fotografije: marko rupena

Intervju – Vesna Pešić, sociološkinja >

Zulum krimosa na vlasti

"Vučić već mesecima primenjuje najstrašnije ocrnjivanje opozicionih kandidata preko svojih medija, ima ih sijaset, pokušavajući da napumpa građane protiv njih i smanji njihov izborni učinak. Od opozicionih kandidata se očekuje da, ako ne pobede, naprave značajan rezultat, što bi povuklo i ojačalo opoziciju, ali i profilisalo novog lidera koji će Vučiću dahtati za vratom. To je važno za onu ‘sledeću okuku’ na kojoj ćemo ih sačekati. A nje će biti"

U autorskom tekstu za Peščanik "Predizborna slika: lopata u ruke i bilbord na leđa", Vesna Pešić, među ostalim, konstatira da vladajući "mnogo hokus-pokusa treba da izvedu da bi ove izbore smuvali i na vlasti ostali", te da je ova vlast "toliko strašna da naprosto mora da ode, ako će Srbija da preživi i krene napred" i to "ako ne sada, već na sledećoj okuci…".

"VREME": Kakva je vaša "dijagnoza" stanja u Srbiji?

VESNA PEŠIĆ: Dijagnoza je prava reč, jer upućuje na medicinski smisao. Od napuštanja socijalizma, u Srbiji prvi put samostalno vladaju prepakovani radikali. Iako dosta znamo o njihovim mutnim poslovima u kojima se okreće veliki novac i sa stranim i domaćim tajkunima i vidimo kako se svako mestašce u državi i javnosti sistematski popunjava njihovim ljudima, mislim da je sve kako oni rade nekako iritantno, lažljivo i amoralno. Oni tim radikalskim mentalitetom udaraju u zdrav mozak ljudi, pa je najtačnije reći da su oni više patološki nego politički fenomen. Živimo u vanrednom stanju koje svakodnevno proizvodi bolesna opsesija vlašću jednog čoveka koji ne podnosi ograničenja. Njegova mašta i rezon su uvrnuti, ni na koga ne liče, nego samo na radikale. Neki kažu da se ne zavaravamo "bolešću", da je i ona, kao i sve drugo, fingirana. Dobro, i to je laž, ali činjenica da to što on smišljeno i stručno laže, neprekidno izmišlja čitave događaje sa mnogo lica, samo pojačava osećaj da živimo u abnormalnom ambijentu. Suština tog ambijenta je destrukcija svega civilizovanog, uobičajenog, nekakvog normalnog i rutinskog života ljudi i institucija.

Ako se ovakvo stanje produži, država i društvo će biti potpuno razoreni, ni kamen na kamenu neće ostati. Vidimo, pred očima nam je to da tužilaštvo više ne postoji, da je sud na izdisaju, nezavisne institucije su podrivene, policija je kriminalizovana, mediji su pod diktatom, čak je i "duboka država" (obaveštajne službe) u haosu. Samo se vojska smišljeno uzdiže i postaje glavni adut zato što je Vučić svoju izbornu kampanju zasnovao na žongliranju ratom i mirom. Sa svim onim olupinama koje smo dobili na poklon iz Rusije i Belorusije, a onih fenomenalnih sprava iz "Informera", on će stati u odbranu Srbije i srpstva. I onaj "ruski voz" ukrašen freskama i išaran porukama da je Kosovo Srbija treba razumeti u istom ključu. On je već pokazao kako će izgledati njegova kampanja zaluđivanja naroda. Voz je krenuo za Mitrovicu sa ciljem da tamo ne stigne, jer su ga u dogovoru zaustavili Vučić i Tači: prvo je Vučić sprečio da se "ubijaju Srbi" i zaustavio voz u Raški, a odande je Tači odradio svoj deo posla i poslao "duge cevi". Pa nikako nije normalno da mi danas u Srbiji živimo po scenarijima tih uvrnutih prevaranata.

Da se vratimo na izbore. Posve su izvjesni predsjednički izbori, a možda i parlamentarni. Kandidata naprednjaka, u trenutku dok početkom tjedna razgovaramo, još ne znamo.

Predsednički izbori na kojima se glasa za pojedinačnog čoveka postali su problem za aktuelnu vlast, jer se pokazalo da u toj ogromnoj masi, stranci koja ima preko 600.000 ljudi – vlada ljudska pustinja. Nigde žive duše, nigde nijednog pristojnog čoveka. Zašto je tako? Zato što su svi ti ljudi pregaženi i poniženi, nekakvi bezvezni poltroni, profiteri i izvršioci glupih naređenja, a mnogi su i u paralelnim krimi strukturama. Ovakvi ili onakvi – svi su samo služinčad, uključujući i dosadašnjeg predsednika. Od sve te gungule ostao je samo jedan čovek kao siguran kandidat i to onaj koji već drži celokupnu vlast – premijer Vučić. Ali i on je zapao u paniku. Ništa drugo ne radi nego danonoćno kombinuje, te da li samo predsednički ili i parlamentarni, a možda i gradski izbori. I nikako da ispovrti najsigurniju varijantu. Nje zapravo nema, takvi su to izbori. I to stvara nervozu.

Otvorilo se još sijaset nezgodnih pitanja. Ako je on predsednik, ko će biti premijer, pa ko predsednik stranke, ili samo da "zamrzne" tu funkciju, mada je to nedozvoljeno, jer predsednik po Ustavu ne sme da vrši bilo koju drugu funkciju. Ne zna još ni da li je ipak bolje da gurne Nikolića i zalegne za njega, a da on ostane tamo gde već sve ima… ili šta? Pritom, svako svakog može da uceni, da izleti kao Velja, ma stvarno mu nije lako kad je sam samcat, a oko njega more bezveznjaka.

Ima tu još komplikacija. Ako se Vučić kandiduje, onda on mora da pobedi u prvom krugu, ne zato što bi u drugom izgubio (mada to uvek može da se desi), nego zato da pokaže da postoji samo on, da nema alternative ni na vidiku. To je isto kao što Putin mora da dobije osamdeset posto na izborima, iz istih razloga. Ima samo jedan vladar, nema drugog. A to mora dosta da se plati, na prvom mestu Dačiću, koji ga je sačekao i odraće ga. Šešelj je pod kontrolom, ali ni tu, zapravo nigde, niste sto posto sigurni. A samo ta varijanta vredi – stopostotna sigurnost pobede u prvom krugu.

U svemu tome, opozicija je slaba i rascjepkana, pa već sada ima više kandidata. Demokratska stranka podržala je Sašu Jankovića, ali dio članstva je, čini se, stao iza Vuka Jeremića.

Ispostavilo se da za predsedničke izbore opozicija nije baš tako slaba, niti joj smeta rascepkanost. Dok Vučić ima samo jednog kandidata – samog sebe, što prema broju glasova koji on ima nikako nije malo – opozicija je bogatija, zato što ima bar dva ozbiljna kandidata. Njih dvojica ne zahtevaju opoziciono jedinstvo, obojica su samostalno kandidati i dobro su se podelili. Jedan kandidat napada sa građanske strane, a drugi sa nacionalne. Jedan drugom neće smetati, ali bi bilo dobro da ako se desi da jedan uđe u drugi krug, drugi pozove svoje birače da glasaju protiv vlasti.

Janković i Jeremić zastupaju različite opcije, tako bar sada izgleda, jer jednog, odnosno Sašu Jankovića, još nismo čuli u političkoj ulozi. Biti zaštitnik građana i političar nije ista stvar. Zato Janković mora što pre da uskoči u politički teren. Njega su već podržali DS, Nova stranka i građanski pokreti. Ostale opozicione stranke i grupacije će podržati nekog od ova dva kandidata, svako prema svojoj računici i političkom opredeljenju. Mene jako zanima kako stoji građanska opozicija, koliko je ima. Kao da je sada jača nego kad smo devedesetih godina bili mala "herojska" grupa. Utisak sa društvenih mreža je takav, ali znam da je to "eho u praznoj sobi", zapravo su to prave pravcate "alternativne činjenice". Moj optimistički utisak je tendenciozan, verujem da će biti velika izlaznost i da je aktivno opoziciono raspoloženje građana prilično naraslo. Naravno da znam i da Srbija nikada nije bila zatucanija nego danas, za "udaranje po mozgu" su radikali najveći majstori.

Ako se sam Aleksandar Vučić kandidira za predsjednika, s obzirom na istraživanja koja mu daju ogromnu prednost, gdje bi bila ta "sledeća okuka" koju spominjete?

Videćemo kako će se stvari odvijati. Razgovaramo pod pretpostavkom da će ti izbori bar minimalno ličiti na nekakve regularne izbore. Što, naravno, nije sigurno. Vučić već mesecima primenjuje najstrašnije ocrnjivanje opozicionih kandidata preko svojih medija, ima ih sijaset, pokušavajući da napumpa građane protiv njih i smanji njihov izborni učinak. Od opozicionih kandidata se očekuje da, ako ne pobede, naprave značajan rezultat, što bi povuklo i ojačalo opoziciju, ali i profilisalo novog lidera koji će Vučiću dahtati za vratom. To je važno za onu "sledeću okuku" na kojoj ćemo ih sačekati. A nje će biti već iduće godine na regularnim izborima za grad Beograd. Za beogradske i parlamentarne izbore, ako ih bude već sada, bilo bi korisno da se opozicija ujedini i stane na jednu listu. Za predsedničke, kako smo videli, to nije neophodno.

Opet vaša konstatacija: "Pred predsedničke izbore, kada je potrebno opoziciono jedinstvo, pitam se zašto je desetkovana i kažnjena opozicija pod neprekidnim napadom, ne samo nasilničke vlasti, nego i ljudi koji su protiv vlasti. Ona zaista nije uspela da se uspravi, ali se samosvesni i obavešteni građani (većina je neobaveštena i pokorena propagandom režima) i dalje svete demokratskoj opoziciji, kao da ona mora zauvek da ispašta" (tekst "Podvig ili još jedan poraz"). Ima li opozicija uopće neku šansu u zemlji u kojoj je svako tko izrekne bilo kakvu kritiku neprijatelj i završava na stranicama opskurnih tabloida i tv ekrana?

Problem je u tome što su Vučić i njegova radikalska banda uspeli da nametnu da se tobože dogodila nekakva revolucija njihovim dolaskom na vlast. Za njih je Peti oktobar državni udar, kontrarevolucija, koja je nasilnički skinula s vlasti radikale i Miloševića. Umesto tih divnih ljudi došao je DOS, koji je opasniji od Huna i Avara zajedno! Sve što je bilo za vreme petooktobarskih vlasti treba zaboraviti i likvidirati, jer su ti ne-ljudi uništili Srbiju… To je bio sve sam go lopov, korumpirani političari i tajkuni koji su oterali narod u bedu i Srbiju prodali. Sebe su predstavili kao bogomdane spasioce, poštene i marljive ljude, koji ne kradu, samo im je tobože stalo do naroda i Srbije. Takoreći ne znaju za lični i privatni interes! E, ta najveća laž je uspela, jer je ponavljana svakom prilikom, na svakom mestu.

Istina je potpuno suprotna radikalskoj priči. Srbiju su do gole daske uništile devedesete godine i to baš ti isti radikali na čelu sa Miloševićem. Laž je pred svetom trebalo da opere biografije radikala i da ih pretvori u svece-pokajnike, dok demokratsku opoziciju i svaku opoziciju treba uništiti. U skladu sa radikalskom izopačenošću zaveli su autokratski nacionalizam, najcrnju eksploataciju radnika i radnica i sveopštu pljačku građana, dramatično oslabili kapacitete ovog društva.

Priznajem i svoju grešku što sam se toliko grozila "manjeg zla" na izborima 2012, to je bila greška, ali bila sam ogorčena Tadićevom sudskom reformom i vlašću.

Opozicija se rasturila pod svim tim pritiscima i sopstvenom neozbiljnošću. Siromašni deo Srbije, koji je i bio radikalski, prihvatio je laž, iako su i oni do sada mogli da vide da su radikali profesionalni prevaranti. Najveći udarac su joj naneli delovi srednje klase koji su krenuli da se gade na stranke i politiku kao takvu. Prešli su u apstinente i glasno pričali kako ih ne zanima politika, jer eto, sve su to barabe. To je ona ideologija "razočaranih šetača" o kojima je pisao Teofil Pančić. Oni promovišu (trampovsku) antipolitiku o novim i politički neiskvarenim ljudima. No, kako sam rekla, situacija je počela da se menja uprkos teškim uslovima, jer je mnogima dozlogrdilo da trpe zulum ovih krimosa na vlasti.

Kad usporedite devedesete godine s ovime što danas živimo i kad izuzmemo ratove kao nešto najgore što smo živjeli, što vidite? Isti su i tada i danas, ma kako se presvukli, na vlasti, ali se čini da je u ono vrijeme ipak bilo više dijaloga u javnosti i da ipak nije bilo to da je jedan jedini čovjek ukrao baš sav javni život za sebe i svoje medije, s time da je on jedini radnik koji radi 25 sati dnevno za Srbiju, a svi mi koji vjerujemo više svojim očima nego njemu smo neradnici, strani plaćenici i ološ.

Odmah da kažem da se Miloševićeva struktura ličnosti potpuno razlikuje od ove radikalske. I jedni i drugi su bili zagovornici i inicijatori ratova i ratnih zločina, ali radikali su bili najgori šljam, dok bi se to teško moglo reći za samog Miloševića. On je prihvatio poludemokratiju, dakle ne baš u punom kapacitetu, ali nije negirao postojanje opozicije. Tada je bila prilično jaka i u jakim godinama, posttitovska demokratska opozicija, koja je praktično vodila sve glavne opozicione stranke u Srbiji, kao i mirovne i građanske pokrete. Milošević je bio semiautoritaran vladar, izbori su bili uglavnom regularni (sem u nekoliko slučajeva), bilo ih je mnogo i uspevali smo da menjamo više puta izborni zakon u skladu sa interesima opozicije. Tada je napravljena ta famozna podela koja i dan-danas važi: na nacionalističko-autoritarnu vlast i demokratsko-građansku opoziciju koja je imala svoj prostor u javnom životu. Kao "ekstremna", antinacionalistička opozicija, ja nikada nisam češće bila na tv-duelima nego u to vreme. Milošević je držao sve glavne poluge vlasti, ali nije držao sve pod kontrolom kako to danas rade Vučić i radikali. Milošević se retko pojavljivao u javnosti, daleko od toga da je on sedeo po televizijama i sebe hvalisao kako je marljiv i radi 25 sati, kako ništa nije ukrao. Ovo sada je zaista tužno, da smo pali u ruke takvih strašnih ljudi, i to baš u tom ljudskom smislu, ne samo političkom.

Tada su postojali i Beogradski krug i Beogradski centar za ljudska prava, i Antiratna akcija, nezavisni medijitzv. veliki i lokalnicijeli niz pojedinaca čija se riječ ipak čula. Gdje su svi ti ljudi danas? Nedostatak javnog prostora, umor, rezignacija, nemoć…?

Jeste, tada smo imali sve te organizacije koje su formirale drugu Srbiju, to jest jedan naročit pogled na svet, koji se posebno odnosio na kritiku srpske ratne politike, nacionalizma i počinjenih zločina. Nju nikako ne treba mešati sa građanskom Srbijom, naročito u današnjem smislu reči. Demokratska stranka nije bila druga Srbija, a ni mnogi današnji kritičari nisu se onda pridružili tom pokretu. Hteli su da ostanu verni svom nacionu, ali zato vole da "opale" po drugoj Srbiji. Gde su ti ljudi? Pa, to je bilo pre 25 godina! Mnogi su umrli (Srđa Popović, Stojan Cerović, Vojin Dimitrijević, Radomir Konstantinović, Nebojša Popov, Aljoša Mimica, Dragan Babić itd.), mnogi su ostarili i povukli se, mnogi su bolesni, a neki još pasionirano rade (npr. Nataša Kandić, Corax) i plivaju uzvodno koliko mogu.

Pad helikoptera, ukidanje pravne države u slučaju Savamala, prijetnje i praćenje aktivista koji propituju "specijalni" projekt "Beograd na vodi", razne ministarske afere bez epiloga, nadležni koji postupaju, poput tužilaštva, isključivo po zahtjevima "političke volje", pokušaj uspostavljanja nekakve pomoćne policije, napad na Inicijativu mladih u Beški kad se njih proglašava fašistimaUrušene institucije, stalni napadi na Zaštitnika građana Jankovića i Povjerenika Rodoljuba Šabića, itd. Kako to sve prolazi u javnosti bez odgovora i kako građaniako su istraživanja javnog mnijenja poštenana sve to pristaju?

Sve što ste nabrojali, sve su to stravični događaji, blago ih je nazvati aferama. Živimo u svetu izvrnutom naopačke. Oni koji su fašisti, oduvek su to i bili, nazivaju fašistima i lemaju mlade aktiviste iz Inicijative za ljudska prava koji ne žele da ratni zločinci vode glavnu reč u njihovoj zemlji. U svim tim jezivim događajima, tragedijama i projektima, centralna figura koja to omogućava, odobrava i koristi je Aleksandar Vučić. A on je popularan i zašto je tako? Ovako: prvo, javnost i glavni mediji su pod strogom kontrolom, sem nekoliko nedeljnika i portala i lista "Danas", nema debata, nema sučeljavanja mišljenja, postoje crne liste koga smeju tv stanice da pozovu, a koga ne smeju. Dakle, mediji su pokoreni. Kako je uspeo, to spada u širu sliku. Postoji jedna poznata korelacija koja se odnosi na naše sadašnje društvo. Da li u siromašnim zemljama, Gvatemali ili Hondurasu, postoje nekakva jaka demokratska opozicija, liberalna vlast, institucije, sloboda štampe i debate? Pa, ne postoje. U intervjuu NIN-u Branko Milanović, poznati ekonomista koji se bavi nejednakošću i živi u Americi, kaže da što je zemlja siromašnija, ima manje šanse da se izbori sa divljačkim vlastima i neljudskom eksploatacijom. To je odgovor, jer mi tonemo u takvo siromaštvo iz koga više nema izlaza. Vučić nas je orobio, da bi postao jedini darodavac posla, nešto ogreva i hrane. On ima moć i koristi medije da obećava (sada i MiG-ove!), a očajnici veruju, jer nemaju ništa da izgube sem malo nade. Jedini izlaz postaje emigracija, što svaki dan gledamo. Naši ljudi masovno odlaze, a društvo je sve slabije i slabije, gubi kapacitet i zapada u nihilizam, melanholiju i depresiju.

Kako tumačite činjenicu da evropske institucije koje prate proces pridruživanja na sve to žmire?

Žmure iz dva razloga. Imaju svoje probleme i nemaju snage da se bore sa problemima zaostalih, nacionalističkih društava i zlim balkanskim duhovima. I drugo, meni se čini da su oni otpisali Srbiju, kao da kažu – neka je uzme Rusija, ako hoće, prijema u EU neće biti dugo. Sve zemlje zapadnog Balkana su manje-više prepuštene same sebi. Ovi dijalozi oko Kosova postoje zbog utiska da EU nešto radi. I da podsetim, kad postaneš i politički siromašan, onda se i oni tamo uhvate nekog autokrate koji im čini usluge i garantuje mir (nema veze i boli ih uvo šta on priča za "unutrašnju upotrebu"), bar neće ratovati, a nemaju ni zamenu za njega. Zato je Vučiću važno da se ne pojavi nikakva alternativa, da uguši opoziciju, da ga oni tamo ne otkače.

I sami ste se našli na udaru "pravne države": ministar dr Nebojša Stefanović je vas i Peščanik tužio zbog konstatacije da je, iako je sve već "provaljeno" oko Savamale, jedino njegova glupost "nenadmašna i nepredvidiva" i da dosad niste otkrili zašto je baš njemu dodeljena uloga da ispadne najgluplji. Tužba je prihvaćena iako je riječ o vrednosnom stavu i novo ročište je određeno za februar. Što očekujete da će se tada desiti?

Očekujem da sud odbaci tu privatnu tužbu, jer je reč o ministru policije, a ne o privatnom fizičkom licu. Što da se ministar vređa i ima duševne boli zato što sam rekla da je glup kao ministar, kad je do dana današnjeg ostao neodgovoran – nije istražio ko je rušio u Savamali. Moja kvalifikacija i dalje stoji, a reći u takvoj situaciji da je ministar glupo postupio nije čak ni uvredljivo. Njegov šef Vučić je novinarima rekao da su ološ, rušiocima Savamale da su totalni idioti, Šešelj je Stefanovića u tv emisiji nazvao kretenom, ali nisam primetila da se ministar požalio na duševne boli. To je sve farsa i bedna osveta režima zato što ih Peščanik i njegovi saradnici kritikuju. Veliko je pitanje zašto se ministar nije uvredio zato što je Peščanik otkrio njegov plagijat, nego se potresao zbog moje opravdane reakcije kad je u pitanju rušenje Savamale i njegove uloge. Nešto ga tu kopka, jer će rušenje Savamale i suspenzija države ući u istoriju.

Ako ova "strašna vlast" ipak opstane još koju godinu, kakva je budućnost Srbije i njenih građana? Vjerujete li da biu slučaju da joj izborni rezultati ne idu u prilogVučić i SNS pristali na mirnu predaju vlasti?

Ako ova vlast ostane duže, propašćemo do kraja, do bezizlaza, sem emigracije. Mislim da sam to jasno rekla i objasnila. Ja ne razmišljam mnogo o tome da li će on mirno predati vlast ako je na ovim ili sledećim izborima izgubi. Prvo da izgubi, pa da vidimo. Vučić je oprezan kad je on u pitanju, ako izgubi vlast, lako se može dogoditi da neće hteti da ulazi u opasne sukobe. Uostalom, čekajte, nismo dotle stigli. Jedno po jedno, do slobode.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net