foto: milovan milenković

Intervju – Petar – Peca Popović >

Kada je muzika bila pitanje časti

"Kao u suton slušati Brela i ‘Ne me quites pas’ na terasi krova Muzeja muzičkih instrumenata u Briselu, Edit Pjaf u La Closerie des Lilas na pariskom Monparnasu, kao ‘Street Fighting Man’ grupe The Rolling Stones u rano popodne na londonskom Pikadiliju, kao zviždanje ‘Ševe’ Tomasa Hakija na opustelom budimpeštanskom trgu Varošmarti, nešto kao ‘Deca Pireja’ na trajektu što prevozi iz atinske luke ka ostrvu Ajgina, kao Mariju Lancu i ‘O sole mio’ u krčmi Đenove, kao ‘Road to Cairo’ u interpretaciji Džuli Driskol dok se u suton vozite kroz Saharu od Aleksandrije ka prestonici Egipta, kao ‘Jeke, Jeke’ Morija Kantea u mokroj kafeteriji ispod Viktorijih vodopada u Zimbabveu, poput ‘Sunday, Bloody Sunday’ grupe U2 u autobusu između Dablina i Slajga u Irskoj ili Česariju Ejvoru u sumnjivoj birtiji Puerto de la Kruza na Tenerifima...

Da bi se bolje razumeli, po naški, kao ‘April u Beogradu’ u kafiću na Vračaru, ‘Skalinadu’ u trogirskoj konobi u dva ujutru, Montena u baščaršijskoj kafani kad društvo pijanih i mrtvih prijatelja peva ‘Sarajevo, ljubavi moja’, kao kad Ibrica Jusić na kraju Straduna započne ‘Eminu’, kao Balašević na novosadskom Štrandu u ‘Pesmi o Vasi Ladačkom’ ili kad grupa južnoslovenskih izbeglica u Vankuveru zajeca Bajagine ‘Moji su drugovi...’

To su trenuci zbog kojih nije šteta živeti"

Rokopisi (2008)

"Srce – to je ono mesto gde rokenrol čuva svoje osnovne sastojke", napisao je jednom Petar – Peca Popović (1949), ovogodišnji dobitnik nagrade Fondacije "Tanja Petrović" za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima. Svoj prvi tekst objavio je u listu "Gong" pre pedeset godina, a od tada je živeo i pisao rokenrol. Razgovor sa Pecom Popovićem počinje, naravno, sa Bitlsima.

"U Zagrebu 1976. video sam izbliza Pola. Ima ta priča o Lejli… Najpoznatija pesma u Džordža Harisona periodu Bitlsa je ‘Something’. U njoj Klepton svira gitaru, a ne autor. To je bilo veliko prijateljstvo i možete da zamislite kako je bilo kada se zaljubite u ženu Bitlsa, kao Klepton u Džordžovu ženu. I hajde, kako da kažete pajtašu: ‘Ja sam zaljubljen u tvoju ženu’? To je poput biblijske priče, iz koje je nastala Kleptonova ‘Lejla’...

Zanimljivo, Klepton se posle razveo. Tako je to u životu, blesavo – zaljubite se… Ali, vidite, to prijateljstvo nije propalo. Harison i Klepton su bili prijatelji do Džordžove smrti. Kada je Harison umro, organizovan je veliki koncert u Rojal Albert holu u Londonu, 29. novembra 2002. Bio sam na tom koncertu, i tada su svirali svi mogući Bitlsi: Ringo Star, Pol Makartni, umesto Harisona svirao je njegov sin Deni, a umesto Lenona Erik Klepton. To su bili Bitlsi za 21. vek."

"VREME": Da li ste ih slušali kasnije?

PETAR POPOVIĆ: Slušao sam Pola Makartnija prošlog juna u Berlinu. Od 38 izvedenih pesama, 23 su bile iz repertoara Bitlsa. Kakav divan osećaj slušati nekog ko je pravio te pesme posle toliko godina. Peva različitim generacijama, jer tu je bilo i mlađih od sadašnjih studenata, a i mnogo starijih od mene, i onda shvatite kakva je to objedinjujuća vrednost. Kao što neko voli da čita klasične pisce, da gleda stare pozorište predstave, da gleda filmska veledela iz dvadesetih, tridesetih ili četrdesetih, lista stare stripove, tako neko voli da oseti muziku zbog koje je ostario kako je ostario.

Njihova popularnost bila je ogromna, ali u jednom drugačijem trenutku sveta. Interneta nije bilo, a radio-stanica koje su im naklonjene u početku je bilo malo. Prve novine koje su kod nas osnovane, a bavile su se muzikom, bile su "Ritam" Mike Antića. Pokrenute su istog dana kada su Bitlsi objavili prvu ploču. On, zanimljivo, nije bio sklon Bitlsima, jer je mislio da je to prolazna stvar. Posle je priznao grešku.

Nisu bili svi spremni da shvate to, ali Bitlsi su uspeli ono što niko nije: najveći osvajači u 20. veku nisu ni Staljin, ni Hitler, pa ni Tito. Niko nije uspeo da osvoji ceo svet bez opaljenog metka, a Bitlsi su uradili upravo to. U vremenu velikih solista, velikih individualaca – Pikasa, Hemingveja, Vorhola, Tarkovskog, Sartra, Džojsa, pojavilo se kolektivno tvoračko jezgro, što je bio presedan. Umetnost je uvek podrazumevala jednog genijalca, jednog stvaraoca, a Bitlsi su demonstrirali nešto drugo, pokazavši da je moguć i kolektivni kreativni čin, predstavili su ga i dokazali održivim. Sada dobijaju pun smisao reči Duška Radovića da ako će našu planetu po nečemu pamtiti u kosmosu, biće to po muzici Bitlsa... Kada znate da je NASA objavila kako je 2002. sistemom nekakvih kosmičkih stanica omogućeno da pesma "Across the Universe" Bitlsa dođe do Severnjače, da se odbije o zvezdu Danicu, a to je 431 svetlosnu godinu udaljeno od Zemlje, možete da zamislite dokle je zvuk te pesme došao... Kad se nešto novo stvara, nikada ne možete znati dokle to može dobaciti i kakve konsekvence imati... A opet, okrenite naopako, i zamislite kakav bi bio 20. vek bez Bitlsa?

Ima još nešto o čemu treba razmišljati: Bitlsi su zvanično prestali da postoje i da zajedno sviraju u avgustu ‘66, u Kaliforniji. Ali, otkad su svirali kao Bitlsi, do tog momenta, oni su uvek na turneji tražili dve dvokrevetne sobe. U jednoj su stanovali Ringo i Pol, a u drugoj Džon i Džordž. A danas, kad u Beograd dođe, recimo, Madona, ona uzme ceo sprat hotela da joj niko ne smeta. Rolingstonsi uzmu pet hotela ili svako svoj sprat, da niko nikome ne smeta.

Nekad ste mogli da dođete do njih, ako ste bili u blizini, najnormalnije. A sada, da biste dobili izjavu ili intervju, morate da zovete agenciju, agencija vas prebaci na PR a, a PR kaže: "Pošaljite mi pitanja da procenim da li se to uklapa u naš koncept, pa ćemo vam poslati odgovore." Znači, vi više nemate mogućnost da sretnete osobu koja vas zanima.

I niste sigurni s kim razgovarate kad dobijete odgovore...

Tako je. Imate PR a koji je plaćen da umesto njega uveličava "pobede" i opravdava "poraze". Mi u stvari odavno živimo u svetu gde se ne zna šta je istina. Ja sam imao sreću da odrastem u svetu u kome sam mogao da dođem do svakoga ko me zanima. I dan-danas, posle 47 godina, jedino ne znam da li sam na ostrvu Vajt u sedam ujutru, u jednom malom šatoru, video Džona Lenona i Joko Ono, ili nisam. Bio je to peti dan festivala, ja sam se muvao ka autu koji je bio parkiran odmah iza bine, ako je bilo 600.000 ljudi, onda je bilo sigurno 20.000-30.000 šatora... Spavalo se u festivalskom prostoru, to je jedno od tih velikih hipi iskustava 20. veka. Ja sam prošao i video kako su izašli iz tog šatora, gledali levo-desno. Žalim što to nisam svojom kamerom snimio... Bar da znam jesam li ili nisam lud.

Snimljeno sa festivala posle sam dao Zoranu Modliju, koji je u svojim "Letećim diskotekama" puštao sekvence filma. Nažalost, fotografije koje sam načinio nikad nisam dobio nazad, jer sam tada živeo u Škotskoj. Poslao sam po dogovoru 42 strane teksta i šest rolni filma u "Ilustrovanu Politiku"... Oni su uzeli italijanski servis za dve strane, a moj materijal prosto bacili. Pod devizom "rukopisi i fotografije se ne vraćaju".

A Vudstok?

Nisam bio tamo, bez obzira na plan. Auto-stopom sam otišao na koncert Rolingstonsa u Hajd Park, kad je umro Brajan Džons, sa četiri dolara iz Beograda, i onda sam se zadržao ceo jul u Engleskoj i posle Škotskoj. Potom sam se sa društvom iz Glazgova vratio na Jadransko more. Mene je zbunilo to što sam znao da će na ostrvu Vajt avgusta ‘69. pevati Bob Dilan, pa sam mislio kada on tada dolazi u Evropu, to tamo u Vudstoku verovatno i nije nešto toliko važno...

Mi nismo imali svest o veličini tog događaja, jer su Vudstok radila tri šalabajzera, koji zapravo nisu imali iskustva s festivalima. Promenili su mesto održavanja nekoliko nedelja pred događaj. Vudstok nikad nije bio na Vudstoku, već 150 km od mesta koje se tako zove, zato što je vlasnik Maks Jasgar bio ljubazan da ustupi svoju farmu, pa su hipici tamo nagrnuli... I tako, nisam otišao, iako sam tih godina, ‘68-’72, obišao mnoge festivale po Evropi.

Jeste li išli kao reporter ili samoinicijativno?

Samoinicijativno. Imao sam svoju novinarsku legitimaciju od ‘69, u zagrebačkom nedeljniku "Arena", a bile su to najtiražnije novine u bivšoj Jugoslaviji sa 512.000 štampanih primeraka. Tada sam već sarađivao u beogradskom "Susretu", od ‘70. Povremeno sam pisao u "Ilustrovanoj Politici", postojala je strana koja se zvala "Muzika za vas". Nešto kasnije, krajem ‘71, osnovao sam "Hit stranu" u "Politikinom Zabavniku". Imao sam mogućnost da pišem po novinama, ali rokenrol nije u našim novinama bio toliko važna stvar. Na težini je dobio posle koncerta Bijelog dugmeta kod Hajdučke česme. Događaj se zbio u nedelju, a već u utorak "Politika" je imala rubriku "Muzika za vas", i od tada, ceo stubac u "Politici", svakog utorka. Posle nekoliko nedelja "NIN" je otvorio nešto slično. Urednog pisanja o roku kao kulturi pre toga nije bilo u dnevnoj štampi.

A "Džuboks" i "Rok"?

Prva serija "Džuboksa" je počela u proleće ‘66. Zagreb je odgovorio "Pop Ekspresom", koji je počeo da izlazi dve godine kasnije. U Beogradu je odgovor na "Džuboks" bio "Gong", dodatak "TV Novosti", već krajem ‘66. "Gong" je izlazio svega godinu dana, ali je organizovao veliku Gitarijadu januara ‘67. Ja sam svoj prvi tekst, za pare, objavio u "Gongu" u aprilu ‘67, znači pre pedeset godina.

O čemu je bio tekst?

O grupi Vesnici koja je osvojila treću nagradu na Gongovoj gitarijadi. Ovako je to onda izgledalo: napišete tekst, on izađe pa dođete posle tri dana na šuber i kažete: "Ja sam taj", onda ona kaže: "Potpišite", vi potpišete i dobijete keš. Tako je bilo i u Domu omladine, gde je izlazio "Susret". Sećam se, Borka Pavićević me angažovala, pisao sam o grupi The Mothers of Invention i Frenku Zapi. To je bila velika andergraund grupa ‘67-’68. Isto tako, napišete tekst, on izađe, vi glavu u šuber... To je tako bilo.

Kako ste uspevali da dođete do informacija i karata za festivale u inostranstvu?

Imao sam deo porodice u Škotskoj i deo porodice u Kanadi. Zahvaljujući njima, bio sam pretplaćen na strane novine. Takve novine, a pogotovo muzičke, dolazile su sporadično u jedan kiosk u prolazu ispod robne kuće Beograd na Terazijama. Četvrtkom po podne bi stizali "New Musical Express" i "Melody Maker", svega po nekoliko primeraka, i ko prvi dođe, on otme. Postojala je američka čitaonica, gde je sada španska čitaonica u Knez Mihailovoj. Tamo ste mogli da odete i pogledate neku retku muzičku štampu. Sednete u čitaonicu, žena vam iznese pa vi gledate, upijate... Nije bilo mogućnosti da se skenira ili fotografiše, nego smo rukom beležili podatke. Ja sam od ‘64. bio pretplaćen na "New Musical Express", zatim na "Rave", što je bio engleski fensi časopis, onda "Fab 208", a uredno sam primao i prvi škotski muzički dvonedeljnik "Terraplane". Siguran sam da sam prvi pretplatnik "Rolling Stonea" u bivšoj Jugoslaviji, od prvog broja.

Zanimljivo, ‘68. je Mik Džeger finansirao englesku verziju časopisa "Rolling Stone", koja je izlazila samo godinu dana. I to sam imao, verovatno i dalje stoje negde u garaži. Napravio sam izložbu vrednih časopisa kao prateću manifestaciju Gitarijade u Zaječaru ‘85. godine. Tada sam radio u "Roku" i na molbu organizatora poslao 64 primerka prvih brojeva raznih časopisa iz sveta. To je bilo izloženo u biblioteci, a kada se izložba završila, neko je to bacio u Crni Timok. Kad bih te novine sada izložio u Beogradu, imale bi posetilaca maltene kao Pupinova izložba, jer sam imao prvi broj "Billborda" iz 1896. Našao sam ga na buvljaku na Portobelu, u Londonu. Imao sam prvi broj "Melody Makera" iz 1926, prvi broj "The Musical Expressa" iz ‘52, prve brojeve svih domaćih specijalizovanih novina. Imao sam nemačke, škotske, australijske časopise, a i nulti broj "Soundsa", od one nedelje kad je umrla Dženis Džoplin, oktobra 1970. Nulti broj, to znači – slike, a umesto teksta stoji samo "azazaz". To je štampana maketa. Sve su to bacili. Imam hiljade časopisa od ‘64. do ‘85. u garaži, na tavanu, u podrumu, a po kući složene fensi časopise, kao što su "Q", "Select", "Mojo", "Uncut"... Imam sve, sem onih prvih što vrede...

Posedujem onaj "Rolling Stone" kad je umro Hendriks, pa kad je umrla Dženis Džoplin, Džim Morison... I svi ti primerci imaju posebnu vrednost, ali ima i nekih blesavih brojeva koji takođe vrede. Kad bih očistio tu prašinu, kada bi ih izglancao i kada bih živeo u Americi, mogao bih mnogo dobro da ih prodam, mada bih voleo da to sve ostavim nekome u Jugoslaviji, da postoji pravi muzej.

Mi nemamo takav muzej?

Za sada nemamo. Postoji doduše jedna beogradska inicijativa... Kada je Nikola Karaklajić umro, iste večeri sve je razbacano iz njegovog stana. A tu je bila istorija jugoslovenske muzike, jer je on osnovao prvu radio-emisiju, prvu televizijsku emisiju, prvi časopis... Sve je rasuto. Na audio-trakama postojali su snimci koje su u radiju napravili istinski pioniri. Kad izgubite snimak, izgubili ste deo istorije.

Da li znate kako je došlo do toga da su vaše časopise bacili u Timok?

Tako što je neko pomislio da je izložba postavljena da bi se tu skupljali čupavci i narkomani, i onda kad se oni raziđu, normalno to nema više nikakvu vrednost. Pa šta nego da bacite u Timok, jer ste se tako rešili nepotrebnog đubreta.

Kad se pojavio "Džuboks", 1. maja ‘66, u zemlji koja je imala 22 miliona stanovnika, već 3. maja niste mogli da ga nađete, a tiraž je bio 100.000. A "Rolling Stone" je štampan godinu i po kasnije, u San Francisku, u 40.000 primeraka, prodato je samo 8000. Vremenom je "Rolling Stone" dosegao tiraž od 1.400.000 i slovi za najuticajniji rok časopis napravljen do dana današnjeg...

Šta je objašnjenje za to što se "Džuboks" tako rasprodao?

Glad.

Šta je stvorilo tu glad?

Jugoslavija je osnivač Pokreta nesvrstanih, uvek između zapada i istoka. Na istok, iza onoga što se zvalo Gvozdena zavesa, teško su prolazile muzičke informacije, a ovde je postojala mogućnost da budete informisani. Sve ste mogli normalno da saznate slušajući Radio Luksemburg, na onom istom starom radio-aparatu na kom su vaši deda i baba slušali Radio London, kad će Amerikanci da se iskrcaju i da sjebu Hitlera... Postojala je predstava o tome, već šezdesetih, na gitarijadama se okuplja neočekivan broj mladih u Beogradu, pa onda krene svaki grad da pravi svoju gitarijadu, i onda vidite da ti neki nepoznati klinci što sviraju imaju mnogo onih što bi da ih gledaju. Znalo se da postoji glad, kao što je ‘52, kad se pojavila vespa, svako ko je imao para hteo je da je ima. Pojavio se šuškavac – svi su morali da imaju šuškavac. Pojavile se žvake – svi su morali da putuju u Trst da kupe žvake, ili odu u komision. To je danas smešno pričati, ali ‘58-’59. putovalo se da se kupe žvake... Međutim, drugo je bilo imati novine, radio i TV emisiju gde se uz stranu emituje i naša muzika. Od onih sam kome je bilo uvek interesantno da uspostavimo neke naše odgovore, da vidimo kako će u tome da se prepoznaju neke naše autentične vrednosti, verovao sam da to ima smisla.

Nikola je u svakom "Džuboksu", da ga ne bi oklevetali ili mu ugasili novine, pošto nije bio član Saveza komunista, balansirao ubacujući malo italijanske, malo francuske muzike, a uvek je imao i nekog domaćeg mladog kompozitora, kao što su bili Vojkan Borisavljević, Vuk Stambolović ili Kornelije Kovač, uvek su bile zastupljene grupe iz različitih delova Jugoslavije. Zatim, postojala je mogućnost da dopisnici pošalju priloge iz Makedonije, Slovenije. Pa onda kada vas poštari zatrpaju sa 5000 pisama, znate da vas čitaju, da sve ima smisla. Imali smo radio-emisiju "Veče uz radio" na I programu Radio Beograda krajem ‘60-ih, početkom ‘70-ih, i dobijali poštu čak iz Vladivostoka. U Bugarskoj je to bila najslušanija radio-emisija. Možete da zamislite, odem u Englesku i napravim intervju sa nekim ko je u tom trenutku najpopularniji, pa preko Radio Beograda to slušaju u Bugarskoj ili u Rusiji, i onda vam stigne pismo iz Vladivostoka. Znate gde je Vladivostok? Na kraju sveta.

To su neke stvari koje su danas teško objašnjive, zato što danas na telefonu pesmu koja je puštena u deset ujutru u Londonu istog momenta imaju svi na zemaljskoj kugli. A onda je pesma putovala na ploči: morali ste da je uzmete u ruku. Prvo je poručite, stavite dinare u koverat, pa da vam dođe dopis da odete na poštu šest kod železničke stanice, da platite poštarinu i carinjenje. A oni tamo pošiljku već otvorili, iscepali da provere da li je to samo plastika; onda vi imate ploču, pa je mirišete, pa je jedini imate, nosite je kući da vidite da slučajno nije oštećena u transportu, a ako nije, da čujete da li je ispravna; pa tek onda javljate drugovima da dođu na slušanje. Onda vas zovu na žur, jer kad imate ploču, vi ste car. Danas imate smart televiziju, Jutjub, programirate šta ćete da slušate celo veče. A onda – dođete, i ako ne valja gramofon, vi ne dajete ploču, kao fol – kontrolišete radi li gramofon – a ako je dobar, onda tražite sendvič sa šunkom i struganim sirom, malinu sa sodom i drugaricu neku, da sedi pored vas i da sluša, i kažete: "Ovo sam jedva nabavio. Pa ti znaš koliko sam se mučio za ovo." A ako nešto ne štima, nema sira na sendviču, drugarica je nešto ljuta, vi uzimate ploču i odlazite – nema više žura.

Jesu li se žurovi održavali po kućama?

Isključivo po kućama. Čajanke i matinei su bila mesta gde se išlo na igranke. Znalo se kod koga su bolji žurevi, kod koga lošiji. Onda su postojali spomenari, svako piše ko mu se sviđa, gde su najbolji žurevi. Pročitate, i na tim mestima gurate nogu u vrata, to je bilo najvažnije. Zvonite da vas ne vide i gurnete nogu u vrata, a kad gurnete onda je sve lakše, već ste ušli.

Prva diskoteka otvorila se ‘67. kod Laze Šećerovića, u Domu Jevrema Grujića, pored Ateljea 212. Kultura je već bila malo drukčija. Ispred ulaza su stajali baunseri, odnosno izbacivači, kao selektori i ako prođete njegovo odmeravanje, onda uđete unutra. Ulazite kao kad su partizani u Četvrtoj ofanzivi prešli preko Neretve. Kad prođete, stupate na bezbednu teritoriju gde vam je sve bajkovito.

Ima tu još jedna zanimljivost, Bitlsi sviraju ‘67. na Mondoviziji, u košuljama na cvetiće. To je prvi put da se preko satelita nešto emitovalo za ceo svet. Sutra uveče, ispred Doma omladine, svi imamo košulje na cvetiće. Pokrali smo šlafroke od majki, ili one išle da kupuju materijal na cvetiće u Sarajevsku, na Bulevar Revolucije. Onda se šilo – sestre, ujne, kume, ko je znao da šije, šio je. I bedževe smo nosili, prvo iz inostranstva, pa je neko ovde počeo da pravi bedževe. Okupimo se, kao uniformisani, svi u košuljama na cvetiće. Tako je to izgledalo. Beograd je tada imao 750.000 stanovnika, znali ste svakog ko nešto radi. Znate ko se drogira, ko samo guta preludin, ko svira, ko je za šta talentovan.

Sa kim ste se tada družili?

Ja sam rođen na Topčiderskom brdu, pa sam po prirodi stvari znao svako dete, pa i onu decu čiji su roditelji bili u vlasti jer smo išli smo zajedno u školu. Onda su prve ploče donosili ili njihovi roditelji, ili sportisti. Moja porodična situacija bila je pomalo specifična, mi smo jedini u kraju slavili slavu pa su deca tih iz komšiluka dolazila kod nas, da vide kako to izgleda, pošto njihovi nisu smeli da slave.

A kako je vaša porodica mogla da slavi slavu, i da se to znalo, jeste li imali nekad neprijatnosti zbog toga?

Jednom sam imao neprijatnost, ‘66. nisam došao u školu na Božić i za to sam dobio ukor. Jedan mi je profesor rekao da sam četnik. Prosto se to nije smelo baš tako, pogotovo kad stanujete u kraju u kojem sam rođen... Međutim, roditelji, odnosno ljudi na vlasti, dozvoljavali su svojoj deci da dolaze, i da sa mojim ocem slave. Ta deca, od kojih, nažalost, više nisu svi na broju, i danas se sa radošću sećaju naših okupljanja. Roditelji su im bili od predsednika republika do predsednika skupštine, šefa policije, ministara... Znali su da time što slavimo ne radimo ništa loše i ništa protiv nekoga, već prosto održavamo tradiciju.

Je li vas otac usmeravao muzički?

Ne, moj otac nije iz tog sveta, ali ispostavilo se da se sve u životu uveže u krug. Moj otac je bio stolar, ali ne stolar za stolove i stolice. Napravio je sve studije u Beogradu – Studio deset, Studio šest, Studio pet u Radio Beogradu, i prvi TV studio na Sajmu. Radio je sa svojom timom akustiku i bio je zadužen za enterijer. Kada sam prvi put kao producent emisije "Veče uz Radio" ušao u Studio šest, ja sam u stvari simbolično ušao u ostavštinu svog oca.

To je bilo vreme kada su majka i otac želeli da ćerke budu ili glumice ili balerine, ili, eventualno, sestra koja je upisala na političkim naukama žurnalizam, urednica kulture. A ako ste muško, onda inženjer ili doktor. Kako ste smeli, sa 16 godina, da kažete svojima: "E, ja neću da budem to. Ja hoću da budem ono što nema ime."

Kako ste im to saopštili?

Bio sam dobar đak, videli su da ih nisam izneverio na taj način. Ja sam već od ‘62. u školi počeo da pravim zidne novine. Nešto ranije Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu, bio sam šesti osnovne, svi smo nešto pisali i moja nastavnica srpskog, prezivala se Zmijanović, mislila je da je moj zadatak dobar i rekla je dečaku sa najlepšim rukopisom da moj rad ispiše na velikom hameru. Posle su svi to čitali. Tako sam shvatio da treba praviti zidne novine, ali o muzici.

Tako sam i upoznao Nikolu Karaklajića. On je došao da vidi ko je taj ludak koji pravi takve zidne novine. Onda, kad je izašao prvi broj "Džuboksa", Nikola je u uvodniku napisao da u Beogradu ima dvadesetak grupa, a ja sam rekao: "Pišete netačnosti, ima ih mnogo više." Uzvratio je: "Ajd’ se kladimo", a ja mu ubrzo doneo spisak od 167 grupa iz Beograda. Tada sam išao po Beogradu, po mesnim zajednicama, školama, raspitujući se ima li tu neka grupa, ko gde vežba, kako se zove i stigao do broja 167. Nikola je video da stvarno ne odustajem od toga i uzeo me za ozbiljno.

Kad su osnivali "Gong", Vojkan Borisavljević je došao sa Preletom, Dušanom Prelevićem, u naš kraj. Postojala je grupa mojih drugova koji su vežbali matricu za Preleta. Vojkan je rekao da se prave nove novine i traže saradnike. Otišao sam kao klinac na prvi sastanak i ostao.

Veliki je dar smisao za prepoznavanje. Svako nešto zna, bilo je ljudi koji su bolje svirali i pevali od mene, ali ja sam znao nešto što oni ne znaju, tj. kako da to što rade može da dođe do mnogo sveta. E, ali kako prepoznati da je to što neko radi malo bolje od onoga što radi onaj drugi, to je gadno i tu možete da ogrešite dušu, da noću ne spavate, i kad ste matori da kažete: "Koga imam na savesti?"

Pamtim jednu zanimljivu scenu. Pre nekoliko godina sam bio u Sarajevu, išao sa Zdravkom Čolićem na njegov prvi koncert posle ratnih godina. U čuvenoj "Vinoteci" gde razni ljudi dolaze, pozdravljate se, nekog znate, nekog se ne sećate, dođe jedan čovek, i bogzna kako se izljubi sa Čolićem. Kažu mi ministar zdravlja Federacije. Ustanem da se pozdravim, a on meni: "Nemoj ti meni da pružaš ruku, ti si meni upropastio karijeru." Pitam ga, onako sav zbunjen, a tu sedi i moja žena: "Kako?" Kaže: "Ja sam imao grupu Rok apoteka, a ti si nas u ‘Džuboksu’ đenazirao." I ja kažem: "Pa dobro, nekad loš gitarista, a sad vlast. Dobro da neko naš bude ministar."

Vi ne možete da verujete da u Srbiji i Jugoslaviji, po svim gradovima, to još ima nekog efekta. Proputovali ste, nešto ste pisali, snimali, nešto podržavali... Učestvovali u nečemu, i važnije – bili svedok. Kad ste blizu nekoga ko je mlad, taj neko želi da se pokaže, ali se boji, nije siguran, roditelji se ne razumeju, prijatelji sumnjaju, a vi kažete: "To valja."

Tu i tamo sam nekome pomogao, da sam to radio u Americi, vi ne biste danas sedeli sa mnom. Bio bih na nekoj jahti i pecao tunu, bio bih milijarder. U svetu, kad otkrijete jedno ili dva imena, kad ga dovedete i potpiše za prvu ploču i on uspe, vi ste bogat čovek. Ja sam najmanje 30 velikih sa prostora bivše Jugoslavije potpisao za prvu ploču.

Ali, da ih niste zvali...

Bilo bi im teže. Znate šta, talenat je kao voda, on nađe put. Međutim, voda kroz ravnicu ide sporo, a kroz planinu ima brži tok. Ne mislim da sam nekome nešto bitno pomogao. Neko drugi bi im takođe pomogao, ali pitanje je na koji način i pod kojim uslovima. Kod mene su znali da postoje samo dva uslova: ili verujem ili ne verujem da to valja. Ako verujem, ja ću se posvađati sa svima da ih ubedim kako to vredi. Lako je pričati kad oni već uspeju, ali treba pomoći pre nego što se to uopšte desi.

Sa kim ste ostali u kontaktu od ljudi koje ste sretali na početku vaše karijere?

Sa mnogo njih. Kada je nekome rođendan, pošaljem čestitku. Kada je meni, oni uzvrate, najnormalnije... Nedavno je bio 76. rođendan Džoan Baez, koja će sada, u martu, biti uvedena u rokenrol Hol slavnih. Ona je, kao već poznata, na scenu Njuport rok festivala i pod velike reflektore, izvela za ruku neznanog Boba Dilana.

Pre nekoliko nedelja umro je Rik Parfit, gitarista grupe Status Quo. Sa njim i tom grupom imao sam mnogo doživljaja. Čovek koji je sada predsednik i izvršni direktor Capitol Music Group u Americi, Stiv Barnet, spavao je ‘71. kod mene na patosu u kući, pošto nismo mogli svi da se smestimo. Sada je najveći. Vodio je neke male grupe, radio je za agenciju Bronze, koja je početkom sedamdesetih izdavala Uriah Heep i Colloseum, a onda je u Glazgovu otkrio tri brata, mislio je da je to interesantno, i oni su postali mnogo veliki kao AC/DC. Posle je otišao preko bare i sa njima se ozbiljno obogatio, kroz kompaniju Epic. Kad ih je kupio CBS, njega su pitali ima li neku ideju, pošto je 2005. godine diskografija bila u velikoj krizi, on kaže – imam. Pitali su koga, kaže: "Jednu moju zemljakinju iz Škotske, ali ima 47 godina." "Kako možemo da pravimo karijeru sa nekim ko ima toliko godina?" On reče: "Ja mislim da možemo". To je bila Suzan Bojl. Ona je iz cuga prodala šest miliona ploča i napravili su ogromne pare. Kroz dve godine ponovo ga pitaju ima li neku ideju, a on kaže: "Imam. Postoji jedna klinka od 18 godina, iz Totenhema." Kažu: "Imao si babu, sad imaš klinku." To je bila Adel. Ponekad pošalje poneku ploču pre nego što izađe, pa šest meseci ranije mogu da slušam...

Moja generacija više nije važna, mi smo svršena prošlost. Ovi što sviraju i pevaju, oni sad naplaćuju više ime nego aktuelno stvaralaštvo. Ima pesma grupe My Generation, koja kaže: "Nadam se da ću umreti pre nego što ostarim." E, sad smo došli dotle. To je bio fenomen za koji nije bio predviđen rokenrol. U rokenrolu je važilo: "Živi brzo, budi uspešan, budi lep leš", a ko je verovao da će Čak Beri imati 90 godina, da će Lenard Koen u 82. objaviti ploču, pa umreti...

Znate, ranije je to bila stvar klinci-za-klince. I dalje je klinci-za-klince, ali nema taj društveni značaj. Nije to više toliko važno, nije više pitanje života i smrti. Za moju generaciju, to je bilo pitanje časti – hoćemo li ubediti ceo svet da to naš oblik kulture valja, hoćemo li se muzikom izboriti za to da svi imaju ista prava, da crnci nisu odvratni i da mogu da budu popularni kao i belci, da devojka koja izađe na binu nije kurva... Trebalo je kazati koliko su glupi ratovi, to u Vijetnamu, boriti se za slobodu izražavanja.

Džoan Baez je najveći ženski borac u istoriji. Marširala je ‘63. u Vašingtonu sa Martinom Luterom Kingom, išla je u Hanoj dok je Amerika ratovala i pevala je. Svašta je u životu radila, a ja se sećam susreta iz 2011. godine. Poslednji put pre toga videli smo se 1989. Moja žena i ja bili smo u Parizu, stojimo s našim ambasadorom Dušanom Batakovićem na Monparnasu i čekamo auto. Ja se navalio na stub kod čuvene kafane "Select", gde su se umetnici tridesetih godina okupljali, i pričamo o Hemingveju, Modiljaniju, Pikasu, i moja žena kaže: "Vidi, Džoan Baez", a piše "complete" – rasprodato. I ja odmah: "Jao, moram da joj se javim, da idem na koncert." Kažu moja žena i ambasador: "Eh, ona se tebe seća", a ja kažem: "Da vidimo, možda me se seća." Sutradan odemo na Grand Bulevar u salu Rex, gde je ona pevala, međutim, kažu da još nije doputovala. Ja ostavim poruku rukom napisanu i zamolim da joj je daju. Nismo se ni vratili u našu sobu, a već sam imao mejl: da li hoću da dođem prvi ili drugi dan. Ostavila nam je poruku da želi da nas posle koncerta vidi. I kad je stvarno ušla, videla me je i rekla: "Au, al’ smo ostarili." Znate, pune 22 godine se nismo videli.

Kako ste se upoznali?

To je posve čudna priča... Video sam je 1970. na Vajt festivalu, ali ona se mene nije jasno sećala. Kada je prvi put 1989. dolazila u Beograd, pitala je ljude koji su je čekali na aerodromu zna li neko od njih mene. Oni su rekli: "On radi na nekoj televiziji." Ja sam tada radio na OK TV, našoj prvoj nezavisnoj televiziji. Nije otišla u hotel, nego je prvo došla da se vidimo. Pre koncerta došla je s gitarom i pevala uživo sat vremena na našoj maloj televiziji. Toga nikada nije bilo, da svetska zvezda dođe u studio da vam peva džabe. O njenom koncertu u Beogradu se tada nije pisalo, pošto je sa bine poručila: "Pazite šta radite, jer svojim glasanjem možete da izaberete pogrešne ljude, a posle da budete zbog toga krivi." Miloševićeva štampa ju je satanizovala.

Da li su vaše tekstove prenosile neke strane novine?

Tada je nezamisliva stvar bila da će to što pišete neko preneti, mi nismo o tome maštali. Ali, u Americi i Engleskoj postoje servisi koji prodaju tekstove. Ja sam za "Džuboks" napravio intervju sa flautistom Janom Andersonom, vođom grupe Jethro Tull, onda je imao album "Too Old To Rock ‘n’ Roll, Too Young To Die", taj intervju posle su prenele "Music Express", holandske novine. Kakve pare, to vas nije zanimalo, važno je da neko to prenese.

Imao sam veliku čast da moj tekst o koncertu Lenarda Koena u Beogradu neko prevede i stavi na njegov zvaničan sajt. Da je bilo samo to – ništa drugo u životu da nisam uradio, to bi bilo dovoljno. U znak zahvalnosti poslao je svoj poster sa mnogo lepom posvetom. Pre njegovog dolaska napisao sam tekst u NIN u i neko od organizatora mu je to rekao. Verovatno zato je neko iz ekipe kasnije obratio pažnju na ono što sam napisao posle koncerta, pa je preveo na engleski i stavio na sajt.

Devedesetih ste radili za UNICEF, a jedno vreme ste bili u Africi. Pisali ste jednom da ste91. sreli čoveka koji vam je, kada je čuo da ste iz Jugoslavije, rekao da ima za vas lošu i dobru vest, lošu da je počeo rat u Jugoslaviji, a dobru da je te večeri Bob Dilan svirao u Beogradu.

Jeste, to je istina. To je bio misionar na granici između Zimbabvea i Mozambika. Ispostavila se neverovatna stvar: on je na vratu imao probušen srebrnjak kralja Petra, jer su posle rata pare poništavali. Ja sam ga pitao odakle mu ta para, a on je rekao da je davno dobio. Pitao me je: "Je l’ to vredi?", a ja sam rekao: "To mnogo vredi." Onda sam rekao: "To ti je sa ostrva Vajt", a on je rekao da jeste.

Kad sam se vraćao sa ostrva Vajt, nisam imao para. Moja dva saputnika i ja bili smo u redu da pređemo ka Sautemptonu i bili smo gladni, a jedan dečko je nosio kesice sa pomfrijem. Rekli smo da hoćemo da uzmemo, ali nemamo para. "Ja imam ovo", rekao sam, "ovo mnogo vredi." Skinuo sam paru sa svog lanca i dao njemu. To je bio taj dečko.

U Africi ste radili kao humanitarac?

Odrastao sam na pričama o Hariju Belafonteu, Piteru Justinovu. Odri Hepbern je takođe bila moja poznanica, ta čuvena glumica koja je bila ambasador UNICEF a. Organizujući "Koncert za milion godina" i beogradsku trku "Run The World" dobio sam ponudu da radim u našoj kancelariji za saradnju sa UNICEF om. Učestvovao sam u prvom štampanju "Konvencije o pravima deteta" u svetu i potom 1991. proveo nešto više od mesec dana putujući kroz Zimbabve, Mozambik, Malavi, Tanzaniju i Keniju, gledajući programe namenjene deci. Tada sam video koliko je Afrika divna, ali svet komplikovan. U to vreme se moglo videti kako će sida pogubno potrefiti taj kontinent.

Kako ste doživeli raspad Jugoslavije?

Teško. Prosto, to je zemlja u kojoj sam rođen, koju sam voleo i doživljavao kao svoju. U svakom njenom delu nešto sam nekad radio, pravio prijateljstva, imao rođake. Tu sam zemlju doživljavao na emotivnom, kulturnom i ekonomskom, a nikako na unutarpolitičkom nivou. Kada je politika postala važnija od svega ostalog... Desilo se što se desilo. Zajednička tragedija je što su u tom času najveći komunisti uglavnom postali nepodnošljivi ne nacionalisti, već šovinisti i huškači mržnje.

Da li biste mogli da uporedite situaciju na muzičkoj sceni Jugoslavije i sada?

Teško se mogu upoređivati stvari na muzičkoj sceni velike države od 22 miliona stanovnika i svih malih nastalih republika. Danas su drugačije medijske okolnosti, drugačija muzika i vladaju drugačiji ukusi... A ni planeta nije u kosmosu gde je nekad bila.

Čini se da je postmoderno stanje ovladalo i postjugoslovenskim prostorom, kao da nema velikih autora. Postoji li danas neki autor kojem verujete?

Svaka generacija mora da pronađe autore kojima će verovati. Moj matori mozak i ukus se mnogo razlikuju od ukusa i načina razmišljanja mladih od 13, 15 godina, koji sada radoznalim ušima stupaju u svet muzike i koji moraju izabrati svoje generacijske pesmotvorce. Ima vremena, jednog dana će morati da zavire u prošlost i dođu do pionira. Današnje novine vrede jedan dan, a Arsen Dedić i njegova deca vrede večnost.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

FOTO GALERIJA

PISANJE ISTORIJE: Sa Erikom Kleptonom,...<br><br>fotografije: privatna arhiva p. popovića
  • ...Arsenom Dedićem,...
  • ...Džoan Baez,...

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net