Vreme
VREME 1351, 24. novembar 2016. / KULTURA

Roman "Pet uglova":
Tajne i laži Lime

Ovaj roman o "tabloidnoj diktaturi" nije ni blizu njegovih velikih dela, ali čak i kad nije u vrhunskoj formi Mario Vargas Ljosa je jedan od najvažnijih pisaca današnjice
Image

Kako ono beše: ljudi od akcije i prakse delaju, dok pisac stoji sa strane i pametuje... To je tipičan antiintelektualistički stereotip treće klase, ali ponekad i sam pisac počne da oseća kao da je zarobljen u njemu, pa mu se hoće napolje. Kuda? Pa, valjda u tu famoznu "praksu"... Tako se Mario Vargas Ljosa svojevremeno kandidovao za predsednika Perua, i bogme je došao blizu pobede, ali je na kraju ipak prevagnuo njegov konkurent Alberto Fuhimori (kako je to bilo – o tome Ljosa piše u autobiografskoj knjizi Riba u vodi, v. "Vreme" br. 1281), koji je Peruu "poklonio" deset godina brutalne, populističke i totalno korumpirane vladavine s mnogo obeležja diktature. Pa dobro, svaki izbor košta.

No, Ljosi taj fuhimorizam i dalje ne da mira. U novom romanu Pet uglova (to je, inače, ime jednog od centralnih kvartova Lime, nekada "boemskog", sada zapuštenog i opasnog), izvorno objavljenom ove godine i promptno prevedenom na srpski (prevela Gordana Mihajlović; Laguna, Beograd 2016) Nobelovac brzim, pomalo nervoznim, ne mnogo suptilnim potezima ocrtava portret devedesetih u Peruu (Fuhimori je vladao tačno kroz celu tu deceniju), ali "fenomeni" kojima se ovde bavi svakako se tiču i drugih vremena i prostora; i tek će ih se, bojim se, ticati.

Dva bračna para žive svoje luksuzne živote bogatih preduzetnika i dokonih im supruga, koje se tu i tamo švrćnu do Majamija ili tako negde, dok zemlja tone u specifično "šarmantnu" mešavinu anarhije i diktature: teroristički akti, policijski čas, stalni nestanci struje zbog diverzija, kriminalni klanovi, otmice zbog ucena, prljave medijske kampanje protiv protivnika režima, a kojima iz senke – kao i manje-više svime u državi – diriguje izvesni Doktor (Ljosa ne krije da ga modelira po uzoru iz stvarnosti, mada se ograđuje onom čuvenom "sve sličnosti su" etc.), čovek s više praktične, realne vlasti i od samog Fuhimorija. Kako god, bogatog i apolitičnog kvarteta sve ovo se mnogo ne tiče, osim kroz relativno minorne distrakcije svakodnevice, a ljupke supruge, dugogodišnje prijateljice, naprasno čak stupe u strasnu lezbejsku vezu koju kriju od konzervativnih muževa. Hm, konzervativnih? Znamo da nema nastranijih tipova od takvih... Ispostaviće se da je jedan od njih – svakako ne iz hobija – izobilno uslikan na nekakvoj orgiji, a u njegovoj kancelariji volšebno osvanjuje sluzavi tip, vlasnik i urednik petparačkog tabloida, koji počne da ga ucenjuje da će obelodaniti te fotografije ako ovaj ne pristane da "investira" u list.

Naravno, narečeni je tabloid daleko od proklamovane nezavisnosti, naprotiv, on je batina u Doktorovim rukama (što li mi je to odnekud poznato?), no, da li je bogatun ucenjen po Doktorovom nalogu ili je urednik alavo krenuo u solo igru? I može li da se to ne završi kobno po njega?

Ovo je tek odškrinuće pandemonijuma poroka i gadosti koji vrište sa stranica Pet uglova, a Ljosa je bezbroj puta dokazani majstor raščlanjivanja javnih vrlina i tajnih poroka. Nije red da otkrivamo šta će se tu još izdešavati jer roman ima i trilerski sloj, no svakako možemo reći da će mnogi likovi pokazati lice drukčije od onog koje se čitaocu prvobitno ukazalo – u dobrom i lošem smislu. Neki prepuni vrlina će pasti, neki s tamne strane će se iskupiti... Problem je u tome što štošta od toga deluje manje ili više nemotivisano, čak zbrzano, nakalemljeno na prethodna događanja pukom demijurškom samovoljom pisca, koji svojim likovima više mehanički upravlja kako mu se ćefne, nego što ih pušta da se razvijaju "prirodno". Šta to znači? Pa, samo to da je Ljosa napisao Pet uglova pomalo pamfletski, u dahu, s ključem i "s tezom", da mu je, reklo bi se, više bilo stalo do toga šta će reći nego kako će to izvesti, pa su mu takvi i likovi i zbivanja, i tek ponegde tu prosevne rukopis jednog od velikih pisaca današnjice.

Dobro, svi ionako znamo "šta je bilo na kraju", jer je Fuhimorijev režim završio u ropotarnici istorije, ali nije u tome poenta. Poslednje poglavlje romana ne zove se slučajno "Hepiend?", gde treba obratiti pažnju na onaj upitnik. Svi smo, ne samo Ljosa, svedoci i savremenici da se vladavina putem tabloida i sličnog globalizuje i sa poluperiferije sistema, iz zemalja poput Perua ili Srbije, polako nagriza sama njegova središta... Pri čemu je ovaj roman smešten u poslednje godine pre masovne ekspanzije interneta, tako da je prava ludnica ovde tek na pomolu!

Pet uglova, dakle, nisu ni blizu najboljih Ljosinih romana, ali i kada nije u vrhunskoj formi, Mario Vargas Ljosa je pisac dostojan svake pažnje. Ovo je, i kad oprostite manjkove i otpišete viškove, zanimljiv roman o tabloidiotizaciji društva, kulture, javne i privatne svesti, o držanju "naroda" u pokornosti ne zapovednim ideološkim floskulama (to je tako prevaziđeno...) nego hiperprodukcijom ništavila, trivijalnosti i tuposti, o strahu i potkupljivosti i tzv. elita i tzv. naroda, a i onih između. A tu su i zgodni začini u vidu malo erotske raspusnosti (mada, ništa u poređenju s nekim drugim Peruančevim knjigama!), kriminalne potrage i poluegzotične atmosfere jedne latinoameričke prestonice u previranju. Dobar predah između dvaju značajnijih Ljosinih dela; e sad, mnogima drugima bi ono što je Ljosi intermeco bio (nedostižni) vrhunac karijere, tako da se za pisca Tetka Hulije i piskarala ne treba ništa brinuti.

Teofil Pančić