foto: milovan milenković

Knjige koje se ne prodaju >

Zašto čitaoci beže od dobrih knjiga

Sa stanovišta tržišta, knjiga je roba, artikal kao i svaki drugi. U tom kontekstu, zanimljivo je pitanje koje vrste knjiga, koji naslovi, nisu ili su manje traženi na našem tržištu

Razgovarali smo o tome sa izdavačima Ljiljanom Marinković, direktorkom Kreativnog centra, koji objavljuje knjige za decu i o deci, Gojkom Božovićem, osnivačem i glavnim urednikom Arhipelaga, jednom od retkih izdavačkih kuća koja ima redovnu godišnju ediciju poezije, Jelenom Trivan, direktorkom Službenog glasnika, jednog od naših najvećih izdavača, i Nenadom Šaponjom, urednikom zrenjaninske Agore, poznate po knjigama visokokvalitetne savremene proze. Neki od naših najvećih izdavača odbili su da govore na ovu temu, ne želeći da otkrivaju svoje neuspehe.


Kreativni centar

Ljiljana Marinković, direktorka Kreativnog centra, uverena je da knjiga doprinosi menjanju sveta, pa zato i objavljuje knjige koje pomažu da se neki lični ili društveni problemi reše. "Poslednjih godina mnogo se govori o problemima starenja, a gotovo svako u svojoj blizini ima neku staru osobu o kojoj vodi računa. Zato nisam imala ni najmanju dilemu da treba da objavimo izvrsni američki priručnik Kako da se brinete o starim roditeljima. U njemu se mogu naći odgovori na sva osetljiva pitanja u vezi sa odnosom prema starima, on pruža podršku, ohrabruje, nudi rešenja za brojne dileme. Pritom smo se zaista potrudili da sve praktične savete prilagodimo situaciji kod nas, tako da je knjiga maksimalno primenljiva. Zato me je veoma iznenađuje što u knjižarama za tom knjigom retko ko poseže. Ne znam šta je razlog, ali mislim da je prava šteta, jer bi uz ovaj priručnik verovatno sebi uštedeli mnogo vremena i izbegli brojne nedoumice.

Slično je bilo sa još jednom osetljivom temom. Suočeni sa sve češćom pojavom samoubistva mladih, objavili smo priručnik Moć da se spreči samoubistvo, namenjen tinejdžerima. Naime, istraživanja pokazuju da se ogromna većina mladih u životnoj krizi obraća za pomoć svojim vršnjacima, pa je ova knjiga putokaz kako u takvim situacijama reagovati i kome se obratiti za pomoć. Činilo nam se da je to priručnik koji treba da ima svaka škola, svaka institucija koja radi sa mladima. Nažalost, ljudi se veoma teško odlučuju da kupe ovu knjigu, kao da odbijaju da prihvate da se tako ozbiljan problem može ticati i njih. Kad smo shvatili da prodaja ide veoma teško, odlučili smo da najveći deo tiraža poklonimo Incest trauma centru, organizaciji koja radi sa najosetljivijim grupama mladih ljudi. Nema nikakvog smisla da knjiga stoji u našem magacinu, važno je da što pre stigne do onih kojima je namenjena. Ovaj spisak je, naravno, mnogo duži. Na knjige o menopauzi ili o prvoj pomoći za bebe ljudi često reaguju gotovo sujeverno – kao da nije reč o nečemu sa čim se svaka žena, svaki roditelj sreće u životu. Nama se činilo da je dobro imati pouzdane knjige koje služe prevenciji, ali eto, izgleda da se, kad je u pitanju zdravlje, ipak ne oslanjamo suviše na knjige."


Arhipelag

Gojko Božović smatra da stara mantra da svaka knjiga nađe svog kupca nije tačna, i navodi da "postoje čitavi žanrovi, ne samo knjige, čije su tržišne šanse praktično zanemarljive nezavisno od njihove ostvarenosti ili objektivnog značaja. Takav žanr je, praktično u generalnom smislu, poezija, u gotovo svim slučajevima drama, a njima se sve više pridružuje humanistika. Mi smo prilično dugo bili društvo u kome su se humanističke knjige u dobroj meri čitale i cenile. Danas njihov tiraž, sem takoreći incidentno, retko kad dolazi do 500 primeraka." Arhipelag je jedan od retkih tržišnih izdavača koji objavljuje poeziju, i to redovnu godišnju ediciju poezije, a ima i ediciju savremene drame. "Tu smo objavili izbore iz dramskog opusa Harolda Pintera, Edvarda Bonda i Januša Glovackog, pri čemu je odjek ovih knjiga na tržištu zaprepašćujuće mali. I to ne samo u knjižarama već je nisu zapazile ni javne biblioteke. Mi objavljujemo i humanistiku, najviše knjige iz istoriografije i političke teorije, među kojima su neke kapitalne knjige (poput Ekonomske istorije Evrope u XX veku Ivana T. Berenda ili Globalnog Hladnog rata Oda Arnea Vestada) prošle nedovoljno zapaženo."

Ako izdavač objavljuje ove žanrove, onda mora da ima jasne razloge zašto to čini, kaže Gojko Božović, ali i spremnost da uporno i postojano deli sa drugima njihove vrednosti čak i kada te vrednosti ne doživljavaju brzi i zasluženi prijem. "Mogli bismo to nazvati i socijalnom i kulturnom odgovornosti jednog izdavača. Naravno, ne očekujemo da knjige budu prodavane i čitane samo u danu ili u mesecu kada se objavljene. Možda to najpre važi za pesničke knjige koje do čitalaca dolaze sporo i čiji su čitaoci zahtevni. Razume se, pošto je to naš izbor, prihvatili smo i njegovu cenu. Međutim, da ne objavljujemo vrhunske savremene romane i knjige priča, to svakako ne bismo mogli da učinimo."


Službeni glasnik

Službeni glasnik ima na tržištu više od 1500 naslova, pa "je neskromno da od svake knjige tražimo da bude hit", kaže Jelena Trivan, direktorka ovog izdavača. "Dovoljno je što znamo da je svaka knjiga potrebna određenoj ciljnoj grupi ili neophodna kao mera i potvrda visokih standarda izdavača. "Glasnik" je pre pet godina objavio seriju Veliki svetski muzeji u 12 knjiga, i pored velike kampanje, kvalitetnih knjiga sa odličnim reprodukcijama i tekstom i kulturološkog značaja projekta, još nismo rasprodali tiraž. Pitanje je da li u Srbiji, u kojoj mnogi muzeji ne rade, ima nekoliko hiljada ljudi koje zanimaju stručne publikacije o velikim svetskim muzejima?"

Jelena Trivan navodi da je "pre pet godina urednica Nataša Marković pokrenula ediciju Sopstvena soba u originalnoj opremu, knjige birane sa ukusom – prave egzemplare dela koje su pisale žene: Idit Vorton, Virdžinija Vulf, Milica Janković, Jela Spiridonović Savić – autentični glasovi, klasična dela, opšte kulturne vrednosti – i sasvim prosečan prijem kod publike. Nije nezapaženo, ali svakako ispod očekivanja. Zatim, roman-svedočanstvo Bio je to samo piknik Reli Alfandari Pardo, "beogradske Ane Frank", umesto da postane nezaobilazna lektira za srpske i evropske škole, nije postao bestseler. Ovo jedinstveno svedočanstvo o Drugom svetskom ratu, progonu Jevreja iz perspektive jedne devojčice skrivene u malom špajzu, o strahu, detinjstvu koje je uništio rat, o ljudima u teškim vremenima i dečijim nadama, nije postiglo očekivanu čitanost, bez obzira na dokumentarnost, odličan stil i neposrednost književnog i memoarskog iskaza."


Agora

Za 15 godina Agora je objavila više od 300 naslova i čini se da nikada nije bilo lako, a i sve je teže iz godine u godinu u ovakvom poslu i, posebno, u ovakvoj zemlji, kaže Nenad Šaponja, urednik ovog izdavača. "Ali, vredne knjige su polako nalazile svoj put do čitalaca makar i čekale Nobelovu nagradu da bi bile rasprodate, kao Peto dete Doris Lesing. To je već legendarna priča, za jednu od prvih knjiga koju smo objavili, čiji je skoro ceo tiraž čamio u magacinu preko četiri godine. Niko nije hteo da kupi tu knjigu (čijem sam se izdanju beskrajno radovao kao urednik) sve do momenta kada je Nobelov komitet kanonizovao ovu autorku. Istog dana sve knjige su se prodale. Peto dete je imalo još dva izdanja, a Agora je sa velikim uspehom objavila još 9 naslova Doris Lesing."

No, nemaju baš sve priče o neprodatim knjigama Agore takav hepiend. "Posle nekoliko godina razgovora i maštanja sa prevodiocem i pesnikom Alenom Bešićem o knjizi Široko Sargaško more, 2006. godine objavili smo ovo remek-delo engleske postkolonijalne književnosti, Džin Ris, spisateljice koja je reputaciju klasika stekla upravo stilskim perfekcionizmom ovog romana. To je knjiga bez koje se ne može zamisliti studiranje engleske književnosti. U Engleskoj, naravno. Iako poznata uskom krugu znalaca, ova priča o jednom od najmisterioznijih likova iz čuvene Džejn Ejr Šarlot Bronte, uopšte nije privukla pažnju srpskih čitalaca i danas, deset godina nakon izlaska, i dalje ima status nerasprodatog izdanja. A to je knjiga koja svojim stilom, formalnom elegancijom, dubinskim zapletom i bravuroznim prevodom, svakako zaslužuje visoku čitalačku vidljivost. Drugi primer – Žorž Perek, još jedan nesumnjivi urednički pogodak i apsolutni komercijalni promašaj, jeste njegov roman Stvari, u Agori objavljen 2011. godine. Ni vrstan prevod profesorke Jelene Novaković, ni status kultnog pisca, autora srpskoj publici dobro poznate knjige Uputstvo za život, nisu bili dovoljni da ova knjiga među našim čitaocima zaživi. Nije se skoro uopšte prodavala – ne znam zašto. A u pitanju je roman koji uverljivo i dubinski analizira poziciju čoveka u modernom potrošačkom društvu, knjiga koja lepršavo i lako pred čitaočevim očima razara niz njegovih uobičajenih životnih sterotipa. Knjiga koja će dvadesetogodišnjaku takoreći besplatno podariti iskustvo četrdesetogodišnjaka.

Pa ipak, Nenad Šaponja i ne prodaje knjige sa idejom da se prodaju. Kaže da se to nekako podrazumeva, s obzirom na to da su u pitanju vredna dela. "Još uvek, možda sasvim naivno, mislim da ono što se uspinje na umetničkoj i duhovnoj vertikali, što ima magijski krug dejstva na jedan segment populacije, podrazumevano mora da ima i svoju ekonomsku vrednost. Intimna provokacija je dovoljna jednom broju ljudi da kupe knjige. I ne treba brinuti, knjiga će se jednom rasprodati, a posvećenost, znanje, trud i novac, svakako jednog dana vratiti."


 

Samo za hrabre

Samo za hrabre

U ovom ogledu probaću da odgovorim na teško pitanje – zašto čitaoci neke, inače, vredne i korisne knjige izbegavaju? Naime, privukao me je podatak da pojedine i to odlične knjige Kreativnog centra idu slabije od očekivanja. Najpre pogledajmo koje su to knjige.

Jedna od ovih sporo prodavanih knjiga je kratak i praktičan priručnik dr Mirjam Stopard, Prva pomoć za bebe (2014). Priručnik je napisan veoma koncizno, razumljivo i pregledno. Namera autorke bila je da u njemu izloži "jednostavan plan akcije koji treba primeniti kada se suočite s najčešćim oboljenjima i povredama, od dubokih posekotina i opekotina do nezgoda koje su same po sebi bezopasne, ali ipak uznemire dete, kao što su ubod na trn ili pojava plika".

Knjiga Ričarda Nelsona i Džudit Gelas, Moć da se spreči samoubistvo (2010), posvećena je prevenciji samoubistva tinejdžera, a namenjena je prevashodno mladima koji su potencijalni spasioci svojih vršnjaka. Za tu ulogu spasioca neophodno je da imaju elementarna znanja o samoubistvu, njegovim motivima, kao i o psihologiji mladih samoubica. Mnoge samoubice danas bi bile žive da su njihovi prijatelji znali šta da rade kada su videli nagoveštaj da neko želi sebi da oduzme život. Tinejdžeri požele da umru kada im nije zadovoljena potreba za ljubavlju i kada nisu zadovoljni sobom. Ako misle da nisu u stanju da reše svoje probleme i ako veruju da će patnje večito da traju, da nema izlaza, oni se odlučuju da prekrate svoje muke. "Tragedija je u tome što biraju trajno rešenje za svoj privremeni problem", kažu autori.

Mirijam Revo d’ Alon, vrsni znalac problematike rata, u knjižici malog obima Zašto ljudi ratuju? (2009) daje dobro promišljen i jednostavno iskazan pogled na rat. Za nju je rat "nasilje koje ne poznaje granice", a čiji je cilj "pobeda nad neprijateljem" i pokoravanje. Rat je, nesumnjivo, nasilje, ali "nije svako nasilje rat". U knjizi se ne nude konačni odgovori, nego se stavlja naglasak na dobro postavljena pitanja koja čitaoca nagone na razmišljanje. Da li je čovek po prirodi agresivan, te je i rat prirodan? Može li se zamisliti svet bez ratova? Rat je, zapravo, "organizovano ponašanje, kolektivno organizovan čin nasilja koji sprovode društva". Rat, dakle, nije prirodna pojava, već društvena, jer "ljudi ne ratuju kao jedinke, kao pojedinci", već organizovano kao članovi društvene grupe, plemena, države. "Nasilje je nešto što verovatno nikada neće moći sasvim da nestane. Pitanje je, dakle, kako kontrolisati nasilje? Šta uraditi da bi sukob poprimio neki oblik koji nije smrtonosan?" Još jedno teško pitanje: Da li postoje pravedni i nepravedni ratovi? Svaki rat je nepravedan, stradaju nevini, ali ako postoji pretnja genocida, onda je manje zlo zaštiti oružjem manju populaciju od militantne većine (rat protiv nacista).

Virdžinija Moris, napisala je Kako da se brinete o starim roditeljima (2013), obiman, obuhvatan i koristan priručnik. U njemu se sistematično i trezveno, ali i sa empatijom za roditelje i za već odraslu decu, govori o tome kako pomoći roditeljima kada zanemoćaju. Njena uputstva za to kako otvoreno razgovarati sa roditeljima o teškim i tugaljivim temama: o njihovoj budućnosti u dubokoj starosti, o rešavanju zdravstvenih, emocionalnih i stambenih problema, o odlasku u starački dom, testamentu – uvek su jasna, direktna i konkretna.

Pojava da neke dobre i čak izvrsne knjige slabije prolaze na tržištu od lošijih, javlja se i kod drugih izdavača. Uzmimo, recimo, primer nekih izvrsnih knjiga iz biblioteke "Psihologija za radoznale" Zavoda za udžbenike. U njoj je 2011. objavljena knjiga jednog od najvećih savremenih psihologa Džona Bolbija, Sigurna baza, koja se još uvek prodaje. Bolbi je tvorac teorije afektivne vezanosti, koja ukazuje na ogroman značaj rane emocionalne vezanosti deteta za majku. Ništa manje ne čudi ni spora prodaja svetskog bestselera Evolucija želje: strategije čovečjeg parenja (2014), vodećeg evolucionog psihologa Dejvida Basa.

Zašto, sa stanovišta psihologije, čitaoci neće ove knjige?

U knjizi Prva pomoć za bebe se nalaze nesumnjivo korisni saveti i precizne instrukcije kako brzo delovati u slučaju gušenja bebe, napada astme, visoke temperature i slično. Pretpostavka na kojoj počiva ova knjiga jeste da je roditelj razumno biće koje želi da bude spremno, pripremljeno za slučaj bolesti ili nesreće koja može da snađe malo dete.

Kada bi to bilo tako, ovaj vodič bi se odavno rasprodao. Ali, nažalost, mnogi roditelji to nisu, nego su iracionalni u svom ponašanju, rukovođeni duboko ukorenjenim sujeverjem. Naime, verujem da kada zbunjen, nesiguran i zaplašen roditelj malog deteta (naročito, ako mu je to prvo), samo prelista ovaj priručnik u kojem piše da dete može da dobije opekotine, da prestane da diše, da padne u nesvest, proguta kliker, dobije meningitis i slično, on brzo sklopi knjigu, ostavi, i promrmlja: "Ne daj Bože!", "Pu, pu, daleko bilo!" Nesvesno, on veruje da će samom kupovinom knjige o tim strašnim stvarima prizvati nesreću, da time sluti zlo koje vreba nejako detence.

Knjiga Moć da se spreči samoubistvo napisana je veoma stručno i istovremeno razumljivo, ali je čitaoci obilaze. Roditelji i tinejdžeri se plaše ove teme, pa je tabuizirana i sam reč samoubistvo. Mnogi veruju da je samoubistvo mladih opasna tema, te je bolje da se o "tome" ne priča. Ovo netačno mišljenje je vid otpora prema "nezgodnoj" temi samoubistva. Naprotiv, kada se otvoreno govori o "tome", onda se mnogo trezvenije razmišlja o samoubistvu.

Inteligentno, znalački i lepo napisana knjiga Zašto ljudi ratuju o ratu, o njegovoj prirodi, motivima i posledicama, napisana je prevashodno za mlade. Neočekivano slabija prodaja ove knjige, govori nam pre svega da je našim čitaocima dosta ratova i problema rata. Ova tema izaziva snažan otpor i osećanje odbojnosti, nelagodnosti, straha i gađenja. Kao i kod samoubistva ovde je na delu mehanizam odbrane potiskivanja, guranja neprijatnih sadržaja u nesvesno. Logika je: "Ovo je tako zastrašujuće, užasno, prema tome, toga i nema."

Knjiga Kako da se brinete o starim roditeljima je nesporno pouzdan vodič za valjanu brigu o roditeljima. Knjiga je informativna, napisana znalački, pitko, duhovito, a tema je aktuelna, jer udeo starih ljudi u opštoj populaciji rapidno raste. Ali, mada starih ljudi ima sve više, o njihovim problemima govori se sve manje. Kult mladosti, zdravlja i lepote potisnuo je starost i stare ljude na marginu. Starenje se shvata kao bolest ili sramota. Starost se stereotipno sagledava samo iz bio-medicinskog ugla kao niz regresivnih, degenerativnih i patoloških promena koje neminovno vode do smrti. Zato se i ne treba čuditi što su stari ljudi, njihove teškoće, bolesti i nevolje postali tabu tema, koja se maksimalno izbegava jer izaziva "negativne asocijacije". Pred ovim problemom ljudi zabijaju glavu u pesak i prave se da ne postoji. Ali uvek je bolje ranije se suočiti sa problemima starosti (zdravstvenim, psihološkim, finansijskim) nego kada se oni, često iznenada pojave. Izbegavanjem problema oni se neće rešiti, već će se samo gomilati i postajati sve veći. "Ignorisanjem onoga što je neizbežno ostaćete samo nepripremljeni za krizu koja će sigurno doći." Zato valja hrabro, ali pažljivo i taktično ići u susret problemu i sa njime se na vreme uhvatiti u koštac.

Izvrsne knjige Bolbija i Basa o afektivnom vezivanju i evoluciji seksualnog ponašanja ljudi, atraktivne su po temi, ali su napisane ozbiljno, argumentovano, analitički, te od čitalaca zahtevaju angažovanje intelektualnih sposobnosti i neko psihološko predznanje.

Kada razmotrimo razloge odbojnosti prema ovim tako različitim knjigama (po temi, stilu), postaje jasno da čitaoci radije biraju "lakše" knjige koje se bave vedrijim temama, koje ne zamaraju i ne zahtevaju previše veliki misaoni i emocionalni napor. Posebno ih plaše knjige koje se bave "nezgodnim" problemima starosti, bolesti, povredama i smrću. Prosečan čitalac se u velikoj meri vlada po principu zadovoljstva i gotovo automatski, nesvesno okreće glavu od knjiga koje bi mogle da ga uznemire i nateraju da razmišlja o teškim pitanjima. Tada očigledno nevoljno, bez svesne odluke stupaju na scenu mehanizmi odbrane – potiskivanje, poricanje, racionalizacija, kojima se čovek brani od provale neprijatnih afekata. Mnogim čitaocima, nažalost, draža je lepa, prijatna iluzija od ružne i neprijatne istine.

Knjige o kojima je ovde bila reč ubrajaju se u retko dobre, stručne i korisne knjiga koje, istina, zahtevaju misaoni napor, zrelost i kuraž da se čovek uhvati u koštac sa svojim potisnutim strahovima, strepnjama, kompleksima. Ko u sebi savlada unutrašnje otpore i otisne se u avanturu njihovog proučavanja, biće bogato nagrađen. Možda bi na omotnici navedenih knjiga trebalo da stoji: "Samo za hrabre!"

Žarko Trebješanin


POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net