foto: wikipedia.org
PREKO PIRINEJA STAZOM VALTERA BENJAMINA: Alma Maler Verfel, Franc Verfel, Hajnrih Man i Golo Man

Još jedna priča o izbeglicama – Beg Hajnriha Mana i Franca Verfela preko Pirineja >

Put do plavetnila

Uveren sam da će kroz pet ili deset decenija negde na svetu stajati spomenici velikanima koji su početkom XXI veka bežali od smrti i bede iz Sirije, Iraka, Avganistana ili Pakistana. Oni će biti usamljenici među milionima čija imena neće biti zapamćena. Neki od njih su možda upravo prošli kroz našu zemlju ili čekaju da ih krijumčari prebace u Mađarsku ili Hrvatsku, preko kojih će stići nekuda, gde će se proslaviti

Ne verujete da će biti tako? Preko Pirineja između Francuske i Španije danas vodi lepo obeležena, mada strma staza, koja se sa južne strane zvanično zove Ruta Walter Benjamin, a sa severne Chemin de Walter Benjamin. Ona podseća na nemačkog književnika, filozofa i prevodioca jevrejskog porekla Valtera Benjamina, koji je 26. septembra 1940. godine ovim putem bežao od nacista koji su hteli da ga ubiju. Već je bio bolestan, povremeno je zastajkivao, ali još se nadao nečem novom i lepom. Stigavši nekako na špansku stranu, odmah je interniran u graničnom katalonskom mestu Portbou. Uveren da će ga izručiti nacističkoj Nemačkoj, iste noći je izvršio samoubistvo ubrizgavši sebi smrtonosnu dozu morfijuma, koji je poneo zbog čestih bolova. Napisao je: "...u ovoj bezizlaznoj situaciji nemam druge mogućnosti nego da je prekinem."

Istim pravcem kojim je pored Benjamina pošlo neznano mnogo begunaca, nešto ranije uspešno je prošla grupa koja se sastojala od dvojice njegovih kolega, pisaca, mnogo slavnijih od njega, i njihovih neobičnih, nadasve čudnih supruga, a s njima i jedan tridesettrogodišnji mladić. Bili su to Hajnrih Man, stariji brat nobelovca Tomasa Mana, i njegova žena Neli; Tomasov sin, istoričar Golo Man, i književnik Franc Verfel sa svojom suprugom Almom. Alma je pre njega bila udata za kompozitora Gustava Malera, zatim za arhitektu i tvorca Bauhausa Valtera Gropijusa, u međuvremenu je povremeno bila ljubavnica slikara Oskara Kokoške, verovatno i mnogih drugih, inače najslavnija "fatalna žena" druge polovine XX veka. Imala je tek sedamnaest godina kad se u nju zaljubio slikar Gustav Klimt. Verfel je bio Jevrejin, ostali su imali druge svoje razloge da se plaše smrti u nacističkim koncentracionim logorima.

Da li su nepotrebno rizikovali bežeći na tako opasan način? Njihov ispisnik, poznati pesnik i libretista Fric Lener-Beda (Fritz Löhner-Beda) u to vreme već je bio u Aušvicu. Hajnrih Man je tada imao 71, Verfel 55, Lener-Beda 59 godina. Lener-Beda nije pobegao na vreme, jer je pored ostalog pisao tekstove za operete Franca Lehara, na primer za Zemlju smeška i Havajski cvet, koje je Hitler lično voleo. Nadao se da će Lehar, koga je firer povremenu pozivao na čaj, uložiti koju dobru reč za njega, jer je Lehar bio oženjen Jevrejkom koju je Hitler proglasio "počasnom arijevkom". Međutim, Lener-Beda je u Aušvicu pretučen na smrt 4. decembra 1942. godine, u okviru logora morao je da radi fizički za hemijsku fabriku IG Farben. Jedan od civilnih direktora je prolazio pored njega i pitao esesovce: "Zašto ta čivutska svinja ne radi brže?", a drugi je dodao: "Ako više ne mogu da rade, neka crknu u gasnoj komori!"

Franc Verfel je imao najviše razloga da se plaši, jer se Gestapo već zainteresovao za njega ne samo kao za Jevrejina. On je svoju slavu utemeljio politički neutralnim delom Verdiroman opere, ali je već 1933. godine napisao roman o genocidu koji su Turci izvršili nad Jermenima pod naslovom Četrdeset dana Musa Daga. Musa Dag je planina u Turskoj. Mnogi čitaoci su tu knjigu shvatili kao predskazanje genocida koji će nacisti izvršiti nad Jevrejima.

Hajnrih Man je bio bučan čovek, boem, jurio je žene, danas bi ga zvali švalerom, za razliku od njega Verfel je bio omanji, stidljiv i nespretan čovek. Energična i preduzimljiva bila je njegova žena Alma, jedanaest godina starija od njega. Verfelovi i Manovi su se slučajno sreli u Marseju, pa je ona postala promoter cele male grupe izbeglica i zbog toga zaslužuje posebno pažnju.

ALMA MALER VERFEL: Rođena kao Alma Margarita Marija Šindler. Od oca slikara i majke pevačice odrasla je u čudnoj porodičnoj situaciji, koju je jednom prilikom analizirao i sam Zigmund Frojd. Njena majka je održavala polujavne ljubavne veze sa drugim muškarcima i za vreme svog braka, tako da se za Alminu sestru nije tačno znalo ni ko joj je otac. To, međutim, u Beču secesije, nije smetalo da se Šindlerovi smatraju uglednom porodicom, pogotovu što ih je štitio prestolonaslednik Rudolf Habzburški. Prvu burnu ljubavnu vezu Alma je započela sa svojim učiteljem klavira i kompozicije Aleksandrom fon Zemlinskim. Njegov plemićki predikat je bio izmišljen, on je bio jevrejskog porekla. Alma je ubrzo shvatila da Zemlinski neće postići veću karijeru, pa je bacila oko na već slavnog kompozitora i direktora Bečke opere Gustava Malera i udala se za njega. Pokušavala je da komponuje, da i sama bude umetnik, htela je da se zabavlja u Beču, ali Maler je želeo mir da bi radio. Teško je zamisliti dva različitija karaktera. Uskoro je počela da ga vara sa mladim arhitektom Valterom Gropijusom. Maler je zatekao njegova ljubavna pisma, pa su zatražili pomoć Zigmunda Frojda, koji je konstatovao da ona u Maleru vidi oca. Mnogo kasnije će Alma u Verfelu videti sina, što bi u slučaju njene biografije moglo da potvrdi psihoanalitičke teorije.

Ta čudna žena je otvoreno koketirala sa fašizmom, govorila je o sebi da je antisemita, u njenom salonu tridesetih godina pojavljivali su se Hitlerovi sledbenici, među njima i general Edmund Glajze fon Horstenau, koji će za vreme rata postati predstavnik Hitlerove vojske pri ustaškom režimu u Hrvatskoj, ali uprkos tome rado je održavala seksualne veze sa Jevrejima. Njen prvi ljubavnik Zemlinski, prvi zakoniti muž Maler i treći zakoniti muž Verfel bili su Jevreji, a govorila je o njima kao o "svojim malim Čivutima".

PESMA O BERNADETI: Verfelovi i Manovi su u Marseju, koji nacisti još nisu tako strogo kontrolisali kao Pariz i veći deo okupirane zemlje, razmatrali kako da se dokopaju Amerike preko Španije i Portugala. U svojoj tek 1960. godine objavljenoj autobiografiji Alma je detaljno opisala sve te pokušaje. Imali su američke vize iz 1938. godine koje su istekle; imali su čehoslovačke pasoše, jer je konzul Čehoslovačke hteo svima da pomogne, ali Nemci su to saznali i uhapsili ga; dobili su portugalsku dozvolu za putovanje u Ameriku, ali nekako je trebalo da se dospe u tu zemlju; kupili su od falsifikatora čak i litvanske pasoše, koje niko više nije priznavao; vozikali su se taksijem na sve strane i na to potrošili čitavo bogatstvo, spavali u raznim skupim i jevtinim hotelima. Franc Verfel je svake noći plakao. Tako su stigli u slavno mesto hodočašća Bogorodici, u Lurd (Lourdes) i odseli u hotelu "Vatikan".

U Lurdu se četrnaestogodišnjoj kćerki osiromašenog mlinara Bernadeti Subiru, (Bernadette Soubirou) 1858. pored jednog potočića koji je izvirao iz pećine, javila dama u belom, a devojčica je u njoj prepoznala Bogorodicu. To priviđenje joj se pokazalo ukupno osam puta. Bernadeta se posle zaredila i umrla sa 35 godina, ali se pročulo da je voda iz tog izvora čudotvorna. Krenuli su hodočasnici. Sujeverni Verfel položio je zakletvu da će napisati knjigu o Bernadeti ako uspe živ da stigne u Ameriku – reč je održao, napisao je već sledeće godine roman Pesma o Bernadeti, posvećen devojčici Manon Gropijus, Alminoj kćerki sa Valterom Gropijusom, koju je Verfel kao očuh nežno negovao sve do njene smrti 1935. godine. Roman je odmah postao bestseler, po njemu je snimljen film. Hodočašće u Lurd se isplatilo, garantovalo Maleru i Almi udoban život u željenoj Americi.

PREKO PIRINEJA DO MORA: U Francuskoj su, međutim, trošili na vožnje taksijem po jugu Francuske da bi zavarali svoje tragove, na podmićivanje francuskih činovnika. Američki konzul nije hteo da im produži vize za SAD. Plaćali su razne krijumčare sa nesuvislim idejama kako da se prokrijumčare preko granice. Najzad im je u pomoć priskočio mladi američki novinar Varijan Makej Fraj (Varian Mackey Fry).

Fraj je u Americi osnovao Emergency resue comitte, koji je sebi stavio u zadatak da spasava pre svega intelektualce koji su bežali od nacizma i omogući im odlazak preko okeana. Vašington mu je stavio na raspolaganje 200 viza, ali pokazalo se da je to nedovoljno. Kao saradnike je pridobio Luizu i Hansa Fitko (Fittko). Toj maloj grupi uspelo je da spasu preko 2200 lica, predstavnika intelektualne elite. Ostalim nesrećnicima nisu se bavili.

Bio je problem razlikovati iskrene pomagače od beskrupuloznih krijumčara. Kad danas čitamo o toj dobro dokumentovanoj situaciji prosto da ne poverujemo da se toliko sličnoga posle više od 75 godina ponavlja pred našim očima. Fraj je Malerovima obećao da će lično prebaciti dvanaest njihovih kofera u Lisabon, ali pošto za njih nije uspeo da pribavi legalna dokumenta, uputio ih je da pokušaju da pređu Pirineje kozjim stazama, preko stena, kroz divljinu. Neka samo krenu uzbrdo dok ne stignu do vrha, odande će sagledati more do koga treba da se spuste, tako će stići u Španiju.

Petorka se složila, nije više znala šta bi drugo. Porodica Man se u potpunosti podredila Alminim naredbama. Hajnrih je bio star i nemoćan, mladi Golo nezainteresovan, nije učestvovao u diskusijama kako da se spasu, nego samo čitao, a Hajnrihova supruga Neli bila je blago rečeno prosta, neobrazovana žena koja je samo slušala.

PLAVI ANĐEO: Hajnrih Man se po svemu razlikovao od svog četiri godina mlađeg i daleko slavnijeg brata Tomasa, koji je već 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Hajnrih je bio izraziti levičar i boem, njegovo društvo bile su barske dame, dok se konzervativni Tomas oženio bogatom bankarskom kćerkom i kao otac šestoro zakonite dece vešto krio svoju homoseksualnost. U trenutku kada će Hajnrih sa ostalim društvom krenuti na opasno bekstvo preko visokih planina, Tomas je već odavno u Americi, profesor na univerzitetu Pringston. Hajnrih je svoj najveći uspeh postigao romanom Profesor Unrat kojim je kritikovao nemačko malograđanstvo, smatrano je da je pravo ogledalo mentaliteta tadašnjeg društva kome je Tomas pripadao. Pošto se razveo od češke glumice Marije Kanove, Hajnrih se nastanio u Berlinu i zaljubio u Neli.

Neli, rođena 1898. godine kao Emi Johana Vestfal (Emy Johanna Westphal) bila je vanbračno dete služavke, nikad nije saznala ko joj je otac. U Berlinu se zaposlila kao radnica, a zatim kao "dama za animiranje" u noćnim barovima "Bajadera" i "Kakadu", gde ju je Hajnrih pronašao 1929. godine, bio je sedamnaest godina stariji od nje. Došao je na ideju da se po njegovom bestseleru Profesor Unrat snimi film i da ona, iako bez ikakvog glumačkog iskustva, dobije glavnu žensku ulogu, u čemu, srećom, nije uspeo, jer je režiju preuzeo Jozef fon Šternberg, koji je već snimio nekoliko uspešnih filmova u Holivudu. Šternberg je ulogu Lole u filmu kome je dao naslov "Plavi anđeo" dodelio tada još nepoznatoj glumici Marleni Ditrih. Knjigu snimanja je napisao poznati dramski pisac Karl Cukmajer (Carl Zuckmayer) sa kojim će se Manovi i Verfelovi ponovo sresti u Holivudu, njemu sve ispričati, a Cukmajer će zabeležiti da bez Alme niko od njih ne bi ostao živ.

Za razliku od Alme Maler Verfel i Neli Man, koje su, svaka na svoj način, bile u najmanju ruku, mogu da koristim nekada omiljeni pojam "radodajke", da ne kažem baš prostitutke, iako iz različitih društvenih krugova, Marlena Ditrih je poticala iz stroge pruske porodice, otac joj je bio policijski oficir u carskoj Nemačkoj, genijalno je odigrala devojku iz varijetea, s tom ulogom započela svetsku karijeru. U vreme kada Malerovi i Manovi počinju da se penju preko Pirineja odavno je u Americi, ali takođe i antifašistički borac koji na samom frontu posećuje i ohrabruje vojnike.

ULAZAK U ŠPANIJU: Manovi i Verfelovi strepeli su kakav će biti njihov susret sa španskim graničarima, sa gvardijom civil, tom opasnom paravojnom formacijom poznatom po crnim, trorogim šeširima. Da li će ih pustiti u zemlju uprkos njihovim neurednim pasošima bez važećih viza ili odmah vratiti u Francusku? Ili još gore... Možda su znali da je Frankova Španija ubila svog najvećeg pesnika Federika Garsiju Lorku. Bar da su imali sveže američke vize, ali nisu, ta velika zemlja bila je veoma rezervisana u pogledu prijema izbeglica, bez obzira kakva im je sudbina pretila u porobljenoj Evropi. Baš kao i danas.

Neli Man se iznenada setila da je sutra petak, trinaesti septembar, i molila da se put odloži bar za jedan dan, jedva su je nagovorili da ne pravi probleme. Fina Alma, koja je animirala tolike velikane, prezirala je Neli, devojku iz običnih noćnih barova, i to je stalno dolazilo do izražaja.

Valjalo je da se krene. Ustali su ujutro u pet, doručka još nije bilo, dobili su samo po šolju čaja. Po njih je došao simpatični Amerikanac Fraj, obećao je da će sa njihovim prtljagom sve biti u redu, a to im je bilo vrlo važno, u njemu su se nalazile Malerove partiture, tri partiture Bruknerovih simfonija, Verfelovi rukopisi i još mnogo toga jedinstvenog i dragocenog. Sa Frajem je došao ćutljivi mladić, krijumčar, koji je krenuo ispred njih. Čudnu petorku do početka strmog uspona doveo je taj nepoznati mladić čije ime nikad nisu saznali, pokazao im pravac u kome treba da krenu i nestao. Starac Hajnrih, Franc bolestan od srca, ravnodušni mladić Golo i dve hrabre, toliko različite, ali fizički snažne žene ostali su sami.

Krenuli su neobeleženim putem preko Pirineja, trebalo je da pređu vrh visok samo 550 metara nadmorske visine, ali put do cilja, malog mesta Portbou na španskoj obali, bio je dugačak nešto preko sedamnaest kilometara. Iako su Man i Verfel kao pisci ranije bili obdareni da vide i opišu lepote prirode, uveren sam da nisu zapazili da usred toplog septembra, bogate jeseni, prolaze kroz krš prema mediteranskom raju na zemlji, sigurno o tome ni reči nisu prozborili, kao što u današnje vreme ljudi koji preko mora beže od zla u nadi da će stići negde – bilo gde – gde je dobro, ne vide blistavost plavetnila mora ili noću zvezdano nebo, nego samo strepe da li će živi stići do sigurnosti ili se utopiti.

JAKUBOVSKI I PUKOVNIK: Franc Verfel je ubrzo zastao. Rekao je da više ne može, da će da legne na zemlju i umre, neka ga ostave. Prefinjena dama iz bečkih salona, Alma, nije to dozvolila, vikala je na njega, gurala ga, vukla, nosila, ali kad se sve dobro završilo on je postao ironičan prema svojim slabostima, odmah je u Americi napisao i pozorišni tekst Jakubovski i pukovnik sa podnaslovom "komedija o jednoj tragediji", koja je ubrzo ekranizovana sa Denijem Kejom i Kurtom Jirgensom u glavnim ulogama. Ko zna da li će bar jedan od miliona izbeglica koji danas beže iz svoje domovine, pa stignu u obećane zemlje – Nemačku, Francusku, mimo Trampa možda baš i u Ameriku – imati snage da napišu "komediju" o svojoj realnoj tragediji?

Alma je imala snage da do vrha izgura "svog malog Čivutina", vukla je i veliku tašnu s novcem i nakitom. Neli je bila fizička radnica pre nego što je postala dama koja "animira" gospodu i udala se za veselog starca, ona je još uvek snažna i navikla na napore, pa je bez reči pomagala Hajnrihu Manu. Golo se lako penjao, niko nije zapisao da li je pomagao svom stricu. Golo se ranije prijavio kao dobrovoljac, hteo je da se bori u francuskoj armiji protiv Nemačke, ali su ga internirali kao "građanina iz neprijateljske države", iako je imao čehoslovački pasoš. Koliko se zna, bio je ćutljiv, ali se i on pokoravao Almi.

Po vrelom septembarskom danu penjali su se preko dva sata i izranjavili se na oštrim stenama, hvatali se za korenje da bi se popeli još koji metar, vrh im se činio mnogo višim od pet stotina metara nadmorske visine, himalajskim, a ne pirinejskim grebenom, ali su najzad stigli, dole je bljesnulo plavetnilo mora, ugledali su i špansku graničnu karaulu. Ali, spuštati se niz krševitu strminu nije ništa lakše nego penjati se. Najzad su sa ranjenim, krvavim nogama, izgrebanim rukama, iscrpljeni kao nikada u životu stigli do barake u kojoj je bio samo jedan jedini vojnik, Katalonac po rođenju, sa kojim ni na jednom jeziku nisu uspeli da se sporazumeju, ali mu je Alma džepove napunila kutijama cigareta, što ga je očigledno odobrovoljilo pa je smešeći se mahnuo rukom da krenu za njim. Sad su bar hodali po normalnom putu, ali su ubrzo zaprepašćeno shvatili da ih nije pustio da idu dalje prema moru, nego zaobilazno, na zvanični prelaz na granici Španije sa Francuskom. Španski šef ispostave ih je milostivo pogledao, pregledao njihova dokumenta i rekao da mogu da produže dalje, pečate da su stigli u Španiju, doduše, nije hteo da im udari. To je bio neobičan izuzetak, imali su sreće uprkos tome što je bio petak 13. septembar.

Najzad su stigli u malu luku Portbou i prijavili se u policijskoj stanici, tu su opet dugo proveravali njihova dokumenta, oni su sa strepnjom sedeli na klupi ispred zgrade drhteći od umora i straha kako će sve proći, samo je Golo mirno čitao knjigu kao da ga se sve to ne tiče. Pasoši su im vraćeni, sada sa urednim pečatom da su ušli u Španiju, i mogli su da se ispavaju u hotelu, pa da krenu dalje vozom i stignu u Portugal. Amerikanac im je predao sve kofere. Ukrcali su se na grčki brod "Nea Helas". Kad su već bili na pučini, objavljen je rat Grčkoj, da su kasnili bar nekoliko dana taj brod im ne bi stajao na raspolaganju. Srećno su prešli okean. U svojoj autobiografiji Alma se samo požalila da bi hranu na brodu "trebalo zaboraviti". U Njujork su stigli 13. oktobra.

PRAVO NA ŽIVOT: Franc Verfel je umro od srca avgusta 1945. na Beverli Hilsu, bogat i slavljen. Za urnu sa Francovim pepelom Alma se nije brinula, ona je jednog dana kao paket stigla u Austrijsko društvo za literaturu u bečkoj ulici Herengase, koje nije znalo šta će s njom, ali se jermenska zajednica zahvalna za knjigu o Četrdeset dana Musa Daga pobrinula za počasni grob. Alma je živela do decembra 1964. U svojim salonima u Njujorku i Los Anđelesu ugošćavala je američku kulturnu elitu i umetnike iz Evrope, Leonarda Bernstejna, Igora Stravinskog, Riharda Štrausa, Cukmajera i mnoge druge.

Hajnrih Man se nije tako dobro snašao kao Verfel, slavni brat ga je škrto pomagao, ali Tomas i njegova otmena supruga Kaća nikako nisu hteli ni da vide Neli. Hajnrih i Neli su se propili, ona je pokušala da se ubije, preneta je u psihijatrijsku kliniku, a kad je puštena, uspeo je njen sledeći pokušaj samoubistva u decembru 1944. godine u Los Anđelesu. Nemačka Akademija umetnosti je 1949. godine Hajnriha u odsustvu izabrala za svog predsednika, nameravao je da se vrati u domovinu, naravno u komunističku, istočnu Demokratsku Republiku Nemačku, ali je 1950. godine umro u Santa Moniki.

Golo Man se nastanio u Nemačkoj, posle u Švajcarskoj, neko vreme bio je profesor na Univerzitetu u Štutgartu, postao je jedan od najznačajnijih istoričara i političkih komentatora Nemačke u drugoj polovini XX veka, njegova najpoznatija knjiga je Nemačka istorija XIX i XX veka. Umro je aprila 1994. godine u Leverkuzenu.

O onolikim ljudima koji su takođe bežali ili hteli da beže iz nacističke Nemačke i okupiranih zemalja, a koje mnoge države nisu htele da prime, baš kao što danas odbijaju stotine hiljada ili čak milione, nismo ovde govorili, ali treba da mislimo i na njih. Srećom, o tome ipak ima važnih zapisa, na primer Remarkov čuveni roman Trijumfalna kapija.

Ako začas zaronimo u unezvereni pogled crnih očiju nekog deteta koje "bez roditeljske pratnje" ili sa roditeljima beži iz Sirije ili Iraka, Avganistana ili Pakistana, Eritreje ili Sudana, možemo da se zapitamo da li će možda biti slikar, pisac, kompozitor ili prvak neke nauke budućnosti, čije ime i namenu danas ne možemo ni da naslutimo. A ako ne bude ni po čemu slavan, nego prosto ljudsko biće koje želi da opstane na ovom svetu koji može da bude tako lep? Zar nema jednaka prava da poživi kao Valter Benjamin, Hajnrih Man, Franc Verfel ili bilo koje drugo ljudsko biće?


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net