Danas imamo paradoks globalizacije TV tržišta – u dve susedne zemlje isti šou po istoj licenci koji insistira na čistom nacionalnom identitetu i populističkom patriotizmu

Mi mnogo volimo da se nadmećemo sa komšijama. Evo, nedavno smo pobedili Albance tokom izbora u Americi. Video sam anketu u "Oko magazinu" sprovedenu u Beogradu i Prištini, gde je sto odsto Albanaca tipovalo na Hilari, dok je ogromna većina Srba verovala u Trampa. Pobedaaaa! Sada lobiramo preko Bogoljuba, Stanije, Dačića, Šabana Šaulića, Đulijanija, bebisiterki, limo-servisa, a jedan poznanik tvrdi da ga je vozio taksista koji lično poznaje Trampa.

Zato nije retkost da na RTS-u i HRT-u gledamo iste filmove i serije, samo su kod nas daleko bolje. Vrhunac je patriotski šou zabavnog karaktera koji prema licenci trenutno ima dve reinkarnacije u regionu.

RTS u saradnji sa produkcijom Emotion "Ja volim Srbiju", dok HRT pravi svoju verziju nešto kraćeg naziva "Volim Hrvatsku"– logično. Tako se stvorila mogućnost da proverimo da li je patriotizam na televiziji moguće licencirati, odnosno kakvi su njegovi pojavni oblici kod Srba i Hrvata.

Ajde da budem dobar domaćin pa da prvo pišem o komšiluku. Šou se emituje od 2012, ovo je 4. sezona, voditelj je Mirko Fodor (voditelj opšte namene na HRT-u), a vođe timova su braća Bojan i Goran Navojec. Prema licenci, tu su poznate ličnosti kao članovi dva suprotstavljena tima i publika koja ih bodri sa dve tribune. Pogađaju se geografski pojmovi, likovi iz filmova i serija, muzičke zagonetke – običaji i folklor. Sve mora da bude raspevano i veselo, ali baš mora tako pa je šou nalik na patriotsku reklamu za pivo.

Kod nas je situacija malo drugačija. Naša braća kapiteni timova su Nele Karajlić i Nenad Okanović, dok je voditeljka Nina Seničar najveće osveženje. Propozicije su iste, ili sa minimalnim razlikama u odnosu na komšije, a kod nas su dodatni dekorativni element lepe devojke (baš tako ih voditeljka najavljuje) koje su od pojasa nagore u narodnim nošnjama, a nadole u minićima od tila i na štiklama. Ovo bi prema stajlingu bile seljančice-klaberke, ili sajber-snajke.

I kod nas se ovaj šou emitovao ranije, doduše na TV Prvoj, a voditelj je bio pokojni Manda. Jedan od kapitena bio je Ajs Nigrutin, njega je na toj poziciji zamenio Karajlić. Realno, do danas je najveće reakcije izazvao dekolte Nine Seničar, prilično balkonskog tipa i dosta netipičan za RTS. Na žalost dela publike, autori kviza su podlegli pritisku malograđanske javnosti i zakopčali voditeljku. I to je Srbija, šta da se radi.

Opšti utisak je sličnost populističke zabave, uz manje-više konačan krug poznatih ličnosti sa obe strane granice. Ti gosti takođe pokazuju prosečno, ili ispodprosečno znanje o svojoj zemlji, ali im ne manjka patriotskog žara.

Zanimljivo je kada se pogađaju statistički podaci koji opisuju određenu zemlju – kao što je upotreba sredstava za kontracepciju ili higijenske navike. Pogađa se, međutim, i broj manastira ili koji Hrvat se popeo na Mont Everest.

Vreme emitovanja je u obe zemlje naravno nedelja, samo je u Hrvatskoj pre Dnevnika, a kod nas posle Dnevnika i domaće serije. Zaključujemo, komšije ranije idu na spavanje.

Ono što me kao gledaoca kopka jeste hipotetička mogućnost da se pitanja pomešaju i nekim čudom proverimo znanje o svojim komšijama. Da li bi to bio znak manjka patriotizma i ljubavi za svoju zemlju, ili pak logična želja da upoznamo narode sa kojima se vekovima naizmenično volimo i mrzimo. Paradoksalno je što su sa obe strane granice još uvek brojniji gledaoci koji pamte doba zajedničkog života, kada su ovakva pitanja iz geografije, istorije ili književnosti referisala na celu teritoriju Jugoslavije. Zato je valjda najteži zadatak da autori kvizova pronađu važne elemente nacionalnog identiteta koji se ne brkaju sa komšijskim. Takav slučaj je sa "TV Kalendarom" ili emisijom "Dogodilo se na današnji dan", gde se u Hrvatskoj vade datumi i ličnosti iz domovinskog rata, sa svojevrsnom revizijom zajedničke istorije. Slično je sa dokumentarnim serijalom o istoriji rok muzike u Hrvatskoj gde se stvara mit o nekakvom autentičnom lokalnom ili nacionalnom rok muzičkom izrazu u doba Jugoslavije, koja je u tom smislu bila dosta homogena i jedinstvena i prema uticajima i kao tržište.

Ova dva šou-programa su nalik na patriotske / domoljubne pesme gde se samo menjaju reči: Oj Srbijo mati / Oj Hrvatska mati – nemoj tugovati, itd.

No danas imamo paradoks globalizacije TV tržišta – u dve susedne zemlje isti šou po istoj licenci koji insistira na čistom nacionalnom identitetu i populističkom patriotizmu. Tako svet ne postaje globalno selo, već niz međusobno zakrvljenih sela, koji gledaju iste reklame za iste čokolade, deterdžente i sapune na jezicima svojih plemena, na svojim javnim servisima – dok se nadmeću ko je veći Srbin ili Hrvat.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net