foto: michel euler

Portret savremenika – Martin Šulc >

Harizma u medveđem krznu

Martin Šulc preuzima kormilo nemačkih socijaldemokrata i izaziva Angelu Merkel na izborima u septembru – u martu će partijski kongres to formalno potvrditi. Još se ne zna kakav je program dosadašnjeg predsednika Evropskog parlamenta, ali je izvesno da Šulc svojom biografijom priča arhipriču socijaldemokratije, onu o usponu otpisanog malog čoveka

Za "Vreme" iz Bona

Martin Šulc se nije ubio 26. juna 1980. godine. A bilo je zamalo: te noći je došao do ivice, smrskanog meniskusa koji je uništio snove o fudbalskoj karijeri, smrskanog života u kojem je ponavljao razrede, bio izbačen iz gimnazije i propio se. Pio je više nego što je imao da plati, zaduživao se da bi pio, očajavao zbog toga danju, pa uveče opet pio iz očaja: "Pio sam sve što mi dođe pod ruku. Možda moj život može drugima da ulije hrabrost da se uhvate u koštac sa zavisnošću. Bio sam ispičutura." One noći ga je stariji brat ipak nagovorio da živi.

Da je reč o filmu, ovde bi došao rez pa skok na prošlu sredu (25. januar), režiser bi prikazao Šulca i Zigmara Gabrijela, koji je Šulcu predao Socijaldemokratsku partiju i startnu poziciju u trci za Kancleramt. Njih dvojica sa širokim osmesima i jednako širokim crvenim kravatama, kako i priliči liderima "radničke partije", u pozadini bi treštao aplauz raspamećene poslaničke grupe. Martin Šulc, čovek kojeg svi znaju, a o kojem zapravo pojma nemaju, deluje kao dobar tip, obećava borbu i hoće, hoće, baš hoće da postane kancelar. Socijaldemokrate se ponovo uče optimizmu, pomalja se nada u izlazak iz senke Angele Merkel, koja je najstariju demokratsku stranku Evrope zarobila u ulozi mlađeg partnera.

Optimizam je pokrenuo i simpatizere – u prvim anketama, pojava harizmatičnog ćelavka donela je partiji dodatna tri procenta podrške. I dalje je to ukupno svega 23 ili 24 odsto, i dalje je to 12 ili 13 odsto manje nego što imaju demohrišćani, ali Šulc će se tek zahuktati. Kada bi građani danas direktno birali kancelara, Šulc i Merkelova bi sa po 41 odsto bili u egalu.

BEG SA DNA: Martin Šulc je rođen 20. decembra 1955. u seocetu Helrat, petnaestak kilometara od Ahena i tromeđe Nemačke, Belgije i Holandije. Kao najmlađi od petoro dece, rastao je u stanu iznad policijske stanice u kojoj je bio zaposlen njegov otac. Nekoliko kilometara od kuće, prostirali su se rudnici lignita. Šulc je decenijama mogao da gleda kako se redom zatvaraju, kako kopne zajedno sa socijaldemokratijom posle Branta.

Očaran fudbalom, u obližnjoj varoši Virselenu važio je za veliki talenat u Oberligi, a onda je došlo ono sa kolenom. Lenj da uči, do mature nije ni stigao već je završio obuku za knjižara i učlanio se u omladinu SPD-a. Pet godina se smucao od izdavača do izdavača, pio i bataljivao poslove, sve dok nije dotakao dno. Posle četiri meseca terapije, otvorio je svoju knjižaru i, opkoljen rafovima sa knjigama, nadoknadio sve što je propustio. Opsesivno je čitao, te naučio engleski, francuski, italijanski, španski i holandski. Godine 1987, sa 32 godine postaje najmlađi gradonačelnik Virselena u istoriji i na tom mestu ostaje 11 godina. U Evropski parlament ulazi 1994. Poput Barona Minhauzena, Šulc je sam sebe uhvatio za kosu i izvukao iz močvare.

Iz anonimne mase evropskih poslanika izvukla ga je 2003. opaska Silvija Berluskonija. Njemu je Šulc naime poručio da je "opasno za demokratiju" kada je premijer ujedno najbogatiji čovek u zemlji i medijski mogul. Berluskoni je na to rekao da bi Šulc bio odličan za ulogu kapoa u nekom filmu o nacizmu. "To je preko noći promenilo moj život", kaže Šulc o toj epizodi. Šef poslaničke grupe evropskih socijalista postao je 2004, a 2012. i predsednik Evropskog parlamenta – jedini u istoriji koji je dobio i drugi mandat.

Nije štedeo Angelu Merkel, kojoj je najviše zamerao što je stala na kičmu Grčkoj. Kada su šefovi evropskih država nameravali da isključe Parlament iz pregovora o fiskalnom paktu EU, Šulc se žestoko usprotivio: "Ja ću sedeti ovde, ja sam parlament. Ako me izbace, onda ću sesti pred vrata sa transparentom: ‘Ovako Angela Merkel shvata demokratiju’." Ipak, sa kancelarkom se čuje nekoliko puta nedeljno, a pred medijima strastveno brani njenu izbegličku politiku.

"Vulkanska priroda: besan i glasan, dominira prostorom, temperament spreman da bukne svakog trena, da bi odmah potom ponovo postao dobroćudni div koji mirno i samouvereno ćaska o svetskim događajima, umetnosti, književnosti, filozofiji i istoriji, pre nego što opet proključa", opisuje Šulca "Zidojče cajtung". "Hronični manjak sna, od toga sam blesav", rekao je jednom Šulc novinarima u avionu: "Počeo sam da ličim na svoju fotografiju u pasošu."

NESREĆNI GABRIJEL: Kažu da je namirisao svoju šansu još pre godinu dana. Smršao je od tada deset kilograma sistemom PP – pojedi pola. Zigmar Gabrijel, čovek koji je ostavio stranku Šulcu, uvek je bio puniji. Krajem prošle godine otišao je na operaciju koja mu je omogućila da brzo izgubi 13 kilograma. Dok su u njegovoj partiji to tumačili kao pripremu za kancelarsku trku, Gabrijel je već spremao svoje poslednje iznenađenje.

Prošlog septembra dvojica istraživača javnog mnjenja tajno su došli kod Gabrijela i potvrdila mu ono što je on već slutio: s njim na čelu SPD ne može da mrdne iz vilajeta od dvadesetak odsto podrške. Šrederovo nasleđe koje mu je ostavljeno u amanet i doba zrele, moćne Merkelove doveli su Gabrijela u situaciju da gleda urušavanje stranke kojoj je posvetio život. Krajem 2015, kada je poslednji put biran za predsednika stranke, svega 74 odsto delegata glasalo je za njega iako je bio jedini kandidat. To ga je veoma zabolelo.

Poslanici i svi drugi kojima politika možda nije život, ali od nje žive, plašili su se da će sa Gabrijelom ostati bez fotelja. Navijali su za Šulca, i Šulca su dobili. Bilo je to ovako: prvo je Gabrijel u novembru gurnuo najomiljenijeg političara Nemačke, doskorašnjeg šefa diplomatije Frank-Valtera Štajnmajera na mesto predsednika države. Njegov izbor je pitanje formalnosti. Onda je pre desetak dana pozvao novinare magazina "Štern" i rekao im da će se povući sa čela partije i prepustiti stvar Šulcu. Vrh stranke je sve to saznao iz medija. A onda je sâm Gabrijel iz Ministarstva privrede i energetike otišao na udobno mesto ministra spoljnih poslova. Slatka mala Pirova pobeda za Gabrijela – otišao je pod svojim uslovima.

Svog naslednika je hvalio koliko je mogao, ali se objašnjenje zašto Šulc, a ne on sâm svelo na par reči: "Jer ima bolje šanse." To je velika istina, ne samo jer je tip iz Brisela daleko simpatičniji od Gabrijela, nego i jer narednih osam meseci može da se bavi samo kampanjom, dok će Gabrijel i dalje morati da radi u kabinetu Angele Merkel.

ULEVO: I eto sada Šulca punog samopouzdanja, čoveka sa harizmom, ali o kom ni partijska baza još ne zna gotovo ništa. Šta misli o penzijama? O štednji? O investicijama? O tome su u najboljem slučaju poznata opšta mesta. Šulc misli da je pojam "socijalne pravde" pohaban, sveden na frazu. Hoće da ga oživi, da radi za ljude koji "rintaju": "Moramo najpre priznati da se mnogi ljudi osećaju zapostavljenima i da se još jedva snalaze u ovom sve bržem svetu."

Naruku mu ide što se mlada levičarska srca lako raspale kad čuju kako govori o "kapitalističkim grabljivcima", o britanskim nacionalistima kao "plaćenicima kapitala". Čak ga porede sa Bernijem Sandersom, iako je to poređenje na šupljim temeljima: Sanders je odvajkada izgnanik iz partijskog establišmenta i nešto najlevlje što je primirisalo kandidaturi za predsednika u istoriji SAD. Šulc je deo establišmenta i čovek centra. Ali poređenje sa starim Bernijem dobro dođe u ovakvim vremenima.

Moguće da će se levo krilo partije razočarati. Pre petnaestak godina Šulc je glasno tražio da njegova partija prekine sa tabuima i reliktima prošlosti, tvrdeći, recimo, da je radna sedmica od 35 sati potpuno prevaziđena. Pre samo dve godine je još hvalio Gerharda Šredera kao "velikana nemačke politike", a njegovu neoliberalnu reformu poznatu kao Agenda 2010 kao uzor za čitavu Evropu. Dok se u Berlinu 250.000 levičara okupljalo na masovnim demonstracijama protiv sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kanadom i Amerikom, Šulc je u Briselu marljivo slamao poslednje otpore u belgijskoj Valoniji i na kraju progurao sporazum CETA.

Tražiće se kvadratura kruga: kako opravdati crvenu boju socijaldemokrata, a istovremeno ostati u sredini partijskog kontinuuma gde se, prema uvreženom mišljenju, dobijaju izbori? Ima već dovoljno onih koji upozoravaju Šulca da ne glumi britanskog laburistu Džeremija Korbina: "Politika a la Korbin je najsigurniji način da SPD trajno sebe smesti u opoziciju", piše nedeljnik "Špigel": "Industrijski radnik, glavna ciljna grupa socijaldemokrata, u Nemačkoj nije vrsta u izumiranju kao što je u Velikoj Britaniji. Ko zarađuje svoj novac u jakim izvoznim granama poput automobilske, hemijske ili mašinske industrije, taj je dobitnik globalizacije, a ne gubitnik kao njegov nezaposleni kolega iz severne Engleske."

MATEMATIKA VLASTI: U nedostatku konkretnih namera, analize o Martinu Šulcu ovih dana često tek grebu po površini, pljušte fraze kojima se opisuje kao "punokrvni Evropljanin" i "kandidat malih ljudi". U poslednje vreme, kao da je pomalo popustio duhu vremena, pa ponavlja da ne želi nikakvu "evropsku superdržavu", iako je ranije pričao da su krajnji cilj "Sjedinjene Evropske Države". Često citira svog prijatelja, režisera Vima Vendersa: "Od evropske ideje je ostala birokratija, i sada ljudi misle da je birokratija bila ideja." Spas za EU je u njenoj reformi, ubeđen je Šulc: "Ako Evropa propadne, propada jedina transnacionalna demokratija u istoriji čovečanstva. Ako propadne Evropa, poništavamo pouke koje smo izvukli iz katastrofa dvadesetog veka."

Angela Merkel se po običaju ne upušta u debatu. Gabrijel ili Šulc? Njoj je svejedno ili bar želi da ostavi utisak da joj je svejedno. Analitičari predviđaju da će politički protivnici Šulcu spočitati manjak iskustva u nemačkoj politici. Kada to čuje, lakonski odgovara da je jedanaest godina bio gradonačelnik i da se život ljudi odvija na lokalnom nivou, a ne u Bundestagu.

Američki magazin "Tajm" u ponešto nategnutoj analizi navodi mogućnost da Šulc zapravo koristi desničarskoj Alternativi za Nemačku (AfD) koja ima oko 13 odsto podrške: "Postoji rizik ukoliko Šulc direktno napada Merkelovu. Kada je reč o debati i govorništvu, beskrvna kancelarka protiv njega verovatno nema šanse. Pa ipak, ako to odvrati konzervativne pristalice od Merkelove, većina će se okrenuti desničarskom AfD-u, a ne Šulcu i socijalistima. Tučnjava Šulca i Merkelove tako naposletku može biti vetar u leđa populistima koje oboje preziru."

Drugi ukazuju da, ukoliko ode ulevo, Šulc zapravo otima birače Levice i Zelenih sa kojima bi, uz malo mašte i dosta izborne sreće, mogao da uđe u crveno-crveno-zelenu koaliciju. Trenutno to deluje kao vlažni san jer se obe te partije kreću oko deset odsto podrške. Ne izgleda bolje ni za crno-žutu kombinaciju konzervativaca i Liberala koji bi, posle četiri godine pauze, trebalo da se ponovo uvuku u Bundestag. Nemilosrdna matematika ukazuje na još jednu veliku koaliciju sa Merkelovom na čelu, pa se neki već boje austrijskog scenarija – dve najveće partije u večnom braku počinju toliko da liče jedna na drugu pa od toga profitiraju krajnji desničari.

Demoskopi kažu da oko 40 odsto Nemaca odluku za koga će glasati donosi u poslednje dve sedmice pred izbore. Mnogo će zavisiti od toga šta će biti dominantna tema na jesen. Ako to ostanu izbeglice, terorizam i bezbednost, onda šanse Merkelovoj rastu. Njenoj se stranci, naime, pripisuje znanje da se sa tim problemima uhvati u koštac bez obzira na "kratkotrajni gubitak kontrole nad granicom", kako primećuje konzervativni "Frankfurter algemajne cajtug". SPD će, sa druge strane, svoju veliku socijalnu temu pronaći u penzijama i begu velikih firmi poput Amazona i Gugla u poreske oaze.

POSLEDNJA NADA: Možda je, kako piše Folker Vagener za Dojče vele, Šulc poslednji metak u burencetu socijaldemokratskog revolvera. "Kandidati SPD-a za kancelara su od vremena Helmuta Kola unapred morali da budu spremni na poraze. Njihova usluga partiji se sastojala u tome da se žrtvuju u nejednakoj borbi (sa izuzetkom Šredera u dva mandata). Šulc hoće više. Prve ankete raspaljuju fantazije njegovih partijskih drugova. Ako 24. septembra spreči dalje propadanje SPD-a, već je nešto uradio; poboljšanje rezultata bilo bi iznenađenje, sve preko toga – senzacija."

Navodno je nedavno maloj grupi prijatelja Šulc rekao da na groblju vicekancelarâ Angele Merkel ima već dovoljno krstova: Minterfering, Štajnmajer, Vestervele (koji je kasnije zaista preminuo), Resler, Gabrijel... "Ja na tom groblju neću ležati", našalio se Šulc.

Ljubitelji jakih reči opisuju ga kao političkog berserkera. Legendarni nordijski ratnici su u borbu išli u stanju transa, često odeveni samo u medveđe krzno. Neki istoričari tvrde da je trans berserkera zapravo bilo – pijanstvo. Nalivali su se mutnim pivom, vinom, medovinom, čime god. Iako Šulc od one noći kada je hteo da se ubije nije okusio alkohol – pije fantu – nemačkoj i evropskoj socijaldemokratiji treba jedan berserker, makar da joj vrati nadu da se u vremenima mahnitog desničarenja barem nešto može uraditi politikom za "malog čoveka". Šulc možda jeste, a možda i nije taj, ali medveđe krzno mu je već ogrnuto.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net