Nema ništa od moje borbe da se iz mrtvih vrati princip smenjivosti izabranih političkih predstavnika, klasa koju smo stvorili ne prima nove članove, a stari ostaju u njoj do poslednjeg daha

Protiv čega nisam sve podigao glas, a sve uzalud, dokazao sam, pa ja bih rekao naučno, da službena kola nisu ništa drugo do navika, ne samo oni koji su službeno, besplatno voženi, i ne samo oni koji velikaše voze, nego su se na služb. kola navikli i oni koji ta kola glavešinama kupuju, potonji im kupuju benzin, rezervne delove, nove tablice etc. Čekaj, demagože banaćanski, službena kola moraju da budu, pa tako je od kad je sveta i veka, otkad je pronađen motor sa unutrašnjim sagorevanjem, tako je u svim razvijenim, a možda još i više u nerazvijenim zemljama, zar bi ti ljude koji brinu o najvažnijim stvarima izručio javnom saobraćaju ili ličnom podvozu?!

Naravno da bih!

Tu i tamo neko predloži da službenih kola bude manje, da njihovo korišćenje bude nadzirano i svedeno na najmanju meru, ja pak držim da bi ukidanje bilo kudikamo korisnije i poučnije: onako kako se prevozim ja, može da se preveze i predsednik opštine, isto tako i sreski načelnik, i gubernator, pa svi zarađuju više od mene, i ako ja uspem uvek blagopoluchno da se prevezem, uspeli bi i oni, sami bi plaćali busplus, karte za voz, avionske, brodske, autobuske, slušali bi u autobusu muziku kakvu majstor najbolje obožava, bili bi u stalnom dodiru sa stvarnošću i istinom, vladali bi bez arogancije, jer bi putovali bez telohranitelja, i mogli bi se uzdati samo u dobrotu ispoljenu na dužnosti, ili na svoje borilačke veštine, ako su se na poslu ponašali zulumćarski.

Ubija me što i stanovništvo voli da postoje službena kola, godi mu večna mistična aura oko vladajuće klasete (potonju čini dve ili tri hiljade vazda istih duša, i nekoliko stotina bezdušnika), i svaki se vlasteličić kao misionar koji zajednici pruža nešto neizrecivo, a reč je o rabotama koje su mahom rutinske, tehničke i trivijalne, tu i tamo možda i kriminalne.

Kao Grk u apsu bunim se protiv pratećih vozila koja orgijaju na putu saterujući običan živalj na bankine, u žute trake, jarkove, na tramvajske šine i sl., protivnik sam zatamnjenih stakala, takav neprozirni auto, koji pripada ili mafiji, ili nekoj ambasadi, ili državi, nepropisno i drsko zakrčuje raskrsnicu, ne znaš je li ostavljen, ili te neko gleda iz njega, a zacrnjuje potpuno vidik meni koji imam trougao, usled čega mi mojom krivicom može biti razbijeno krilo i levi far; moji predlozi da se parlament barem prepolovi, da se poslanici nakon jednog mandata imaju vratiti na pređašnji njihov posao i u prethodni život, sve je padalo odmah u vodu, nije onda čudo što sam se, mic po mic, specijalizovao za takozvana mala ljudska prava. Pravo da odbiješ ako ti država pokuša prodati nešto što ti ne treba. Neprekidnu, doživotnu pretplatu na neki kak se veli medij, a do koga ti uopšte nije stalo: taj namet je ne samo doživotan, on je nasledan, ti umreš, tvoji pravni naslednici moraju plaćati pretplatu za Javni servis… I kad sve temeljno obrazložim, neko mi kaže "šta pametuješ, evo Britanci plaćaju…" Pa neka plaćaju, ne slažem se sa Britancima ni sa Britanijom, ne osećam potrebu da to plaćam, a Bog mi je svedok, verovatno i dvojica ili trojica vozača, da svaki put otkucam kartu u dvadesetčetvorci, a u taj gradski brzovoz nije kročila kontrolorska noga; plaćam svaku vožnju, jer se zbilja vozim, RTS ne gledam i ne osećam prema njemu nikakvu moralnu, a pogotovo ne finansijsku obavezu.

Opirem se stalnoj promeni dokumenata, tablica, pasoša, zdravstvenih knjižica, dobro, neka nauka napreduje, ali tek onaj ko izgubi neki dokument, mora da nabavi novi, neka taj novi bude najmoderniji, najsavršeniji u toj fazi našeg dijalekt. razvoja. Pa i tada, ako taj replacement ne može da bude baš besplatan, jer košta ta plastika nešto (činovnicu su ionako plaćeni), to građanina ne sme puno da iziđe – njegov izdatak treba da bude simboličan.


&


Šta da radi građanin kome Partizan i Zvezda nisu svetinje? Zašto bi im on dao i tričavih petsto hiljada evra? Šta da radi podanik koji ne veruje u reklamiranje države, koji ne bi sportistima davao silne premije, stanove i nacionalne penzije?! Ne može nijedna olimpijska medalja da podigne ugled državi čiji stanovnici sirotuju, seku uši, škrguću zubima, vrpolje se da odu u neku državu kojoj nisu opšte potrebni i u koju nisu ni dobrodošli.

O ravnopravnosti već je sramota i dosadno govoriti: Sveta matera neće da plaća porez sve dok joj država ne vrati i poslednju njenu nekretninu, u najdosadnijem listu na Balkanu može se svaki parohijan, ali i svaki poreski obveznik blagoobavestiti koliki je deo svog greha pravna naslednica mrske Jugoslavije okajala, koliko joj još procenata fali pre nego što će Crkvi vratiti i poslednju njivu, šumu, zgradu i čokot. Sam patrijarh je poreznicima i izvršiteljima poručio da neće država dobiti ni cvancika dok joj ne bude vraćena celokupna njezina dedovina, tako nekako, samo mnogo pobožnije i bogoudnije se izjasnila Njegova svetost. Umesto da kaže: "Dok ne bude namiren i poslednji brat u Hristu koji potražuje oduzeto ovozemaljsko blago, SPS odbija da primi bilo kakav grunt, zgradu ili zasad." Gle, već pet hiljada tristo karaktera! Nastaviće se.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net