je uspeo da iznese. Ljudmila joj je donela mnogo cipela – da ne vide vojnici, bosa bi ulazila u garderobu, iz koje je izlazila obuvena. Pričala joj je kako su njen toaletni orman razbijali o umivaonik, i kako su njen prekrivač od batista cepali na komade. Golub, koji je Matildi nekada slobodno sletao na rame, uplašio se pucnjave i odleteo neznano kud.

LENJINU PRIVJET U KUĆI BALERINE: Kšesinska je i dalje pokušavala da vrati svoju imovinu, pa je u pismu prokuratoru tražila da se preduzmu mere za oslobođenje njenog doma i da se povede istraga o pljački njene imovine.

Prokurator je od policijskog komesarijata Petrogradskog rejona zatražio informacije o opljačkanoj imovini i zamolio komandu tog oklopnog auto-diviziona da oslobodi zgradu u koju se u međuvremenu uselio Peterburški komitet RSDRP (boljševika), njegova vojna organizacija, a zatim i CK RSDRP (b), ekspedicija redakcije "Pravde", redakcija "Soldatskaja pravda", pa je palate bila proglašena za štab "lenjinaca".

Pred kućom Kšesinske 5. aprila 1917. skupila se velika masa – iza oklopljenog automobila išli su radnici, četa mornara, pa još jedna kolona. "Da zdravstvujet drug Lenjin!" "Lenjinu, neumornom borcu revolucije, privjet!" Čuli su se zvuci "Internacionale" i "Varšavjanke". Tu atmosferu je kasnije u tekstu "Naš duh je bio mlad", Vasilij Vasiljev, pripadnik Lenjinovog obezbeđenja, opisivao izrazom "simfonija revolucije".

VLADIMIR ILJIČ LENJIN: Najpoznatiji stanar dvorca Kšesinske

Lenjin izlazi iz oklopnjaka i nestaje iza vrata palate Kešinske. Pristižu nove kolone. Lenjin izlazi na balkon i počinje miting. Tako će biti do sredine juna; Lenjin se više puta masi obraćao s balkona te kuće.

Po nalogu Kšesinske njen advokat Vladimir Hesin je podneo sudu građanski zahtev o iseljenju, a kao jednog od odgovornih naveo je "kandidata prava" V. I. Uljanova (literarni pseudonim Lenjin). Sudija 58. odeljenja Čisoserdov je naložio iseljenje svih revolucionarnih organizacija iz kuće broj 2-1 B u Dvorjanskoj ulici 2/1 u roku od 20 dana. Zahtev za iseljenje Lenjina je bio odbačen zbog toga što on ne živi u toj palati. Posle toga, Petersburški i Centralni komitet RSDRP (boljševika) zvanično izjavljuju da napuštaju palatu, ali njihova vojna organizacija je odbila da izvrši sudsko rešenje.

Ta kuća od crvenog i sivog granita, s ulazom od kovanog gvožđa u art-nuvo stilu i belim mermernim vestibilom na ulazu, podignuta je 1904–1906. po projektu austrijskog arhitekte Hohena. Prikazivana je u ilustrovanim žurnalima i arhitektonskim magazinima kao primer prilagođenog bečkog jugend-stila, neke vrste severne moderne. Pre revolucije, intervju s Kšesinskom u reviji Ogonjok u to vreme ilustrovan je snimcima iz te kuće, koja je bila na dobrom glasu u Petrogradu. Tamo su dolazili Fedor Šaljapin, Sergej Djaglijev, Ana Pavlova, veliki kneževi Romanovi i mnogi pripadnici petrogradskog krema. U tom zdanju su priređivani i koncerti, i razni spektakli, tadašnjeg petrogradskog visokog društva.

Boljševicima nije bila važna zbog simbolike, već zbog položaja ispred velikog trga zgodnog za mitinge i zbog strateškog položaja. Kad je Kšesinska ono bila ušla u svoju kuću, na pitanje zašto se oni zadržavaju u njenom domu, jedan vojnik je pokazao kroz prozor na Trojicki most, dajući do znanja koliko je to važno.

POSLEDNJI KONCERT: Kad je izgledalo da se sve smirilo, Semjon Nikolajevič Rogov, novinar i ljubitelj baleta, koji je u to vreme nosio vojnu uniformu rezervnog pripadnika zaštitne garde Kekshomoljskog puka, predložio je Matildi da nastupi na spektaklu za vojnike njegovog puka u sali Konzervatorijuma, što se njoj učinilo bezumnim. Ipak je, posle slanja prijatelja u izvidnicu, pristala. Doneli su joj njen ruski kostim iz garderobe koja je još bila cela, i ona je ni živa ni mrtva, bleda kao platno, teško shvatala šta se okolo dešava, šta je čeka na predstavi i šta će biti sa sinom Vovom, koga je ostavila samog kod kuće.

Mnogi umetnici njenog baleta su došli u teatar i stajali iza kulisa. Izašla je na scenu.

Publika je ustala na noge, a od ovacija i aplauza nije se čuo orkestar. Igrala je "Ruskuju" Čakovskog. Ponovila je ples još jednom. Iza kulisa su mnogi plakali. Vojnici su bacali kape uvis. Orkestar je ponavljao muziku, ali se više nije čuo.

"To je bio moj poslednji nastup na sceni, moja labudova pesma", zapisaće mnogo godina kasnije.

U KISLOVODSK STIŽU VESTI: Kad je konačno uvidela da ne može ostati u Petrogradu, Matilda Kšesinska se ponovo obraća Kerenskom, sada premijeru Privremene vlade i uskoro dobija dozvolu ministra pravde Pavla Nikolaeviča Pereverzeva da može slobodo da putuje po Rusiji i da se nastani gde želi.

Dobila je dvomesečnu kartu u međunarodnom spavaćem vagonu, u koji se 13. jula 1917. smestila sa sobaricom Ljudmilom Rumjancevom, a u tom nekako je našao mesto i njen stari sluga Ivan Kurnosov, koji je bio demobilisan i vratio se na posao.

Prvih dana su putovali mirno, a posle Moskve u vagon su se stalno probijale mase vojnika odbeglih s fronta, koji se nisu uzdržavali da govore da je sada sloboda i da svako radi šta hoće.

U banju Kislovodsk na Severnom Kavkazu su stigli 16. jula 1917, u 10 uveče, i smestili se u višespratnom zdanju letnjeg tipa, s međusobno povezanim sobama i izlaskom na pokrivene galerije prema ulici i dvorištu. Otišli na večeru u bašti restorana Čtajeva, gde je veliki knez Andrej, koji je tokom odsustva radi lečenja tu večeravao sa svojim ađutantom, naručio je neka neobična gruzijska jela. Svirala je muzika, svetleo je mesec.

S koreografom i Mihailom Fokinom i njegovom ženom su 21. jula su uz čaj zabrinuto razgovarali o tome da o povratku u Petrograd ne treba misliti. Dilema da li ostati na Severnom Kavkazu, ili otići dalje razvlačila se pune dve godine.

Haos na Kavkazu trajao je dugo, sa mnogo peripetija: s kozacima koji jure okolo na konjima i boljševičkim oklopnim vozovima s komesarima koji povremeno dolaze, pretresaju, legitimišu i odlaze, a muškarci beže u gore. Tridesetog aprila 1918. u Kislovodsk stiže boljševička finansijska komisija s komesarom Buleom na čelu, da bi od "buržuja u Kislovodsku" zahtevala kontribuciju od 30 miliona rubalja. Sve su ih okupili u "Grand hotelu" u kome je zasedala komisija.

Rebeka Markovna Vajnšatajn, koja s knezom Andrejem nije htela ni da se sretne zbog političkih uverenja, a Kšesinsku zbog nečega volela, samoinicijativno se obratila komesaru i izjavila da je ovde prisutna M. F. Kšesinska mnogo bolesna, koja je među prvima mnogo postradala u revoluciji, izgubila kuću i svu imovinu, pa kako tražiti od nje kontribuciju!? Komesar je pogledao iscrpljenu Matildu i poverovao.

Matilda Kšesinska se borila sa duševnom dramom: kao žena i majka Vove radovala se što je u Kislovodsku sa velikim knezom Andrejom, a istovremeno je grize savest, što je u Petrogradu ostavila velikog kneza Sergeja da savršeno naprasno podvrgne sebe opasnosti i što razdvaja Vovu od njega, koji ga je mnogo voleo, iako je znao da on nije njegov sin.

Plemiće su tada otpuštali iz vojske, ali Sergeja Mihajloviča su jedno vreme, zbog artiljerije, zadržali, a onda demobilisali i on se početkom jula vratio iz Stavke u Petrograd. Pisala mu je i nagovarala ga da takođe dođe u Kislovodsk. On je odlagao dolazak zbog namere da prvo oslobodi kuću u Dvorjanskoj ulici 2/1 i da pošalje preko granice dragocenosti koje su mu ostale od majke, te da ih tamo položi na ime Matilde Kšesinske.

To mu nije uspelo, jer je engleski ambasador, kome se obratio, odbio da to uradi. Uspelo mu je da nameštaj iz te kuće prebaci u skladište kod arhitekte Melcera, što se pokazalo beskorisnim.

U Kislovodsku ih je stigla vest da su ga boljševici uhapsili i 1918. ubili u jami u Alapajevsku. Dve godine kasnije, general Kolčak će joj dostaviti izveštaj o istrazi Sokolova, inspektora belih s Sergejevim ličnim stvarima među kojima ona prepoznaje medaljon od čistog zlata sa smaragdom u sredini u kome je njena slika bila još prepoznatljiva. Taj medaljon mu je poklonila pre mnogo leta.

Nekako u isto vreme došla je vest da je u domu Ipatijevih ubijen i Nikolaj II s celom porodicom. Prodavci novina su uzvikivali: "Imperator ubijen! Imperator ubijen!" Isprva nisu verovali, ali su istovremeno izloženi strepnji da boljševici kreću na "širi krug Romanovih".

U Kislovodsku se pojavio nekakav anarhista koji je pokušavao da stekne njihovo poverenje, savetovao da se novac nikako ne daje u banku, a jednom pitao da li je Vava Imperatorov sin.

Posle dugog čekanja na transport Matilda Kšesinska, njen sin Vava, knez Andrej i velika kneginja Marija Pavlovna napustili su rusku zemlju 13. (26) februara 1920. parobrodom "Semiramida" italijanskog "Trijestino-Lojda" po maršruti Novorosijsk, Poti, Batum, Trapezund, Kerasun, Ordu, Samsun, Inebolu i Konstantinopolj.

Velika kneginja Marija Pavlovna se bunila što je brod mali i što moraju da silaze s broda u Istanbulu. Posle 28 dana plovidbe, oni 23. marta stižu u Veneciju, u kojoj je Matilda s Andrejom bila pre dvanaest godina, pa joj je mesec dana kasnije u Parizu bilo loše, a lekar joj rekao da je trudna... Skupljaju među sobom 38 lira i večeraju hladnu užinu s bocom šampanjca "asti spumante" u restoranu Il Vapore, do koga ih sa Trga Svetog Marka vodi knez Andrej koji je zapamtio put kojim je prošao pre šest godina. Da bi stekao poverenje posluge, Andrej na sto stavlja svoju zlatnu tabakeru.

U znak sećanja na putovanje kapetanu broda "Semiramide" poklanjaju par Faberžeovih kopči za manžetne, koje je čudom sačuvao.

Stigavši u Francusku Matilda se 12. (25) marta 1920. smešta u svoju dragu vilu "Alam" u mestu Kap-d-Aj u Monaku, i piše da je srećna što se posle šest godina odsustva vratila kući u kojoj nalazi mnogo dragih stvari i zatekla sluškinju Antoanet, koja je ranije radila za nju, a iz Rusije uspela da izađe kao švajcarski državljanin, kuvaricu Margo, i dragog Arnolda, koji je sa sobom poneo gomilu fotografija, među kojima i njenu sliku u dači. Stigla je bez groša, pa je založila vilu da bi platila poslugu i vrtlara Boena, i da kupi garderobu.

Matildin život u egzilu se, kažu neki, kretao u krugu baletska škola – rulet u Monte Karlu, gde su je, navodno zvali "madam 17", zato što je, prkoseći kapricu sudbine uvek igrala na broj 17, na koji su otišle poslednje zlatne uspomene koje nisu propale u Petrogradu.

Volela je da igra, a gubila je i Ana Pavlovna. Po temperamentu veoma živa i nervozna, slabo je pamtila. Ona tamo nije nosila haljinu, već je bila odevena samo u široki šal obavijen iznad donje suknje i prikačen iglom, tako da je, dok je razbacivala žetone, šalom pomerala uloge drugih kockara koji bi se ljutili, pa bi se smirili: "Pavlovna! Slavna Pavlovna!" I tako celu noć. Kšesinska joj je pozajmila hiljadu franaka, koje je Ana Pavlovna posle vratila – u crnoj svilenoj tašnici sa zlatnim brošom.

Kad je 1931. Ana Pavlovna umrla u Hagu, članke u kojima je pisalo o njenoj smrti isecali su iz novina koje je čitao tada bolesni veliki knez Andrej – da se ne bi potresao, jer je Pavlovnu mnogo voleo. (Verovatno nije bilo od većeg značaja, ali ovde je zanimljivo da Kšesinska pominje da je velikom knezu Andreju u bolesti pomagao i "Aleksandar od Srbije", koji je, dok se školovao u Petrogradu s Andrejom razmenio tabakere, ali je Aleksandar svoju u ratu izgubio, pa mu Andrej dao novu.

IMPERIJE PROPADAJU, OSTAJE BALET: Sa Andrejom se Matilda venčala 1921. u ruskoj crkvi u Kanu nakon što je umrla njegova majka velika kneginja Marija Pavlovna, koja se protivila njihovom braku. Dobivši tako plemićku titulu od imperatora bez zemlje, u Francuskoj je Matilda Kšesinska bila ta koja je svojim radom izdržavala svog muža-kneza u egzilu i sina bez zaposlenja. Kroz njenu baletsku školu u Francuskoj prošlo je mnogo poznatih baletskih imena: Margo Fontejn, Alisija Markova, Andre Jeglevski, Tatjana Rjabučinska, Tamara Tumanova, Moris Bežar, pa i Šaljapinova ćerka.

Jednoga dana u njen studio je došao i sam knez Sergej Volkonski. Onaj koji je zbog nje podneo ostavku u Marinskom teatru, koji se tokom revolucije krio, pa se 1919. pojavio u Moskvi prvi put u životu bos, koji je do 1921. radio u Boljšom teatru i u Petrogradu, predavao u Prolet-kultu, uticao i na pesnikinju Marinu Cvetajevu, i, na kraju i on emigrirao u Pariz, gde je vodio Ruski konzervatorijum.

U članku u "Međunarodnom arhivu igre" napisao je da je Kšesinska, kada je došla u emigraciju, našavši se u položaju izbeglice, otvorila studio – i baletska zvezda pretvorila se u profesora i guvernantu. To je na neki način novi život i potrebno je imati talenat za to. Izgleda da je talenat potpuno inherentan prirodi naše balerine."

Za Kšesinsku je to priznanje velikog pedagoga predstavljalo i utehu: knez Volkonski se pomirio s njom pre nego što je otišao na onaj svet.

Kada je godine 1958. moskovski Boljšoj teatar došao u Pariz, Matilda Kšesinska, koja u to vreme zbog smrti muža nikuda nije izlazila, već je provodila vreme u studiju radi hleba nasušnog, ili sedela kod kuće, otišla je u parisku Operu da vidi Baljšoj.

"Plakala sam od sreće… Prepoznala sam pređašnji balet… To je bio onaj isti balet, koji nisam gledala više od četrdeset godina..."

Četrdeset godina posle odlaska iz Rusije bila je duboko dirnuta saznanjem da bez obzira na politiku i proteklo vreme od njenog odlaska, njeno ime u domovini nije zaboravljeno. Direktor muzeja Čajkovskog u Klinu kod Moskve pisao joj je i molio da pošalje fotografiju i sećanje na njeno učešće u baletima na muziku Petra Iljiča Čajkovskog. Kada su u Marinskom teatru povodom pedesetog izvođenja "Uspavane lepotice" 18. novembra 1892. odavali počast Petru Iliču, ona, koja je tada igrala jednu od vila, dobila je čast da ga izvede na scenu, ali, oh mladosti, dok su trajale ovacije, iskoristila je priliku i otrčala iza kulisa da popriča s Prestolonaslednikom, pa se tamo predugo zadržala – i, kad su Čajkovskom davali krunu, nije bila na sceni...

Poslala je u taj muzej baletske patike u kojima je poslednji put nastupila i kostim u kome je, kad je imala 64. godine, na predstavi njoj u čast u Londonu 1936. poslednji put igrala svoju "Ruskuju" – onu koju je, bleda kao papir, igrala u Petrogradu 1917. kada su vojnici bacali kape uvis, a od njihove vike se orkestar nije čuo.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

SAVREMENICA TRI REVOLUCIJE I DVA SVETSKA RATA: Matilda Kšesinski

Matilda ponovo među Rusima

Matilda ponovo među Rusima

Preživevši jednu monarhiju, jednu privremenu republiku, tri revolucije (ako se računa ona iz 1905. i februarska i oktobarska 1917) i dva svetska rata, umrla je 1971, u Parizu, u 99. godini i sahranjena je na ruskom groblju Sen-Ženevjev-de-Bua.

Vek nakon te 1917. valjda po zakonu ponavljanja tragedije kao farse, iz teško shvatljivih razloga, "Slučaj Matilde Kšesinske" je opet raspirio opake strasti u Rusiji.

Film "Matilda" (scena na slici), poznatog reditelja Alekseja Učitelja, inače, sniman je kao holivudski spektakl "o jednoj ljubavi koja je mogla promeniti istoriju Rusije", kao blokbaster o "staroj slavi", s koronacijom, zvonima i balerinama Marinskog teatra. Film je još u postprodukciji i niko ga nije video. Samo je prikazan kratki trejler, na koji reaguje oko 20.000 ljudi koji potpišu peticiju kojom se traži da se film zabrani zato što vređa osećanja vernika i huli na novoproglašenog sveca Alekseja Romanova.

U Peterburgu su nedavno mitingovali protiv abortusa i nosili ogromni plakat: "Zabraniti film ‘Matilda’! Ekstremna organizacija "Hristijanskoe gosudastvo Svjataja Rus" oglasila se pretnjom da će zapaliti bioskope u kojima se bude prikazao taj film. Oglasio se i "Pokret Carski krst".

Novopečena monarhistkinja, popularna tužiteljka s Krima, zgodna i u pesmicama opevana Natalija Poklonskaja, sada delegat Jedinstvene Rusije u Ruskoj dumi i predsednica parlamentarne komisije protiv korupcije, na osnovu peticija i pisama koje je dobila, traži od prokurature da povede istragu i zabrani film zbog vređanja verskih osećanja i zadiranja u privatni život Romanovih.

Javni tužilac Jurij Čajka se proglašava nenadležnim, međutim, kampanja se nastavlja. Traži se da se oglasi Savet za kulturu, pošto je film finansiran i iz budžeta. Kad su se strasti uskovitlale Ruska pravoslavna crkva se ipak ogradila od organizacije "Hristijanskoe gosudastvo Svjataja Rus", a i sama Natalija Poklonskaja je tražila da njenu inicijativu, od koje ne odustaje, ne povezuju s tim ekstremnim organizacijama i zahteva da ih prokuratura zabrani i goni. Reditelj Aleksej Učitelj traži zaštitu za autore filma. Prokuratura saopštava da organizacije "Svjataja Rus" i "Carski krst" nisu registrovane.

Četrdeset ruskih filmskih radnika traži zaštitu autora filma i šalje peticiju protiv oživljavanja duha cenzure u Rusiji i prakse: "Pasternaka nisam čitao, ali ga osuđujem!"

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net