NA POGREŠNOJ STRANI ISTORIJE: Vidkun Kvisling, Filip Peten, Vladimir Velmar-Janković i Milan Nedić


kultura sećanja >

Pobednici i poraženi

Bojim se da je problem naše stvarnosti, kako je vidim pod duboku starost, što ne znam ko su pobednici poslednjih nekoliko decenija, ali znam ko su poraženi

Francuski maršal Filip Peten, heroj Prvog svetskog rata, koji je pristao da igra ulogu francuskog predsednika vlade pod nemačkom vlašću, zbog veleizdaje je osuđen na smrt 14. avgusta 1945. godine, nekoliko meseci posle završetka Drugog svetskog rata u Evropi. De Gol mu je smrtnu kaznu preinačio u doživotnu robiju, umro je 1951, u svojoj 95. godini, u zatvoru. Vidkun Kvisling, čije se prezime pretvorilo u pojam izdajice, norveški premijer pod Hitlerovom komandom, osuđen je na smrt zbog veleizdaje i streljan 24. oktobra 1945. godine. Predsednik vlade Srbije pod nemačkom okupacijom Milan Nedić skočio je kroz prozor i ubio se. Jugoslovenske komunističke vlasti koje su iz rata izašle kao pobednici nisu imale nikakav razlog da ga bace kroz prozor, umesto da ga nakon sudskog procesa osude na smrt. Peten, Kvisling i Nedić bili su na strani poražene nacističke Nemačke. Za razliku od Srbije, u Francuskoj i Norveškoj nikome na pamet ne pada da traži rehabilitaciju nacističkih saradnika.

Ja ovde pitanju odnosa pobednika prema poraženima prilazim na mnogo nižem nivou, tražim arhetipove koji su bliži svakidašnjici. Posmatram sudbinu kćerke jednog od pomoćnika ministra Nedićeve vlade i razmišljam o zločinu i kazni na našim meridijanima, o tome da čak nije suština kakva je bila namera kada se ubijalo i kakve su bile posledice po ubice i njihove naredbodavce, nego kako i koliko greh roditelja utiče na potomke poraženih i kako žive, kako se ponašaju deca pobednika.

Čini mi se da pod starost svako pomalo živi u prošlosti i preispituje šta je radio kao mlad, u čemu je grešio, čega bi trebalo da se stidi. Neki se ispovedaju sveštenicima crkve čiji su pripadnici ili odlaze psihijatrima, što je za mene gotovo isto; drugi razmenjuju misli u kafanama ili na penzionerskim klupama; manji broj piše; većina voli da ćuti. Voleo bih da znam ko sve danas kod nas spava mirno, a ko se noću nemirno prevrće zbog griže savesti zbog svoje uloge tokom jugoslovenskih ratova devedesetih godina prošlog veka.

U poslednje vreme pretražujem svoju nesređenu biblioteku, nalazim knjige koje odavno, ponekad nekoliko decenija nisam imao u rukama, uzmem ih ponovo, listam, čudim se primedbama koje sam zapisivao na margini stranica. Što je napisano nije se, naravno, promenilo, ali moj stav prema pročitanom i te kako jeste, jer se ja menjam. Tako sam Tomasa Mana nekada do te mere obožavao da se nisam usudio da mu priđem kad su hteli u Hamburgu da me predstave tom starcu, zatim sam ga pomalo prezreo kao skrivenog homoseksualca u Smrti u Veneciji, posle opet otkrio genija u Josipu i njegovoj braći, a nedavno se smejao koliko su mi se Budenbrokovi činili staromodni, pa čak i njegov jezik za današnje pojmove prevaziđen.

PROZRACI: Ponovo sam naleteo i na knjigu Prozraci Svetlane Velmar-Janković, koju sam prvi put pročitao čim je izašla 2003. godine u našem tada zajedničkom izdavačkom preduzeću, Stubovima kulture. Ona u Reči unapred piše: "Molim čitaoca da svako od ovih sećanja primi kao treperenje jednog prozraka što lebdi nad mnoštvom nezapamćenih činjenica i nestalih prizora moga postojanja." To je dobro, to upozorenje važi i za sve autobiografsko koje sam ja tajno uneo u svoje pisanije ili otvoreno priznavao.

Iste godine kod istog izdavača izašao je moj roman Balerina i rat, koji se bavi istim vremenom koje ona opisuje, ali iz suprotne perspektive, pa sam joj predložio da organizujemo zajedničke književne večeri i da diskutujemo sa stanovišta poraženih i pobednika posle završetka Drugog svetskog rata, u ime onih, koje su oterali iz njihovih vila i stanova, i onih, koji su se useljavali na Dedinje. Svetlana to nije prihvatila.

Da bih objasnio svoj današnji stav, moram da ispričam kako sam ja vrativši se iz koncentracionog logora živeo kao "pobednik" u vreme Svetlanine najveće patnje kao devojčice iz porodice poraženih. Njoj i njenoj porodici ne samo da su oduzeli sve nego su je dan posle oslobođenja zajedno sa nepokretnom, bolesnom majkom izbacili na ulicu usred zime. Ja sam te jeseni još bio u logoru u Nemačkoj.

Vrativši se iz logora upisao sam se u novosadsku srednju tehničku školu da bih što pre postao samostalan, živeo od 1500 dinara mesečno, stan plaćao 400, menzu za ručak i večeru 1200 dinara. Razliku sam nadoknađivao tako što sam u slobodno vreme kao srednjoškolac radio kao tehnički crtač za tri dinara po satu. Istovremeno sa diplomskim ispitom oženio sam se sa drugaricom iz razreda, oboje smo postavljeni za nastavnike u beogradskoj srednjoj tehničkoj školi. Otputovali smo u Beograd na pedagoški kurs, ali nismo imali pojma gde da stanujemo, gde da spavamo, o tome ni država ni Partija nisu brinuli. Nisam odmah shvatio da je to strašan problem, hodao sam ulicama, gledao fasade zgrada i naivno razmišljao da li da krenem od stana do stana, zazvonim i pitam da li se slučajno izdaje neka soba. Na mnogim beogradskim fasadama još je stajao natpis ruskom ćirilicom otprilike kao što su u naše vreme iškrabani grafiti – Проверено, мин њет. Sovjetski inženjerci su odmah posle oslobođenja prolazili od kuće do kuće i proveravali, ali još niko nije stigao da nanovo ofarba fasade.

Svetlanin otac Vladimir Velmar-Janković bio je pomoćnik Nedićevog ministra prosvete, Velibora Jonića, koji je kao izdajnik osuđen na smrt i streljan 17. jula 1946. godine. Vladimir Velmar-Janković sigurno ne bi izbegao sudbinu Jonića i Kvislinga, da nije uspeo da pobegne. Njegova ćerka piše o svojim mukama prvih posleratnih godina, kako se njena porodica, porodica narodnog neprijatelja, potucala od nemila do nedraga. Uzimam je kao primer poraženih posle Drugog svetskog rata. Za razliku od mnogih, koje su proganjali samo zbog toga što su bili bogati ili, kako smo to tada nazivali, što su bili reakcija, biti pomoćnik ministra u kvislinškoj vladi ipak je nešto drugo. Međutim, da li je krivica smela da se prenese i na članove porodice, na maloletnu decu? Ja sam onu vlast, koja je to činila, priznavao kao svoju. Da li je opravdanje što sam bio isuviše mlad, pa nisam shvatao?

SUROVA VREMENA: Iz današnje perspektive ne vidim da sam ja, žrtva režima kome je služio Velmar-Janković, materijalno živeo bolje od Svetlane, iako sam se smatrao pobednikom i bio srećan. Bio sam iz imućne građanske porodice, baš kao i ona. Imali smo poslugu kao Velmarovi, imao sam guvernantu kao Svetlana, pre rata smo išli na more na letovanje, što tada još nisu činili mnogi. Ja sam izgubio roditelje, ona nije. Zašto me to danas muči dok ponovo čitam njenu autobiografsku knjigu, napisanu onim divnim srpskim jezikom zahvaljujući kome je s pravom postala jedan od najznačajnijih književnih glasova svog vremena?

Ona opisuje kako jedan komesar kontroliše njenu porodicu i kaže njenoj mami gotovo izvinjavajući se: "Šta ćete, gospođo, to je revolucija!" To bih i ja rekao da sam bio na njegovom mestu. Da li sam zbog toga kriv?

fotografije: inge werth (i. i.), željko jovanović (s. v-j)ARHETIPOVI JEDNOG VREMENA: Ivan Ivanji i Svetlana Velmar–Janković

Zašto pišem o Svetlani Velmar-Janković i sebi? Zbog toga što u nama vidim arhetipove koji lutaju kroz određeno vreme. Slično bezbrižno detinjstvo, ali posle toga životi na suprotnim stranama tragičnih dešavanja.

Nisam bio razmažen. Tek naknadno razmišljam o tome da je tada, pre šezdesetak godina, bilo i te kako razmaženih, koji su patili zbog toga što su im nešto oduzeli. Naravno da sam znao za eksproprijacije, nacionalizacije, "otimanje" i nisam imao ništa protiv. Što bi se reklo na hrvatskom, dapače. Pa i meni, mojima su sve oduzeli iz bogato opremljenog stana, našao sam se bukvalno na ulici i nije mi palo na pamet da zahtevam da mi se nešto vrati, odnosno da mi neko nešto nadoknadi.

Decenijama posle oslobođenja čitam o smrtnim presudama "saradnicima okupatora i njihovih slugu", pa i nevinih građana optuženih zbog koječega. Mogu samo da konstatujem dve stvari: u onom prvom naletu posle oslobođenja još sam bio – i biću još pola godine – u logoru, ali ne znam šta bih radio da sam bio u zemlji, da sam se već bio vratio i da sam bio malčice stariji. Iskreno: ne znam. Da li bih se svetio kome stignem? Može biti. Da li bih pucao kako bi mi naredili? Ne mogu da isključim. Kao starac mogu da se nadam da ne bih. Mogu mirno da kažem da ja nisam nikog čak ni poznavao ko je stradao od "mojih". Znači li da sam se družio sa pravim ili sa pogrešnim ljudima? Prvih nekoliko godina posle oslobođenja još su vladala surova vremena.

ŽIV: Rekoh da nisam bio razmažen. Zašto to naglašavam? Sa svojom prvom suprugom Lidijom sam spavao na madracu kod nekih njenih rođaka u Ulici Teodora Drajzera preko puta garde. Posle smo dosta dugo noćili u jednom bajagi nastavničkom kabinetu zgrade određene za srednju tehničku školu blizu ulice Krunske, Moskovske, Proleterskih brigada – svaki čas je menjala ime. Ne znam gde sve nismo spavali, na kraju kao podstanari u sobici dva i po sa dva i po na Voždovcu. Mahinalno pišem "spavali", ne "stanovali", pa posle analiziram, logična omaška: to je bilo samo "prespavati noć", nikako još "stanovati" u normalnom smislu te reči, godinama nigde nismo stanovali, formalno bilo nam je možda gore nego Svetlani. O loženju zimi ni govora. O doručku ni govora.

U menzama, gde smo i nadalje ručavali i večeravali, sekli su nam odsečke sa kartica za namirnice. Često je bilo praziluka sa nekakvim mesom. Tada sam pio samo vodu iz vodovoda i jogurt. Jogurt se u mlekarama prodavao iz kanti od 25 litara, svako je morao da donese svoju posudu u koju bi se merilo kutlačom. Nikad više jogurt neće imati tako dobar ukus, umeo sam da ga popijem ceo litar. Jednog dana su zabranili da se tako prodaje "iz higijenskih razloga".

Mleko se prodavalo u staklenim bocama. Ujutro bi kamioni na određena mesta ostavljali sanduke sa bocama mleka, studenti bi ih raznosili i stavljali pred vrata naručilaca. Veoma se retko događalo da se ukrade mleko sa ulice ili u stepeništima. Danas bih ironično rekao, krasti nije bilo in. Ipak, nisam imao utisak da mi bilo šta nedostaje. Podsvesno je valjda još nadvladavao trijumf što sam živ. Samo zbog toga što sam bio mlad? Ne umem da objasnim, posmatrajući današnje dvadesetogodišnjake nisam siguran da su danonoćno srećni samo zbog toga što su mladi.

ODLUKA: Nisam ni razmišljao o tome da mnogi žive drugačije. Ostali su im stanovi, u kojima su se rodili ili u kojima su prohodali. Imali su žive očeve i majke, babe i dede. Brige su im bile drugačije, pogotovu ako su se bojali ovih novih, ovih komunista, koji su im uzeli trgovinu štofovima, fabriku makarona, a možda nekog kaznili, zatvorili, ubili. Svemu bi tome bilo mesta u izveštaju o "onom vremenu", ali mene se nije doticalo. Da li to sa današnjeg stanovišta sebi da pripišem kao greh? Neću da prepričavam šta danas mislim o nečemu što sam kasnije pročitao, nego da položim računa o svom životu, mislima, osećanjima. Gresima? Gresima onog dela pobednika, kojima sam ja pripadao? Ako sam se družio ili počeo družiti sa ponekim od "njih", ja se ne bih udubljivao u tkivo "njihovog" života. Nisam razmišljao ni o onima čiji su očevi bili "naši", ali ostali živi. Lažem, ponekad bih pomislio da je moj tata otišao u partizane – a gde bi drugde kao Jevrejin mogao da ode, a da ostane živ – bio bi po činu najstariji sanitetski oficir jugoslovenske armije, sanitetski general, imali bismo vilu na Dedinju.

Da li sam znao da drugi imaju probleme? Naravno da sam znao. Pa? Pa, ništa. Nije mi smetalo što sam video da neki pobednici imaju privilegije. Iskreno sam mislio da je "veća stvar" bila boriti se protiv fašizma, nego samo biti njegova žrtva. Reč "žrtva" ne volim. Žrtvuješ bogovima ili demonima. Kojim idolima bih ja bio žrtvovan? Ali ne znam pogodniju reč. Hoću da kažem, mirio sam se sa situacijom u kojoj sam se našao. Sa svojom sopstvenom, i sa društvenom. Ko naknadno želi da osudi takav stav – šta mu ja mogu, to je njegovo pravo.

Nisam promenio mišljenje i emocije u odnosu na "Prozrake" Svetlane Velmar-Janković ni posle šesnaest godina. Imamo iste "buržujske" korene, ali život je mene postavio na drugu stranu barikade. Život? Ne, to je posle rata bila moja svesna odluka i ne kajem se zbog toga.

KLASNI NEPRIJATELJI: Država Izrael nagrađuje kao pravednike ljude koji su spasli jevrejske živote. Pravednik ni u kom smislu nisam bio, nisam imao prilike da budem. Nisam sebi stvarao prilike da to budem? Da li je propust takođe greh? Bio sam bezrezervno za onu Jugoslaviju sa Titom na čelu. Nikada od te države nisam dobio nijedan orden, nijednu nagradu. Pa nisam bio ono što sam bio radi ordenja i nagrada, ordenje sam dobijao od Nemačke i Austrije, najlepši je nosila oko vrata naša prva pudla Tea.

Svojevremeno sam preveo dugačku "Pesmu o klasnom neprijatelju" Bertolta Brehta, u kojoj kaže da je mrzeti klasnog neprijatelja prirodno kao što je činjenica da kiša pada sa neba, a ne penje se u visinu. Brehtov otac bio je vlasnik fabrike papira, pripadao je istoj klasi kao Svetlana i ja, ali se nedvosmisleno stavio na stranu ugnjetenih. Da li se li još slažem sa tom Brehtovom pesmom? Pa kiša zaista ne pada uvis, ali pošto se srodi sa rekama, jezerima i morima, ipak se ponovo penje ka nebu kao para, pretvara u oblake da bi ponovo pljusnula kao kiša.

Da se vratim na arhetipove, Svetlanu i sebe. Velmar-Janković je stao na istorijski pogrešnu, gubitničku stranu i povukao sa sobom i svoju porodicu u nesreću. Strana na koju sam ja stao i ostao u međuvremenu danas mnogi u mojoj zemlji smatraju pogrešnom. Ratovi su me ponovo stigli kad sam imao više od šezdeset godina, ali umesto da učestvujem, ja sam se sklonio u stranu, poneko može da me prekoreva da sam našao "rezervnu domovinu" – Austriju. Mislim da to nije istina, jer nikad nisam rekao da sam emigrant, nikad se odrekao svoje rođene zemlje, često smo tih godina dolazili u Beograd i govorili i osećali da "idemo kući", a ne znam da li je dovoljno opravdanje za to što sam neko vreme živeo udaljen od novog Zla, što sam bio star i što su mi se javljala sećanja na progone i logore. Dovoljno je da istaknem da o tome razmišljam.

Nekoliko godina posle svetskog rata Titova vlast je prestala da proganja porodice poraženih, njihova deca su zauzela mesta koja su po svom daru zaslužila, Svetlana je s pravom bila jedan od najuglednijih glasova svoje književne generacije.

Bojim se da je problem naše stvarnosti kako je vidim pod duboku starost, što ne znam ko su pobednici poslednjih nekoliko decenija, ali znam ko su poraženi. Da li su zaista pobedili bogataši koje nazivamo tajkunima? Političari koji se grčevito i uspešno drže vlasti? I jedni i drugi? Lako je utvrditi ko su poraženi – svi oni koji svakoga dana žive sve gore. Njihovu decu niko ne tera u logore, ali dobrovoljno odlaze, "beže" bilo kuda gde misle da će im biti bolje. Ponekad, ipak, pomislim da znam šta je rešenje, samo što ne vidim da smo mu blizu: prevazići neprijateljstvo pobednika i poraženih, ali pod uslovom da se prizna šta je bio zločin i koja mu je bila primerena kazna.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net