foto: miloš miškov

Dr Slobodan Beljanski, advokat >

Definitivna pobeda vinovnika zla iz devedesetih

"Tituli doktora sam inače pridavao mali značaj, a sada mi do nje više uopšte nije stalo. Niti sam zahvaljujući njoj nešto stekao, niti ću bez nje nešto izgubiti. Pogotovo kad potiče od fakulteta koji može da donosi ovakve odluke i koji se, svojevremeno, čini mi se, rado i olako odrekao usluga takvih stručnjaka kao što su Tibor Varadi, Momčilo Grubač, Marijana Pajvančić, Olga Cvejić Jančić, Nenad Dimitrijević, Aleksandar Molnar, Stevan Šogorov, Laslo Sekelj, ili Petar Teofilović"

Advokat Slobodan Boda Beljanski, jedini advokat koji je "vlasnik" priznanja svih advokatskih komora u regiji za doprinos krivičnom pravu, pravnoj filozofiji itd., odlukom Pravnog fakulteta u Novom Sadu ostao je bez doktorata kojega je obranio prije skoro 16 godina (2001), a pripremao još od 1987. godine. U komisiji su bili uvaženi profesori Momčilo Grubač, Zagorka Jekić i Ištvan Feješ, ali to nije spriječilo Katedru krivično-pravnih nauka da desetljeće i pol potom ustanovi da doktor Beljanski nije više doktor, zato što u njegovoj dokumentaciji nisu našli papir koji potvrđuje da je prije nego što je doktorat obranio pismeno zatražio da ga brani.

Kad je "Vreme" (vidi "Komentar dana" od 10. novembra na vreme.com) objavio taj skandal, a potom i još neki mediji, uslijedili su "novi" razlozi zašto dr Beljanski više nije doktor, iako ih nema u rješenju vajnih stručnjaka s Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Njihovo saopćenje kulminira konstatacijom da se doktorati ne brane u medijima, nego na fakultetima. Iza svega stoje, barem formalno, komisija za preispitivanje "valjanosti zakonske procedure" u obrani doktorata advokata Beljanskog, predvođena profesorom Branislavom Ristivojevićem (koji je javnosti poznatiji kao funkcionar DSS-a u Vojvodini), a koju je potpisao profesor i danas dekan tog fakulteta profesor Ljubomir Stajić, koji je – inače – diplomirao (1983) na nekadašnjem Fakultetu civilne odbrane, a doktorirao na temu "Pripreme opštine za oružanu borbu i neoružano suprotstavljanje agresiji u ONOR-u sa stanovišta borbenih mogućnosti savremenih sredstava za vođenje rata i tendencija njihovog razvoja" (1991).

Tek su se rijetki oglasili: Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS), čiji su članovi već bili na udaru "discipliniranja i ušutkivanja" (slučaj sudije Aleksandra Trešnjeva, o čemu je "Vreme" pisalo), Advokatska komora Srbije, saopćenjem koje je, u stvari, bilo (prihvaćen) izazov Advokatskoj komori Vojvodine i njenom predsjedniku Srđanu Sikimiću u međusobnom obračunavanju (s time da AKS u "slučaju Beljanski" vidi pritisak na nezavisnu advokaturu, a AKV i Sikimić stava o tome nemaju do danas). Tu je još i nezaobilazna profesorica Vesna Rakić Vodinelić, koja pravnički (na sajtu pescanik.net) analizira skandalozno rješenje Komisije novosadskog Pravnog fakulteta i potonje saopćenje i – tu je knjiga uzbunjenih došla do kraja.

Kancelarija Beljanski – jednako kao i CEPRIS, čija članica, sudija Vida Petrović Škero pita: "Ko je sledeći?" Imaju i razloge zbog čega je – a ne iz formalno-pravnih razloga – doktorat Slobodanu Beljanskom poništen: Zbog njegovih kritičkih javnih nastupa; zbog toga što je spriječio pokušaj Upravnog odbora AKV da se jedino studenti sa državnog novosadskog Pravnog fakulteta mogu upisati u Advokatsku komoru, čime bi taj fakultet dobio monopol; zbog toga što zastupa mađarske studente u sudskom sporu zato što im nije dozvoljeno polaganje prijemnog ispita na maternjem jeziku; zbog toga što je predsjednik nedavno osnovanog CEPRIS-a, koji je okupio eminentne pravnike spremne da se beskompromisno bore za nezavisno sudstvo i vladavinu prava.

Koliko je još doktorata Pravni fakultet u Novom Sadu provjeravao u smislu valjanosti procedure? Odgovor glasi: niti jedan, kao što nijedan doktorat u čiju se valjanost zakleo lično premijer nije preispitan, iako možda i nisu manjkavi po proceduri, ali jesu po sadržaju – dr-ovi Stefanović, Mali, Šapić, itd.

"Protivljenje poništavanju doktorata Slobodana Beljanskog nema za cilj da se omogući zadržavanje ovog zvanja, pogotovo posle postupanja institucije koja ga je dodelila. Međutim, dopuštanje samovolje, bezobzirnosti i zloupotreba izlaže svakog od nas mogućnosti da uskoro bude žrtva takvog postupanja. Poruka Pravnog fakulteta je: Ćutite, jer možda niste podneli prijavu kada ste rođeni – možda i ne postojite!", zaključuje se u saopćenju Advokatske kancelarije "Beljanski".

"VREME": Nakon reakcija dijela javnosti, Advokatske komore Srbije i CEPRIS-a na odluku kojom vam se oduzima doktorat oglasio se Pravni fakultet u Novom Sadu, s dodatnom "argumentacijom". Kažu da je Nastavno-naučno vijeće tog fakulteta "u nelegalnom sastavu, mimo važećeg Statuta, u vreme kriznih štabova, odobrilo odbranu povučene doktorske disertacije! 15. marta 2001. godine održana je odbrana povučene disertacije, nikada ponovo prijavljene, a ne bi ni mogla da bude prijavljena, jer g. Beljanski nije magistar" (citat je izvorno nepismen). Osim navodnog nedostatka ponovne prijave, sada imamo i nelegalnu komisiju i krizne štabove i nedostatak magisterijaSve se događa više od 15 godina otkako ste doktorirali, kako to tumačite?

SLOBODAN BELJANSKI: Tumačim tako da sredstva nisu bila važna, nego je bio važan cilj: oduzeti i proskribovati. Po svaku cenu! Mora da je, osim onoga što je Dostojevski slikovito zvao administratorskim ushićenjem, a što dominira u famoznom rešenju sadašnjeg dekana, postojao neki snažniji podsticaj. Slutim koji. Mogao bih, kao Fatalista Žak, da kažem da možda neću ja biti obešen za svoj račun, nego za račun nekog drugog.

Inače, Nastavno-naučno veće Pravnog fakulteta u Novom Sadu je još 10. juna 1987. utvrdilo da ispunjavam uslove propisane Statutom, potrebne za sticanje doktorata nauka i prihvatilo i temu doktorske disertacije "Jugoslovenski krivični postupak i međunarodni pravni standardi", nalazeći da rešavanje pitanja predložene teme može predstavljati samostalni doprinos nauci. O tome su obavešteni svi pravni fakulteti u Jugoslaviji. Nakon predaje disertacije, sve ostalo bilo je u rukama fakulteta.

Insinuacije o Naučno-nastavnom veću kao kriznom štabu, za šta prvi put čujem, predstavljaju pozivanje na sasvim različito područje dokaza, u logici poznato kao pogreška prelaska u drugi rod. Osim toga, time se otvoreno priznaju i političke pobude pomoću kojih se danas s opsesivnom predanošću želi raskrstiti sa svim onim što se, po njihovom sudu, može pripisati promenama iz 2000. godine.

No, sve to meni više nije bitno. I sama teza je prevaziđena, jer govori o pravu države koja ne postoji, niti je, dok je postojala, potpadala pod nadležnost Evropskog suda. Imam desetinu boljih radova.

Osveta i pokušaj zastrašivanja advokata, ocjena je Advokatske komore Srbije, koja spominje i to da ste bili oštar kritičar sadašnjeg rukovodstva AK Vojvodine. Ono, barem dosad, nije stalo u vašu zaštitu?

Neće ni stati. Upravo sam u svojoj komori, posle kritike iznete na skupštini, dobio pretnju da "treba da znam šta takve čeka"! Posle toga podneo sam ostavke, najpre na mesto predsednika Komisije za advokatski ispit, a potom i na mesto dekana Akademije. Onaj ko se sveti zbog zamerki, pritom potpuno opravdanih, očito ne razume osnovne postulate advokatske profesije kojoj je odlučnost da se javno iznese argumentovana kritika, bez obzira na autoritet subjekta na koga se odnosi, jedan od nezaobilaznih sadržaja i metoda rada. Jedan poznati filozof pripisivao je potrebu za osvetom ništarijama kod kojih je, kako kaže, "nesporazum" posledica nedostatka prethodne inteligencije.

Prošle godine ste na jednom skupu rekli da je u Srbiji "opasno biti različit, da se stvara kult vođe i samodršca, da se nipodaštavaju znanje i odgovornost i da se rehabilituju ratni zločinci i krše zakoni". Čini se da je danas situacija još gora: svatko tko iznese bilo kakvu kritiku vlasti proglašava se izdajnikom, a čini se da se krenulo i dalje od toga, vaš "slučaj" je tek najnoviji u nizu slučajeva "nepodobnih" profesora, novinara, redatelja

U poslednjem izveštaju Evropske komisije iznose se zamerke u odnosu na ljudska prava i slobode i ukazuje na nedostatke u pravilnoj primeni Evropske konvencije. Ali, i Evropskoj komisiji se mogu uputiti zamerke što toj oblasti nije na vreme posvećena odgovarajuća pažnja, jer je stavljena u drugi plan u odnosu na deklaratornu orijentaciju ka evrointegracijama. Na kraju, pokazaće se da su te dve stvari u toj meri povezane i disjunktivno uslovljene, da bez ovog drugog neće biti ni onog prvog. Uspešno je i veoma dugo opstruisano donošenje novog i delotvornijeg Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, ne uslišavaju se zahtevi poverenika Rodoljuba Šabića, organizovano se napada i nipodaštava veoma uspešan rad ombudsmana Saše Jankovića. Regeneracija devedesetih godina prava je škola licemerja, poltronstva i otužnih izgovora. Kapric, nabusitost, pogrde i revanšizam nisu dobri saveznici demokratije i racionalne politike. Pogotovo kad preti opasnost da partijsko okrilje, uz nacionalistički pathos, postane indulgencija kojom se kupuje pravo na izigravanje zakona, korupciju i drugi kriminal.

U pravu ste. Prema kritički nastrojenim stvaraocima, pa čak i prema onima kojima politika nije glavna preokupacija i tema, već jednostavno štrče iznad carstva osrednjosti, na sceni je svojevrsni ostrakizam: zaustaviti, degradirati, smeniti, ne dozvoliti pristup, skinuti s repertoara, jednom rečju – proterati.

Više gotovo da nema javnog dijaloga na bilo koju temu. Iznenađuje li vas činjenica da je tek mali dio društva reagirao na skandal s vašim doktoratom: Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS), čiji ste predsjednik, AKS, Kuća ljudskih prava, tek pokoji medij?

Ne iznenađuje. Mnogi su zatečeni. Ali, da im pomognem, reći ću da sam tituli inače pridavao mali značaj, a da mi sada do nje više uopšte nije stalo. Niti sam zahvaljujući njoj nešto stekao, niti ću bez nje nešto izgubiti. Pogotovo kad potiče od fakulteta koji može da donosi ovakve odluke i koji se, svojevremeno, čini mi se, rado i olako odrekao usluga takvih stručnjaka kao što su Tibor Varadi, Momčilo Grubač, Marijana Pajvančić, Olga Cvejić Jančić, Nenad Dimitrijević, Aleksandar Molnar, Stevan Šogorov, Laslo Sekelj, ili Petar Teofilović, bilo da su otišli iz predostrožnosti ili nisu zadržani, iako su još mogli da rade.

Što se javnog dijaloga tiče, njegova zamrlost posledica je političke klime i definitivne pobede snaga koje su, kao tada rukovodeće, tokom devedesetih bile vinovnici zla i naše međunarodne kompromitacije. Opšte je mesto u političkoj teoriji da se beda masa u cezarističkom režimu pravda zaverom, po pravilu pripisivanom intelektualcima. Jedan deo njih pacifikovan je privezivanjem za državne jasle, drugi je zaključio da je uzaludno govoriti ili je oportunije ćutati, a treći, aktivan, nema snage da bilo koga pokrene.

Važno je napomenuti da je izostala, ne samo individualna lustracija, već i ona generalna, koja bi bila prihvaćena kao deo političkog iskupljenja i pozitivne kulture. Nekada je Tomas Bernhard pisao, a sada o istom lepo piše Robert Šindel, da se, za razliku od Nemačke u kojoj je 1968. počelo suočavanje sa nacističkom prošlošću, kod njih i dalje spavalo iza paravana životne laži o Austriji kao prvoj Hitlerovoj žrtvi, dok su austrofašisti i dalje bili prisutni i uticajni. Bez namere da sravnjujem pojave, u simboličkom smislu je važno na njih podsećati. I ovde je prisutna akcija poništavanja prošlosti, sa fikcijom da se sve loše u njoj prikaže kao nepostojeće i zlonamerno pripisano i da se ona, poput kakvog istoriografskog kiča, liciderski ukrašava, konstruiše, transformiše.

Ako ništa drugo, ohrabruje utisak da je sve više mladog sveta koji se otima programima školskog zaglupljivanja, čita, posećuje alternativne tribine i odlazi na koncerte klasične ili džez muzike.

Od samog osnivanja CEPRIS je trn u oku vlasti. Imali smo i izuzeće sudije Aleksandra Trešnjeva, također člana tog udruženja, iz jednog postupka u Specijalnom sudu za borbu protiv organiziranog kriminala i ne baš jasnu odluku Visokog savjeta sudstva koja bi se mogla tumačiti prilično neuvijenom prijetnjom sudijama koji bi se usudili misliti svojom glavom.

Po svemu sudeći, izvršna vlast pravosuđe smatra svojim neprikosnovenim plenom. Svako izvan njenog činovničkog serkla, sa ponekim nužnim izuzetkom koji po rasporedu snaga samo dekoriše privid svestranosti, pogotovo ako je nezavisan, a mogao bi da prozre uzroke slabosti i puteve nedozvoljenih uticaja – nije poželjan. Hitro se osnivaju druga srodna udruženja, vlastima očito ugodna, da bi se neutralisao uticaj onih neugodnih. Iako sam na pisma u kojima izražavam spremnost da pomognemo u radu na poglavlju 23 dobio ljubazne odgovore od nekoliko zvaničnika zaduženih za pregovore o pridruživanju (gđe Jadranke Joksimović, gđe Ksenije Milenković, gdina Žarka Stepanovića), sumnjam da će ta saradnja biti ostvarena. Uprkos tome, CEPRIS u saradnji sa OEBS-om već radi na jednom projektu, čiji će rezultati svakako biti ponuđeni Kancelariji za pridruživanje.

Govorili ste i napisali veliki broj kritičkih tekstova o stanju u pravosuđu tokom svih pokušaja njegove reforme. Da li se išta promijenilo od dijagnoze iz vašeg "Ličnog stava" u "Vremenu" iz juna prošle godine: "Pravosuđe je zaraženo političkim ambijentom. Ono ne može ostati izolovano od zla koje po društvu rasprostiru političke partije, izvršna vlast, programi obrazovanja, kler i kriminal. U takvim prilikama, po pravilu, instalacija harizme glavni oslonac nalazi u karijeristima, konvertitima i ljudima ucenjenim zatajivanjem sopstvene sumnjive prošlosti".

Nažalost nije. Proces stručne i moralne dezintegracije uveliko je u toku. U predmetima iole politički interesantnim, ali i u onim za koje se nosioci političke moći zainteresuju, iako se tiču privatnih interesa, gotovo da nema sudija koji će postupati nezavisno, čak i kad se na njih ne utiče neposredno, nego jednostavno sami kalkulišu, ugrađujući vlastitu sudbinu u ishod za koji pretpostavljaju da je poželjan. Razume se, uz časne izuzetke.

Kakvo nam je društvo u cjelini danas u Srbiji? I kakva nas vremena čekaju s ovakvom vlašću i nama ovakvima?

Mi smo neuredno društvo u neurednoj državi. Vlast je lična, politika dvolična, a od građana se traži da budu bezlični. Kad pominjem dvoličnu politiku, na umu imam pojavu da jedan korak premijera ka EU iz njegove okoline prati više istovremenih koraka u suprotnom smeru. Tom tendencijom se sistematski narušava i diskredituje iskrenost kretanja javno izabranim putem.

I na kraju, čime se sada bavite, osim što odgovarate na ovu sramnu priču o poništenju vašeg doktorata?

Preostalo mi je premalo vremena da ga trošim na gluposti. Ova s Pravnim fakultetom spada u kapitalne. Rado prihvatam ocenu Slobodana Tišme da živimo u paklu, ali smo veseli. Razume se, veselje se odnosi na druge. Stvaraoci koji pružaju otpor najugroženija su manjina u društvu. Pored svega, prati ih i ono što pritiče iznutra i od čega, dok traje sve ovo spolja, nema prave zaštite: osećaj teskobe, nepravde, ogorčenosti i nesigurnosti.

Pokušavam da završim neke započete stvari. Na primer, svoju ranije objavljenu knjigu o sudskim procesima u beletristici. Proširujem ogled o antropologiji krivičnog postupka u Kamijevom Strancu. Završavam studiju o pravičnosti u pravu, sa posebnim osvrtom na ulogu pravičnosti u prodoru izvan tzv. autopoetike prava. Radim i deo jednog projekta CEPRIS-a o položaju suda i sudija. Najzad, ako stignem, rado ću napisati predgovor za knjigu Slavka Bogdanovića koja ima poetičan naslov Lice balkanskog princa, iako se odnosi na problem suvereniteta i prekograničnih vođa.

Krajnje pribežište su knjige i muzika.


 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI ODŠTAMPAJ TEKST
 

Lino Veljak

Lažni formalizam

Rješenje dekana Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu kojim se poništava doktorat Slobodana Beljanskog neodrživo je iz više razloga.

Prvo, doktorat se može oduzeti na osnovi postupka koji je istovjetan postupku stjecanja, i to ukoliko se ustanovi da je disertacija plagijat (odnosno da su u njoj sadržani elementi plagijata koji je čine neadekvatnom za stjecanje doktorske titule) ili da je njezina kvaliteta neprimjerena kriterijima koji se zahtijevaju od disertacije.

U ovom slučaju očigledno nije riječ o kvaliteti disertacije, nego o navodnom nedostatku jednoga formalnog dokumenta.

Taj dokument, kandidatova molba da mu se omogući obrana ranije pozitivno ocijenjene disertacije, ne predstavlja dovoljan razlog za poništavanje doktorata, već i stoga što je nadležno fakultetsko vijeće samom činjenicom formiranja komisije za obranu disertacije ustanovilo postojanje dovoljnih razloga za pristupanje kandidata obrani. Nema, uostalom, nikakvih dokaza da ta molba nije bila podnesena, te da ju je netko sklonio iz fakultetske dokumentacije.

Ta sumnja se pojačava ako se ima u vidu tko je Slobodan Beljanski, tko je bio predsjednik komisije za obranu Momčilo Grubač, kakvi su njihovi ljudski i politički profili, te, konačno, i kakav je politički i stručni profil predsjednika komisije koja je dekanu predložila oduzimanje doktorata vodećem teoretičaru i filozofu prava u našoj regiji Slobodanu Beljanskom. U vremenima kada se zvanje doktora radikalno devalvira i kada se toleriraju (pa i podržavaju) plagijatorske metode kojima polupismeni ljudi stječu to najviše zvanje, ovakvim se inzistiranjem na lažnom formalizmu nastoji dodatno kompromitirati i sama ideja da bi se na univerzitetu trebalo njegovati najviše standarde akademskog rada.

Autor je redovni profesor Filozofskog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu i nastavnik na doktorskim studijima Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu

 

 

 

 

Novinarnica

 

Novosti

 

Naslovi.net