VREME BR.834-835 | 28. DECEMBAR 2006. >

Mirni dani puni istorije

Podsećamo na 10 događaja od kojih je prošlo više od 10 godina, a koji su obeležili 2006. godinu

Smrt Slobodana Miloševića (19412006)

U trenutku kada je bilo ostalo još pedeset radnih sati za njegovu odbranu po 66 tačaka u tri spojene optužnice za zločinačko udruživanje, genocid i kršenje običaja rata, bivši predsednik Srbije (1990–1997) i Jugoslavije (1997–2000) Slobodan Milošević nađen je mrtav 11. marta 2006. između 9 i 9.30 pre podne u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala.

U "Vremenu" smo tada opisivali kako su se širili uzbuna i kontroverze koje su pojačavale izveštačku histeriju i pospešivale kriminološke, političke, etičke pa i epske kontroverze oko te smrti, kao neka post mortem replika kontroverzi koje su pratile četrnaest godina u kojima je Slobodan Milošević bio na vlasti (1986–2000), pošto je propala rekapitulacija tih godina, posle više od četiri godine suđenja pred Haškim sudom.

Haški proces protiv Slobodana Miloševića, započet 12. februara 2002, prekidan je 15 puta, najčešće zbog bolesti, pa je njegov boravak u sudnici ograničen na tri dana u sedmici. Slobodan Milošević je bolovao od visokog krvnog pritiska i hipertrofije mišića srčane pretkomore. Ta dijagnoza je postojala još dok je bio predsednik Jugoslavije, a potvrđena je i 2001, kada mu je jednom pozlilo u beogradskom Centralnom zatvoru i bio odveden na VMA. U Hagu su Slobodana Miloševića dijagnostički pregledali u klinici Bronovo, u kojoj se leči i holandska kraljevska porodica, a gde će biti pregledan i Vojislav Šešelj tokom štrajka glađu u novembru i decembru 2006.

Slobodan Milošević se u sudnici žalio na glavobolje i pritisak, imao je prigovore na tretman od strane lekara pritvorske jedinice u Ševeningenu. U novembru 2005. uz tvrdnju da mu je glava teška pola tone, da oseća bubnjanje u ušima i bol u očima, prilično podnaduo, tražio je šestonedeljni prekid suđenja i odlazak na lečenje u Institut Bakuljev u Moskvi, a potom je najavio žalbu pošto je sudsko veće taj zahtev odbilo, a kad je počeo da protestuje što ga muče uskraćivanjem lečenja, sudija Robinson mu je isključio mikrofon.

Slobodan Milošević se pismom u kome traži pomoć obratio ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu tvrdeći da se iz dokumenta koji mu je dostavljen 7. marta vidi da je 12. januara u analizi njegove krvi pronađen lek protiv lepre i tuberkuloze, a da on u zatvoru, tokom pet godina, takav lek uopšte nije koristio.

Obdukcija je obavljena u holandskom Institutu za sudsku medicinu, u nedelju 12. marta, od 15.30 do približno 20 sati, a već oko 22.30 medijima je dostavljen sažetak preliminarnog zaključka u kome se kaže da je uzrok smrti Slobodana Miloševića infarkt miokarda čiji su uzroci koronarna bolest i hipertenzija. Beogradski patolozi koji su prisustvovali obdukciji nisu imali primedaba na postupak obdukcije. Kasnija toksikološka i histopatološka analiza i istraga u Hagu odbacila je sve pretpostavke o nasilnoj smrti Slobodana Miloševića izazvanoj trovanjem ili davanjem pogrešnog leka.

Smrt Slobodana Miloševića u haškom zatvoru nastavila je seriju smrti haških optuženika. Predsednik RSK-a Milan Babić pronađen je mrtav 5. marta u 18.30 časova u svojoj ćeliji u pritvorskoj jedinici u Sheveningenu, gde se nalazio zbog svedočenja u procesu protiv Milana Martića. Rezultat istrage o smrti: samoubistvo.

Telo Slobodana Miloševića je u Hagu preuzeo sin Marko. Kovčeg s pokojnikom prenet je bez pratnje redovnim letom na liniji Amsterdam–Beograd. Bilo je dosta nagađanja i pogađanja oko mesta sahrane i porodica je odlučila da se Slobodan Milošević sahrani u rodnom Požarevcu. Okružni sud u Beogradu prihvatio je jemstvo i dozvolio da udovica Slobodana Miloševića Mirjana Marković dođe u Srbiju, a ostala je obaveza da se ona pojavi pred sudom na ročištu 23. marta. Nije došla na sahranu, a spor oko jemstva se još vodi.

Socijalisti su organizovali mimohod pored kovčega Slobodana Miloševića (posle dosta preganjanja dobili su salu u Muzeju 25. maj), javni ispraćaj zemnih ostataka pred Skupštinom Jugoslavije u Beogradu i pogrebnu povorku i sahranu u Požarevcu. Pogrebnim svečanostima je prisustvovalo oko 200.000 ljudi. Bilo je zapaženo da su sahrani Slobodana Miloševića pored bliskih saradnika i više penzionisanih generala i oficira, prisustvovali i član komiteta za njegovu odbranu, bivši američki javni tužilac Remzi Klark, Bugarin Velko Vlkanov, ruski general Ivašov u uniformi, i ruski političari Fedorovič, Zjuganov, Baburin...

Srpsko Ministarstvo pravde je saopštilo da su haški optuženici na privremenoj slobodi Šainović i generali Ojdanić i Pavković tražili i dobili dozvolu da odu u Požarevac zbog čega je protestovao Haški sud.

Po odlasku pogrebne povorke za Požarevac grupa NVO-a i neki od članova nekoliko partija, među kojima LDP, SDU i G17 plus na Trgu republike u Beogradu u vazduh su pustili šarene balone. Radikali i socijalisti su ih zbog te demonstracije optuživali za kršenje pogrebnih običaja.

Slobodan Milošević je sahranjen u subotu 18. marta ppodne u 18 časova u dvorištu porodične kuće u Požarevcu, bez verskog obreda. Sahrani nije prisustvovao niko od članova njegove najuže porodice, samo su nad kovčegom pročitana pisma njegovog sina Marka i supruge Mirjane Marković.

Na nadgrobnoj ploči uklesana su imena Slobodana Miloševića i Mire Marković sa njihovim godinama rođenja i godinom Miloševićeve smrti. Za vreme spuštanja kovčega u grob orkestar je svirao Podmoskovske večeri i Rjabinušku.

Kraj Jugoslavije

Crna Gora je 21. maja 2006. godine voljom svojih građana (55,5 odsto onih koji su izašli na birališta) na referendumu izglasala nezavisnost od državne zajednice Srbija i Crna Gora, a nezavisnost proglasila 5. juna 2006. godine. Time je okončan zajednički državni život Srbije i Crne Gore koji je trajao 87 godina, šest meseci i četiri dana od onog 26. novembra 1918, kada je odlukama Velike Narodne skupštine u Podgorici, Kraljevina Crna Gora odlučila da svrgne dinastiju Petrović Njegoš, da se bezuslovno sjedini s Kraljevinom Srbijom i utopi u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca (od 1929. Kraljevina Jugoslavija), a da za vladaoca prizna Kralja Aleksandra I (Cetinje, 16. decembar 1888. – Marselj, 9. oktobar 1934), drugog sina srpskog kralja Petra I i kneginje Zorke, ćerke kralja Nikole Petrovića i kraljice Milene, koji je nazivan kralj Aleksandar Ujedinitelj (bio i prvi kralj Kraljevine Jugoslavije 1929–1934).

Kad smo se već upustili u brojanje godina, i u sećanja na rasturenu dedovinu, treba reći i to da se 10. decembra navršilo osam decenija od smrti Nikole Pašića (1845–1926), za koga je narod govorio "zna Baja šta radi", a koji je dao pečat vremenu u koje nas vraćaju misli na rastanku.

Treba reći i to da se taj miran razlaz odigrao nekako i na tridesetu godišnjicu puštanja u saobraćaj prvog voza na pruzi Beograd–Bar (a to je bilo 30. maja 1976), pa granica na toj pruzi pokazuje kako smo do sada živeli u podunavsko-jadranskoj, a sada živimo u kontinentalnoj državi.

Primenom člana 60. Ustavne povelje SCG o pravu države koja se ne otcepljuje na sukcesiju, u Srbiji je počeo proces preuzimanja dotadašnjih nadležnosti zajedničke države. Mada je još od Beogradskog sporazuma 2001. praktično 99 odsto nadležnosti premešteno na organe vlasti u državama članicama, crnogorski funkcioneri iz Marovićeve vlade su pre referenduma otišli u Crnu Goru. U utorak 30. maja serija vesti je govorila o tome da se praktično raspao i Sud državne zajednice Srbija i Crna Gora, koji zbog nedolaska članova nije imao kvorum da raspravlja o žalbi Pokreta za zajedničku državu o biračkom pravu Crnogoraca iz Srbije.

Skupština Srbije je dan po proglašenju Crne Gore 6. juna tesnom većinom usvojila odluku o obavezama državnih organa u ostvarivanju nadležnosti Srbije kao sledbenika dotadašnje državne zajednice Srbija i Crna Gora, koju su neki smatrali "ostatkom Jugoslavije", a neki ironično nazivali Solanijom, zbog posredovanja evropskog predstavnika u sklapanju Beogradskog dogovora 2002. Ta odluka je obavezala vladu i druge državne organe da u roku od 45 dana donesu mere kojima se obezbeđuje da se do donošenja neophodnih zakona ostvare nadležnosti koje su prešle na Srbiju, što Vlada Srbije čini odlukom donetom pred godišnje odmore. Ministri odbrane i spoljnih poslova, koji su izabrani u Skupštini Srbije i Crne Gore, nastavili su da obavljaju svoju dužnost u okviru Vlade Srbije, mada do kraja mandata nisu reizabrani u Skupštini Srbije i njihov stastus je bio nejasan. U utorak 6. juna pred Ministarstvom odbrane u Birčaninovoj ulici u Beogradu, a simbolika je htela da to bude u onom nesrušenom delu Generalštaba, orkestar Garde je odsvirao poslednje taktove poslednjeg intoniranja himne Hej Sloveni, gardisti u plavim uniformama propisno su spakovali plavo-belo-crvenu trobojku, a pukovnik Garde poljubio je tu spakovanu odlazeću zastavu pre nego što će je predati ministru odbrane Zoranu Stankoviću, a ovaj direktoru muzeja.

Uklanja se poslednji simbol naše bivše Jugoslavije, stvorene na početku XX veka u pomoru i golgoti Velikog rata, razorene balkanskim ratovima i nepočinstvima na prelomu XX i XXI veka i rasparčane kroz niz blještavih inauguralnih egzaltacija "rađanja" ili "konačnog oslobođenja" novih nacija.

Mi koji smo je smatrali "našom" možda ćemo se nekad otimati o neke njene vrednosti, kao što smo se 2006. srdačno otimali o jubilej Nikole Tesle, pronalazača srpskog imena a hrvatske domovine sina, čija dela, stvorena u dalekoj zemlji, tretiramo kao dokaz da smo i mi nešto doprineli ovoj civilizaciji.

Onda je na jarbol podignuta srpska crveno-plavo-bela zastava, dok je gardijski orkestar izvodio himnu Bože pravde – prerađenu pesma Jovana Đorđevića iz komada Markova svadba, koja je proglašena za srpsku himnu prilikom krunisanja kralja Milana 22. februara 1882. godine.

Kosovski pregovori

Posle više rundi srpsko-albanskih tehničkih pregovora u baroknoj dvorani "Kinski", u Beču su 24. jula počeli srpsko-albanski pregovori na vrhu koji se tiču budućeg statusa Kosova. Srpski pregovarački tim predvodili su u prvoj rundi predsednik Boris Tadić, premijer Vojislav Koštunica i ministar inostranih poslova Vuk Drašković, a čini li su ga Slobodan Samardžić, Leon Kojen, Sanda Rašković-Ivić, Dušan Bataković, Goran Bogdanović, Marko Jakšić, šef premijerovog kabineta Aleksandar Nikitović, savetnici Tomas Flajner, Aleksandar Simić, Vuk Jeremić i šef predsednikovog kabineta Miroslav Rakić.

Na strani kosovskih Albanaca bili su predsednik Fatmir Sejdiju, premijer Agim Čeku, predsednik Skupštine Kolj Beriša i opozicioni lideri Hašim Tači i Veton Suroi.

Predsedavao je posrednik Marti Ahtisari, a učestvovali su njegov zamenik Albert Roan, američki izaslanik Frenk Vizner i izaslanik EU-a Štefan Lene, 11 političkih direktora Kontakt grupe, predstavnici EU-a, OEBS-a i NATO-a, a od domaćina, austrijski kancelar Volfgang Šisel i ministarka spoljnih poslova Ursula Plasnik.

Rezultat te runde, a kako će se pokazati i ostalih, najsažetije je opisao specijalni izaslanik UN-a Marti Ahtisari: "Beograd daje sve sem nezavisnosti, Priština traži samo nezavisnost."

Srpski pregovarači su svoju platformu podelili učesnicima pre početka razgovora. Premijer Koštunica je pošao od konstatacije da se u evropskoj istoriji ne može pronaći nijedan presedan koji bi mogao da posluži kao argument da se Srbiji oduzme 15 odsto njene teritorije.

On je izložio detalje srpskog predloga o suštinskoj autonomiji za Kosovo i Metohiju koja bi bila rezultat ustavnog dogovora u pregovaračkom procesu, uključena u red najviših ustavnih obaveza Srbije i Kosova i Metohije i međunarodno garantovana. Po tom predlogu, Pokrajina bi imala institucije zakonodavne, izvršne i sudske vlasti i samostalno bi obavljala poslove neophodne za njen unutrašnji ekonomski, socijalni i kulturni razvoj. Raspolagala bi finansijskom autonomijom.

Srbiji bi, prema ovom konceptu, pripale nadležnosti vezane za spoljne poslove i kontrolu granica. Zadržala bi određen broj zaštitnih funkcija – u oblasti osnovnih prava, u zaštiti svog verskog i kulturnog nasleđa i u oblasti posebnih carinsko-inspekcijskih poslova.

Kosovo bi imalo Skupštinu biranu na neposrednim izborima, koja bi imala unapred određen garantovani broj poslanika koji predstavljaju Srbe i ostale nealbanske zajednice. Odluke koje se tiču njihovih vitalnih interesa ne bi mogle valjano da budu donete ako za njih ne glasa i većina poslanika srpske nacionalnosti.

Funkcije odbrane ne bi se sprovodile u Pokrajini, jer bi ona, kako je to rečeno u izlaganju predsednika Tadića, bila demilitarizovana, a da ne dođe do nasilja najveću odgovornost bi snosila međunarodna zajednica.

Nakon prvog dela bečkih razgovora predsednik Srbije Boris Tadić je ocenio da delegacija kosovskih Albanaca ne pokazuje spremnost za pregovore i da srpska strana, koja je došla da pregovara, od Albanaca nije čula nikakve pojedinosti osim ultimativnog zahteva za nezavisnost.

Skupština Srbije je 12. septembra, na sednici kojoj su prisustvovali predsednik Srbije Boris Tadić i premijer Vojislav Koštunica, odobrila izveštaj državnog pregovaračkog tima u kome se konstatuje da je trinaest rundi bečkih pregovora bilo neuspešno i da nije postignut dogovor ni o decentralizaciji vlasti, ni o zaštiti srpskog verskog i kulturnog nasleđa, ni o svojini i privatizaciji, ni o budućem statusu Kosova i Metohije. Skupštini je najdirektnije predočeno da se od srpske strane traži da se odrekne Kosova i da postoji mogućnost da vrlo uticajni krugovi u međunarodnoj zajednici pokušaju da u slučaju Kosova naprave međunarodno-pravni presedan na štetu Srbije.

Državni pregovarački tim je ovlašćen da uprkos teškoćama nastavi pregovore, kako zbog onoga što Srbija u njima može da dobije tako i zbog onoga što može da izgubi ako se povuče.

Kosovsko pitanje je ubrzalo donošenje novog srpskog ustava, na čije se usvajanje gleda i kao na ustavni plebiscit protiv nametnutog rešenja za Kosovo. Skupština Srbije je usvojila preporuku da se u novom ustavu Kosovo definiše kao suštinska autonomija u okviru Srbije.

Ustavna odredba o Kosovu smeštena je u preambulu i u njoj se obavezuju državni organi da štite interese Srbije u unutrašnjim i spoljnopolitičkim odnosima. U izjavama zvaničnika se pominje da će Srbija u odbrani svojih interesa koristiti sva pravna i politička sredstva. Dok su radikali i socijalisti bezuspešno tražili da se kaže šta će se raditi ako albanska strana potegne oružje, predsednik Tadić je opominjao da takva njihova retorika ugrožava pregovarački kredibilitet srpske strane.

Ustavni referendum

Saglasnost o donošenju novog ustava postignuta je četrdeset meseci posle pokretanja druge ustavne inicijative 2004 (ona iz 2003, koja je predviđala nešto lakši način promene Ustava je poništena). Posle oktobarskih promena u Srbiji, šest godina je razvlačeno donošenje Ustava i zbog toga što se sumnjalo da Ustav može biti odobren na referendumu.

U toku leta su dolazili signali da je blizu dogovor o tekstu Ustava između predstavnika koji su branili vladin predlog ustava iz 2004. i predlog grupe stručnjaka, koju je okupio predsednik Srbije. Sredinom septembra donošenje novog ustava je ubrzao stav koji je Skupština Srbije zauzela u vezi sa kosovskim pregovorima, kada je naložila da se u Ustav unese odredba o Kosovu i Metohiji kao delu teritorije Srbije.

Ustavni predlog su prihvatile sve poslaničke grupe i sve su 30. septembra prisustvovale Prvoj posebnoj sednici Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, kada je usvojen tekst Ustava. Izostalo je samo nekoliko poslanika, među kojima su Žarko Korać, Nataša Mićić i Goran Svilanović. Njihove partije, nekoliko stručnjaka i nevladinih organizacija protestovali su što Predlog ustava pre usvajanja u Skupštini nije bio na javnoj raspravi.

Na referendumu 28. i 29. oktobra novi srpski ustav je potvrđen, mada su pojedini mediji i bojkotaške partije pri kraju glasanja podgrevali atmosferu neizvesnosti.

Republička izborna komisija je 2. novembra saopštila da se akt o promeni Ustava smatra konačno usvojenim, pošto se zaokruživanjem reči "da" izjasnilo 3.521.724 glasača, što čini 53,04 odsto od ukupnog broja upisanih glasača, a da je odgovor "ne" dalo 97.497 glasača, odnosno 1,47 odsto.

Referendumska lestvica je bila visoka: za crnogorski referendum o nezavisnosti nije zahtevana saglasnost većine upisanih birača, već 55 odsto izašlih na izbore.

Najveći odziv je bio na Kosovu, gde su biračka mesta otvorena samo tamo gde je to moguće, dakle u srpskim enklavama.

Najmanji odziv bio je u Vojvodini, a vojvođanska apstinencija je pre svega vidljiva u Severnobačkom i Severnobanatskom okrugu (mađarska manjina), Preševu i Bujanovcu (albanska nacionalna manjina) i Bosilegradu (bugarska nacionalna manjina). Na Kosovu su Albanci upisani u biračke spiskove samo tamo gde su otvorena biračka mesta, a to znači u većinski srpskim opštinama, ali oni, sem nekih medijski prenaglašavanih simboličnih izuzetaka nisu glasali. U Sandžaku (bošnjačka manjina) Ustav je dobio veliku podršku (Novi Pazar 57,57 odsto glasova "za", Sjenica 56,46 "za").

Manja od proseka bila je podrška Ustavu u centralnim beogradskim opštinama – Stari grad 47,97, Vračar 48,3, Palilula 49,96 i Savski venac 49,85 odsto izašlih. Nešto manji odziv bio je u prigradskj opštini Grocka i široj zoni Bora i Negotina.

U Domu Narodne skupštine Republike Srbije u Beogradu, Trg Nikole Pašića broj 13 (bivša skupština Jugoslavije), održana je Druga posebna sednica Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, na kojoj je svečano proglašen Ustav Republike Srbije. Ustavni zakon za donošenje novog ustava izglasan je u petak 10. novembra ujutru, u dva i dvadeset dva posle ponoći, pošto su nastala sporenja oko datuma i vrste izbora, a za taj zakon je takođe potrebna dvotrećinska parlamentarna većina od 167 poslanika.

Radikali i socijalisti (104 poslanika) svoje glasanje za ustavni zakon o proglašenju Ustava uslovljavaju time da se datum izbora upiše u taj zakon, a to je praktično značilo da su oni bili protiv održavanja parlamentarnih i predsedničkih izbora u decembru 2006.

Čim je ustavni zakon izašao u "Službenom glasniku", predsednik Srbije Boris Tadić u petak 10. novembra u 9.30 raspisuje parlamentarne izbore u Srbiji za 21. januar 2007. godine. Usvojena je odredba da se predsednički, pokrajinski i lokalni izbori održe najkasnije do kraja 2007. godine.

Rehabilitacija Momčila Ninčića

Profesor univerziteta i ugledni srpski političar prve polovine XX veka dr Momčilo Ninčić posthumno je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu od 17. oktobra 2006. godine. Sudsko veće kojim je predsedavao Branislav Bosiljković uvažilo je zahtev za rehabilitaciju koji su podneli potomci (deca Momčilovog sina Đure, Spomenka Ninčić-Šoć, Miroslav Ninčić, Feodor Ninčić i Roksanda Ninčić). Sud je utvrdio da je presuda Vojnog veća Vrhovnog suda FNR Jugoslavije br. 1/46 od 15. jula 1946. ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, te se rehabilitovano lice ima smatrati neosuđivanim i neporočnim.

Dr Momčilo Ninčić je osuđen u odsustvu (bio je jedan od 23 osuđena) u procesu u kome je prvoosuđeni bio đeneral Dragoljub Draža Mihailović.

U obrazloženju rešenja o rehabilitaciji sud konstatuje da je Ninčić osuđen iz političkih razloga, s obzirom na to da je delovao kao član vlade u izbeglištvu Kraljevine Jugoslavije, odnosno da je postupao po svom političkom ubeđenju.

U ukinutoj vojnoj presudi se, inače, kaže da je dr Ninčić kao ministar spoljnih poslova u kraljevskoj vladi u Londonu (vodio ju je dr Slobodan Jovanović), zajedno sa celom tom vladom, 1942. postavio Dragoljuba Dražu Mihailovića za ministra vojnog i načelnika štaba vrhovne komande, da je ta vlada finansirala četnički pokret većom količinom novca iz državne kase, da je podstrekavala i politički pomagala Mihailovića u borbi protiv oslobodilačkih snaga Jugoslavije, te da je raspirivala bratoubilačku borbu i slabila otpornu snagu naših naroda.

Dr Momčilo Ninčić je rođen 10. juna 1876. u Jagodini, gimnaziju je završio u Beogradu, a pravne nauke, zajedno sa doktoratom, u Parizu. Godine 1902. postao je profesor na Pravnom fakultetu Velike škole. Bio je istaknuti član Pašićeve Narodne radikalne stranke. Od 1915. do avgusta 1919. bio je, sa manjim prekidima, ministar finansija. Bio je i ministar pravde, trgovine i industrije, i u dva navrata ministar spoljnih poslova. Veoma aktivan bio je u Ligi naroda (iz koje su nastale UN), gde je najpre bio predsednik Finansijske komisije, dok je na Sedmom zasedanju 1926. godine izabran za predsednika Lige naroda. Pobornik je stvaranja evropskih saveza, kao što je Mala antanta, i ideje ujedinjene Evrope ("Pan-Evropa"). Bio je direktor časopisa "Novi život", pisac velikog broja stručnih i naučnih radova, a poznatije knjige su mu Spoljna politika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Sistem neposrednih poreza u Srbiji, Carinski savez Srbije i Bugarske...

Posle puča od 27. marta 1941. ušao je u Simovićevu vladu. U Londonu, u vladi Slobodana Jovanovića, dr Ninčić je vodio spoljne poslove.

Umro je u Lozani 1949, gde je i sahranjen kao politički prognanik.

Zahtev za rehabilitaciju Slobodana Jovanovića takođe je podnet Okružnom sudu u Beogradu, a čuju se zahtevi da bude rehabilitovan i drugi predsednik kraljevske vlade Božidar Purić. Sudski postupci za rehabilitacije lica s prebivalištem na teritoriji Srbije koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine omogućena je Zakonom o rehabilitaciji koji je Skupština Srbije donela 17. aprila 2006. Pre toga, 24. decembra 2004. Skupština je izglasala i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica, koji propisuje da status borca Narodnooslobodilačkog rata i pripadajuća prava imaju i pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta, počev od 17. aprila 1941. do 15. maja 1945. godine.

Stečajna mafija i druge mafije

U desetak slučajeva koje je policija otkrila, štete po državu mere se milionima evra, a među uhapšenima je bilo i privrednika i sudija i državnih činovnika.

Goran Kljajević, predsednik Trgovinskog suda, uhapšen je 12. aprila i označen kao jedan od organizatora "stečajne mafije", a pored njega uhapšeni su i Mirko Brašnjović, suvlasnik Eko-produkta i direktor u Tabaku, čiji je formalni vlasnik njegova supruga Snežana Pantović, i Nemanja Jolović, suvlasnik i pomoćnik direktora u Eko-produktu, Delinka Đurđević, sudija Trgovinskog suda, Sekula Pijevčević, direktor Kreditno-eksportne banke, Milinko Brašnjović, direktor Eko-produkta, Jasmina Kojić, advokat, Jelica Živković, generalni direktor Poštanske štedionice, i Dejan Ivezić, policijski službenik Generalnog inspektorata MUP-a Srbije. Za Slobodanom Radulovićem, dugogodišnjim direktorom C marketa, raspisana je poternica.

Svi se terete da su oštetili državu kroz stečajne postupke preduzeća BEKO, BIM Slavija, Ineks, Rad, C market i Jugoeksport tako što bi Trgovinski sud proglasio stečaj nad nekim preduzećem, povezani biznismeni bi potom, preko Poštanske štedionice, obezbedili jeftin kredit za njegovu kupovinu, a sud bi sve to odobrio. Problem Trgovinskog suda često je pominjao Savet za borbu protiv korupcije, a taj je problem pominjan i u Studiji izvodljivosti (EU).

Ime Sekule Pijevčevića se pojavljuje u prethodnoj, sudski nezavršenoj aferi "Kofer", koja je počela hapšenjem viceguvernera Dejana Simića, u čijem je stanu 13. januara pronađen kofer pun obeleženog novca, a s njim i ime Vladana Zagrađanina, direktora Socijalističke partije Srbije. Policija sumnjiči Simića da je preko Zagrađanina primio 100.000 evra od Kreditno-eksportne banke. Ovoj banci je Narodna banka Srbije bila zabranila rad, ali je Trgovinski sud u Beogradu odložio njenu likvidaciju do okončanja spora pred Vrhovnim sudom Srbije...

Otkrivene su korupcija i malverzacije u Fondu penziono-invalidskog osiguranja, zbog čega je privedeno 50 osoba. Otkrivene su i afere oko Aerodroma "Nikola Tesla", pranja novca kroz neplaćen PDV i poreza preko fantomskih firmi, pokrenuta je istraga oko "saobraćajne mafije" (procene fiktivne štete radi naplate osiguranja).

Specijalno tužilaštvo za borbu protiv organizovanog kriminala podiglo je krajem novembra optužnicu protiv 53 osobe, u javnosti poznatije kao pripadnici "drumske mafije". Prema tvrdnjama tužilaštva, oni su izdavanjem lažnih kartica za naplatu putarine protivpravno prisvojili više od 6,5 miliona evra.

Šesnaest carinika uhapšeno je u petak 22. decembra u Beogradu, Zrenjaninu, Ljuboviji, Pančevu, Sremskim Karlovcima, Aranđelovcu, Grockoj i Inđiji. U prethodnoj akciji 28. novembra takođe je uhapšena veća grupa, pa se tvrdi da je sada iza brave 44 pripadnika takozvane carinske mafije.

Slučaj se tretira kao zločinačko udruženje i vodi u Specijalnom sudu. Uhapšeni se sumnjiče da su u carinskoj dokumentaciji upisali fiktivni izvoz za više od 150 velikih teretnih šlepera sa robom za navodne kupce u Republici Srpskoj, koja je zapravo prodavana u Srbiji i na Kosovu. Krijumčarena roba potiče iz Turske, Bugarske, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Kamioni su imali bugarske, makedonske i bosanske registracije.

Neki od tih kamiona su, navodno, vlasništvo jednog od šefova bugarske carine sa graničnog prelaza "Svilengrad" i njegovog ujaka iz Skoplja. Tvrdi se da je u krijumčarenu robu sakrivana i droga.

Među organizatorima ove grupe policiji bliski izvori pominju i samog koordinatora za suzbijanje krijumčarenja u srpskoj Upravi carina Lukovića, kao i nekog Kadrića, navodno jednog od najvećih narko-dilera u Srbiji, čiji je brat uhapšen krajem prošle godine u Istanbulu.

Portparol specijalnog tužilaštva tvrdi da je akcija držana u strogoj tajnosti od drugih državnih organa i demantuje sve one koji se kite tuđim perjem. Borba protiv korupcije je inače visoko kotirana na listi izbornih tema u Srbiji. Sumirajući rezultate svoje Vlade premijer Koštunica je pomenuo i ovaj, a i druge slučajeve, uključujući tu stečajnju i drumsku mafiju kao i slučaj "Mobtel", u kome je zbog štete po državu od 200 miliona evra pokrenut krivični postupak protiv 36 osoba. Pojedine opozicione partije pokušavale su da vladi "smanje poene" ponavljanjem pitanja "zašto baš sada", ali izgleda da je to bilo kontraproduktivno, sudeći bar po tome koliko se borbi protiv korupcije pridaje značaj u izboznoj kampanji, a ton toj temi daju radikali i stranka G17 plus koja traži da se formira posebna, od vlade nezavisna, antikorupciona agencija.

Slučaj sudije Marka Kljajevića

Sudija Marko Kljajević, koji je kao predsedavajući sudskog veća od decembra 2003. vodio proces za ubistvo premijera Zorana Đinđića, nije se vratio sa godišnjeg odmora do 15. avgusta 2006. On je od predsednika beogradskog Okružnog suda Siniše Važića zatražio i dobio odobrenje da produži odmor za još sedam dana i potom otputovao u Crnu Goru, odakle je rodom. Krajem avgusta, Kljajević se telefonom javio Važiću i kratko saopštio da se više neće vraćati ni u Sud, ni u Beograd, na šta mu je Važić rekao da taj zahtev mora da dostavi u pisanom obliku. Nekoliko dana kasnije, 28. avgusta, nepoznata osoba donela je u Sud koverat u kome je bio list papira, istrgnut iz školske sveske, na kome je rukom bila ispisana jedna rečenica: "Molim da me razrešite sudijske dužnosti. Marko Kljajević."

Kljajević je kasnije izjavio da razloge za njegovu demisiju treba tražiti u pritisku, odnosno u hapšenju njegovog brata Gorana Kljajevića, predsednika Trgovinskog suda (pomenut u događaju "Stečajne i druge mafije").

Vrhovni sud Srbije je u zvaničnom saopštenju potvrdio da je Kljajević zatražio prestanak sudijske dužnosti i slučaj je prosleđen Skupštini Srbije koja konstatuje razrešenje sudije.

Za novog člana sudskog veća postavljena je Radmila Dragičević-Dičić, a većem predsedava sudija Nata Mesarević. Suđenje za ubistvo Đinđića je nastavaljeno 7. septembra ponovnim čitanjem optužnice i predočavanjem ranije izvedenih dokaza.

Suđenje je inače uspešno prolazilo kroz nekoliko kritičnih faza.

U proleće 2004, 1. marta, ubijen je Kujo Kriještorac, svedok koji je prepoznao neke od optuženih na mestu atentata, ali to ubistvo nije poremetilo postupak, jer je Kriještorac već bio dao iskaz. I kasnije ubistvo drugog svedoka saradnika, Zorana Vukojevića Vuka, takođe je uzburkalo duhove ali, kao u slučaju Kriještorca, nije se odrazilo na proces.

Posle više od godinu dana skrivanja, pod čudnim okolnostima, 2. maja 2004. predao se prvooptuženi Milorad Luković Legija. Zbog okolnost da je Legija neposredno nakon predaje doveden u MUP, gde je proveo više sati, prozivani su ministar policije Jočić, šef BIA Rade Bulatović i načelnik Javne bezbednosti Milošević.

Lukovićeva pojava izazvala je jednomesečni prekid suđenja, kako bi mu se omogućilo da pripremi odbranu. Nije poznato da li se vodi istraga o pomagačima koji su mu omogućili skrivanje. Dejan Milenković Bagzi uhapšen je u Solunu 16. jula 2005. i bilo je mnogo priče o okolnostima te predaje, kao i o tome da li će dobiti status zaštićenog svedoka, a kad ga je na kraju dobio, njegovo svedočenje je po ocenama hroničara potvrdilo optužnicu – i izazvalo kratku političku buru zbog pominjanja političara, ali nije donelo nikakav preokret. Aleksandar Simović (u međuvremenu osumnjičen i za ubistvo svedoka Vukojevića) uhapšen je u Beogradu 25. novembra ove godine, ali ni to nije promenilo ritam suđenja, mada je sa nekih političkih i advokatskih adresa dolazilo pitanje "zašto je uhapšen sada".

Milan Radovanović, zamenik specijalnog tužioca koji je zastupao optužnicu, uhapšen je u jesen 2005, kada je uhapšen i sudija Vrhovnog suda Srbije Ljubomir Vučković zbog sumnje da je primio mito kao izvestilac po žalbi kruševačke kriminalne grupe, a zbog pokretanja postupka za krivično delo odavanja službene tajne i smenjen je (delo nije dokazano zbog njegove smrti); drugi zamenik specijalnog tužioca Nebojša Maraš otišao je u advokate. Najviše problema i odugovlačenja bilo je oko nalaza veštaka Kriminološkog instituta u Vizbadenu.

Uprkos svim tim izazovima suđenje za ubistvo premijera Đinđića se, po svoj prilici, približava kraju.

Na tok suđenja najviše pažnje obraća koalicija okupljena oko Čedomira Jovanovića.

Olivera Jevtić

Prvu medalju od kada je Srbija samostalna država osvojila je atletičarka Olivera Jevtić (1977) iz užičkog atletskog kluba Mladost. Ona je 12. avgusta osvojila srebrnu medalju u maratonu na Evropskom prvenstvu u Geteborgu. Stazu dugu 42 kilometra i 196 metara Jevtićeva je pretrčala za dva sata, 30 minuta i 27 sekundi.

Olivera Jevtić je višestruka pobednica na Balkanijadama. Osvojila je srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu juniorki u Sidneju 1996. godine, srebro na 10.000 metara i bronzu na 5000 metara na Evropskom prvenstvu u Mađarskoj 1997. godine, medalju na prvenstvu Evrope u krosu u Portugalu, zlatnu medalju u trci na 10.000 metara na Evropskom prvenstvu u Finskoj 1998. godine, bronzanu medalju na 5000 metara i rekord na juniorskom prvenstvu Evrope u Geteborgu 1999. godine.

Vest da je Olivera Jevtić osvojila srebro na EP-u u Geteborgu zatekla je jednu drugu našu slavnu atletičarku Veru Nikolić (zlato za 2,02.8 na 800 metara na Evropskom prvenstvu u Budimpešti 1966; bronza za 2,02.6 u Atini 1969, zlato za 2,00.0 na EP-u u Helsinkiju 1971) u bolnici, gde se oporavlja od srčanih problema. Vera je sigurna da će na Olimpijskim igrama u Pekingu Olivera biti još bolja.

Srebro Olivere Jevtić je vredno pažnje i zbog toga što posle fijaska fudbalske reprezentacije (SCG) na SP-u u Nemačkoj i serijskog neuspeha košarkaša, u naš sportski život vraća energiju, požrtvovanost i samopregor. Dane Korica (višestruki jugoslovenski atletski rekorder na 5000 i 10.000 metara) ocenio je da je presudni momenat za osvajanje srebra bio kada je Olivera uspela da izbegne sudar sa jednom italijanskom maratonkom, kada je ostala bez jedne patike, morala da stane i da se obuje, a potom uspela ne samo da sustigne grupu već i da osvoji medalju. Posle Olimpijade u Atini ona je ostavila snažan utisak zbog svoje požrtvovanosti. Možda žene vraćaju borbeni moral u naš sport. Odbojkašice su 16. novembra ostvarile istorijski podvig, posle 55 godina donele su našoj zemlji medalju sa SP-a u Japanu.

Prema izboru Olimpijskog komiteta Srbije najuspešniji srpski sportisti u 2006. godini su Olivera Jevtić i veslač Nikola Stojić, osvajač zlatne medalje na šampionatu sveta u Itonu i pobednik u Svetskom kupu. U ekipnoj konkurenciji ta čast je pripala odbojkašicama i vaterpolo reprezentaciji, koja je u 2006. godini osvojila titulu prvaka Evrope na šampionatu u Beogradu i pobedila na FINA kupu u Budimpeši i u Svetskoj ligi u Atini.

Sporni master

Prelazak na studiranje po principima Bolonjske deklaracije pratile su mnoge kontroverze. Grupa studenata na Filozofskom fakultetu, tokom protesta protiv visokih školarina sredinom oktobra, istakla je i zahtev koji se odnosio na izjednačavanje zvanja diplomiranog i mastera. Jedna od novina koju donosi Zakon o visokom obrazovanju, a shodno Bolonjskoj deklaraciji, glasi da se studije dele na osnovne (zvanje bachelor), specijalističke i magistarske (zvanje master, što nije isto što i magistar) i doktorske akademske studije. Studenti traže da se "sačuvaju stečena prava diplomiranih i time spreči njihovo degradiranje na tržištu rada, kao i da im se obezbedi direktna prohodnost na doktorske studije". Zapravo, traže da se svi diplomirani automatski preimenuju u mastere jer su, kako tvrde, master studije suštinski istovetne sa ranijim diplomskim studijama. Karakteristike mastera su: 300 bodova i trajanje studija od pet godina. Kako je "Vreme" u vreme protesta pisalo, studenti tvrde da bi s obzirom na opterećenje i obim studija na našim fakultetima broj potrebnih bodova bio i premašen, a apsolventski staž se, pravno gledano, ionako tretira kao godina studija...

Konferencija univerziteta Srbije (KONUS) odbila je automatsko izjednačavanje zvanja diplomiranih i mastera i sve stavila pod nadležnost fakulteta pozivajući se na član 127. Zakona o visokom obrazovanju. Studenti Beogradskog univerziteta ne veruju da fakulteti i tu priliku neće iskoristiti da duboko zavuku ruku u njihov džep.

Ostalo je nejasno da li će oni koji su magistrirali i započeli doktorske studije biti oštećeni.

KONUS je tražio da Narodna skupština protumači sporni član 127. Zakona o visokom obrazovanju. Nadležno Ministarstvo prosvete je arbitražu prepustilo vladinom Sekretarijatu za zakonodavstvo, koji je i najzad presekao: diplomirani i masteri su isto. Tadašnji rektor Univerziteta i predsednik KONUS-a Dejan Popović poručio je Vladi da nije tražio njeno mišljenje nego mišljenje Skupštine i taj problem će biti prenet narednom skupštinskom sazivu.

Jubilej Šabana Bajramovića

"Glas ga još dobro služi, dvorana nije bila prepuna niti šminka preterana... Tuce članova orkestra nije dovoljno ozvučeno, kad ne paze (retko) skliznu u površne Džipsi kings via H. Džinović, a Šabi je smotan, sav nekoncertni, neodoljiv i naivan mačo-dedica. Ali svinguje! Na samom dirljivom kraju biseva i svega, naš Šaban je naočare za sunce zamenio onim za čitanje i ‘s papira’ otpevao svoj skorašnji rad, završnu tačku albuma Romano raj o svom imenu – Mi gili. Takvog ga pamtite, i ne propustite više nijednu priliku s njim uživo..."

Tako je nedavno pisao naš muzički kritičar Dragan Kremer o nedavnom koncertu Šabana Bajramovića, a mi ćemo njegov jubilej uvrstiti u izbor događaja 2006. godine u Srbiji iz nekoliko bitnih razloga.

Prvo, taj koncert biramo – zbog života. Šaban Bajramović je rođen 16. aprila 1936. u Nišu, i ovo je baš životni jubilej. A život, težak i za’eban: u školu je išao četiri godine, muziku je učio na ulici i gde stigne. Sa 19 pobegao iz vojske zbog ljubavi prema devojci, za šta ga je čekalo tri godine zatvora na Golom otoku (koji je negde nazvao "univerzitet života"), a kada je vojnom sudu rekao da ga ne mogu držati toliko dugo koliko on može da izdrži, povećali su mu kaznu na pet godina. Bio je golman zatvorskog tima (zvali ga Crni Panter). Ušao u zatvorski orkestar i svirao, između ostalog, stvari Armstronga, Sinatre i čak Džona Koltrejna, ali i španske i meksičke stvari. Prva ploča 1964, snimio petnaestak LP-jeva i pedesetak singlova, neki kažu da je napravio 650 kompozicija. Kažu, takođe, da je od prve veće zarade kupio beli "mercedes" i unajmio dva telohranitelja, a priča dalje ide da je taj "mercedes" izgubio na kocki.

Drugo, autentičnost. Kažu da su njegovu muziku krali i poznati i nepoznati muzičari, a da on i nije bio zainteresovan da zaštiti svoja autorska prava. Ponegde ga nazivaju kraljem ciganske muzike i kažu da je njegova interpretacija pesme Đelem, đelem izabrana za himnu svih Roma.

Vrednost balkanske ciganske muzike uočili su, promovisali i koristili poznati i priznati umetnici (Kusturica, Bregović, Balašević) i ona je deo fraze "Serbia sounds global". Red je da svi skinu kapu pred starim kraljem.

Treće, zbog stila: čovek koji sa toliko godina tako nosi belo odelo, mora da ima nešto u sebi.

Četvrto, za nas veoma bitno: Šaban Bajramović je autentična kulturna vrednost jedne nacionalne grupe – Roma, na kojoj su se skupile i dave je ko čuma decu sve nedaće – siromaštvo, golotinja, glad, deprivacija, bezizlaznost, obespravljenost, getoiziranost pa i, na veliku žalost, prezir, nesolidarnost i nasilje većine. A plačemo na njihovu muziku, ko ruski emigranti u Parizu.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net